Postdemokratija
Srbija se predala Vučiću,
sada je sve na njemu
Srbija je odabrala Vučića, sad je na njemu da bira, hoće li da bude tiranin
ili reformator. Može mu
se i jedno i drugo i svakako će ući u istoriju. Nije sad pitanje da li je to
dobro, što je Srbija svoju sudbinu predala u ruke jednom čoveku, jer zna se da
nije. Nije stoga pitanje ni da li je dobro što je to baš Vučić, jer i da je bilo
ko drugi ne bi valjalo. Ali pošto znamo čoveka, a znamo i narod koji ga je
odabrao, sa priličnom sigurnošću možemo predvideti i šta nas čeka i kako će se
to završiti. Velikim razočarenjem. Obostrano. I velikom svađom. Osim ako!? Mada
je malo verovatno, uvek postoji mogućnost da čovek koji ima toliku popularnost
i moć, uradi nešto sasvim suprotno od onog što se očekuje. I ne bi nam bilo
prvi put, naročito kad je Vučić u pitanju. Ako je mogao da radikalno promeni
sopstvenu politiku i ponašanje, mogao bi i svoje shvatanje politike i vlasti.
Samo tako se može pokrenuti Srbija, zaključuje Tabloidov
kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši
potpredsednik Đinđićeve
vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Mile Isakov
Ne očekujem da će Vučić sad načiniti i onaj odlučujući iskorak da menjajući
sebe, promeni i sistem, koji ne samo da ne funkcioniše dobro, nego predstavlja
glavnu smetnju reformama. Ali ne isključujem tu mogućnost, jer bi njegov
fanatizam, u ovom slučaju, mogao biti i koristan. Naime, nema ni jednog
razumnog razloga, zašto bi se on sad kad je legalno osvojio apsolutnu vlast,
nje odrekao, tako da samo fanatična želja da dokaže da je drugačiji, da je
pravi, prvi i jedini, mogla bi da ga navede na radikalne promene u praktikovanju
vlasti.
To je malo verovatno, ali ako je rešio da zaista ostane zapamćen u
istoriji, a izgleda da jeste, nema mu druge. Ući će on svakako u istoriju
i ako se bude ponašao kao njegovi prethodnici, ali tako će biti samo jedan u
nizu, a njegovoj fanatičnoj prirodi to nije dovoljno. Dakle, kad je mogao da
radikalno promeni svoju politiku i ode u sasvim drugu krajnost, mogao bi tako i
da sasvim demontira sistem vlasti i počne da gradi novi, na sasvim novim
osnovama. To se jedino
može radikalnim rezovima, a kako je on tome i inače sklon, ima i
predispozicije, a svakako ima i blanko podršku za to od građana. Čak i onih
koji nisu za njega glasali. Istina, nije do sad to radio, mada je već dve
godine vlast, ali to je donekle i razumljivo jer najpre je trebalo da se pretstavi
narodu u novoj ulozi, da ubedi građane da se promenio i izbori za njihovo
poverenje i podršku. Sad, kad sve to ima, gotovo plebiscitarno, sad može sve
što naumi. Sad je tek na pravom testu. Sad će svi moći da se uvere u ono što je
on govorio o sebi ili u ono što su govorili o njemu. I biće il' pukovnik il'
pokojnik. Metaforički, naravno, nemoj da mi odmah prilepi etiketu da sam
ekstremista, da pozivam da mu se upada u stan i slično. Time bi me odmah
demantovao.
Dakle, ono što treba da
učini nije lako, mada je krajnje jednostavno. I mora odmah da počne, od samog
starta. Radikalno. Najbolje bi bilo da se ne polakomi na mesto premijera, gde
ga već svi po inerciji smeštaju, nego da sedne u Narodnu Skupštinu, može i u
fotelju predsednika, pa da odatle sprovodi volju naroda i usmerava zemlju u
pravcu reformi. Ne treba mu izvršna vlast iz koje se često od drveta ne vidi
šuma, a koja nosi i bezbroj izazova da skrene s puta. Uostalom, mogao bi
potpuno da je kontroliše iz Parlamenta, na zakonit i demokratski način. Vlada
je za praktikante vlasti, birokrate i tehnokrate, a ne za vođe koji imaju
viziju i treba da usmeravaju zemlju. Vlada je izvršna vlast, koja je,
kako joj i samo ime kaže, tu da izvršava ono što se osmisli u Narodnoj
Skupštini. To je suviše pragmatičan posao, a kad te zatrpaju dnevni problemi,
nema se vremena ni uslova za strateška razmišljanja. To neko drugi treba da promišlja
i kontroliše, a ko će to raditi ako i on bude u tom grotlu. Ko će njega kao
premijera kontrolisati. Neće valjda onaj bledunjavi Stefanović i ostali njegovi
poltroni u
Skupštini.
Kada bi, umesto da bude
predsednik vlade, on postao predsednik Parlamenta, stvarnu moć bi preselio u
Narodnu Skupštinu i već time potpuno preokrenuo sistem. Ukinuo bi koncentraciju
vlasti na jednom mestu, u vladi ili kabinetu predsednika, a oživeo istinsku
podelu vlasti na zakonodovanu, sudsku i izvršnu, što je osnovni preduslov za
bolje funkcionisanje demokratskog društva i pravne države. I predsednik države
i vlada su izvršna vlast, a ona treba da bude podređena Parlamentu, koji im
odobrava program i prati njegovu realizaciju. Logično bi bilo da najuticajniji
čovek u državi sa tog mesta vodi politiku zemlje i nadgleda radove na njenom
sprovođenju, a ne iz vlade u čijem radu taktika često nadvladava strategiju, pa
se ne retko dešava da rešavanjem manjeg ali gorućeg problema, onemogući rešavanje
nekog mnogo krupnijeg i važnijeg. Popustiš ovde, odstupiš onde i tako, malo po
malo, neprimetno, stvari krenu u potpuno drugom pravcu od željenog i proklamovanog.
