Kontranapad
Sramnom politikom takozvanih sportskih
vlasti najbolji olimpijci nisu dobrodošli u Srbiju
Nećemo ni naše zlato
Slavna srpska kajakašica, Nataša Janjić,
ni posle
četiri meseca pregovora sa nadležnima nije uspela da obuče olimpijski dres
svoje domovine. Razočarana, vraća se u Mađarsku, za koju je do sada osvojila 38
zlatnih medalja na svetskim i evropskim i olimpijskim takmičenjima! I sve to
krivicom Kajakaškog saveza, Olimpijskog komiteta i ministarstva sporta. Šta će
njima najtrofejniji srpski olimpijac? Njih ionako zanimaju samo funkcije i
obračuni...
Miroslav Vislavski
Kao najžešći šamar, pukla je vest
da je Nataša Janjić, neprikosnovena kajakašica sa bivših jugoslovenskih
prostora, zatražila od Mađarske federacije da nastavi svoju karijeru pod
zastavom severnih suseda. Ovu odluku, Janićeva je donela nakon četvoromesečnog
natezanja relevantnih institucija sporta u Srbiji, oko regulisanja njenog
statusa i sticanja prava da u buduće odmah nastupa za Srbiju. Od najave njene
namere i dogovora sa Vladom Divcem da se vrati u Srbiju, bilo je raznih
nagađanja, obećanja, patriotskih izliva, slikanja i paradiranja... Na tome je
ostalo, a rokovi za konkretne poteze su promicali. Poslednji je bio polovina marta,
kada je Međunarodni kajakaški savez najavio nepovoljnu odluku po veliku šampionku,
sa pretnjom dvogodišnje suspenzije.
Tada je Nataša prelomila i
prekinula svoju agoniju. Na nesposobnost i nemoral onih koji su je vodili u
ovom postupku, odgovorila je racionalno. Preuzela je teško breme osuda koje su
dolazile sa raznih strana. U par meseci je prošla put od "Nacionalne
dive koja je ponovo na svom ognjištu", zasipana dobrodošlicom i
oduševljenjem što se vraća korenima i matici, do "izdajice roda svoga
kojoj je samo novac u glavi", "potrošene šampionke koju su
godine pregazila" i drugih "patriotskih" optužbi...
Višestruka olimpijska i
svetska šampionka je svoj sportski autoritet i sve vrhunske rezultate izgradila
u Mađarskoj. Vrednost trofeja koje je osvojila Janićeva na Olimpijskim igrama,
prevazilazi ukupna ostvarenja srpskih sportista na poslednje tri olimpijade.
Podsetimo se da njen olimpijski arsenal od Atine 2004. do Londona 2012. čine
šest medalja. Tri su zlatne, dve srebrne i jedna bronzana. Srpski olimpijski
tim je u tom ciklusu ostvario devet medalja, od kojih je samo jedna zlatna,
koju je osvojila Milica Mandić u tekvandou na poslednjim igrama u Londonu,
četiri srebrne i četiri bronzane. Uz najveći broj osvojenih olimpijskih medalja
koji je u istoriji nastupa naših sportista na Olimpijskim igrama osvojio neko
od sportista sa naših prostora (Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, Srbija),
istina pod zastavom druge zemlje, Nataša Janjić je osvojila i 18 zlatnih
medalja na prvenstvima sveta uz 4 srebrne, a sa prvenstava Evrope je u svoju
banku trofeja smestila 17 zlatnih i 4 srebrne medalje!
Mnogi danas sa omalovažavanjem
gledaju na blistavu karijeru Nataše Janjić, samo zbog nastalog obrta i njene
poslednje odluke, da se vrati Mađarskoj. Na sličan način je zaboravljena
novosađanka Monika Seleš koja je najtrofejniji sportista u tenisu kod
nas do danas! Pri tome, ona je za razliku od Nataše Janjić svoje najveće pobede
od kojih osam grend slemova, ostvarila kao državljanka SFRJ, odnosno SRJ, pre
nego je primila Američko državljanstvo 1994 god.
