Crkva
Čije grehe ispaštaju zaposlenici u
Patrijaršiji Srpske pravoslavne crkve u Beogradu?
Šifra delatnosti - verski biznis
Teror na poslu, to je svekodnevica srpske tranzicije.
Ali, kad takav teror postoji u jednoj uzvišenoj, duhovnoj, božjoj ustanovi, kakva
je Patrijaršija SPC, to je onda jedinstven slučaj. Tabloidov istraživač priređuje autentičnu ispoved zaposlenih, koji
su odlučili da više ne ćute o ovoj sramoti i koji kvalifikovano svedoče o
nasilju na poslu koje se dešava tamo gde ga ne bi smelo biti: usred "božje
kuće"
Goran Mitrović
Crkva je živa stvar - čine je ljudi, sa svim svojim vrlinama, slabostima i manama. A u kriznim vremenima ljudi
su još više izloženi moralnom posrtanju. Mnogi krizu rešavaju prevarama,
mahinacijama, pljačkama i celom paletom kriminalnog organizovanja. Gde nema
institucija države (a uglavnom ih nema), ima kriminala. O onom institucionalnom
kriminalu dovoljno je reći da je proizvod demokratskog despotizma. Ali kako se
desilo da se taj kriminal prelije u crkvene poslove, preciznije - da crkveni
poslovi postanu kriminalna delatnost?
O automobilima koji su uvoženi na
ime SPC, a posle izvesnog vremena prevođeni na lična imena, javnost je dosta
saznala. No, tu nema ničeg što se razlikuje od poslova drugih lukrativnih
organizacija u Srbiji. Lukrativnih, jer SPC ima svoj matični broj, PIB, te je
tako i registrovana: kao preduzeće sa šifrom delatnosti - verska zajednica.
Srpska patrijaršija ima svoje zaposlene - u mantiji i u civilu. Ima svoj veb
sajt, elektronsku kupovinu i prodaju (onlajn blagoslov?)...
Ako je narod veran Crkvi i daje
svoj doprinos i duhovno i materijalno, onda i akcionar te zajednice ima prava -
i verska, i ljudska, i radna!
Zaposleni u Patrijaršiji pamte
vremena kada se normalno radilo, kada su se ljudi družili, pomagali i u stvari
bili ljudi! Ali, dolaskom novog
patrijarha srpskog, gospodina Irineja, promenili su se i direktori
Patrijaršijske upravne kancelarije, sa despota Luke (Novakovića, prim. red.) na
"kvarnog Iznoguda", Stojadina Pavlovića. Prethodnik je maltretirao i
vređao zaposlene, pa je razboritošću jednog vladike, koji je skupio snagu, taj
neprijatni čovek smenjen. Ali, umesto da dobije kaznu, dobio je starešinstvo u
jednoj beogradskoj crkvi!
Nasledio ga je, dakle, veliki
meš(e)tar Stojadin Pavlović.
Internet je pun lepih stvari o njemu.
Sposoban čovek. Zašto li je napuštao zelena polja Divčibara? I šta sada radi
ovde?
Šta govore činjenice
Zaposleni u Srpskoj patrijaršiji su
uplašeni, svakodnevno im se preti otkazom, svakodnevno su pod pritiskom i
svakodnevno su uplašeni za svoju egzistenciju.
Kao prvo, nijedan zaposleni nema
ono što Zakon o radnom odnosu propisuje, a to je ugovor o radu! Jer, ako je ovo
"versko preduzeće" registrovano, i za njega važe zakoni ove zemlje,
posebno iz oblasti radnog prava. Plate se isplaćuju "na ruke" i preko
računa, i to nije problem, nego ovde niko ne uplaćuje u fond socijalnog,
penzionog i zdravstvenog osiguranja...
Takođe, niko ne zna kako se
isplaćuju poslovni partneri koji sa potpisom direktora Patrijaršijske upravne
kancelarije dižu na desetine hiljada evra...
Najčešće pominjana reč, novodospela kod
zaposlenih u Patrijaršiji, jeste mobing.
Ovde je situacija malo lošija, jer mobing znači nepoštovanje u poslovnom i
ličnom ophođenju, načinu komunikacije, odnosu između poslodavca i zaposlenog. Međutim, usled
višegodišnjeg maltretiranja, unižavanja, smanjivanja prihoda, premeštanja na nižerazredne
poslove, neadekvatne stručnoj spremi, došlo je i do fizičkog obračuna, kada je
jedan stalno unižavani službenik u tuči zadobio i fizičke povrede, a potom i
otkaz. Da li je to po zakonu? Zaposleni nisu ni upoznati sa Zakonom o mobingu,
koji je poslodavac morao da dostavi zaposlenima, a zaposleni da ga potpišu i
upoznaju se sa njim.
Niko ovde ne zna ni šta se dešava
sa zadužbinama. Ljudi žive, rade, stvore, i na kraju neki ostave nešto u
nasledstvo, da bi im se ime pamtilo, ili iz humanih razloga ostave svoju
imovinu Crkvi, ali sa namenom. Nije poznato da li se njihova volja poštuje, ko
je i da li je od te dobrotvorne imovine podelio stipendije studentima
Bogoslovije, donacije horovima, institutima i svim drugim organizacijama koje
su pod nadležnošću
Crkve. Da li se njihova volja poštuje?
