Da se ne zaboravi

O posledicama ''Brionskog plenuma'': Razgovori i dogovori o saradnji Srbije i Bosne i Hercegovine i Srbije i novi nesporazumi u YU (14)

Bratske podele i državni interesi

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma", na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Sredinom 1965. godine u Beogradu su održani prvo razgovori i dogovori o saradnji između delegacija Srbije i Bosne i Hercegovine, a mesec-dva kasnije i između delegacije Srbije i Makedonije. Pada u oči jedna kontradiktornost: na istorijskoj Proširenoj sednici Izvršnoga Komiteta CK SKJ 14-16 marta 1962. godine u Beogradu, odlučeno je da ubuduće sporove, pre svega oko privrede, između dve ili tri republike, rešavaju međusobno razgovorima i dogovorima zainteresovane republike. Da se ti i takvi sporovi „ne dižu na savezni nivo, posebno ne odmah i dramatično". Tek posle više od godine i po dana održani su prvi takvi razgovori i dogovori između izvršnih komiteta Saveza komunista Srbije i Crne Gore. Tolika pauza može se objasniti sledećim okolnostima: Čekalo se da prvo bude donet novi ustav (donet je 1963.) a zatim da se obavi tzv. rotacija na svim nivoima osim za druga Tita, kako je to Kardelj objasnio). I da ta nova rukovodstva pregovaraju i dogovaraju se.

Ok! Ali kako objasniti pauzu od godine i po između razgovora i dogovora između izvršnih komiteta CK SK Srbije i Crne Gore (decembar 1963.) i sredine 1965. kada su održani razgovori i dogovori između Srbije i Bosne i Hercegovine, i Srbije i Makedonije!?

Moj je odgovor sledeći: Po onoj narodnoj: "...Koga zmije ujedaju kasnije se plaši i guštera!" Posle kritike Tita i Kardelja i naročito Kardelja, zaključaka o razgovorima i dogovorima izvršnih komiteta CK SK Srbije i CK SK Crne Gore-bilo je više obazrivosti u svim republikama: o čemu i kako razgovarati, kakve zaključke usvajati. Ni između ostalih republika nije bilo žurbe u tome pogledu...

Razgovori između delegacija Srbije i Bosne i Hercegovine održani su u Beogradu, u kabinetu Jovana Veselinova-Žarka, sekretara CK SK Srbije, i to neposredno po useljenu CK SK Srbije u novu zgradu (tzv.Zgrada CK SKJ) na Novom Beogradu (danas zgrada „Ušće").

Delegaciju Bosne i Hercegovine sačinjavali su: Rudi Kolak, predsednik Izvršnog veća BIH, Rato Dugonjić, predsednik Narodne skupštine BIH, i Cvijetin Mijatović, sekretar CK SK BIH. Delegaciju Srbije sačinjavali su: Dragi Stamenković, predsednik Izvršnoga veća Srbije, Dobrivoje Radosavljević-Bobi, potpredsednik Narodne skupštine Srbije, i Jovan Veselinov, sekretar CK SK Srbije. Primetno je da sastanku nije prisustvovao Dušan Petrović-Šane, predsednik Narodne skupštine Srbije, nego je poslao svoga potpredsednika Dobrivoja Radosavljevića-Bobija, posle rotacije došavšeg iz CK SKJ u Srbiju. To ću pokušati da objasnim u par rečenica na kraju ovoga teksta u razgovorima i dogovorima delegacija Srbije i Bosne i Hercegovine. Sastanku sam prisustvovao kao zapisničar i u slučaju potrebe kao ekspert šta je i kako regulisano pozitivnim YU propisima. Za tim nije bilo potrebe! Svakom učesniku sastanka kasnije sam dostavio zapisnik, i svi su ga usvojili bez ijedne primedbe ili sugestije. Jedino je Radosavljević Bobi želeo da dve rečenice iz njegove diskusije malo drugačije formulišem; ispisao je takav predlog.

O čemu se i kako razgovaralo!?