Ako je Nataša Janjić osvojila
trofeje pod Mađarskim nacionalnim obeležjima, to ne znači da njene rezultate
treba da odbacimo ili da se ne ponosimo time. Ona je naša. Uostalom, ni Momčilo
Tapavica, koji je osvojio bronzanu medalju na prvim savremenim igrama u Atini
1896, nije bio takmičar koji je medalju doneo za Srbiju. On je nastupao za
reprezentaciju Ugarske, ali ga danas slavimo kao prvog Srbina koji je doneo medalju
sa Olimpijskih igara - i to prvih u istoriji savremenog Olimpizma! Tako je i
Nataša Janjić, najuspešniji srpski sportista u istoriji Olimpizma. Natašin zbir
osvojenih medalja na svetskim i evropskim prvenstvima, na žalost u Mađarskoj
ekipi, čini je najtrofejnijim srpskim sportistom u istoriji našeg sporta! Njen
olimpijski saldo ju je svrstao na mesto najtrofejnijeg sportiste sa naših
prostora. Prevazišla je najtrofejnijeg olimpijca do Londona 2012, slovenačkog gimnastičara
Leona Štukelja koji je osvojio tri zlatne, dve bronzane i jednu srebrnu
medalju (period: 1924 -1936).
Njen otac Milan Janjić je
olimpijski vicešampion 1986. godine i trostruki prvak sveta, uz tri srebrne
medalje na ovim takmičenjima. Bio je posvećen kajakaškom sportu. Veliki borac.
Trenirao je svoju Natašu i sinove Stjepana i Mića koji su postali vicešampioni
sveta u juniorskoj konkurenciji. Sa 18 godina Nataša je nastupila za
Jugoslovensku selekciju 2000 - te na Olimpijadi u Sidneju, na kojoj je osvojila
četvrto mesto u disciplini K-1 na 500 metara. To je bio zalog u Milanovom
nastojanju i borbi da svoju decu dovede do svetskog trona. Bio je na dobrom
putu.
Devedesete su bile kazna za mnoge
pa i državu u kojoj smo živeli. Milan Janjić je obijao pragove i ubeđivao
"nadležne" i sponzore da su njegova deca budućnost kajakaškog sporta.
U pojedinim trenutcima to su postali vapaji nemoći sportske gromade kakav je
bio Milan Janjić. Sve je bilo uzalud. Veliki šampion, sportski radnik, nosilac
odgovornih funkcija u sportu, trener, Milan Janjić je poklekao u novogodišnjoj
noći 2002, vraćajući se sa puta iz Crne Gore gde je rešavao važna pitanja za
budućnost svojih uzdanica. U 46 godini, napustio je životnu pozornicu. Nataša
je nastavila karijeru u Segedinu u koji je otišla 2001. godine - silom prilika...
U svojoj sredini, svojoj
zemlji nije imala podršku, na kakvu je naišla u zemlji u kojoj je kajak jedan
od najznačajnijih i najpopularnijih sportova. U njoj je dosegla do zvezda i
postala najpopularniji i najomiljeniji sportista. Kada se vratila iz Atine sa
dve zlatne medalje, bio sam na dočeku priređenom od prijatelja na čardi kraj
Bačke Palanke. Dok mi je dočaravala osećanja na pobedničkom postolju pod
obeležjima i sa himnom druge zemlje, u očima su iskrile suze u kojima je bio
odsjaj lika njenog oca Milana.
Danas, deceniju nakon odlaska u
Mađarsku, bila je srećna što je u fazi života u kome se u njenom sportu sazreva
i može još mnogo učiniti. Nakon inicijative čelnika OKS da se vrati u Srbiju i
nastavi karijeru u svojoj zemlji, bila je puna zanosa, dobre energije i motiva
da osvaja medalje i doprinosi svojoj zemlji. I kada je odlučila, puna vere u
one koji su joj davali potporu da objavi svoju odluku, izjavila je:
"Mnogo sam srećna što sam
se vratila u zemlju u kojoj sam rođena. Pre 11 godina nisam imala adekvatna
sredstva za bavljenje sportom i morala sam da odem. Uvek sam htela da se vratim
i branim boje Srbije". Rekla je da je o svom povratku u zemlju
razgovarala još na Olimpijadi u Londonu sa predsednikom OKS Vladom Divcem. Tada
je i odlučila da se vrati u domovinu. "Napravljen je dobar sistem za
bavljenje sportom. U Olimpijski komitet Srbije došli su ljudi koji znaju da
poštuju ovaj sport. Kada sam odlazila tražila sam minimum i sada kad dolazim
opet tražim istu stvar", bilo je njeno viđenje situacije.
Prepreku je postavio Mađarski kajakaški
savez, koji je za Natašin odlazak iz Mađarske, zahtevao obeštećenje u iznosu od
150.000 evra. Naš Kajakaški savez je statirao, prepustivši logično, da konce
povlači i probleme rešava onaj ko je potencijalan, a to je Olimpijski komitet
Srbije. Međutim, od samog početka, sve je govorilo da se transfer neće desiti.
