Esej

Govor poslednjeg srpskog disidenta Ivana Ivanovića održan u kući Đure Jakšića, koji "Politika" nije htela da objavi

Upokojeni Drainac

"...Pesnik bune i otpora je definitivno upokojen. Majka Srbija se odrekla nemirnog Drainca, kao i tolikih drugih. Sad je država Srbija još jednom pokopala Drainca, odrekavši mu da je ono što smo mi mislili da jeste, kosmopolita; rekla da je Drainac provincijalni pesnik i da za njega nema mesta u srpskom Panteonu. Tako je ova vlast je konačno upokojila Drainca, odredila da mu je mesto jedino u Toplici..."

Ivan Ivanović

Vest da je Republika Srbija, preko svog Ministarstva kulture i resornog ministra Ivana Tasovca, skinula Drainčeve susrete pesnika u Toplici sa svog budžeta i time ih učinila lokalnim i nevažnim, doživeo sam kao uvredu: i za Toplicu, i za Drainca, i za sebe lično.

Država je rekla i svojim pečatom overila da Toplica ne zaslužuje da se i dalje nalazi na kulturnoj mapi Srbije, kad joj je ukinula pola veka staru manifestaciju, jedinu koju je imala, i sa republičkog nivoa spustila je na okružni, odnosno opštinski. Time je Raku Drainca, najbuntovnijeg srpskog pesnika, konačno upokojila. Poruka države je jasna: Srbiji nisu potrebni buntovni pesnici, banditi, koji će da je uznemiravaju, nego odani stihoklepci, odadžije, koji će da je slave. A meni, piscu koji se najviše bavio Draincem, (novela „Kako upokojiti Drainca", roman „Crni dani Rake Drainca", studija „Boem u crvenim gaćama") je poručila da sam radio uzaludan posao kad sam izučavao nepoželjnog pesnika „kome otadžbina nije udarila na čelo prosvetni žig".

Toplica je jedna od najstarijih srpskih oblasti i u njoj se začela ideja o srpskoj državnosti. Naime, Stevan Nemanja, tvorac srpske države, kao župan stolovao je u Beloj Crkvi (današnjoj Kuršumliji), gde je podigao dva manastira, Svetog Nikole i Svete Bogorodice. U prvom je bilo sedište Topličke eparhije, koju je osnovao 1219. godine najmlađi Nemanjin sin Rastko Nemanjić, odnosno Sveti Sava. U drugom je boravila Nemanjina žena Ana kad se, kao i Nemanja, posvetila crkvi.

U Toplici je, kod sela Pločnika, knez Lazar Hrebeljanović potukao Murata, kad je ovaj hteo silom da pređe preko Kosova, dve godine pre Kosovske bitke. Posle Kosova, Turci su naselili u Toplicu Arnaute (Šiptare, Albance) i oni su tu ostali sve do oslobođenja ovih krajeva 1878. godine.

Nažalost, Toplička eparhija se ugasila 1690. godine kad je bila velika seoba Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem.

Toplica se ponovo naselila srpskim življem po oslobođenju od Turaka i postala krajina iz koje su srpske čete upadale u Tursku i pripremale oslobođenje Stare Srbije. Na čelu ovih četa bio je prebeg iz Metohije Kosta Milovanović Pećanac, kome su Arnauti pobili celu familiju.

Toplica je poslednja videla propast srpske države 1915. godine. Ali, dok je pola Evrope roptalo pod čizmama Sila osovine, u Toplici je dignut 1917. godine (pre 100 godina!) jedini autohtoni ustanak u Evropi, kojim su rukovodili imenjaci, Kosta Vojinović, kao zaostali oficir koji se nije povukao preko Albanije, i Kosta Pećanac, koga je Vrhovna komanda srpske vojske poslala iz Soluna avionom u Toplicu da koordinira zbivanja u ovim krajevima.

U Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, odnosno Jugoslaviji, Toplica se najviše pročula po vojnicima i žandarmima koji su gušili revolucionarne poktrte (Ratko Pavlović Ćićko: Srpska Vandeja!). Tek sa Draincem Toplica je dobila svog autentičnog pesnika - Radeta Drainca. Ono što je bio Kosta Vojinović u srpskom vojevanju, to je bio Rade Drainac u srpskom pevanju. Tako će Toplica od Vandeje postala Pariz!

