Esej

Građanski rat u Srbiji u literarnim slikama (2)

Linija Partije

U prvom nastavku ove hronike prikazao sam pripovetke Mladena Markova i Antonija Isakovića. Prednost sam dao pripoveci Mladena Markova jer je oslobođna svake ideologije, stoga je realistična. Pripovetke Antonija Isakovića su pre svega ideološke, sa ciljem da uveličaju partizansku borbu, stoga su tendenciozne. Držim da nije dobro za umetnost kad je teza data unapred, a delo ima zadatak da ilustracije tezu.Kao tipičan primer tendenciozne, ideološke književnosti fiksirao sam roman Dobrice Ćosića „Daleko je sunce", koji je u komunističko vreme predstavljao ikonu srpske književnosti i imao „zadatak" da uveliča partizansku borbu a četničku unizi. Rekao sam da je Dobrica Ćosić bio u prvoj fazi svog stvaralaštva ideološki pisac, a da je postao nacionalni bard kad je posumnjao u svoju mladalačku ideologiju.

Ivan Ivanović

U drugom nastavku hronike nastavljam sa analizom Ćosićevog romana, ali u priču uvodim Branka Ćopića sa romanom „Gluvi barut", za koji kažem da je najmanje ideološki u„partizanskioj književnosti".

Ovde moram da napravim malu digresiju u analizi romana. Interesantno je prezime majora: Balošević. Očito je da je Dobrica Ćosić izmislio tog majora, kao i čitavu epizodu, ali dao mu je prezime koje može da asocira. (Keserovića pominje po prezimenu.) Naime, u četničkom pokretu postojao je major Miodrag Palošević. Njegova biografija kaže da je još kao četrnaestogodišnjak bio u četničkom odredu Vojislava Tankosića, to je dečak koji se vidi na čuvenoj slici sa sahrane vojvode Tankosića na trsteničkom groblju 1914. godine. (Trstenik je Ćosićeva čaršija.)

Bio je u grupi vojnika koji su predvođeni pukovnikom Dražom Mihailovićem 11. maja 1941. godine pristigli na Ravnu goru i započeli pokret otpora okupatoru. Po slomu četničkog pokreta 13. maja 1945. godine major/pukovnik Miodrag Palošević izvršio je samoubistvo. Major/pukovnik Dragutin Keserović pao je komunistima u ruke i osuđen je na smrt i streljan na procesu koji je započeo 31. jula 1945. godine.

Uhvaćen je kad je preplivao nabujalu Drinu kako bi obezbedio splav za dvadesetak vojnika koji su ostali sa njim. Ušao je u gaćama u jednu seosku kuću da bi zatražio hleb (više od mesec dana nisu videli hleb!). Ukućani su ga prijavili partizanskoj patroli i tu su ga zarobili. Nije bio naoružan, nije pružio otpor. Streljan je zajedno sa Vojislavom Lukačevićem, koji se pred kraj rata odmetnuo od Draže i na svoju ruku napao Nemce. Pošto u četničkom pokretu nije bilo majora sa prezimenom Balošević, asocijacija vuče na Paloševića? Postavlja se pitanje zašto je Ćosić Keserovića naveo po imenu a Paloševiću izmenio samo početno slovo? Da li zato što su prvog komunisti ubili, a drugi je izvršio samoubistvo, što bi moglo da se uzme kao moralni čin?

Zarobljene četnike saslušava komesar Pavle. Među njima je jedan "profesionalni koljaš"! "Na dugim, srebrnim lančićima visile su mu na bedrima sa obe strane dve kame." (Jedan iz serije četničkih koljaša iz partizanske literature: Požarevac, Čaruga, Kasapče...) Komesar oseća gađenje i stid zbog ovakvog izgleda jednog svog sunarodnika. Pošto koljaš ništa ne priznaje, dovode drugog četnika koji ga optužuje. Na komesarovo pitanje koliko je ljudi zaklao koljaš, četnik-svedok kaže: "Ja znam za trijes manje dva... a on se hvalio da je zaklao šeset manje tri". Pritešnjen dokazima, koljač priznaje da je zaklao "jedanaest žena, a ostalo su bili ljudi", ali krivicu baca na kapetana, koji ga je naterao da kolje. Eto to je taj Ćosićev propagandni folklor, stereotip koji će preuzeti komunistička publicistika i napraviti opšte mesto za vaspitavanje generacija posleratnih Jugoslovena.

