Likovi i senke

Bog i njegov drug

Nikola Vlahović

Filozof pozne antike, Porfirije Tirski (233-309), bolovao je od suicidne depresije. Kažu, lečio se na Siciliji. Naravno, nije taj Porfirije nije mogao ni da sanja o nekom episkopu Porfiriju iz daleke budućnosti, čak iz Trećeg milenijuma, koji će da sedi u Republičkoj radiodifuznoj agenciji Srbije i smišlja visinu globe koju će da nametne televizijskim delatnicima.

Nije poznato čime je svoj teški mentalni poremećaj lečio Porfirije Tirski, ali ovaj naš Porfirije (Jegarski), episkop Srpske pravoslavne crkve, ako i od čega boluje, onda to leči na najboljem mogućem mestu. Kažu da istaknuti drugovi u toj ustanovi primaju plate od po dve-tri hiljade evra, pa treba verovati da je to dosta u današnje vreme da se duša i telo malo namire i život učini prihvatljivijim nego što je inače...

Sa božjom pomoći, gospodin Porfirije je prošao dosadašnji životni put bez velikog trnja, ali i bez puno ruža (jer i one trnje imaju!). Vele upućeni da je to u momačko doba bio jedan uzoran ljubitelj rokenrola i da se aktivno bavio tom revolucionarnom muzikom koja je razmrdala uspavane posleratne generacije i ispratila seksualnu revoluciju kako i dolikuje.

Prvoslav Perić, u stvari, rođen je 22. jula 1961. godine u Bečeju, od oca Radivoja i majke Radojke, osnovnu školu završio je u Čurugu, a Zmaj-Jovinu gimnaziju u Novom Sadu; zamonašio se kao Porfirije pored svoga duhovnog oca Irineja Bulovića, i to na Tominu nedelju 1985. godine.

Mnogo kasnije, 2004. godine, odbraniće doktorat na temu "Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju svetog Jovana Zlatousta".

Ali, kako je njegov kasniji javni život pokazao, episkop Porfirije nije samo razmatrao Boga u drugima, nego je, konačno, odlučio da im pokaže svoga boga, te mogućnosti plaćanja preko tekućih i žiro-računa, a za potrebe onog divnog i bogougodnog državnog preduzeća u kome je on, iz nekog razloga, važan faktor.

Njegov raskošni kapacitet prijema delikatnih informacija, te poznavanje Boga u drugima, nije promakao ni supruzi predsednika Tadića, koja se, prema pisanju krvožedne beogradske štampe, upravo njemu ispovedila. Ovo nije mala stvar. Onaj što je ispovedao njegovu prvu ženu, Veselinku Zastavniković, ili sestru Irinu, kako je bilo njeno monaško ime, raščinjen je, ponižen, osramoćen i proglašen ludim. Tako je završio vladika Artemije. Kako će proći episkop Porfirije, Bog zna.