Imovina
Gde nestaje imovina u vlasništvu Republike
Srbije i ko se njome u privatne svrhe koristi
Domovinu ima ko da pljačka
Za samo nekoliko meseci, oko 90.000
stanova je nestalo sa spiska republičkih nepokretnosti koju vodi Direkcija za
imovinu. Deo tih stanova je prešao organima lokalne samouprave, nešto je
vraćeno u postupku restitucije, ali dosta njih je prodato po nerazumno niskim
cenama odabranim funkcionerima i njihovoj rodbini.
Igor Milanović
Izgleda da niko pouzdano ne zna kojom
imovinom raspolaže Republika Srbija. U Privrednoj komori Srbije su prošle
godine procenjivali da Srbija raspolaže sa 185 milijardi evra, dok je
istovremeno Međunarodni monetarni fond republičku imovinu vrednovao sa 150 do
170 milijardi evra. U poslednjih godinu dana ova se imovina istopila.
Republički geodetski zavod je 2012.
objavio kako Republika Srbija u svom vlasništvu ima ukupno 656.583 objekta, od
toga 107.743 stana, 15.735 poslovnih prostora, 7.516 garaža, 884.046 hektara poljoprivrednog,
983.111 hektara šumskog i 417.054 hektara građevinskog zemljišta...
U julu mesecu ove godine Agencija za borbu
protiv korupcije objavila je kako je od nadležnih državnih institucija, odnosno
od Republičke direkcije za imovinu dobila podatak da Republika raspolaže još
samo sa nešto više od 16.000 stanova. Gde nestade 90.000 stanova za samo
nekoliko meseci?
Jedan deo stanova je sigurno po izmenama u
Zakonu o javnoj svojini prešao u vlasništvo 200 titulara koji su ih i do tada
koristili, a radi se o organima lokalne samouprave. Kada imovinu vrate u
svojinu, novi vlasnici imaju pravo da nepokretnosti otuđe, izdaju u zakup,
pribave nove...
Nešto nekretnina je vraćeno i predratnim
vlasnicima, odnosno njihovim naslednicima shodno Zakonu o vraćanju oduzete
imovine i obeštećenju. Jedan veliki broj stanova i kuća je, međutim, za sitne
pare prodat korisnicima koji su istovremeno i visoki funkcioneri vlasti.
Ono što je interesantno jeste priznanje
same Agencije za borbu protiv korupcije kako od organa lokalne samouprave ne
dobija podatke ni o broju stanova i kuća kojima raspolažu, a ni podatke o
korisnicima istih. Jedni se pravdaju kako liste još nisu ažurirane, drugi
dostavljaju očigledno netačne podatke, a ima i onih koji se potpuno oglušuju o
zahteve Agencije.
Očigledno se funkcionerima ne isplati da
se sazna šta su od nepokretnosti dobili od države, pa tako Agencija za borbu
protiv korupcije ima podatke o samo oko 4.500 korisnika stanova u vlasništvu
republike.
Pomenutih 16.000 stanova procenjeno je na vrednost
od 19,7 milijardi dinara, odnosno oko 170.000.000 evra. Po toj računici
proizilazi da jedan stan u proseku vredi nešto preko 10.000 evra, a za tako
male pare teško da na slobodnom tržištu može da se kupi bilo šta u bilo kom
delu nekog od većih srpskih gradova, a zna se da se kadrovski stanovi nalaze na
skupljim, prestižnim lokacijama.
Prilikom prodaje stanova i kuća
funkcionerima država očigledno koristi pomenute procene i bukvalno poklanja
nekretnine.
Da se država na svim nivoima ponaša nedomaćinski
vidi se i iz podatka kako prihodi ostvareni izdavanjem nekretnina ne samo da ne
pokrivaju rashode, već budžet godišnje mora da doda još oko milijardu evra.
Kada bi se drugačije postupalo i da se nepokretnosti daju putem tendera, a ne
direktnim pogodbama, prihodi bi na godišnjem nivou mogli da se povećaju i za
celih pet milijardi evra u korist republičkog i budžeta lokalnih samouprava.
Umesto da na ovaj način popuni državnu
kasu, vlada se sve više zadužuje, a onda tako pribavljen novac poklanja tajkunima.