Među zarobljenim četnicima nalazio se i jedan komandant, poručnik Vasić, Pavlov školski drug. Za njega se na jednom mestu kaže: "Vasić je komandant četničke brigade u Levču. Strašan krvolok". Njegovo saslušanje je pikantno. Partizanski komesar prema svom školskom drugu oseća samo prezir. Naziva ga "izdajnikom otadžbine i profesionalnim ubicom": "Ti si novator! Klanje kamom, to je zaista nov stil ubijanja." Ipak, stupa s njim u dijalog, valjda zbog gimnazijskog drugovanja sve do Pavlovog čitanja "Anti-Diringa".

Ranjeni četnički komandant se na saslušanju drži hrabro, ne odstupa od svoje ideje. "Pre svega, ja nisam izdajnik! Ja se borim za svoju otadžbinu, a ti nemaš otadžbinu. Tvoja otadžbina je boljševički SSSR. Ja sam nacionalista, i borim se za Srbiju i svog kralja, a ti ubijaš Srbe za nekakvog Tita i Staljina. Izdajnik si ti, a ne ja." Vasić sebe kvalifikuje kao "pravog kontrarevolucionara, zakletog neprijatelja revolucije". Pavla optužuje da zajedno sa "drugaricama" želi da postavi u Srbiji sovjetsku vlast i postane rukovodilac. Zar je očekivao da Srbi to prime ćuteći kao ovce? "Loš si ti marksista." Pošto je shvatio da je njegov školski drug nepopravivi patološki slučaj, Pavle ga osuđuje na smrt. Tako partizanski komesar postupa sa zarobljenikom, koji u deobama nije bez argumenata.

Prema zarobljenim četnicima, običnim borcima, zavedenim od oficira, komesar postupa drugačije: drži im vakelu, ali ih oslobađa! "Slušajte vi, sramote ljudske! Kako ste mogli da postanete četnici?! Zar ne pomišljate da će se vaša deca stideti svojih očeva što su ratovali protiv slobode, služili okupatoru i ubicama? Kako se ne stidite da takvi gazite po zemlji koja vas hrani?" (...) "Uzeli ste puške, pljačkate i pijančite po selima, silujete devojke i borite se protiv nas koji krvarimo za slobodu."

Još je interesantnije kako komesar obrađuje zarobljenog engleskog oficira za vezu koji se našao u četničkom štabu. Njemu kaže za četnike: "To pre svega nije nikakva vojska. To je banda izdajica i zločinaca koja se bori protiv partizana i sarađuje sa Nemcima." Jedan partizan postavlja pitanje "zašto Engleska pomaže koljaše i Radio-London uzdiže Dražu?"

Oprezni Englez kaže da je on vojnik a ne političar, da samo sprovodi zadatke svoje Vlade, da ne zna ništa o saradnji četnika i Nemaca, da je Jugoslovenska vlada njihov saveznik i da ga se četničko-partizanski unutrašnji obračun ne tiče. Ipak, verovatno impresioniran komesarovom odlučnošću i ubeđenošću, Englez izjavljuje: "Meni su komunisti vrlo simpatični. Ja se oduševljavam fanaticima i poštujem ih". Na kraju je komesar naredio da se Englezu spremi doručak i postelja i rekao mu da je slobodan da ide kuda hoće. "Pustićemo vas, jer pripadate savezničkoj armiji; idite kuda vam je volja. Samo znajte da ste i vi jedan od onih koji četničke zločine potpomažu." Valjda je tako Ćosićev idol iz tih vremena, drug Tito, obrlatio Bila Dikina i Ficroja Maklina?

Ostaje nam da još jednom razmotrimo stav okružnog politkoma, druga Brke. (Ćosić za njega kaže da ga zovu Brka iako nema brkove; da nije iz ovog kraja i da niko nije znao odakle je, da je došao za sekretara Okružnog komiteta Partije početkom četrdeset druge posle pogibije njegovog prethodnika; da je profesionalni revolucionar. Iz ovoga se vidi kako su komunisti još za vreme rata uspostavljali hijerarhiju vlasti i nametali liniju Partije. Taj Brka je osudio Pavlovu odluku da strelja Gvozdena, jer "kako ne vidiš koliko će to teško primiti čitav kraj i koliko ćemo mi time politički izgubiti u narodu? Malo je takvih seljaka kao što je Gvozden bio".

