Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (4)

Krađa vojne opreme i naoružanja

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Špegelja sam upoznao još dok je bio komandant Štaba TO Hrvatske. Bio je strastven lovac i dosta vremena je provodio po lovištima u Hrvatskoj, a posebno se zadržavao u vojnim lovištima na poligonima Slunj, Gakovo i u lovištu između Križevaca i Koprivnice. Bolje sam ga upoznao kada je postao komandnt 5. vojne oblasti. Nije odavao čoveka koji svojim intelektom i pojavom zaslužuje takvo mesto. Ovo tim pre, što sam imao priliku da čujem, da je još kao komandant gardijske divizije u Beogradu imao nacionalističke ispade, ali se preko toga prešlo.

Kada je 1988. godine načelnik bezbednosti-pukovnik Budimir Divljaković penzionisan i kada je trebao primiti plaketu iz ruku generala Špegelja, odbio je to na iznenađenje svih koji nisu znali drgu "stranu medalje".

Divljaković nije bio omiljen šef zbog svoje strogoće i nemilosrdnog rada dan-noć. Kako ja nisam imao pametnija posla od svog profesionalnog angažovanja, bio sam jedan od retkih koje je Divljaković rado primao u društvo.

Tako je bilo i u restoranu Doma JNA u Zagrebu. Sedeo je sam za stolom, koji inače prima 10 gostiju. Mnogi su prolazili pored njega. Ja sam prišao da ga pozdravim i on me je pozvao da sednem. Prihvatio sam poziv i seo. Posle kraćeg ćaskanja, sam bez mog pitanja počeo je da priča o Špegelju. Crna karakteristika, koju ja ni po položaju koji sam tada imao u Službi, ni po činu koji sam nosio nisam smeo čuti. Bio sam zgranut onim šta sam čuo. Po tom opisu Špegelj je bio kriminalac neslućenih razmera i politički poltron, koji bi zarad vlastitog napretka bio spreman na bilo koju pogodbu. Divljaković mi je tada ispričao o krađi vojne šume iz Gorskog Kotara u količini 980 m3 balvana koji su izrezani u daske i koje je Špegelj preko svojih veza prisvojio. Prisvajanje lovnog bogatstva, trofeja, druge imovine koja je pripada JNA da se i ne govori.

Pitao sam Divljakovića, kako je to moguće kada se sve to znalo, a on mi odgovori, da su za sve zaslužni "drugovi iz Beograda", koji su Špegelju držali stranu. Nekoliko meseci kasnije kada sam uključen u operaciju "Švejk" pričao sam o ovome sa generalom Vasiljevićem. Nije bio iznenađen, jer je već sve znao. Sve je bilo zapisano, ali niko nije reagovao na vreme. Vreme je učinilo svoje tako da se Špegelj osilio i počeo svoju osvetu u ime Hrvatske. Zašto? Samo iz razloga što mu nije udovoljeno želji da postane načelnik Generalštaba JNA, a to je žarko želeo. Umesto toga je penzionisan.

Penzionisanjem Špegelja JNA je dobila velikog neprijatelja i osvetnika. Svoju prljavu aktivnost legendirao je ljubavlju prema Hrvatskoj i njenom putu ka samostalnosti. Priča o generalu Špegelju je samo jedna u nizu onih čiji će akteri potražiti nove gospodare i otvoreno se izjasniti da su neprijatelji onoj državi od koje su dobili sve, i ime i društveni položaj.

Bilo ih je previše da bi se njihova delatnost ignorisala, a ignorisala se nečijom voljom I nečinjenjem, jer i pored svih informacija s kojima se raspolagalo njihova aktivnost nije blagovremeno zaustavljena.

