Postdemokratija

STUDENTI SU ZAPALILI ŽITO

Kao što to obično biva, revolucija počinje naizgled bezazlenim povodom, tamo gde se najmanje očekuje. Upravo tako je blokada Rektorata od strane dvadesetak studenata, uzdrmala sistem jače od uličnih protesta i bojkota izbora. Zato što je udarula u same temelje sistema, to bi mogla biti varnica koja će zapaliti žito prepuno kukolja. To je početak kulturne revolucije za povratak dostojanstva znanju, poštenju i časti, za promenu sistema vrednosti u društvu u kojem caruju laž, korupcija i nekompetentnost. A to su pravi uzroci katastrofalnog stanja u Srbiji, ovaj režim i ljudi koji ga personifikuju samo su posledice koje će nestati čim se raskrinkaju uzroci, smatra kolumnista Magazoina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Kad bude raščinjen Siniša Mali, zahvaljujući ovoj blokadi, lančano će padati svi lažni autoriteti, a onda i ceo sistem zasnovan na plagijatima. Sam program vladajuće Napredne stranke je čist plagijat, bukvalno prepisan iz programa demokratskih proevropskih stranaka.

Mali je to korak za pobunjene studente, ali veliki za Univerzitet i još veći za Srbiju, za srpsko društvo.

Najpre, pokazali su da i relativno mala grupa ljudi može da napravi razliku ako zna šta hoće i ume to precizno i direktno da artikuliše, ako je uz to odlučna i dobro organizovana. A onda, svojim jasnim i vrlo jednostavnim zahtevima da se lopovluk, laž i korupcija nazovu pravim imenom i sankcionišu, bukvalno rasturili šroko rasprostranjenu praksu zabijanja glave u pesak i sakrivanja iza floskula o demokratskim procedurama i politički korektnom govoru i ponašanju.

Osim toga, zajedno sa Rektorkom Ivankom Popović, pokazali su ovom razorenom i duboko podeljenom društvu kako se vodi dijalog između dobronamernih ljudi sa različitim stavovima i kako se postiže kompromis ako su viši interesi cilj, a ne samo floskula za zamajavanje naivnih i neobaveštenih.

nepokolebljiv stav grupe studenata prosto su se razbile sve primedbe da njihove opravdane i legitimne zahteve ne treba da politizuju. Nisu na to ni reagovali jer svesni da se politizacija podrazumeva u svemu u šta se politika meša, a u sve se meša, ko margarin iz one reklame.

Mnogi iz akademske zajednice, pa čak i iz opozicionih redova, plašili su se da otvoreno podrže studenstke zahteve zato što su navodno politički, mada su politizovani samo u meri u kojoj se politika upliće u autonomiju Univerziteta, braneći plagijate ministara Siniše Malog i ...

I dobro je što ih aktuelni opozicionari nisu podržali jer samo bi ih kompromitovali, pošto su i oni plagijati političara. Svi se oni zapravo plaše posledica jer naslućuju kuda to što studenti traže vodi. Raskrinkavanje banalnih naučnih plagijata direktno podriva sistem na kojem se temelji čitava politička scena, pa i ova vlast kao njen proizvod. Aleksandar Vučić je plagijat državnika, Ana Brnabićka plagijat premijera, Skupština plagijat pravog Parlamenta i tako redom.

Ceo sistem je plagijat. Režim Aleksandra Vučića je kopija nekih davno prepoznatih oblika autoritarne vladavine, a većina zakona je prrepisana iz propisa Evropske unije. Na kraju i program vladajuće Napredne stranke je plagijat, sačinjen kao kompilacija prepisanih sadržaja iz programa nekoliko proevropskih demokratskih stranaka.

Kad se obori plagijat Siniše Malog otvora se put za obaranje tog originala falsifikata od sistema.

I počelo je. Pater familijas vlade i svih ministara, neustrašivi i nesalomivi Aleksandar Vučić, počeo je da se distancira od svojih klonova. On, koji je uvek prvi stajao u odbranu svojih ljudi preuzimajući sve napade na sebe nema više izjava tipa, „ovog ne dam", „ ovaj nije kriv", ili „i ja bih to rušio ali po danu a ne noću" i sličnih kurčenja.

Sad ne tvrdi da su primedbe na doktorat Malog od njegove kužine, najveća glupost koju je ikad pročitao, nego da diplome uopšte nisu važne, da se može biti ministar i sa osnovnom školom, a to je kako reče, izbor i odgovornost onog ko formira vladu, što je formalno Ana Brnabić a ne on.

Prozvana premijerka odmah je razumela zadatak i drčno saopštila da neće smeniti Malog zato što to traži samo petnaest studenata, ali ne kaže da ih neće poslušati zato što nisu u pravu. Reče da neće, jer onda sutra može da dođe drugih petnaest da traži smenu Šarčevića i tako redom , ali ne reče da bi ako je u pravu poslušala i jednog jedinog studenta ili građanina, kako bi trebalo da reaguje premijer koji se navodno bori protiv lopovluka, korupcije i svih oblika sukoba interesa.

Oplela je i po Rektorki tvrdnjom da je prešla crvenu liniju, jer je navodno stala na drugu stranu političke nomenclature, kako je ona shvata. Pisao sam i ranije da se Brnabićka ne razume u politiku, sad je pokazala ne samo da se ne razume u svoj posao, nego da uopšte nema pojma šta je politika, a šta to nije.