Više od toga, Brka je optužio i svmog Pavla da se izdigao iznad Partije. "Izmakao si se ispod partijske kontrole, podivljao si, ponašaš se kao poglavica, a ne kao partijski rukovodilac." Postavlja se pitanje da li okružni politkom zastupa humanu liniju revolucije i protivi se partizanskoj retorziji? Ni govora. On postavlja Vuka, najradikalnijeg borca, čoveka ogrezlog u krvi i zločinu, Gvozdenovog egzekutora, za novog komandanta Odreda, pošto je samovoljni Uča, koji nije prihvatio liniju Partije i nije sišao sa Jastrepca, poginuo i uništio svoju četu.

Pisac u stvari sugeriše nešto drugo: komesar Pavle je srpski komunista, pa je to razlog da se okružni politkom, kome se ne zna poreklo, obračuna sa njim, isto onako kao što će se vrh Saveza komunista Jugoslavije obračunavati sa srpskom partijom i njenim čelnicima (pre svih sa Aleksandrom Rankovićem). Godine 1951, kad je "Daleko je sunce" objavljeno, Ćosić to nije mogao eksplicitno da kaže, ali imam utisak da je svakako naslućivao. Revolucija koja jede svoju decu! Godine 1968, pošto je njegov patron Aleksandar Ranković uklonjen iz politike, Ćosić je otvoreno nastupio sa tezom o ugroženosti srpskog naroda u Jugoslaviji, zbog čega će ga upravo srpski komunisti ekskomunicirati iz svoje organizacije. U otpadništvu Ćosić je u ponečem revidirao svoja shvatanja o revoluciji.

Ali u jednoj stvari Ćosić nije odstupio ni za jotu: u mržnji prema četnicima. On se sa četništvom obračunao još u romanu "Deobe" 1961. godine, a 1989. godine rekao je Slavoljubu Đukiću u knjizi "Čovek u svom vremenu - razgovori sa Dobricom Ćosićem": "Da nisam napisao "Deobe", bio bih kao pisac istinski nesrećan. Smatrao bih sebe izneveriteljem istine o jednom užasnom, sramnom i tragičnom padu, na sreću, malog dela srpskog naroda". (To je neistina: veći deo srpskog naroda, pogotovo u Srbiji, podržavao je pokret generala Draže Mihailovića. To danas kaže istorijska nauka, pa prosto začuđuje da pisac neće to da vidi.) "Ponovo da se rodim, ponovo da imam dvadeset godina, i sa ovim istorijskim saznanjem i poraznim ishodima svoje socijalističke i partizanske ideologije, opet bih bio partizan i ratovao bih protiv četnika i četništva."

Kad bivši komesari danas toliko mrze četništvo, nije teško zamisliti kako je to moralo da izgleda u toku samog građanskog rata, kad su partizanski komesari bili gospodari života i smrti. Kako ni četnici nisu mislili ništa bolje o partizanima, sukob između ove dve grupacije bio je ne samo neminovan nego i neviđeno brutalan i animalan. Teško je reći koja je grupacija nanela više zla, ali je izvesno da su partizanski zločini bili veći, pogotovo kad su se partizani dočepali vlasti i krenuli u krvnu osvetu.

4

BRANKO ĆOPIĆ : GLUVI BARUT

A sad da pogledamo drugu stranu medalje, da čujemo Uglješu Krstića.

U sporu oko uloge komesara u partizanskom pokretu, Uglješa Krstić tvrdi suprotno od Todora Kuljića: komesari su bili "jezgro mržnje", bili su "zaslepljeni ideologijom", "razdvajali su braću" i stvorili su "raskorenjenog seljaka očajnika". Njegov literarni argument za ovu tvrdnju je roman Branka Ćopića "Gluvi barut".

Branko Ćopić je "Gluvi barut" objavio 1957. godine, dakle, šest godina posle "Daleko je sunce", odnosno tri godine posle "Velike dece". Dok Ćosić i Isaković idealizuju likove partizanskih komesara, Ćopić ih u najmanju ruku kritikuje. U "Gluvom barutu" se kaže da je ustanak u Bosanskoj krajini bio narodni a ne komunistički. "Nema u mojoj Vranovini ni partizana ni četnika, ovo je u nas jedna narodna odbrana koja čuva ovo sirotinje od ustaša. K vragu ti svaka politika i stranke. Sve je to lopovluk. Zbog politike je država i propala", kaže komandnat ustanka lugar Ilija Krivokuća, poznat kao Ilija-Delija.