NAORUŽAVANJE

Promena vlasti u Hrvatskoj bila je iznenjađenje samo za neupućene i lakoverne. Hrvatska je imala sve atribute države osim vojske, a ona joj je bila preko potrebna. Neskrivena želja Tuđmana, da pored predsedničke funkcije bude i Vrhovni komandant oružanih snaga Hrvatske, dovela je do niza aktivnosti u tom pravcu. Formiranjem Zbora narodne garde udareni su temelji novoj vojsci. Kako nije bilo nikakve intervencije, ocenjeno je da je put za formiranje vojske otvoren i samo treba nastaviti trasiranim putem.

Bilo je primetno jačanje snaga unutrašnjih poslova, posebno komponenti koje bi bile sposobne za borbena dejstva.

Kako je JNA povukla celokupno naoružanje iz skladišta TO Hrvatske i stavila ga pod svoju kontrolu, bilo je neophodno pronaći nove puteve i izvore za nabavku nedostajućeg naoružanja i vojne opreme.

Prve informacije o potrazi za naoružanjem primili smo iz inostranstva i to iz više različitih izvora. Nosioci kupovine naoružanja bili su pripadnici ekstremne ustaške emigracije po čitavom svetu.

Raspadom SSSR ostali su bogati arsenali u zemljama članicama Varšavskog ugovora, a Mađarska je bila najbliža destinacija za takve poslove.

Po ovlašćenju Vlade Hrvatske, penzionisani general Martin Špegelj je u Mađarskoj ugovorio nabavku pešadijskog oružja i municije.

Oružje se nabavljalo i u samoj zemlji iz svih mogućih izvora. Prodavalo se staro i trofejno oružje, pištolji, lovačko oružje i sve iz čega se moglo pucati. Na tržištu se pojavilo i oružje izrađeno po radionicama i kovačnicama. Pravljene su puške i bombe punjene nehumanim rasprskavajućim sadržajem.

Pripremali su se Hrvati, pripremali su se i Srbi.

Propagandno-psihološko delovanje na svest pripadnika jednog i drugog naroda poprimalo je neslućene razmere. Sa hrvatske strane radio i TV Zagreb su bili nosioci takve aktivnosti, a sa srpske, radio i TV Beograd.

JUTEL koji je emitovan iz Sarajeva pojavljivao se u ulozi nekakvog sudije i čas potpirivao jednu, pa drugu stranu. Tadašnji urednik JUTEL-a Goran Milić je to znalački i sračunato radio. Snaga njegovih informacija jednako je "legala" i jednoj i drugoj strani, jer je on imao pedigre jugoslovenskog novinara, nepristrasnog i objektivnog. Svojim informacijama je teško i sračunato dovodio u zabludu i jednu i drugu stranu i perfidno ih podsticao na divljaštvo i primitivizam.

Vojni komentatori, pre svih Miroslav Lazanski, veličao je stavove i ideje tadašnjeg vojnog rukovodstva. Svojim intervjuima i prikazom stanja u JNA, veličao je snagu i moć "diva na kolenima", koji više nije mogao da ustane i slabio je iz dana u dan. Sve je rađeno namenski i po porudžbinama tadašnjih moćnika koji su vladali Jugoslavijom, koji ni po koju cenu nisu pristajali na promene želeći da zadrže dostignuti stepen vlasti i privilegija koje vlast donosi.

U tom periodu razne vojne inspekcije iz Begrada su obilazile jedinice i komande po čitavoj Jugoslaviji. Već tada su imali nepobitne dokaze da je nemoguće formirati jedinice ratnog

sastava, jer je odziv na mobilizacijske pozive bio bizarno mali - ispod 10%. Dakle, u tom delu država nije funkcionisala. Stanje na prostoru Hrvatske i Slovenije bilo je katastrofalno po tom pitanju. Sve se to znalo, ali niko ništa nije preduzimao. I dalje se živelo mirnodopskim životom. Delili su se činovi i ordenje, razne plakete i priznanja, a država je propadala.

Povećan je broj krađa vojne opreme i naoružanja.