U noveli „Kako upokojiti Drainca" rekao sam implicitno, a u noveli „Svinjarska farma" eksplicitno, da je Rade Drainac bio najnapadaniji srpski pisac, kako za života, tako i posle smrti. Samonikao i samosvojan, nikom odan i pokoran, neprijatelj Akademija, Crkava i Muzeja, pobornik trgova i pisoara, nezvan i nepoželjan, Drainac je od samog početka svoje književne karijere, od pseudonima Rogožanjac do simbola Drainac, bio u prilici da bude stalno napadan. Individualizam je Drainca doveo u sukob sa institucijama sistema. Ko sve nije bio protiv buntovnika iz Toplice! I sa kim se sve Drainac nije sukobljavao!

Sa desnicom. Desničari, instalirani u Akademiji i na Univerzitetu, podržavani od Crkve, zaštićeni režimom, videli su u Draincu opasnog levičara, potencijalnog komunistu, boema u crvenim gaćama. Optuživali su ga za nepoštovanje tradicije, izneveravanje srpstva, buntovništvo bez razloga. Jedan valjevski lekar, koji je silno želeo da bude pisac a nije imao talenat, optužio je Drainca u brošuri od 140 strana da je svojim modernizmom „otrovao poratne generacije svojom asocijalnošću, unoseći u nerazumne stihove anormalnost nagona i nadahnuća". Ovaj lekar, inače smrtni neprijatelj Zapada i modernizma koji otuda dolazi, u Draincu je video opasnog dekadenta koji narušava zdravo srpsko nacionalno biće.

Sa levicom. Komunistička levica je u Draincu videla nedisciplinovanog individualca, opasnog agitatora, koji joj svojom popularnošću kod omladine otima pristalice. Okupljeni oko Nove literature (Nolita), ovi levičari, koji su držali da samo oni imaju monopol na istorijski materijalizam, optužili su Drainca da „pojma nema šta je to marksizam" i da nikako ne spada u proleterske pesnike.

Poduži je spisak tih novih pisaca koji su se okomili na Drainca, a završni udarac Draincu imala je da zada Komunistička partija (tada u ilegali, ali infiltrirana u sve pore društva) u vidu kritike koju je izrekao njen pripadnik Otokar Keršovani. On je za Drainčevu poeziju napisao: „Po inspiraciji, to je poezija deklasiranog lumpproletarijata, poezija samoubice koji se razočarao u ovom 'materijalističkom' dobu".

Sa nadrealistima (sirrealistima). Drainac je optužio ovu pesničku grupu tatinih sinova sa Terazija da nekritički uvozi modele sa Zapada, da bi koketirala sa levicom sa kojom nema veze. „Birokratska deca, pokušali su iz dokolice da se igraju literature". „Istakli su jedan revolucionarni stav, dobro barikadirani iza familijarnih divana i plišanih fotelja". Drainac je njihovu poeziju video kao lažni modernizam, larpurlartizam, pošto „svirepost života ni jedan od njih nije osetio", jer su oni „deca beogradske birokratije i cincarije". Nadrealisti su odgovorili fizičkim napadom na Drainca, kad je njih dvanaest na Terazijama presrelo ovog boema i nanelo mu ozbiljne povrede.

Konačno, sa bugarskim šovinistima. Kad je Rade Drainac početkom tridesetih godina izašao sa projektom balkanske kulture, (verovatno nastalog iz njegove romanse sa najvećom bugarskom pesnikinjom Jelisavetom Bagrjanom), u kojem se zalaže za autohtonost balkanske književnosti, za „imanentnu balkansku literaturu koja više ne bi bila lakejska i trabantska, nego koja bi bila izraz sredine kojoj pripadamo", dočekan je na nož sa obe strane srpsko-bugarske granice, ali najviše od bugarskih šovinista, koji su ga optužili za „velikosrpske ideje" i za pokušaj dominacije Srbije na Balkanu. Tako je Drainčeva misija pomirenja Bugara i Srba propala, kao što će propasti i pokušaj mirenja četnika i partizana u Toplici na početku Drugog svetskog rata.

Dolaskom komunista na vlast Rade Drainac je bio praktično izbačen iz srpske literature. Nadrealisti (Marko Ristić, Oskar Davičo...), s kojima se Drainac tukao, postali su novi gospodari srpske književnosti i iz nje prognali najvećeg srpskog modernog pesnika. Nadrealisti su paktirali sa komunistima i prihvatili sovjetski model socijalističkog realizma kao jedinog ispravnog pravca u književnosti. Taj pravac imao je da veliča i slavi „novog čoveka", da se oduševljava njegovim uspesima u izgradnji socijalizma kao „novog društva". Buntovni Drainac, sklon anarhiji, skandalima, nedoslednostima, uvek ličan i samosvojan, iznad svega iskren - nikako nije odgovarao novim književnim komesarima. Novi umetnik je „inženjer ljudske duše" a ne „bandit" ili „vagabund".