Zato mora da postoji kontrola, a to jedino može da bude Narodna
Skupština.
Društvo u kojem vlada
upravlja državom u celini, uključujući i parlament i pravosuđe, nema
perspektivu. Vlada treba da izvršava volju građana, koju formulišu narodni
poslanici i da odgovara Parlamentu za svoj rad. Takva vlada, koja samo
izvršava, mogla bi biti birana i na konkursu i menjana svaki put kad se umori,
zaboravi i osili.
Pogrešan je i štetan
sistem koji smo imali do sad, da vlada, u kojoj sede lideri svih partija na
vlasti, kontroliše parlament, a preko njega i pravosuđe i tako u svojim rukama koncetriše
sve tri vrste vlasti i svu moć. Ako Vučić zasedne na mesto premijera, a sva je
prilika da mu ne pada na pamet da se toga odrekne, ta će se praksa nastaviti, a
onda nema ništa od reformi i obnove društva, makar on to najiskrenije želeo.
Uostalom to smo već videli na primeru vladavine demokratske stranke, odnosno
Borisa Tadića.
Istina u tom period vlast
nije bila koncentrisana u vladi, nego u kabinetu predsednika države, ali
princip je isti. On je faktički upravljao i vladom, i Parlamentom, a preko njih
i pravosuđem. Kao što je bilo i u vreme Slobodana Miloševića, dok je bio
predsednik Srbije, odnosno skraćene Jugoslavije. Nijednog trenutka nije bilo
dileme gde stanuje istinska moć, u Srbiji ili Jugoslaviji, stvarna vlast je
bila tamo gde je on stolovao. Vlade i na jednom i na drugom nivou, bile su samo
marionete u njegovim rukama.
Na prvi pogled, mogao bi
se steći utisak da i moj predlog ide u tom pravcu, ali nije tako jer postoji
suštinska razlika u tome što su Milošević i Tadić, bili na funkciji predsednika
države, dakle deo izvršne vlasti. I u ovom slučaju, moć će biti tamo gde je
Vučić i baš zato je važno da on bude u Narodnoj Skupštini, koja donosi
najvažnije odluke, pa mora biti vlasna i da ih učini obavezujućim za
sve, pa i za predsednika i za premijera. Setimo se samo koliko je bilo zakona
koji uopšte nisu primenjivani, kao zakon o lustraciji, zakon o ekstraprofitu, o
legalizaciji divlje gradnje i da ne nabrajam, a da Skupština koja ih je
usvojila, ništa nije preduzimala tim povodom. Ustav i zakoni, koje donosi
Parlament, najvažniji su strateški dokumenti na osnovu kojih država i politički
sistem idu u jednom ili drugom pravcu. Parlament usvaja i program rada vlade,
pa i tako može da usmerava državni brod i kontroliše vladu koja samo drži
kormilo, strogo pazeći da ne skrene sa kursa koji je utvrdila Narodna
Skupština.
Reformske partije na
vlasti, koje započnu ozbiljne reforme,nikad nigde nisu dobro prolazile na
narednim izborima. Činjenica da je SNS, posle dve godine vladavine, prošla
odlično na izborima, sama za sebe dovoljno govori o tome koliko je ta stranka
reformska i kakave je reforme započela. Dakle, reforme, koje su uvek bolne, nam
tek predstoje. Da li će Vučić moći, da li će hteti, da li će smeti?
Da bismo menjali svet,
moramo poći od sebe, što znači da bi Vučić najpre trebalo da promeni sopstveno
shvatanje politike, zatim politički sistem i većinu igrača u njemu, koji su
toliko korumpirani da je sa njima to nemoguće. Time bi bio demontiran i partijski
parazitski sistem, koji kao prava mafijaška organizacija kontroliše sve
institucije države. Uostalom, narod mu je već na izborima dao primer i mandat
za to, izbacujući iz igre neke lidere i partije bez kojih se do juče politička
scena nije mogla ni zamisliti. Da li je on to u stanju? Mada neki misle da nije
verovati čoveku koji iz jedne krajnosti ide u drugu, da je opasno poveriti
vlast čoveku sklonom radikalnim promenama raspoloženja, ponašanja, pa i
politike, u ovom slučaju baš to bi mogla biti njegova prednost.
Ako tako nastavi, ako se
odrekne svemoći koja mu je ponuđena kao na tacni, možda bi mogao da i druge, pa
i narod ubedi da se svi i sve mora menjati. Samo tako bi dokazao da je
drugačiji od svih drugih političara i praktikanata vlasti, kao što se
predstavlja, a vidi se da mu je stalo da mu se to i poveruje. Ako to ne uradi,
svakim danom će bivati sve jasnije da je politiku promenio samo zato što je ova
proevropska profitabilnija, samo zato da bi se dokopao vlasti. A kad to postane
belodano svima, onda će da prorade promene motkom. I to usranom.
Kada bi se odrekao
izvršne vlasti, napravio bi revolucionaran preokret u političkoj praksi i
otvorio jedinu mogućnost da zaista nešto i promeni. U suprotnom, nema nikakvih
šansi. Ni mi.