Organi bezbednosti su vodili sveobuhvatne akcije otkrivanja i sprečavanja takve aktivnosti. Tražili smo nosioce takve delatnosti da bi njihovim eliminisanjem smanjili pritisak na vojna skladišta i jedinice.

Znajući za želju Hrvatske da stvori svoje oružane snage, pre svega smo na toj adresi tražili nosioce.Otkrili smo da general Martin Špegelj igra glavnu ulogu. Njegovo poznavanje rasporeda objekata i njihovih sadržaja bilo je potpuno.

U leto 1990. godine i kasnije, Špegelj je još uvek tajno radio. Tajno se sastajao sa svojim vezama i sa njima kovao planove o naoružavanju. Njegova najomiljenija mesta za razgovore bili su lovački objekti. Vrlo rado je dolazio u svoje rodno mesto Veliki Gradec kod Virovitice, a potom na poligon Gakovo gde je upravnik i organ bezbednosti bio sin njegove sestre -Vlado Jagar. Vlado je te godine primljen u Službu, a posao mu je bio operativno pokrivanje poligona Gakova. Bio je oficir primljen u JNA po ugovoru. Osim obuke koju je imao za vreme redovnog odsluženja vojnog roka, drugog vojnog obrazovanja nije imao. Jagar je bio čvrsto jugoslovenske orjentacije. Stavio je sve na kocku i krenuo da radi kao profesionalac. On je dao prve informacije o monstruoznim planovima i namerama generala Špegelja, pre svega prema pripadnicima sastava kojima je do nedavno bio komandant, prema njihovim porodicama i prijateljima. Kako su se te informacije ponavljale, pristupili smo poslu provere. Odlučeno je da se razgovori Špegelja dokumentuju fono i TV snimanjem. Odabran je objekat lovačke kuće na poligonu Gakovo. Da ne bi bili sami u prostoriji, pozvan je stariji vodnik Kovač Franjo, intendantski podoficir iz garnizona Koprivnica. Prostorija je u potpunosti pripremljena za tajno snimanje. U kontaktu sa Špegeljom ovaj je jasno i nedvosmisleno potvrdio naša prethodna saznanja. Izneo je planove i namere, nabrojao metode, lokacije i bliže izvršioce.Nije znao da i u tim trenucima veliki broj Hrvata nije spreman za takve aktivnosti, da odbacuju ekstremizam kao oblik borbe zasamostalnost.

Uznemirenost i masovna okupljanja Srba u Hrvatskoj bili su česta pojava. Takvi događaji eskalirali su 17.08.1990. godine kada je u Kninu došlo do masovnog okupljanja građana i kada je vojska izašla na ulice. Pre tog događaja bio sam na dva skupa. Iskorišteni su datumi verskih praznika, kada se po običaju okupi veliki broj ljudi iz okolnih sela. Prvi je bio 12.07.1990. godine u selu Zalužnica kada je obeležen Petrovdan. Taj dan je redovno obeležavan svake godine, ali te 1990. godine broj posetioca bio je nesrazmerno veći od prethodnih. Najmanje je bilo domaćih iz sela, pogubili su se u nadolazećoj masi koja je nagrnula iz svih mesta Like i šire. Muzika i pesme, koje se ranije nisu mogle niti smele čuti na javnim okupljanjima. Bilo je primetno malo policajaca za tako veliki skup. Uglavnom Srbi iz policije iz Otočca. Samo su gledali i stajali po strani. Rezignirani i nemoćni.

Slična situacija bila je i 02.08.1990. godine u Ličkoj Jesenici za Hramovu slavu Sveti Ilija. Selo koje je imalo oko 700 stanovnika ugostilo je oko 6-7 hiljada gostiju iz svih krajeva Like i šire. Livade, dvorišta i putevi bili su zakrčeni automobilima raznih registarskih tablica. Masa sveta kakvu to mesto u svojoj istoriji nikada nije videlo ni doživelo.