Kada bih pri ruci imao zapisnik koji sam vodio na tome sastanku mogao bih detaljnije da pišem i o mnogim detaljima. Ali meni je 1976. godine UDB-a (beogradska, republička, savezna ili KOS-nisam sasvim načisto ko od njih, odneli iz moga stana oko 5.200 stranica autorskoga teksta: 12 godina koliko sam radio u Izvršnom veću Srbije, CK SK Srbije, Savetu Federacije, Savezu sindikata Jugoslavije (priprema Drugog kongresa samoupravljača Jugoslavije; održan je u Sarajevu) i CK SK Jugoslavije-svakodnevno sam pisao, komentarisao, šefove informisao, uvek po dva primerka čuvao za svoju arhivu-plus: crvene biltene TANJUG-a, Žute biltene Ministarstva inostranih poslova; brojne izveštaje i analize republičkoga i saveznoga javnog tužioca; kriminalističke policije, republičke i Savezne uprave državne bezbednosti, brojne molbe, žalbe...stranaka.

1. Najvažnije: prepisi (sve u tri primerka!) zapisnika Politbiroa, kasnije Izvršnoga komiteta CK SK Srbije od 1944. do 1952. godine. Sva dokumenta bile su kopije, a ne originali! Po profesiji sam novinar-komentator, a svu ovu dokumentaciju skupljao sam i čuvao po dogovoru sa drugovima: Jovanom Veselinovim, Dobrivojem-Bobijem Radosavljevićem i Petrom Stambolićem.

Kad odu u penziju-magnetofon, sva ova dokumentacija, međusobni razgovori, finale: nekoliko knjiga-zbornika o razvoju Srbije u Jugoslaviji, ulozi Komunističke partije Jugoslavije itd.itd. Petar Stambolić mi je u jednom razgovoru kazao: „...Ništa nije uništeno od dokumentacije koja Vam je oduzeta. Sve je u Arhivu Jugoslavije i Arhivu Srbije. Želim Vam da uspete , druže Pešakoviću!" Dobrica Ćosić je u jednom momentu bio svedok šta mi je oduzeto i nešto vraćeno, i kazao mi je tada, ljutito: "...Mamicu im njihovu! Pa ni Staljin nije mogao da sakrije svoja nedela, neće ga ni ovi naši...Sve sam ih stavio ili ću ih još staviti u moje knjige..."

Kad sam jednom objašnjavao Milovanu Đilasu šta mi se sve desilo i dešavalo, i da mislim da je glavni organizator cele te hajke na mene bio Stane Dolanc, zbog nekih mojih kritika njegovih uzurpatorskih poteza, Đilas mi je govorio: "...Sve je to delo Titovoga režima. Pa i Dolanc je proizvod Titovog režima!"

Dakle, u produžetku ću se osloniti na svoja sećanja sa toga sastanka, delimično i na novinske vesti tih dana. Zbog „opekotine" sa detaljnijim zaključcima razgovora i dogovora izvršnih komiteta CK SK Crne Gore-niko više nije detaljnije javnosti saopštavao tok i rezultate međurepubličkih razgovora i dogovora.

A od malena bije me glas da imam fenomenalnu memoriju. Uvek sam se pridržavao svoje prirode ali i savete dr. Dušana Lotice, ministra finansije u Vladi dr. Milana Stojadinovića, pre drugog svetskog rata (živeo je 106 godina!), koji mi je često govorio: "...Gospodine Pešakoviću, nikada ne dozvolite da Vam se mozak zaparloži. To ima loše posledice po tri ostala trakta: disajni, probavni i krvni...."

Inače, od malena sam slušao: „...Udaren sam mokrom ženskom čarapom, ako je reč o mom eventualnom solo ili horskom pevanju... Razbežale bi se i svinje i ovce...Tešim se onom narodnom: Bog ne daje dva dobra!"

„Milentije bio u podrumu kad je Bog delio sluh!" govorili su moji seljaci. Dakle, pišem na osnovu svoje memorije. Ali, kako bi to Crvenoarmejci oktobra 1944. ispisali po beogradskim zgradama: "Provereno . Min. njet!" Provereno, mina nema, ergo: sigurno je!