Brkajući osnovne pojmove ona u zahtevu studenata da se posle šest godina konačno utvrdi da li jedan doktorat plagijat ili nije, prepoznaje politiku, a u pokušaju predstavnika vladajuće stranke da ih u tome na silu onemoguće ne vidi politiku.

Ne može da se načudi kako je to prisustvo u rektoratu "onih koji su samo ušli i izašli upad, a onih koji su ga zauzeli nije". A stvar je vrlo jednostavna, onima koji su ga zauzeli je tu i mesto, to je njihova kuća, a onima koji su "samo ušli i izašli" nije, njihova kuća je stranka koja ih je tu poslala da se obračunaju sa domaćinima. Ali čak ni to, mada je uradila politička partija, nema veze sa politikom, to je prosto nasilje.

Isto tako, pristajanje Rektorke na to da se što pre saopšti istina o bilo kom doktoratu nije politika, mada u ovom slučaju može da ima političke posledice. To je profesionalna i moralna obaveza svakog člana akademske zajednice, profesora Univerziteta čak i više od studenata. To bi trebalo da je obaveza i premijerke, ali onda bi ona bila prava političarka a ne samo njena marioneta.

Dakle, nije problem u broju studenata koji nešto traže već u činjenici da su u pravu, a prava nema u državi koja nije pravna. To je politika.

Za razliku od neuke premijerke, Vučić jako dobro zna da nije problem da li Mali ima doktorsku titulu ili ne, da bi bio ministar, nego da li ministar može biti neko ko je ukrao tuđu intelektualnu svojinu i lažno se predstavljao.

Da li ministar može da bude neko ko je svojim lopovlukom i lažima doveo u pitanje ugled čitavog Univerziteta i svih diploma na njemu stečenih. To je politika, a upravo zbog te njegove političke pozicije šest godina ne može da se ustanovi i saopšti istina. Čak ni Vučić, sklon olakim diskvalifikacijama, nema šta da zameri studentima u Rektoratu, pa se okomio na jednog od njih koji navodno ima trideset godina i na Univerzitet dolazi u kratkim gaćama ili bermudama, "kako li se to već zove". Bez muda se to zove, gospodine predsedniče i gospođo prva ministarko.

U nastojanju da se relativizuju zahtevi studenata koji zadiru u samu srž sistema, insistira se na njihovom malom broju, pokušavajući da se na taj način naglasi kako nemaju podršku ni među kolegama na Univerzitetu, što je u najmanju ruku diskutabilno. Koliku podršku zapravo imaju videće se tek kad dođe do raspleta, naročito ako njihovi zahtevi ne budu uvaženi ili ako Rektorka na bilo koji način bude snosila posledice zbog toga što ih je prihvatila.

Zasad prosto nema potrebe za masovnijim okupljanjem, jer i ovako to vrlo dobro funkcioniše. Osim straha koji nesumnjivo postoji, mnogima je verovatno i neprijatno da se naknadno guraju među pokretače i nosioce protesta koji obećava i kojem niko ne osporava legitimitet.

Koliko se ja, samo sa magistraturom, razumem u akademsko građanstvo, ovi klinci neće odustati, a pošto niko više neće imati opravdanje da se pravi lud, Siniša Mali će ubrzo ostati bez doktorske titule, a onda na red dolazi dr Nebojša iz Beograda i svi lažni autoriteti zaključno sa najboljim studentom prava svih vremena koji se izrodio u najgoreg pravnika.

Koji bi ozbiljan pravnik dozvolio sebi da javno saopšti da je neko, na primer Kosmajac, najveći kriminalac i šef narkomafije, a da ne pocepa svoju diplomu kad sud oslobodi dotičnog od takvih optužbi. Koji bi poznavalac prava, da ne pričamo o predsednicima država, pristao da javno ustvrdi da neko za nešto nije kriv, na osnovu toga što je položio ispit na poligrafu, kao što Vučić i dalje tvrdi za onog Radojičića za kojim je raspisana međunarodna poternica zbog sumnje za učešće u ubistvu Olivera Ivanovića.

Ogradio se taj vrli pravnik i predsednik ovih dana i od Zorana Babića, koji nije našao za shodno da poseti porodicu nastradale žene u saobraćajki koju su on i njegov vozač izazvali ulećući kolima u naplatnu rampu kao vazduplohov.

Po sopstvenom priznanju, morao je onda lično njegov predsednik da umesto njega izjavi saučešće suprugu pokojne Stanke Gligorijević I, valjda kao utehu, da mu ponudi da pogleda snimak tog karambola. On očigledno poseduje taj snimak koji još nije video ni tužilac u tom slučaju, što najboljem studentu prava svih vremena nije smetalo da presudi kako Babić nije kriv u toj stvari.

Kao što mu sad ne smeta da ga proglasi krivim za to što je stigao na Brione i u Grčku, a nije stigao do porodice svoje žrtve u Knjaževac. Kriv je kad Vučić to kaže, a ne sud. To je politika zasnovana na falsifikatima.

U vreme kad se ovaj tekst bude mogao čitati već će se znati da li je doktorat Siniše Malog proglašen falsifikatom ili nije, jer Rektorka je dala rok za to do četvrtog oktobra. Ne verujem da posle ovog javnog časa, koji su im održali studenti, blo koji professor može imati obraza da negira nešto što je postal jasno i nepismenima.

Ako se to ipak dogodi, ako politika do te mere ponovo ponizi Univerzitet, istinu i pravdu, biće to inicijalna kapisla za pobunu u kojoj neće učestvovati samo dvadesetak studenata, I neće se završiti samo na studentima i ne samo na Univerzitetu.