U Podgorini ustankom takođe rukovode ljudi iz naroda, komesar Uroš, seljak, i komandant Miloš Radekić, bivši podoficir. Ali Partija u njih ne veruje, jer oni sprovode narodnjačku politiku. Pogotovo ne veruje u Miloša Radekića, za koga drži da samim tim što je bio jugoslovenski oficir nužno mora biti monarhista. Stoga Partija odlučuje da dotadašnjeg komesara Uroša, kao domaćeg, pošalje na drugi teren, a Radekića iz istih razloga smeni. Uzalud se ovi bune, postavljaju pitanje "zar uvijek neko tuđi mora doći da ti bude glavni u tvojoj rođenoj kući", Partija sprovodi svoju liniju. Ona šalje u Podgorinu svoje kadrove, španskog borca pod imenom Tigar, za komandanta, i studenta Vlada Cicvaru, za komesara, da preuzmu rukovođenje ustankom. Za ovu dvojicu su narodni komandanti harambaše i kao takvi moraju biti razvlašćeni.

Komesar Vlado Cicvara sprovodi novu partijsku liniju. Njegova osnovna postavka je da je kulak prirodni neprijatelj proletarijata i revolucije, to mu diktira njegova ekonomska baza, i zato ga treba likvidirati. "Valja se najpre razračunati na unutrašnjem frontu. (...) Nastupa jedna nova faza, počinje prava revolucija." Držeći lekciju starom komesaru Urošu, novi komesar Vlado kaže: "I ja sam u početku bio neodlučan i mlak, ali čim sam dvojicu - trojicu svojom rukom likvidirao... Zato me zovu "krvavi komesar". Neka, neka, nije to loše".

Za ovog komesara pisac kaže: "S hladnom svirepošću, imitirajući nekog ruskog "crvenog komesara" o kome je negde čitao, Vlado je cjepidlački kinjio i cijedio zarobljenike i razne osumnjičene ljude. (...) Deder, momci, po kratkom postupku! (...) Revolucija, druže!" Tako je ovaj do juče anonimni student postao gospodar života i smrti u Bosanskoj krajini.

"Vlado nit je kad mario seljake, nit im je pridavao neku naročitu važnost. Navikao je da radi u varoši, s đacima, zanatlijama i radnicima, a kad ga je Partija pred ustanak uputila u sela, nije mu bilo baš najpravije. (...) Za njega je seljak bio saveznik tek za nevolju, malo koristan, a rad među njima - šugav je posao, nekako nečist i, hvala bogu, vjerovatno privremen."

U svojim govorima komesar ističe revolucionarnu oštrinu kojom treba nemilosrdno raščišćavati s neprijateljem: s kulacima, s petom kolonom, s bandom u rođenoj kući! "U svakoj porodici, druže moj, mi moramo da otvorimo pravo bojište! Je li ti rođeni brat gad i bandit, pucaj brzo i na vrijeme, da te on ne pretekne. To je revolucija. Nema tu nikakve sentimentalnosti. Porodica? Nema danas više porodice. Gotovo je s tom zastarjelom formom."

Tako komesari zavode crveni teror. Razvlašćuju narodne vođe i bore se za sovjetsku republiku. "Mi nismo pošli da se borimo samo za svoju kućicu, svoju kravicu. Mi se borimo za jednu veliku opštenarodnu kravu koja će svima davati mlijeka..."

Da bi likvidirao klasnog neprijatelja, komesar Vlado formira štapsku likvidatorsku desetinu, kojom komanduje nemilosrdni zločinac Zunzara. Ova desetina likvidira "uglavnom starije ljude i domaćine, glave kuće". Komesar Vlado sprovodi liniju Partije da treba likvidirati "bogate seljake, koji su glavni petokolonaši, kulaci". On u ime Partije šalje poruku jednom od tih narodnih komandanata. "Budeš li sprečavao likvidaciju pete kolone, i sam ćeš biti likvidiran! Revolucija gazi sve one koji se pred nju ispriječe!" To izaziva otpor kod narodnih prvaka koji zastupaju seljačke mase. Jedan seljak se ovako žali bivšem komesaru, koga je smenio Cicvara: "Najpre ste nam natovarili bratstvo s ovim našim komšijama druge vjere i adeta, a kako se to teško guta, to ja sam najbolje znam: imam da praštam od Kosova, još za svog čukundjeda. Onda nas krećete da ostavljamo svoje kuće i kućišta i da za ovo naše, ovu borbu i slobodu, sijemo glave sve dalje i dalje od svog kraja. Pa tražite onda da se Srbin odrekne i svoje vjere, i crkve, i popa ..." Seljak zaključuje: "Možda bi bilo bolje da Partija nije ni dolazila ovamo k nama".