Progon Drainca je trajao punih osamnaest godina, sve do 1960, kad je Prosveta objavila izbor iz Drainčeve poezije u redakciji tada mladog pesnika Stevana Raičkovića.

Tek nakon partijskog i državnog razlaza sa Sovjetskim Savezom, u nas su bile moguće drugačije tendencije u umetnosti. Oni koji su odmah po osvajanju vlasti bez suđenja pobili neke pisce (među žrtvama su najpoznatziji bili Gligorije Božović i Svetislav Stefanović) odjednom su se dosetili da bi za njihovu vlast bilo dobro da neke predratne pisce rehabilituju. Tako je ostvarena pretpostavka za povratak Radeta Drainca u srpsku književnost.

Ovaj proces vraćanja osuđenih i odbačenih pisaca završio se spektakularnim povratkom u zemlju iz emigracije Miloša Crnjanskog.

Sa svoje strane, Toplica je najviše učinila za povratak Drainca u srpsku poeziju. U njoj se ideja o rehabilitaciji Drainca začela nekoliko godina pre nego u Beogradu. O tome mogu i sam da svedočim, pošto sam spletom okolnosti učestvovao u ovom događanju. Bio sam đak osmog razreda prokupačke Gimnazije kad je u gradu osnovano književno društvo pod imenom Rade Drainac. Bilo je to u vreme kad se Drainčevo ime praktično nije pominjalo, a za predsednika Društva postavljen je tada asistent romanistike na Sarajevskom univerzitetu, Prokupčanin Miodrag Šijaković, koji je po oslobođenju maltretiran od nove vlasti kao pristalica Ljotićevog Zbora. (Razume se da se sve to bez partiske volje nije moglo, verovatno je Toplica bila probni balon.) Svi mi koji smo se tada upisali u Drainca napravili smo kasnije nešto u književnosti (vidi knjigu o tome profesora sociologije na Niškom univerzitetu Ljubinka Milosavljevića). Nažalost, ovo Društvo nije dugo trajalo, a odlaskom na studije izgubio sam svaki kontakt sa njim.

Kad sam se sticajem okolnosti našao u Toplici, kao profesor Gimnazije u Kuršumliji, ponovo se rodila ideja o obnavljanju Drainca, 1965. godine. Tada tri mlada prokupačka nastavnika i pesnika (Blagoje Glozić, Voja Krasić i Dragan Borisavljević) dobili su od Partije imprimatur da još jednom instaliraju Drainca u Toplici. Bilo je to vreme nastanka tzv. liberalizma, političkog pokreta u okviru Partije, kad su ljudi mislili da je moguć komunizam s ljudskim likom. (Živojin Pavlović je to vreme nazvao Periklovim dobom!) Među obnoviteljima Drainca našli smo se, pored prokupačke trojke, i nas nekoliko rasutih Drainista (Miodrag Šijaković, Milivoje Marković, Aleksandar Černov ... i potpisnik ovog teksta). Toplica više nije bila Vandeja nego je postala Pariz, važna oblast na kulturnoj mapi Srbije, sa Draincem kao ikonom moderne književnosti. Rezultat je bio ovaj: Drainčevi susreti pesnika, časopis TOK (Toplička književnost), izdavačka delatnost, rekonstrukcija rodne kuće Drainca.

U vremenima koja su sledila, sa mnogo turbulencija i protivrečnosti, Drainac je dizan i spuštan, ali nikad odbačen. Čak i konzevativci u Komunističkoj partiji, koji su voljom Josipa Broza srušili liberale, i vratili srpski točak istorije na partizanska vremena, nisu se usudili da upokoje Drainca, jer ovaj pesnik je oličavao biće Toplice bolje nego ijedan drugi njen izdanak. Topličanin koji je pucao rečima i njima izujedao svoje vreme! (Srušili su spomen česmu Bože Ilića u Žitnom Potoku.)

Svoj najveći uspon, sanktifikaciju, Drainac je doživeo u vreme kad je Toplicom autokratski vladao Miloševićev okružni načelnik Ratko Zečević. Ovaj antibirokrata bio je u mnogo čemu sporan, ali ne u oblasti kulture.

Za vreme njegove vladavine izdata su Sabrana dela Drainca, obnovljen Savićevac na Hisaru, Drainčevi susreti dignuti na visok nivo. Rade Drainac i Boža Ilić dobili su svoju placetu u podnožju Hisara sa bistama koje je izradio prokupački vajar Dragan Drobnjak. Više od toga, direktor BIP-a, takođe poreklom Topličanin, Ljubodrag Đinđić, dao je da se u Skardarliji postave biste dva najveća južnosrbijanska pisca, Bore Stankovića i Radeta Drainca. A u holu Udruženja književnika Srbije postavljena je spomen ploča na Drainca.