Sve sam posmatrao sa distance ne upuštajući se u diskusije, jer svaki i najmanji pomirljiviji ton izazivao je na vrlo grube i neprimerene istupe, od kojih su neki završavali fizičkim obračunima. Video sam da nekoliko skupina mladih ljudi obilazi takve skupove i da prave incidentne situacije. Isti ugostitelji, isti orkestri ispod šatora, kao da se nešto dešava po scenariju, a scenarista se mogao samo naslutiti. Nisam mogao da pretpostavim da ću već naredne godine mnoge upoznati u novim ulogama. Veći broj onih koji su te skupove koristili da zarade, kasnije su zauzeli pozicije sa kojih su odlučivali i upravljali voljom ostalih. Uvek je tako bez obzira o kojoj se sredini radi i koji su podsticaji tim zbivanjima.

Govori koji su držani su beznačajni, niko to nije ni slušao. Bilo je bitno da govornik ništa ne čita, da je elokventan i da komunicira sa masom. Možda je to najbolje opisala moja tetka Ljeposava, koja je posle mitinga hvalila govor gospodina Opačića. Kada sam je upitao, šta je govorio, odgovorila je:"J... ga ćaća, vrag zna šta je reka, ali ljepo priča." Ne mogavši sve to da gledam otišao sam u obližnju šumu Jelar, a potom u Pernovac. Razmišljao sam kuda će nas sve to odvesti i kako ćemo, eventualno, iz svega ovoga da izađemo. Pred očima su mi počele da se menjaju slike vežbi i manevara. Hiljadu puta ranije, pitao sam se, kako bi izgledalo da nasuprot cevi stvarno stoji neko i da preživi svu tu silinu udara oružja. Trčali smo na ta mesta, da sami probamo kako to izgleda, da se poigramo svojim životima, kao da su oni nečiji drugi, a ne naši.

Spustila se noć, dolina je odjekivala pomešanim zvucima muzike koja se čula sa više mesta. Igralo se i pilo do zore. Bilo je to poslednje.

Igrom slučaja, godinu dana kasnije ponovo sam bio u Jesenici o istom datumu. Sada u uniformi i sa oružjem. Došao sam iz Slunja da obiđem oca i druge drage ljude i suseljane. Nema svečanosti. Svi su u nekom isčekivanju lošeg trenutka. Kažu mi da se iz Saborskog oglašavaju minobacačima, da tamo ustaše imaju svoju jedinicu i da su u neprekidnom isčekivanju. Gađaju i oni Saborsko minobacačima 82 mm, kažu da imaju samo tri komada i interesuju se, da li je moguće nabaviti koji više. Imaju trenanžna gađanja iz pešadijskog naoružanja. Strelište je iznad vrela Paskaševog u Sartuku.

Taj dan sam razgovarao, pored ostalih, sa Nikolom Momčilovićem u selu poznat kao "Baja Krnjaš". Kao mlad i obrazovan čovek, pre rata bio je pokretač mnogih akcija u selu i, uopšte, nametao se svojom ličnošću. Bio je vrlo samouveren u sebe i zbivanja. Po priči vidim da prima instrukcije "sa izvora". Taj izvor nalazio se u Kninu. Moram da kažem da je njegova samouverenost i odlučnost u kazivanju na mene ostavila snažan utisak. Ako je kod mene bilo i malo kolebanja, šta raditi u nadolazećem vremenu, posle razgovora sa Bajom razbio sam svaku dilemu. Ne samo zbog neskrivene ljubavi prema Baji, pomislio sam u sebi:"Sa ovakvima ako treba i u goru i u vodu".