Poslednja godišnja kamata po kojoj su prodate državne obveznice bila je 5,45
odsto, posle 6,63 odsto koliko je plaćano prošle godine, dok je Mirko Cvetković
milijardu dolara svojevremeno prikupio po kamatnoj stopi od neverovatno visokih
7,5 odsto godišnje. Lako je izračunati koliko se godišnje para gubi na ovaj
način, umesto da se sredstva prikupljaju iz nekretnina koje su još u državnom
posedu, a koje se ili uopšte ne koriste (kao što je slučaj sa velikim delom
obradivog zemljišta) ili se koriste potpuno neracionalno.
Jedan od hotela čija je izgradnja bila
planirana još osamdesetih godina prošlog veka je "Stara planina" u
blizini sela Kalna u istočnoj Srbiji. Tada je zamišljeno da to bude odmaralište
zatvorenog tipa isključivo za najviše savezne i republičke funkcionere.
Devedesetih godina je izgradnja obustavljena zbog nedostatka para, a onda je
država odlučila da hotel dovrši, pa je dat u zakup Falkenštajner korporaciji.
Ona je za manje od dve godine izgradila hotel koji danas ima 146 soba na ukupno
26 hiljada kvadratnih metara. U hotelu radi preko 80 ljudi, a cena noćenja sa polupansionom
je sa 25 evra koliko je iznosila prve sezone 2012. godine povišena na nešto
manje od 70 evra za noćenje sa doručkom, koliko bi turista danas morao da
plati.
Investicija je proglašena greenfieldom,
što znači da je strani investitor gradio na nepripremljenom zemljištu. Tadašnji
ministar ekonomije i regionalnog razvoja Nebojša Ćirić namerno je
prećutao da je hotel nikao na delovima zdanja koje je zidano osamdesetih i
devedesetih godina prošlog veka sredstvima iz budžeta. Tako je Falkenštajner
izbegao da državi nadoknadi već utrošena sredstva za izgradnju.
Ovakvih primera ima dosta, previše za
jednu ovako siromašnu državu kao što je Srbija. Samo od izvođenja radova država
bi mogla da prihoduje godišnje i do dve milijarde evra, kada bi se resursi
racionalno koristili.
U međuvremenu se sve više i sve glasnije
na državnom vrhu razgovara o rasprodaji državne imovine. Veruje se da bi čak
trećina svih nekretnina u vlasništvu republike i lokalnih samouprava mogla
odmah da bude prodata. Na ovaj način bi bila prikupljena sredstva kojima bi se
popunila budžetska rupa i obezbedilo dovoljno para za investiranje u povećanje
privredne aktivnosti, ali bi i cena bila upola niža od realne, a u nekim
slučajevima bi se dobilo samo deset odsto od stvarne vrednosti.
A 1.
Vorkapić i Beko pretili Verici Barać
Republička direkcija za imovinu, koja
obuhvata i nekadašnji DIPOS i Agenciju za privatizaciju, poslednjih godina ne
može bez velikih skandala, što pokazuje kakav javašluk i haos vladaju u ovoj
veoma značajnoj državnoj instituciji.
U proleće 2010. srpska javnost je saznala
kako je pomoćnica tadašnjeg direktora Direkcije Bratislava Pejkovića,
Slavica Totić, prethodno bila zamenik direktora PIO Fonda odakle je otišla
uz otpremninu od 20.000 evra. Iako je u Fondu bila proglašena tehnološkim
viškom ona se odmah vratila u državnu službu, ovog puta u Direkciju za imovinu,
ali otpremninu nije vratila. Gladni narod je najviše uzbudila njena izjava kako
"20.000 evra i nisu neke pare" i kako je polovinu te svote već
potrošila na jednu sahranu?!
Novog direktora Direkcije, Jovana Vorkapića,
republička vlada je imenovala 30. aprila ove godine. Ono što je javnost i
medije uzburkalo, jeste činjenica kako je Vorkapić kao advokat Milana Beka
i Luke Beograd, svojevremeno pretio tužbom predsednici Saveta za borbu
protiv korupcije Verici Barać zbog njenih izjava. Vorkapić se takođe
dovodi u vezu sa najmanje dve, od 24 privatizacije čiju istragu zahteva
Evropska unija. Radi se o Srbija turistu i kompanije Mobi 63. On svoje učešće
ne negira, ali tvrdi kako nije bio angažovan u vreme kada je došlo do
mahinacija koje se danas, navodno, istražuju.