I sad dolazi Država da kaže Toplici, ali i celoj Srbiji, možda i svetu, da je sve to bila greška, da je Rade Drainac bio samo jedan lokalni pesnik koji ne zaslužuje da se njime dalje bavimo. To se dešava kad je ministar kulture bio Ivan Tasovac. Samo, moram da mu kažem da nije u tome posve originalan i da mu ne pripada pravo prvenstva: pre njega su, neki drugi lopovi, u vreme nekog ranijeg ministra, uništili one dve biste u Skadarliji, Borinu i Radetovu. (I Čiča Ilijinu, koja je tu bila od ranije). Razbojnici su ukrali ove biste iz Skadarlije i pretvorili ih u masu za otpad. Mogu da zamislim kako su čekićima i macolama tukli po velikanima Skadarlije (i Srbije!) da bi ih obezličili i prodali nekom velikom biznismenu za male pare. Opet, neki raniji ministar je sa Božom Ilićem već to uradio, ukinuo njegovu nagradu i slikarsku koloniju u Žitnom Potoku.

Sa svoje strane, bio sam, koliko su mi drugi dozvoljavali, uz ove velikane. Iako sam bio i sam izgnanik, branio sam koliko sam mogao topličke stvaraoce od nasilja vlasti. Rezultat: tri rada o Draincu, dva o Boži Iliću; u ulozi pomoćnika kulture Republike Srbije obnavljanje srušene spomen česme u Žitnom Potoku, internacionalizacija Drainčevih susreta (sa Bugarima i Rumunima). Pored ovog, bio sam član Drainčevog žirija (kojim je predsedavao Nikola Milošević) u dva mandata, kad su demokrate bili na vlasti u Prokuplju.

Sve do odluke Ministarstva kulture o vraćanju Drainca u Toplicu, iz koje je svojevremeno u ranoj mladosti pobegao, mislio sam da sam u odbrani Drainca imao uspeha. Odbranu sam objavio u raspravi „Boem u crvenim gaćama", u kojoj sam mogao spokojno da navedem njegove stihove iz knjige „Banket": Spavaj prvi put mirno, druže Drainče! Veliki naš putniče! Sad je država Srbija još jednom pokopala Drainca, odrekavši mu da je ono što smo mi mislili da jeste, kosmopolita; rekla da je Drainac provincijalni pesnik i da za njega nema mesta u srpskom Panteonu.

Tako je ova vlast je konačno upokojila Drainca, odredila da mu je mesto jedino u Toplici. A meni, piscu knjiga o Draincu, poručila da nisam znao šta radim! Kao i svim književnicima koji su se pre mene bavili Draincem, a malo koji nije!

Za utehu, iz Toplice stiže vest da se zavičaj ne odriče svog velikana i da su se u Toplici ipak održava reducirani Drainčevi susrete pesnika, republici uprkos. Ali to su bili samo fingirani susreti, regionalna smotra, bledi odsjaj vatre koja se prethodnih pola veka svake godine palila u Trbunju, falsifikat originala. Drainac može još samo, kao leptirak koji je izleteo iz usta glogovim kocem probodenog leša vampira Save Savanovića, u velikoj Glišićevoj pripoveci, da još neko vreme uznemirava malu decu, ali njegova pobuna je konačno ugušena, pesnik bune i otpora je definitivno upokojen. Majka Srbija se odrekla nemirnog Drainca, kao i tolikih drugih.

Šta da kažem, na kraju balade?

Post Scriptum: "Srbijo, majko, plači - kakvi te danas jašu jahači!"

Ovaj tekst sam pročitao na protestnom skupu Topličana u Kući Đure Jakšića. Ponudio sam ga "Politici", ali ga je ona odbila. U međuvremenu, stigla je vest iz Prokuplja da su Susreti održani. Tom prilikom je, uz dodelu nagrade opštinskom laureatu, na svečanom skupu, satiričar Dragan Ognjanović, novi direktor Biblioteke "Rade Drainac", proizveden u člana Srpske napredne stranke. Naime, na skup je došla predsednica Okružnog odbora vladajuće stranke i svečano uručila direktoru satiričaru partijsku knjižicu ove stranke. Predsednica i direktor su se našli: Partija će da kontroliše rad Biblioteke, a direktor će da služi Partiji! Ne znam da li je bilo crvenog karanfila ili crvene ruže? A, možda crne lale! Tek, Dragan Ognjanović je proizveden u državnog satiričara.

Kao suprotan primer navešću aforističara Bobana Miletića Bapsija iz Knjaževca, koji je zbog satire dospeo zatvora:

Srbijo, majko, plači - kakvi te danas jašu jahači!