Takođe smenjeni komesar, Milan se i svm koleba u pogledu linije Partije. Nagriza ga crv sumnje mora li to tako. Da li se mora Vladovim putem? Stoga se on suprotstavlja novom sekretaru: "Mi moramo postati so ove zemlje, prožeti ovaj narod sve do poslednje njegove ćelije, do poslednjeg atoma. Komunisti se moraju sroditi s ovim ljudima, rasti zajedno s njima, milimetar po milimetar, stopu po stopu..." Postavlja pitanje komesaru Vladu da li je likvidacija ljudi linija Partije? "Neprijatelj pritisnuo sa svih strana, a mi tu razbijamo naš vlastiti unutrašnji front, obračunavamo se međusobno i stvaramo omrazu. Proglasiće nas ovaj narod za koljače, pa kud smo onda prispjeli. Odgorjeće od nas." Bivši komesar je protiv crvenog terora. "Ovaj se kukavni narod, klan i paljen, uhvatio za nas kao utopljenik za slamku, pa ga sad i ti još udri i kolji - odbijaj od sebe. Udri ga zbog neznanja, zbog zaostalosti, zbog vjekovnog očaja i nevolje. E, Vlado, Vlado, mnogo si se ti načitao i nadiskutovao, knjige su ti pamet pomutile." Stari komesar ne prihvata liniju crvenog komesara o šablonskom proglašavanju imućnijih seljaka petom kolonom. "Budeš li se ti ograničio samo na komuniste, propala stvar. Najzad ćemo se svesti na malu hajdučku grupu, izolovanu od naroda, i znaš li šta će nam se onda desiti? Seljaci će nam prirediti hajku kao na vukove, samo da nas se jednom otarase."

Upravo je likvidatorska politika crvenog komesara Vlada Cicvare, koju je sprovodio preko egzekutora Zunzare, stvorila prostor za novu ustaničku grupaciju, bradate koljaše iz Srbije, četnike koje predvodi vojvoda Trivun Drakulić. Krajina dobija kontrarevoluciju. Četnički vojvoda agituje po selima: "Gledajte svojim očima šta rade Tigar i njegovi komesari: ubijaju prave zdrave ljude, braću našu, Srbe naše. Miliji su njima oni Turci, ustaše, koji gospodare po njihovim četama, nego svi vi koliko vas je. Eto ti kome vas je predao vaš komandant Radekić, oficir koji je pogazio zakletvu i izdao kralja i otadžbinu". Bivši žandari, službenici i mnogi komandiri seljaci počeše se krišom sastajati s izaslanicima četničkog vrhovnog komandanta Draže Mihailovića. Komunisti ovu grupaciju proglašavaju bandom četničkom, kraljevskom, talijanaškom, mrkom i zatucanom gomilom i kreću da je likvidiraju. U Krajinu se prenosi građanski rat iz Srbije.

Španac Tigar, komandant Krajiškog partizanskog odreda, koleba se u pogledu linije Partije koju nameće komesar Vlado Cicvara. Preživeo je jedan građanski rat u Španiji i ne bi hteo da ga ponovi u Jugoslaviji. Ali ustankom rukovodi Partija, čiji je izaslanik u Krajini Vlado Cicvara. Španac se sve više njemu priklanja i sprovodi revolucionarni teror. Ne samo da ratuje protiv četnika Trivuna Drakulića, nego i pali Vranovinu Ilije-Delije.