Slično sam doživeo i u razgovoru sa Banjom Čikarom. Bio sam oduševljen što relativno malo selo ima takve ljude koji su predvodnici i svoje i starije generacije. Kada sam došao u Krajinu 19.12.1991. godine, tražio sam Baju među prvima. Rekli su mi da je napustio selo i sa porodicom otišao u Beograd. Bio sam frapiran tim saznanjem. Ne samo što su mu zamerali, već sam čuo otvorene pretnje da će ga ubiti, ako se pojavi. Sada javno mogu da kažem, da nisam kojim slučajem bio u Krajini u maju 1992. godine bi ga ubili. Nisam to dozvolio, jer je do tada bilo previše takvih slučajeva, a ni jednim ništa nije bilo rešeno. Srbin koji se u to vreme ponašao mimo proklamovanih pravila ponašanja za "njih" je bio gori od bilo kojeg Hrvata i sa njim su postupali po zakonu o prekom postupku. Mnogi su tako stradali.

UVOZ ORUŽJA IZ MAĐARSKE

Dana 09.10.1990. godine pozvao me je pukovnik Boško Kelečević, načelnik bezbednosti komande 5. vojne oblasti i u kraćem razgovoru saopštio mi zadatak. Narednog dana, 10.10. trebao sam da izađem na granični prelaz između Hrvatske i Mađerske, Goričan - Letenje i da propratim izlazak dva šlepera prevoznika "Čazmatrans" iz Čazme. Šleperi su išli u Mađarsku po oružje koje je tajno nabavljeno za MUP Hrvatske, a u stvari oružje je bilo nabavljeno za stranačko naoružavanje ekstremnijih članova HDZ.

Na zadatak sam išao svojim privatnim automobilom. Sa sobom sam poveo kapetana Bolfek Damira iz Koprivnice, koji je pre toga radio na granici i dobro je poznavao taj teren. Tog 10.10.1990. godine oko 12,30 časova šleperi su se pojavili iz pravca Čakovca i posle kraće, rutinske, kontrole prešli su državnu granicu. Njihov prelazak smo dokumentovali TV snimkom. Povratak vozila bio je planiran za 12.10.1990. godine u poslepodnevnim časovima. Doček vozila bio je sveobuhvatno planiran. Pored operativnog, planiran je i napad na kolonu vozila na prevoju Paka između Varaždina i Zeline. Komandant zaštitnog puka 5. vojne oblasti, potpukovnik Milan Šuput je dobio zadatak da na prevoj uputi diverzantski odred. Izvođenje jedinice je moralo biti realizovano u potpunoj tajnosti.

Po prvoj varijanti plana, ja sam trebao da uđem u Mađarsku i da najavim dolazak vozila na most na reci Drava koji je delio prelaze Letenje sa Mađarske strane i Goričan u Hrvatskoj. Ukazao sam na opasnost mog pojavljivanja uz granicu, jer sam poznavao dosta mađarskih oficira među kojima i majora Varvašovski Zoltana koji je stanovao u neposrednoj blizini puta u Letenju. Zoltan je bio obaveštajni oficir i mogućnost kompromitovanja mog ulaska u Mađarsku bila je velika, tim pre što su na prelazima imali moje podatke i fotografiju. Pored Zoltana, prepreka je bio i pukovnik Kiš Ištvan, obaveštajni oficir zakamufliran na dužnosti šefa lovišta u zagraničnom pojasu Mađarske. S njim sam se također poznavao, a prilikom mnogobrojnih kontakata mene je video veliki broj njegovih ljudi. Bilo ko mogao me je prepoznati. U dobroj nameri oni su mogli postati nepremostiva prepreka u izvršenju zadatka.

Od toga se odustalo, pa sam ja 12.10.1990. godine u poslepodnevnim časovima došao na granicu i smestio se u karaulu. Karaula je bila udaljena oko 70 m od prelaza, ali postavljena tako da se delom naslanja na most i reku, tako da se sa karaule sve ranije uočavalo nego na prelazu. Pored toga u krugu karaule nalazio se toranj-osmatračnica sa kojeg se pružao pogled na sve strane. Posebno je bio uočljiv most sa mogućnosti da se sve aktivnosti na njemu blagovremeno registruju.