Nisu bile na vidiku pare. Država nalazi rešenja kada se radi o mladiću koga
progoni najveća svetska sila i zalaže 1.000.000 dolara za njegov otkup, protiv
čega nisam, ali jesam protiv jajarenja kada se radi o višem interesu našeg
sporta, kao što je povratak najuspešnijeg sportiste u svoju zemlju. Onaj ko joj
je ponudio povratak ili prihvatio njenu inicijativu, (sasvim je svejedno) bio
je odgovoran da obezbedi i uslove. Znao je Vlade Divac kada je njegov novčani
interes u pitanju, kako da naplati tri nastupa za KK Crvenu Zvezdu, kada se na
kratko vratio iz NBA. Tada je "izborio" basnoslovnu sumu koja je
prevazilazila najveće (unosne) transfere tog vremena u našoj košarci!
Ako je interes našeg sporta
povratak najtrofejnijeg sportiste i na tome radi predsednik OKS, dužnost mu je
da obezbedi regularan transfer! Nije mu opravdanje i ako je istina, da je sama
Nataša bila protiv plaćanja obeštećenja Mađarima. Jer, kada se radi o takvom
projektu, onda se ne pita onaj o čijoj koži se radi, već odlučuje onaj koji
povlači poteze i vodi igru.
Usledio je još bizarniji
scenario, koji je na nivou palanačke svesti. Neko je ponudio formulu da bi
razvod braka sa bugarskim državljaninom Duševim, koji je ujedno i Natašin
trener i njeno venčanje sa ovdašnjim državljaninom mogao da reši zamršeno
klupko, a da se sačuva 150.000 evra! Naivno, ona to prihvata sa svojim mužem,
uverena da će odmah dobiti dozvolu da se takmiči pod srpskom zastavom. Njen muž
će postići angažman sa našim savezom i imati mogućnost da ostvaruje prava kao
njen trener, a njegov sin koji je vrhunski takmičar, moći će da nastupa za
Srbiju sa srpskim državljanstvom. U nekoj kombinaciji je postojala i varijanta
da Nataša pređe u Bugarsku, pa potom u Srbiju!? Na kraju "sapunice"
njih dvoje bi se ponovo venčali!
Stvari nisu išle zamišljenim scenarijom
prevara i podmetanja. Nataša je odradila svoju rolu, rastala se i ušla u fiktivnu
bračnu vezu sa nekim bačkopalančaninom. Ministarka sporta Alisa Marić je
uputila predlog da Dušev dobije srpski pasoš, ali je u Ministarstvu unutrašnjih
poslova došlo do zastoja ili je predmet zaturen! Kada bi to bio princip,
razumljivo je da se u MUP ne izdaje olako naša putna isprava. Ali, podsetimo se
kako je bivši brazilski fudbaler Partizana Kleo Kleferson dobio srpski
pasoš. Kada su mediji "tamburali" da ga treba srpska reprezentacija, Ivica
Dačić mu je lično uručio pasoš za svega desetak dana. Mada ga Pižon nije
prihvatio u sastav njegove selekcije, Kleo je ostao brazilski Srbin. Nije li
tako mogao da prođe i Bugarin Dušev?
Pošto Divac i Višacki nisu
završili više od slikanja sa Natašom prilikom njenog "povratka", sem
što su finansirali njene pripreme u Portugalu, šampionka je nedeljama nastojala
da uspostavi kontakte sa čelnicima OKS. Nisu odgovarali na pozive, mejlove, sms
poruke. Kada su istekli svi rokovi, kada je bila pred samom suspenzijom, Nataša
je donela odluku da zamoli Mađarski savez da nastavi da se takmiči pod njegovim
okriljem. Svakakve pokude je doživela na forumima i blogovima, kako sa Srpske,
tako i sa Mađarske strane. Na kraju je saopštila:
„Rođena sam u Srbiji,
probala sam da se takmičim za Srbiju. Međutim, ne uklapam se u sistem. U
poslednjih 12 godina radila sam pod nekim kriterijumima. Znalo se šta je i kako
je, sve je bilo crno na belo. Ne mogu da kažem, dobro radi i Olimpijski komitet
Srbije. Međutim, nije sinhronizovan sistem Savez - OKS - Ministarstvo omladine
i sporta. Ne želim nikoga da krivim, svi su uradili ono što su mogli".
U Kajakaškom savezu ne smeju da
govore. Boje se sankcija od OKS. Divac se nedeljama nalazi u inostranstvu,
Višacki je nedostupan. Žrtva je Nataša Janjić i naš sport pod despotijom nekada
vrhunskih takmičara, ali loših ljudi na čelu OKS! U sportskim institucijama su
potrebni i ljudi, a ne samo imena.