Delegacija Bosne i Hercegovine na ovim razgovorima nametnula je jedan strogo formalni način razgovora: vrlo zvaničan, nema razgovora: upadanja u reč jedan drugom, kad govornik završi svoje izlaganje tek onda mu se može eventualno uputiti pitanje, komentarisati kazano, suprostaviti u mišljenju...Rečju, sa te formalne strane sasvim drugačijeg sadržaja od prethodnih, a i potoniji razgovora republičkih delegacija drugih republika. Delegacija BIH bila je solidno pripremljena, međusobno usaglašenih pogleda, rezonovanja, argumenata...

Svi su imali u svojim blokovima, sveskama, ispisane cele stavove o pojedinim pitanjima, i često ih u celini čitali u razgovorima, čime su ostavljali utisak serioznosti, „nema odstupanja" itd. Nisam nikada prisustvovao razgovorima delegacija dveju država, međunarodno -pravnih subjekata, ali mi se čini da su delegati BIH tako postupali i želeli da tako-budu shvaćeni.

Prvi je govorio Rudi Kolak, predsednik RIV Bosne i Hercegovine. Referisao je o osnovnim karakteristikama privrednih zbivanja, aktuelnost i u BIH, i sl. Kao novum, ozbiljno pitanje: Kolak je izložio situaciju u BIH rudnicima, posebno „Kreki" i „Banovićima", iz kojih se rudnika Beograd uglavnom snabdevao ugljem za ogrev u domaćinstvima. Kolak je izjavljivao, a Dugonjić i Mijatović to podržali: ako Beograd i dalje želi da se iz „Kreke" i „Banovića" snabdeva ugljem on-Beograd (ili Srbija) mora prethodno da investira u proširenje kapaciteta okna u ta dva rudnika. To je bio novum, budući je proširenje kapaciteta rudnika bila stvar Opšteg investicionog fonda, dakle Federacije-Jugoslavije.

Na to su ukazali prvo Dragi Stamenković pa onda i Jovan Veselinov, i da su takvi zahtevi BIH „van sistema". Međutim, Dobrivoje Radosavljević-Bobi, član delegacije Srbije, opravdao je takav zahtev delegacije BIH! Čak i posle izlaganja D. Stamenkovića i J. Veselinova o masovnom učešću omladine Beograda u radnim brigadama na izgradnji pruge Brčko-Banovići, bez ikakve nadoknade, i sl. Međutim, D. Radosavljević je svoj stav i zahtev delegacije BIH opravdao, objašnjavao novim tendecijama u razvoju sistema u Jugoslaviji: radničko i društveno samoupravljanje , odgovornost osnovnih privrednih subjekata i za investicije, proširenu reprodukciju.

O tome nije postignut jedinstveni stav dveju delegacija, a ne znam da li su „Kreka" i „Banovići" kasnije od Beograda zahtevali prethodno investiranje u njihove kapacitete, pa tek-onda pravo na kupovinu uglja iz tih rudokopa. Posle izlaganja Rudija Kolaka govorio je Rato Dugonjić, predsednik Narodne skupštine BIH. On je dosta detaljno govorio o iskustvima u radu Skupštine u novom sazivu-saziv, sastav na osnovu novoga ustava SFRJ iz 1963. godine. Tada su i u republičkim skupštinama, kao i u Saveznoj, „ustoličena" i tri nova veća: Kulturno-prosvetno, Socijalno-zdrastveno i Organizaciono-političko. Podsetimo se: ranije je bilo „ustoličeno" tzv. Veće proizvođača, nazvano-Privrednim većem. Sva je ova silna veća-po prvom ustavu postojala su samo dva veća: Savezno i Veće naroda u Saveznoj skupštini, u republičkim skupštinama samo samo jedno tzv. političko veće. Osim Veća naroda sva ostala veća birana su na rok od četiri godine, na izborima-koji su održavani po principu: jedan čovek-jedan glas. Savezno veće birano je po principu: Jedan poslanik na 60.000 birača. O ovim silnim Kardeljevim novotarijama-kasnije u jednom tekstu iz ove moje serije u „Magazinu Tabloid".

Izlaganje Rata Dugonjića bilo je prilično zanimljivo, i zbog sastava stanovništva BIH: Srba, muslimana-nacionalno neopredeljenih (bilo je relativno dosta muslimana koji su se izjašnjavali Srbima, jer zapravo veliki broj muslimana bili su potomci Srba, koji su prešli u islam za vreme Turske vladavine, a da bi time lakše savladali brojne životne probleme).