Takav stav, dabome, koristi četnička propaganda. Vojvoda Trivun govori: "Braćo, Radekić je mrtav, mrtav je grešnik. Ubio ga je krvopija Tigar, ubili ga komunisti i ustaše, kojima je on povjerovao i predao im Podgorinu u ruke. Čak i njega treba osvetiti, i on je bio naš brat Srbin i dobro je mislio sve dok ga komunisti nisu skopali u svoje šake. (...) Kad njega više nema, čitava je Podgorina Tigrova, Vladina, tuđa."

Branko Ćopić je svakako najbolji partizanski pisac. Dobar opservator, poznavalac narodnog života, pravi pripovedač. Kao rođeni šeret, umeo je da se podsmehne ljudskoj gluposti, makar njeni nosioci bili partizani (recimo, u romanima "Doživljaji Nikoletine Bursaća" ili "Osma ofanziva"). Ali on u celini ne dovodi u pitanje liniju Partije. Crveni teror, koji su u Krajini zaveli komesar Vlado i komandant Tigar nije generalna linija KPJ. Da bi to pokazao, Branko Ćopić uvodi u roman najvišeg partijskog rukovodioca, člana Glavnog štaba Bosne i Hercegovine, druga Mrkog. Ovaj lik igra ulogu kakvu ima deus ex machina u antičkoj tragediji, pojavljuje se kao Bog koji razrešava situaciju. (Kod Ćosića - Brka ("Daleko je sunce"), kod Ćopića - Mrki!)

U sporu između revolucionarnih komunista (Vlado Cicvara, Zunzara, Tigar...) i narodnjačkih komunista (Miloš Radekić, Milan, Uroš...) drug Mrki staje na stranu drugih. To je, posredno zaključuje pisac, stav Politbiroa Partije, druga Tita. Time je Branko Ćopić pribavio alibi.

Drug Mrki brani seljake u revoluciji. "Takve smo izvukli iz ovih seljačkih ćumeza zahvaljujući drugu Milanu, Urošu i njima sličnima. Da je bilo po tvom revolveraškom vitlanju..." (Reči su upućene komandantu Tigru.)

"Šta bi htio: da ti ja sad iz džepa izvadim radničku klasu, svjesne proletere, a? Hoćeš gotov bataljon dobrovoljaca, interbrigadista? Nema toga voća u Bosni, mladiću! Evo ti ovih naših dječačina i onih ćutuka iza pluga i od goveda, pa pravi vojsku kako najbolje znaš. Samo, to da zapamtiš, s revolverom i vatrom nećeš daleko otići."

"Valja ti se s tim čovjekom sroditi, ući mu pod onu debelu medvjeđu kožu, pročeprkati šta on to kuva u onoj svojoj tvrdoj tikvi. Mračan je to svijet, mučna rabota... Ili ćeš od njih stvoriti vojsku, našu vojsku, ili od njih poginuti, trećeg izlaza nema."

"Ovo tu pred tobom - to je naša zemlja i nama u njoj valja živjeti, i muku mučiti, i zajedno ići s ovim jadnikom koji je začeprkao u brazdu, iza goveđeg repa... Pa šta: da i dovedeš ne znam kakve dobrovoljce, oni će se jednoga dana vratiti svojoj kući, u svoju zemlju, a ti ćeš opet ostati ovdje zajedno s našim kožunlijom. I opet ti valja od njega početi."

"A zar ne vidiš, čovječe, da ti taj isti spleteni i utučeni seljak, šumnjak, vuče čitav ustanak na svojim kabavim leđima, vuče ga zajedno sa svojim konjićem i kravicom, hrani ga iz svoje kukavne torbice. (...) I dobar je on još koliko smo mi na njega natovarili, predobar. Lako je bilo u gradu larmati po đačkim sastancima, dok je ćaća kod kuće rinto i pare izbijao iz osušena busena i ubalegane krave."

Drug Mrki presuđuje da je bitka u Bosanskoj krajini za Vlada i Tigra izgubljena i da oni moraju što pre da se maknu sa ovog terena. Vrhovni zastupnik Partije u BIH-a staje na stranu narodnjaka, Radekića, Uroša, Milana... To što su činili Vlado i Tigar može se podvesti pod leva skretanja, lijeve greške. Kad ovu filozofiju pomerimo dvadesetak godina unapred, dolazimo do afirmacije titoizma i osude staljinizma.