Veliki meš(e)tar Stojadin Pavlović
živi na Dedinju u tuđoj zaostavštini. Sa Divčibara je doslovno sleteo na
Dedinje. Da li plaća zakup? Kome? Koliko? Čija je to prćija? Da li je volja
vernika poštovana?
Broj žena koje rade na održavanju zgrade u
Ulici kralja Petra broj 5, gde je sedište Patrijaršije, izuzetno je mali.
Stalno su pod pritiskom i u strahu od otkaza. Verbalno i psihički maltretirane.
Većina njih se i razbolela, s obzirom na količinu posla koji obavlja,
psihološkom pritisku kojem su izložene i nepoštovanju radnog vremena. Ovde je
reč, pre svega, o prekovremenom radu, kad god poslodavac to zahteva. Dakle, bez
najave. Po metodi: služite meni kad god mi trebate, a ostatak je vaš život,
koliko vam je od njega ostalo.
Ima i ovakvih slučajeva: jedan
radnik Patrijaršije SPC, posle punih 40 godina radnog staža koje je proveo kao
fizički radnik - radeći najteže i najprljavije poslove, poslat je u penziju
koja iznosi 13.700 dinara! Razlog za to je što mu godinama nisu uplaćivani
doprinosi. Otišao je bez ljudski pružene ruke. Važno je bilo jedino to da je na
platnom spisku jedan manje. Na crno
je u Patrijaršiji godinama radila i osoba koja je obavljala vrlo važnu
finansijsku dužnost, a tiče se poreza...
Međuljudski odnosi su poremećeni,
mali špijuni svakodnevno obilaze kancelarije i informišu direktora gde se ko
nalazi i šta se priča... Oni su povlašćena grupa! Napravljena je i nova
sistematizacija, koja bi tobože trebalo da unapredi posao... Navodno je to neki
stručni tim - koji nikad niko od zaposlenih nije video niti su oni obavili uvid u rad zaposlenih,
niti je sprovedeno bilo kakvo testiranje znanja - došao do nekih zaključaka, te
su shodno tim saznanjima mnogim zaposlenima uručene odluke o novim
naimenovanjima, bez razgovora: samo
potpiši da si primio, i samo pokušaj da se buniš!
Sve ovo, naravno, ne bi smeo da
bude model ponašanja. Nijednoj firmi u Srbiji, a kamoli Srpskoj patrijaršiji!
To može da spreči Njegova svetost gospodin Irinej, ako shvati da dobrih ljudi
ima više od broja interesnih doušnika.
Najveći problem nije rad zaposlenih
i njihov odnos prema poslu u Srpskoj patrijaršiji, nego nepravilna raspodela
rada, odnosa i novca. Dok neki naplaćuju i nerad - pošto nisu svi u radno vreme
tu - već se šetaju po Knez Mihailovoj i obližnjim kafićima, sa
"imunitetom" jer ih štiti episkop bački. Zašto se čak ni upravnik
patrijarhovog dvora ne zauzima za svoje osoblje? Zašto mu je važnije da kinji
svoje podanike, zašto ženama i majkama koje ovde rade ne plaćaju prekovremeni
rad? Mnogi su mu slali poruke preko prijatelja: "...Čoveče, ti koji radiš
tu, shvati da su to prvo majke našoj deci, žene supruzima, i da se i njima
moraju baviti da bi društvo imalo šansu normalnosti. Ako ste na Dvoru, za
informaciju - ako niste čuli - sluge su ukinute, kao i dvorske lude! Sad su u
radnom odnosu, sa svim zakonskim, građanskim, moralnim i radnim pravima.
Moralno je pitanje da li Vaša žena živi sa porodicom i decom u bedi, a radi na
Dvoru gde se dobro jede, i ko je tu bednik?". Zašto je u Patrijaršiji kurs
evra prema dinaru 88 dinara, ali samo kad su plate u pitanju?
Zaposlene u Patrijaršiji nikada
nije zanimalo u čemu se patrijarh gospodin Irinej vozi, kako se kvalitetno
hrani, u kom dvoru živi... Na kraju dana, posle rada, zaposleni u Patrijaršiji
žele da znaju da li će se na vreme prevesti do svojih domova, hoće li imati
čime da prehrane svoje porodice... Brine ih i to kako će dalje da žive uz
stalne pretnje i unižavanja ljudskog dostojanstva koje je sada na delu, i kako
da nastave sa svojim, više nego skromnim životima...
Dok je Pavle odlazio, mnogi su postali Savle
U kruni naše Pravoslavne crkve izgubili smo čoveka koji je živeo sa
svojim narodom, ali čiji je način, smisao i rad obeležio mnoge živote i dao
primer ponašanja kako se poštuje ono što se pripoveda narodu, načinom sopstvenog života - to je patrijarh
srpski gospodin Pavle.
Tokom bolesti Njegove svetosti gospodina Pavla, ljudi koji nikad i nisu
živeli od poziva sveštenika, već se samo sakrivali iza mantija, pronašli su
način da se dokopaju crkvenih pozicija, zarad vlasti koja uz titulu nosi i moć,
nedodirljivost i novac. Naravno, ovo se ne odnosi na većinu sveštenika, koji
svoj posao časno obavljaju, već na onu manjinu koja vlada većinom i koja
doslovno uteruje strah i poštenom sveštenstvu i narodu.