2. Ustav iz 1946. usvojen je u Saveznoj skupštini sa jednim glasom. Bio je to to jedan poslanik-musliman, koji je smatrao da i muslimani treba da budu imenovani sa velikim „M"-kao nacija. Milovan Đilas je odgovarao tome poslaniku zašto muslimani-nacionalno neopredeljeni ne mogu biti imenovani kao nacija. U osnovi: ne može samo religioznost, pripadanje jednoj veroispovesti da budu kriterij, jedini za „naciju".

Po popisu stanovništva Jugoslavije iz 1948. godine: 72.000 hiljade muslimana opredelilo se kao „Srbi"; 25.000 kao „Hrvati", 770.000 kao: muslimani-nacionalno neopredeljeni. Međutim, u jednom trenutku, što bi se reklo: S neba-pa u rebra! Rato Dugonjić saopštava da je stav BIH da se u buduće fudbalska reprezentacija Jugoslavije sastavlja od igrača, najboljih, iz svih republika. A ne kao dosad: po pravilu samo od igrača „Crvene Zvezde", „Partizana", „Dinama" i „Hajduka". Svoj stav Dugonjić obrazlaže: Ako je to reprezentacija Jugoslavije, onda mora biti u toj reprezentaciji zastupljena svaka od šest republika. A, ima, veli Rato, dobrih fudbalera i u BIH, i u Sloveniji, i u Crnoj Gori! I u Skoplju, u Makedoniji.

Reagovao je dosta blago, ali jasno-Dragi Stamenković: "...Bilo bi u neskladu da se politika meša u stručne stvari, kompetencija saveznoga kapitena fudbalske reprezentacije". Na to je Rato: "...Ovo je prvorazredno političko, a ne stručno pitanje". Ostali su ćutali. Kad je završen sastanak i razišli se učesnici ostao sam sam sa Veselinovim u kabinetu njegovom. Tada Žarko meni: "...Vidiš li ti šta sve traže ovi naši drugari. Čudi me da nisu zahtevali da beogradski 'SPORT', koji ima podnaslov: 'Jugoslovenski sportski list'- da skine taj podnaslov, jer ovo 'jugoslovenski' iz Beograda mogu da kvalifikuju unitarizmom!"

Biću slobodan da ispišem u par rečenica svoje stanovište o Ratovom predlogu. Rato Dugonjić je uživao nedostižni prestiž, bio je voljen od nas SKOJ-evaca! Postao je sekretar CK SKOJ-a posle tragične pogibije legendarnog Ive-Lole Ribara, omiljenoga sekretara CK SKOJ-a. Rato je bio i dobar orator; dinamičan drugar. Na njegov zov SKOJ-evci bi, kako bi to moji seljaci kazali: „Jurišali na go nož"!

Rato je bio i predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije. I u toj funkciji zadivio je nas sve, navijače posebno. Bila je skupština FIFE u Parizu. FIFA je tražila da mi, Jugoslavija, podnesemo molbu za prijem u njeno članstvo, jer smo nova država. Rato se suprotstavio tome zahtevu argumentom: „...Mi, nova Jugoslavija-nismo nova država. Mi smo samo režim. Mi inače priznajemo sve međunarodne obaveze bivšega režima , pa tako i naše obaveze prema članstvu u FIFI!"

Ta Ratova argumentacija je pobedila. FIFA nije zahtevala kasnije da podnosimo molbu za novi prijem u njeno članstvo. To bi, svakako, za nas bilo nepovoljno: mogla je FIFA da nas „gnjavi i maltretira" raznim smicalicama! Zbog te pobede Rato je bio nova legenda među nama mladima! A, da podsetim na još jedan detalj: Rato je bio svojevremeno sekretar gradskoga komiteta Partije u Beogradu, i kao takav sekretar Izvršnog odbora Gradskog narodno-oslobodilačkoga odbora grada Beograda. Tada je „sekretar" bio glavna ličnost i vlast-„predsednik" je bio više protokolarna ličnost.