Mene i operativce graničari su dobro poznavali i ako smo bili obučeni u civilna odela. Obilaskom prelaza u poslepodnevnim časovima nismo uočili ništa posebno. Na tom prelazu bilo je dosta vozila za prevoz krupne i sitne stoke. Rikanje i blejanje stoke iz vozila odjekivalo je na sve strane.

Pred veče oko 18,00 časova situacija se počinje menjati. Pojavlju se policijske patrole, kontrolišu vozila i putnike, vrše proveravanja identiteta za sumljive. Neprekidno sam na vezi sa centralom u Zagrebu. Odsek bezbednosti u Varaždinu je u ovoj akciji bio zaobiđen zbog nacionalnog sastava. Vlada napeta situacija u isčekivanju nailaska vozila. Ja sam imao sa sobom kapetana Bolfeka i poručnika Funoski Tonija. Obojica mladi i neiskusni, ali neizmerno poslušni i vredni. Na karauli nijedan graničar nije smeo da sazna koja je naša misija. Potpuno smo kontrolisali situaciju.

Međutim, oko 21,00 časova počinje da se spušta magla i da smanjuje vidljivost. Toranj više nismo mogli da koristimo. Naredio sam da se poručnik Funoski presvuče u vojničku uniformu i da izađe u neposrednu blizinu mosta. Imali smo radio vezu i on je prvi trebao da javi nailazak šlepera. Kada su vojnici videli da se poručnik oblači u vojničku uniformu, počeli su se zgledavati i morao sam nešto da im kažem. Rekao sam otprilike, da čekamo neke švercere iz Mađarske, ali da vojska ne sme da se meša i da budu potpuno mirni. Desetar na karauli je odskakivao od drugih i pojavom i intelektom, pa sam odlučio da ga koristim kao kurira. Bio je sav ustreptao i kao dresiran je čekao da nešto kažem da bi on to sa neviđenom odlučnošću i zadovoljstvom uradio.

Nekako u isto vreme kada sam poslao Funoskog u blizinu mosta iz pravca Čakovca je pristigla veća kolona policijskih vozila. Bila je to policijska pratnja za pomoćnika ministra unutrašnjih polova - Pericu Jurića, koji je došao da nadgleda dolazak šlepera. Dakle, približavao se i taj trenutak. Nismo znali koliko ćemo još čekati, ali da će šleperi naići bili smo sigurni. Naime, kalkulisalo se i sa nekim informacijama, da bi šleperi pri povratku mogli promeniti maršrutu i preći na prelazu Gola-Đekenješ. Dolazak Jurića odagnao je svaku sumnju. Nalazio sam se na ulaznim vratima karaule sa kojih se spušta nekoliko stepenika do betonske staze koja vodi do ograde i ulaska u krug karaule. Lepo vidim kako od ulaza prema meni ide policajac u uniformi rezervnog policajca. Štaviše, na glavi nosi "titovku" sa koje još nije skinuta zvezda petokraka. U mraku tako odeveni policajci su podsećali na pripadnike našeg vida - RV i PVO.

Kada je prišao na nekoliko metara do mene, oslovio me je po imenu i pita da li ja poznajem Marka Lugonju? Dao sam potvrdan odgovor i onda me je obavestio da mi je Marko došao u posetu. Tako naivno je mogao da postupi samo prostodušni Zagorac, kojeg osim vina i gemišta je malo što interesovalo. Lugonja mi je doneo poruku da će se vozila pojaviti posle ponoći i da će on ostati sa mnom do kraja. Od njega sam čuo da su duž puta do Zagreba postavljene zasede za prihvat kolone i njeno tajno praćenje do odredišta. Pitam Marka, da li je Šuput poslao diverzante na Paku i vidim da ovaj nema pojma o tome, pa sam prekinuo dalju priču, ljuteći se na sebe zbog nesmotrenosti u priči i ako sam u Marka imao neograničeno poverenje. Naređenje je bilo da se o akciji što manje priča. Vreme provodimo pričajući o svemu i svačemu. Nema ni straha ni treme. Mislio sam i na mogućnost incidenta na granici, jer sam znao da je Perica Jurić "dete ustaške emigracije", pa nije bilo isključeno da fingira nekakvu situaciju koja bi posle išla na adresu vojske i organa bezbednosti. Znao sam da znaju da smo tu negde u blizini, ako nisu, onda neka im ide na čast i profesionalizam.