Dakle, partizani čine leve greške, a četnicima je zločin u krvi. Klanje kao filozofija četničkog pokreta! "Čoveče, nisu naši uzalud uobičajili da se kamom presuđuje neprijatelju. Ko to jednom započne, taj više nikad ne omekša prema protivniku. Uhvati to čoveka kao pijanstvo, pa traži sve više i više, prosto ga strah da se jednog dana ne otrezni", govori četnički kapetan Rajić, došljak iz Srbije, vojvodi Trivunu.

Kapetan Rajić je još radikalniji od vojvode Trivuna. Pokazujući mu jednu zaravan, veli: "To bi nama moglo postati pravo svetište, četnički žrtvenik. Tu bismo nad potokom klali Turke, crvendaće, a sve po izvesnom redu, prosto-naprosto po ritualu. Voda nosi krv, spira kame, čisti nas od greha kao da jaganjce kolješ".

Srbijanac Rajić zamera Krajišniku Trivunu na mlakosti. "Vi ste neki mlak, patrijarhalan svet, nedorastao za današnji isključiv i surov obračun." On dalje kaže da je trebalo iz Srbije da dovede dvojicu trojicu specijalista, "da vas oni izoštre".

Na primedbu Trivuna da kolju ustaše i da on ne bi hteo da ide njihovim primerom, kapetan Rajić kaže: "Na nama je da isto tako Srbina razvežemo i raspomamimo (kao ustaše Hrvata), da sve od njega zadrhti. Kama - to da bude njegov simbol, simbol četništva. Kod partizana Srbin je strina, to uopšte nije Balkanac, osvetnik. Tamo su njemu pod nos turili knjigu, olovku, hartiju. Bre, brate, zar je to Srbina održalo od Kosova do danas, zar ga je to proslavilo? Srbin je po prirodi hajduk, busijaš, krvnik. Nek se Zapad knjigama proslavlja, to nije za nas".

I bivši žandarm vojvoda Trivun mrzi školarce, studente. "Kad vidim studenta s knjigom... bije iz njega ono šokačko gospodstvo, hrvaština, odmah ga poznam koji je." Kapetan Rajić u studentima prepoznaje komuniste. "More, vojvodo, i ovaj naš srpski degenerisani gad s knjigom... Vidiš li ti da je sve to goli komunista, izdajnik... Nema nama spasa bez pluga i opanka. (...) Kamu, vojvodo, kamu za sve to, pod opanak s njim. Knjiga je nas otrovala, pismo, tuđe ideje. Dok smo mi svu svoju mudrost samo u raboš urezivali, nožem, dotle je i poštovao sin oca, a potčinjeni svog starešinu."

Vojvoda Trivun se prelama, prihvata filozofiju klanja. U njemu progovara frustrirani žandarm. "A ko mu je stajao na putu? Opet gospoda: studentići, komesari, Čifučad. Ne dv to naprijed žandaru, seljačini. Čuvaju za sebe sve te gimnazijalske kokice, svilasta mlada bedra, gugutave grlice, dojke u mlaku gnijezdu, mahovinu skrivenih loga. I danas je sve to daleko kao dragi bog otac, rezervisano za drugove komesare, za školce, za...", razmišlja četnički vojvoda. A onda formuliše svoj stav: "Kapetane, treba ga klati je l samo omirisao knjigu i gospodstvo. Opet se taj sprema da uzme uzde. Zato je i došao".

Branko Ćopić nije dovodio u pitanje partizansku borbu i komunističku utopiju, ali je umeo da uoči svu dramatiku revolucije koja je podelila srpski narod. U osnovi seljački pošten, mada uplašen od revolucionarne pravde, Ćopić nije mogao da ne vidi kuda vode pobednici, ali je taj put prihvatio kao jedini moguć.

Ćopić je bio prvi partizanski pisac koji je uočio eroziju partizanskog morala, pa je tako nastala "Jeretička priča" (1950), satira na komunističku elitu koja letuje u Dubrovniku (sličnu priču je napisao glavni komunistički ideolog Milovan Đilas, to je "Anatomija jednog morala", koja je predstavljala uvod u njegov politički pad i ekskomunikaciju iz komunističke organizacije). Da nije Branko Ćopić bio partizan i da ga politički vrh nije potcenio, pitanje je da li bi se njegova osuda završila na političkom prekoru. Modernistička kritika ga je kvalifikovala kao narodnjačkog pisca i pretpostavljala mu je bezvredne nadrealističke pisce, koji nisu ostavili nikakav trag u srpskoj književnosti.