Bejahu demonstracije u Beogradu povodom tzv. Tršćanske krize. Najmasovnije su bile studentske i omladinske oko „Kolarca" i filozofskog fakulteta. Urnebesno smo skandirali: „Život damo-Trst ne damo!", „Tito-Partija-Armija", „Trst-Gorica- i Rijeka-biće naši dovijeka!" Na ovu parolu: „Tito-Partija-Armija" kroz masu se probijao Rato Dugonjić kao šilo, i uzviknu: „Svi smo mi Armija"! Prihvatili smo tu parolu urnebesnim glasom i povicima: „Da ga nosimo!" Bila je tada najveća počast i priznanje govorniku da ga masa zatim nose na rukama, i izgovaraju njegovo ime!

A sada moj ljubimniji Rato-ovako! Iz svake republike po neki fudbaler u fudbalsku reprezentaciju Jugoslavije! Kuda s tim! I danas nemam razumevanje za ovaj predlog omiljenoga Rata Dugonjića. Bio je on pre Drugog svetskog rata i solidan fudbaler u Sarajevu; pamtim ga i od tada! Bio je navalni igrač Sarajevske „Slavije".

Vele naučnici: I u biologiji funkcija stvara organ! A, tek kako politika formira mišljenje i stavove pojedinaca, naročito pojedinaca!

Na kraju je govorio Cvijetin Mijatović, sekretar CK SK Bosne i Hercegovine. I on je većim delom gledao u notes, čitao pasuse iz svoga bloka. Njegovo izlaganje bilo je sa povišenim glasom, na momente dramatičnim ocenama i upozorenjima. Okosnica njegove reči bila je ocena da se u Bosni i Hercegovini sve intenzivnije manifestuje podvajanje ljudi po nacionalnoj osnovi. Srbi se sve više okreću Beogradu kao svome glavnome gradu, Hrvati isto tako. I jedni i drugi Sarajevo doživljavaju kao najveći grad u BIH, ali ne i kao glavni grad svoje republike, ergo samostalne države. Hrvati uglavnom čitaju „Vjesnik" i drugu zagrebačku štampu, Srbi „Politiku" i drugu beogradsku štampu, naročito sportsku. Tiraž „Sporta", beogradskog lista, u stalnom je porastu...

"Oslobođenje" ima mali i sve manji prodajni tiraž. Mijatović podvlači da su odlučni da tim tendencijama, kretanjima stanu na put. Pa u tome kontekstu kaže kako su prodavcima novina prosto naredili da ujutru „Politika" i „Vjesnik" drže ispod tezge-na tezgi samo „Oslobođenje" u celini ili većim delom rasproda-onda iznose na tezge „Vjesnik" i „Politiku", „Sport"- „Borba" je inače imala relativno mali tiraž u BIH, i kupovali su njeni stalni, i uporni, čitaoci, najčešće stariji partizanski borci i bivši funkcioneri KPJ.

Svi su pažljivo i znatiželjno slušali Mijatovićevo izlaganje, i mogu reći: zapomaganje za spas samostalnosti Bosne i Hercegovine. Jedino je Jovan Veselinov jednom sa malo humora upao u Mijatovićevo izlaganje: pitanjem da li je to vaše naređenje prodavcima novina u skladu sa slobodom štampe i drugim našim parolama, na šta Mijatović nije odgovorio.

Dok je Mijatović objašnjavao prilike u republici BIH i posebno"politikom" rasprodaje „Vjesnika" i „Politika" tek posle rasprodaje „Oslobođenja", razmišljao sam da možda i Dugonjićev predlog da se fudbalska reprezentacija Jugoslavije formira od igrača iz svih republika, a ne samo „Zvezda", „Partizana", „Dinama" i „Hajduka" nije u funkciji afirmacije samostalnosti i ravnopravnosti, pa čak i opstanka Bosne i Hercegovine kao celine, ravnopravne federalne jedinice u okviru SFRJ.

Ta odlučna nastojanja rukovodstva BIH da po svaku cenu zaustave raslojavanja svoje republike po nacionalnoj osnovi: Srbi, Hrvati, muslimani zbunjeni... bila su naglašena za vreme „vladavine" Branka Mikulića. Muslimani kao nacionalno neopredeljena skupina ljudi, dekretom 1968, postali su nacija u YU, čime su želeli da ojačaju samostalnost Bosne i Hercegovine i njeno postojanje kao šeste republika u Jugoslaviji. Drugi značajniji korak bio je priprema proslave 40-te godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a 1973. godine.