Tačno u 02,12 časova Funoski mi je javio da su šleperi prešli most. Na granici se nisu zadržavali već pod jakom policijskom pratnjom su nastavili kretanje prema Zagrebu. Javio sam u Zagreb da su šleperi ušli u Hrvatsku i tražio upute za dalje postupanje. Rekli su mi da na Goričanu dočekam jutro i da onda krenem u Zagreb. Šleperi su do Zeline uspešno praćeni. U tom mestu je bila velika zasićenost policije, pa je pretila opasnost da pratnja bude otkrivena i čitava akcija provaljena. U Zelini se odustalo od daljeg angažovanja i do jutarnjih časova svako se vraćao u Zagreb na različite načine i različitim pravcima. Ja sam se ujutro vratio preko Ludbrega, Koprivnice, Križevaca i Vrbovskog.

U Zagreb sam stigao oko 10,00 časova. Nešto kasnije smo imali sastanak kod načelnika. On je akciju ocenio kao uspešnu i ako se tog časa nije znalo gde je oružje spremljeno. Otvoreno sam pitao, zašto nije poštovan Plan u pojedinostima i zašto nije upotrebljena jedinica za prepad na prevoju Paka. Odgovor je bio sledeći:" Jedinica je bila razmeštena u očekujućem rejonu gde je postavljena zaseda. Pre upotrebe traženo je naređenje za upotrebu od komandanta oblasti, generala Konrada Kolšeka. On nije mogao sam da odluči i zvao je u Beograd načelnika generalštaba-generala Blagoja Adžića, a ovaj navodno je tražio odobrenje od Borisava Jovića. Niko nije hteo da preuzme odgovornost i izda naređenje. Dok je trajalo ovo pogađanje kolona vozila je prošla zasedu i uputila se u nepoznatom pravcu." Nekoliko dana kasnije doznali smo da je švercovano oružje smešteno u magacin TO u mestu Rakitje kod Zagreba. Informacija je kasno došla, jer je oružje već podeljeno unutar HDZ u Zagrebu, Bjelovaru, Virovitici i drugim mestima.

Kada je prvi transport uspešno ušao u Hrvatsku, naredni je realizovan 18.10.1990. godine. Tada je ušlo 8 šlepera oružja i municije.Paralelno s tim u luku Split su počeli pristizati brodovi sa oružjem koje je ustaška emigracija nabavila u Argentini. Pored upućivanja naoružanja u Hrvatsku počeli su masovno da stižu i emigranti, pojedinačno i u grupama. Sa njima su se počeli pojavljivati razni drugi avanturisti, bivši vojnici i policajci iz Rumunije, Ukrajine, Poljske i drugih zemalja koje su bile zahvaćene promenama razbijanjem Varšavskog ugovora. Sve te avanturiste i emigrante predvodi Gojko Sušak, ustaški emigrant iz Kanade, koji je među prvima došao u Hrvatsku. Tu su još Stjepan Sulimanac, Nikolić i drugi koji dugo čekaju čas obračuna i stvaranja samostalne Hrvatske. Svi su došli po pozivu Franje Tuđmana. Sa njima je Tuđman kovao planove u inostranstvu, od njih prikupljao sredstva za borbu i na kraju je došlo vreme da naplate svoje angažovanje. Već do kraja 1990. godine veliki broj članova HDZ i HSP je bio naoružan.