I bila je to proslava u mnogo koje čemu afirmativna, pa i trijumfalistička za grad Jajce, ali i za BIH. Bilo nas je petoro iz stručne službe CK SKJ koji smo pripremali Titu referat, ekspoze za tu proslavu. Ja sam imao zadatak da napišem tekst o politici bržeg razvoja nerazvijenih područja, kao konstanti društveno-ekonomskog sistema SFRJ. Napisao sam šest stranica sa uobičajenim proredom i predao Titu. Moj se tekst završava rečenicom: „...I dalje ostaje naša politika bržeg razvoja nerazvijenih područja: Bosne i Hercegovine, Makedonije, Crne Gore i Kosova i Metohije". Tito nije izmenio ni zapetu u mome tekstu, ali je u citiranoj poslednjoj rečenici „i Kosova i Metohije" ubacio reč: „naročito" ispred „Kosova i Metohije". Kazao mi je: „...To nas ništa ne obavezuje posebno, a ovima dole na Kosovu i Metohiji biće drago".

Razmišljao sam tada: Kakva lekcija za mene! Šta znači biti političar „ništa nas ne obavezuje, a biće drago onima koji su pomenuti!" Posle svakoga pojedinačnoga izlaganja drugova iz BIH bilo je bilo je kraćih komentara članova delegacije Srbije, a na kraju je svaki od njih pojedinačno, posebno Dragi Stamenković, malo detaljnije, govorio o privrednim problemima u Srbiji.

Srbija je tada vodila borbu „u prsa" da federacija finansira izgradnju sedam kapitalnih objekata u Srbiji, pod istim uslovima pod kojim je federacija finansirala tzv.kapitalne investicije u svim drugim republikama. Ta borba nije bila laka, a kako se završila, i zbog čega tako-kako je bilo, u jednom od sledećih nastavaka ove moje serije u Magazinu Tabloid.

Sledeću veliku afirmaciju, i međunarodnu, Bosne i Hercegovine doživela je vrlo uspešnom organizacijom Zimske olimpijade u Sarajevu 1984.godine.

Ali..."Komedijan slučaj" se desio!" Upravo danas, 12. januara 2017., dok ispisujem ove redove „Politika" objavljuje pismo Nikole Stojanovića, nekadašnjeg visokog funkcionera BIH, u kojem on kritikuje slovenačke medije koji definišu sve poruke koje stižu od rukovodstva Srpske Republike kao „opasni separatizam". Stojanović podseća da su separatizam u Jugoslaviji prvi manifestvovali Slovenci! I da je on-Nikola Stojanović-na sastanku rukovodstva Slovenije i Bosne i Hercegovine 1990. upozoravao Slovence da svojom secesijom stvaraju haos u SFRJ, i da će to proizvesti krvavi rat u Bosni i Hercegovini. I konstatuje Stojanović: Slovenci su nam tada odgovorili: "Pa to je vaš problem!" I došlo je do krvavoga rata u BIH! I sada, primećuje Stojanović, sa te strane, slovenačke, stižu nam pridike o političkom moralu! Ne prihvataju da su zapravo oni, Slovenija, započeli čitav proces u raspadu Jugoslavije, zaključuje Stojanović.

Dakle, Nikola Stojanović konstatuje da je slovenački separatizam glavni donator raspada Jugoslavije, pa u tome i krvavoga rata u Bosni i Hercegovini 90-tih godina. Dva dana ranije „Politika" objavi tabelu: prosečna plata u evrima u desetak država, bivših socijalističkih zemalja: šest republika u SFRJ, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, Rumuniji, Bugarskoj, Albaniji. Po toj tabeli: prosečna plata u Sloveniji su više od tri puta veće nego u BIH, tri puta veće nego u Srbiji, veće mnogo nego u Čehoslovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj...Da je Slovenija u sastavu SFRJ bila bi i danas neka „uravnilovka" ni u kom slučaju Slovenija ne bi imala toliko veće prosečne plate od drugih republika u Jugoslaviji, pa ni od istočno-evropskih socijalističkih zemalja.

Da ne ekspliciram analizu, samo dve konstatacije: prvo, po onoj marksističko-materijalističkoj filozofskoj tezi: „Društveno biće određuje svest, a ne obrnuto", ili kako bi narod kazao: „Čovek misli iz stomaka...".

Slovenci su se opipljivim materijalnim razlozima i perspektivom rukovodili kad su napuštali SFRJ. Državne su im bile garantovane opštim evropskim sporazumom, konačno i Osimskim sporazumom SFRJ i Italije. Više im nije bila potrebna JNA, pa ni Jugoslavija, zar ne !? Drugo, i tada 1990, kao ni 1965., kao ni danas, opšta politička i bezbednosna situacija u BIH nije bila ružičasta. Pretili su prete krvavi obračuni!

U vezi svega toga razmišljam da u slučaju Bosne i Hercegovine nije po sredi ona narodna: Što se grbavo rodi, to život ne ispravi!Kako je BIH rođena kao samostalna Federalna jedinica odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a 1943. u Jajcu?

KPJ nije oblikovala Jugoslaviju u skladu sa odlukama Drezdenskog kongresa KPJ iz 1928., kako govori i piše Borisav Jović, neko u skladu sa Sovjetskim ustavom iz 1936. godine. Po tome ustavu SSSR bio je sastavljen od 15. samostalnih, sovjetskih republika, toliko samostalnih autonomnih pokrajina ili pokrajina u sastavu pojedinih republika....Politbiro CK KPJ: Tito , Kardelj, Ranković i Đilas po tome obrascu su želeli da bude sastavljena i buduća državna organizacija Jugoslavije ( a ne da Jugoslavija bude razbijena, ukinuta!). U njihovoj koncepciji bilo je čvrsto opredeljenje: Bosna i Hercegovina nema „nacionalnih „ uslova da bude samostalna republika; ona će biti autonomna pokrajina u sastavu Srbije, jer Srbi u BIH čine skoro polovinu njenog stanovništva. Tako su koncipirali i buduće odluke AVNOJ-a!

I šta se onda desilo?

Na tri dana pred Drugo zasedanje AVNOJ-a u Jajcu stiže delegacija BIH: na čelu delegacije , šef Rodoljub Čolaković (Srbin) Đuro Pucar (Hrvat) i Avdo Humo (musliman). Nota bene: malo slovo „m"usliman! Njih trojica u u razgovorima sa Titom, Kardeljom, Rankovićem i Đilasom, dakle Politbiroom CK KPJ, energično zahtevaju da BIH odlukama AVNOJ-a bude proglašena samostalnom (šestom) republikom DFJ, ravnopravnom sa ostalim republikama. Glavni argumenti su im: Narodno-oslobodilačka borba na tlu BIH, najveće odlučujuće pobede su bile u BIH, i rađaju: ustanak 27. jula 41. u Drvaru, formiranje Prve proleterske brigade u Rudom 21.decembra 1941., zatim: Neretva, Sutjeska, Kozara, Bihać (prvo zasedanje AVNOJ-a), sada Jajce (Drugo zasedanje AVNOJ-a), krajiške brigade itd. Sve je ovo tačno, kao i sledeće: svim pomenutim dešavanjima, borbama, pobedama Srbi su bili: odlučujući činilac-Hrvata i muslimana bilo je relativno malo u partizanima, sve do kraja 1943. godine...

U jednom momentu, pričao mi je Đilas u tim razgovorima, zahtevima delegacije BIH, Tito se šakom desne ruke lupi po koleno svoje leve noge, koja bila preko njegove desne noge i kaže: "...Pa možda je to i najbolje rešenje. Da BIH bude samostalna republika , ravnopravna sa ostalih pet, da se više Srbi i Hrvati ne bi svađali oko BIH: čija je to teritorija itd:" I poput one: Rome locuta, causa finita: i ovom prilikom biće (i bilo je ) kako Stari kaže! Da možda tom i takvom odlukom Bosna i Hercegovina nije u startu grbava postala, i do dana današnjeg sporovi i Srba i Hrvata i muslimana, "I drž' ne daj!"

Razmišljam: nije li možda zrelo vreme za sledeće rešenje: Republika Srpska priključuje se Srbiji, zapadna Hercegovina koju većinom naseljavaju Hrvati priključuju se Hrvatskoj, muslimani ili Muslimani formiraju oko Sarajeva svoju samostalnu državu, ili optiraju-po sopstvenoj želji: za Srbiju ili Hrvatsku, kako koji kraj!

3. Ustav iz 1946. usvojen je u Saveznoj skupštini sa jednim glasom protiv. Bio je to jedan poslanik-musliman, koji je smatrao da i muslimani treba da budu imenovani sa velim „M"-kao nacija. Milovan Đilas je odgovarao tome poslaniku zašto muslimani-nacionalno neopredeljeni ne mogu biti imenovani kao nacija. U osnovi: ne može samo religioznost, pripadanje jednoj veroispovesti da budu kriterij, jedini za „naciju".

Po popisu stanovništva Jugoslavije iz 1948. godine: 72.000. kao: musliman-nacionalno neopredeljeni. Da do kraja budem jasan: Severni deo Kosova ostaje u sastavu Srbije, ostali deo Kosova, pa i Preševo, Bujanovac, Medveđa priključuju se Kosovu i Metohiji, ili u krajnjem Albaniji. 4. Razume se, uz međunarodne garancije Srbiji i Srbima da će njihova religioznost, kulturne i istorijske zadužbine: crkve , manastiri, spomenici itd. Biti posebno zaštićeni i Srbima uvek biti obezbeđen sigurno posećivanje tih zadužbina. Znam, ove ideje naišle bi na veliki otpor pre svega Hrvatske, ali i Makedonije, razume se, i mnogih u Srbiji.

Eto, tako me misao ponese, i nosi... Eto: Dixi et salvavi animam meam!

Da na kraju odgovorim na pitanje sa početka ovoga teksta : Zašto sastanku delegacije Srbije i Bosne i Hercegovine nije prisustvovao Dušan Petrović-Šane, predsednik Narodne skupštine Srbije, nego je poslao svog potpredsednika Dobrivoja-Bobija Radosavljevića?

Šatrovački kazano: "vadio se" pričom da je imao bolove u kičmi, išijas i dr. Imao je on te zdravstvene probleme: non-stop, ali je prisustvovao razgovorima delegacije Srbije i Crne Gore. Ti razgovori, zaključci, kako sam pisao, bili su žestoko kritikovani od strane Kardelja, delimično i Tita. Šane se plašio da nešto slično može da se desi i sa ovim razgovorima sa delegacijom Bosne i Hercegovine, i rezonovao je: siguran sam ako ne idem na taj sastanak!

Nije ovo bio ni prvi ni poslednji slučaj, ponašanje druga Šaneta. A on nije bio ni prvi ni jedini koji se ovako ponašao. Pomenuću samo još jedan slučaj meni "iz prve" poznat: Stevan Doronjski, član Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ, moj tada neposredni starešina, bio je i dušom i telom protiv politike Savka Dapčević-Kučar i Mike Tripala, dakle protiv tzv. maspoka u Hrvatskoj.

Ali nije smeo da ode na 21. sednicu Predsedništva CK SKJ u Karađorđevu, koja bila sazvana da se osvrne na aktuelna politička zbivanja, pre svega u Hrvatskoj. 5.I on „se vadio" da je odsutan zbog bolova u kičmi. A ustvari...Nije smeo da ode na tu sednicu, jer bi morao da se u diskusiji izjasni, a nije bio siguran na čijoj će strani biti drug Tito! Kad je slušao prenos, vesti i čuo da je Tito zagrmeo protiv Savke i Tripala, Doronjski se "iz cuga", kako bi to seljaci rekli: raskokodakao po hodnicima i kabinetima zgrade Predsedništva CK SKJ: "Pa upravo sam tako i ja mislio, delim u svemu stavove druga Tita na 21. sednici Predsedništva CK SKJ..."

Tito je znao za ovu „hrabrost" mnogih svojih drugara, pa je ponekad sa apetitom tu svoju moć i praktikovao!

Neko reče: "Lako ti je kad si prvi čovek!" Kaligula: Oderint, dum metuan: "Neka me mrze, samo neka se boje!" Tiberije: Oderint, dum probent: "Neka me mrze, samo neka odobravaju!"

(Nastavak u sledećem broju)