Represija

Kako je odlazak u kontrolu poslovanja preduzeća pretvoren u preki sud

Zatvori preduzeće i sve što se kreće

Da je naš pravni sistem u funkciji partija, grupa i pojedinaca, generator korupcije na svakom koraku kao i da u najvećoj meri guši ionako tešku privredu, a naročito mala i srednja preduzeća odnosno da je u funkciji velikih i moćnih, jasno je već na prvi pogled. Potvrđuje to i ponašanje naročito represivnih organa, a pre svega poreske policije i MUP-a prilikom provera poslovanja privatnog sektora. O ovom vidu planirane represije za Tabloid piše Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, i stalni konsultant OEBS-a

Josip Bogić

Koliko predstavnici države nemaju sluha za privredne tokove i privredni život, vidljivo je na svakom koraku...
Najočitiji primer je ponašanje takozvanih represivnih organa koji  prilikom započinjanja provere ispravnosti poslovanja preduzeća, gotovo uvek idu sa pretpostavkom da je predmet provere kriminalac, mafijaš... Tako psihološki pripremljeni, smatraju da je njihov zadatak gašenje privrednih subjekata, a ne korigovanje ponašanja u poslovanje jer, po prirodi stvari, nijedna represija ne vidi sebe kao bilo čiju logistiku.
Da institucije sistema nisu u funkciji privrede i privrednika govore brojni primeri već su u funkciji moćnika, partija i pojedinaca, a pre svega ličnih interesa. Mala i srednja preduzeća su naročito na udaru moćnika kojima se suprotstavljaju tako što koriste pozicije preko partijskih veza i konkurenciju sklanjaju ili eliminišu tako što po već ustaljenom scenariju, kada neko postane smetnja, tada najpre protiv vlasnika preduzeća podnose razne anonimne prijave MUP-u, poreskoj policiji i drugim organima kako bi se stekao utisak da se radi o "velikom kriminalcu".
Kada se prikupi dovoljno materijala tada kreću u provere, tržišna, poreska, MUP i drugi organi kako bi "zločinca priveli pravdi".
Najčešće pod "udar pravde" pojedinci dolaze ako su smetnja "velikima" ili ako nisu "dali deo novčane ili druge naknade". Ovi organi imaju opravdani alibi da rade po krivičnim prijavama, za koje se ne zna podnosilac.
U toku provera najčešće se blokira rad tih preduzeća jer u takvim preduzećima nema dovoljan broj stručnih kadrova i sva energija i rad se svodi na to da represivni organi ostanu što duže kako bi se normalan rad što više ometao. Poneki od ovih organa idu do te mere daleko da oduzimaju i kompjutere po mesec i više dana i tako onemogućavaju normalan rad.
Pošto preduzeće normalno ne funkcioniše počinju problemi sa likvidnošću, poslovni partneri počinju da izbegavaju takva preduzeća jer su pod "proverom".
Moćnici naročito sada, zbog svetske ekonomske krize utiču i kod poslovnih banaka da se ne reprogramiraju krediti, dolazi do blokada takvih preduzeća i na kraju do stečaja. Da li je cilj represivnih organa da ustanove određene propuste, da nalože ispravke grešaka i da takva preduzeća nastave sa normalnim radom ili je pak cilj da se neko uhapsi i da se preduzeće ugasi?
Dolaskom demokratije i uvođenjem tržišne ekonomije u mnogim privrednim subjektima došlo je do promena u poslovanju u odnosu na socijalistički sistem privređivanja.
Međutim represivni organi su i dalje ostali u socijalističkom samoupravljanju. Privatna preduzeća su u većini slučajeva u privatnom vlasništvu pojedinaca ili akcionara. U slučaju kršenja zakona ova preduzeća mogu da dođu pod udar poreskih organa, a retko kada MUP-a. Međutim u mnogim slučajevima se ove službe zloupotrebljavaju tako što izmišljaju razna krivična dela, razne mafije, podnoseći prijave tužilaštvima, koje kasnije budu odbačene.
Ko će u takvoj situaciji privatnicima da nadoknadi štetu ako usled nezakonitog ponašanja državnih organa ova preduzeća propadnu? Ko može takvu štetu da nadoknadi?
U uređenim zemljama represivni organi bez čvrstih dokaza o nezakonitostima ne kreću u provere jer su u slučajevima da se navodi prijava ne pokažu kao istiniti kazne za pojedince u organima veoma rigorozne a i za državne organe.
Najnoviji slučaj "bomba" u zgradi predsedništva govori do čega sve može država da dovede pojedinca i do kojih nesagledivih posledica može doći.
Kod nas je situacija daleko od normalne i dalje se pojedinci ponašaju bahato, vrše nezakonita pretresanja kancelarija i radnih prostorija, oduzima se dokumentacija bez izdatih potvrda, vrši se pritisak na radnike da priznaju neke činjenice za koje oni smatraju da su istinite, obavljaju se razgovori sa zaposlenima suprotno odredbama ZKP-a, gde se u svojstvu građanina po istom predmetu pozivaju više puta, nezakonito se uz pomoć MUP-a vrše snimanja i praćenja telefonskih komunikacija itd...
Brojni su i drugi primeri bahatog ponašanja pojedinaca naročito kada su u pitanju upravni postupci poreskih organa. Normalna je procedura da se ukoliko postoji određena vrsta sumnji da se radi o poreskim utajama da najpre kontrolu izvrši terenska kontrola, a tek tada ukoliko postoje određeni problemi da poreska policija izvrši određene provere.
U dosta slučajeva situacija je obrnuta. Takođe, jedan od prisutnih problema je i taj što u dosta slučajeva i MUP radi po poreskim prijavama iako je to nadležnost poreske policije.
Kada neko od privatnika postane meta moćnika protiv njega se uključuju svi organi. A gde je tu tužilac?
U najvećem broju slučajeva tužilaštvo umesto da ima aktivnu ulogu i da rukovodi pretkrivičnim postupcima postaje nemi posmatrač raznih zloupotreba poreskih organa i pojedinaca u njima.
Ako je ZKP iz 2002 godine propisao da je tužilac rukovodilac pretkrivičnog postupka zašto ne preuzme rukovodeću ulogu, a ne da kao nekada MUP vrši koordinaciju i faktičku istragu.
Šta uopšte znači krivična prijava po ZKP-u. To je samo jedna vrsta saznanja ili izvor saznanja tužiocu, koji je jedini organ gonjenja da je neko lice izvršilo ili nije krivično delo. To naravno u praksi ne ocenjuje tužilac koji treba da daje i kvalifikaciju dela i ceni dokaze, a ne MUP kao što je to praksa. Nažalost u MUP-u su i dalje kadrovi koji rukovode a da nemaju mnogo dodirnih tačaka sa pravom i ponašaju se kao i pre deset i više godina, određuju pre suđenja ko je kriv, vrše kvalifikacije raznih mafija koje nisu zabeležene nigde u svetu.
Jedna od anomalija našeg pravnog poretka kada su u pitanju privatna preduzeća je i ta da vlasnik preduzeća, često puta neuk za knjigovodstvo, propise i druge stručne stvari, zaključi ugovore sa agencijom o vođenju tih poslova.
U praksi se često dešava da agencije slučajno ili namerno prave greške koje su po vlasnika katastrofalne. Jedan primer je toliko očigledan da se graniči sa razumom.
Vlasnik jednog privatnog preduzeća zaključio je ugovor sa ovlašćenom agencijom o knjigovodstvenim uslugama. Nakon nekog vremena u kontrolu poslovanja došli su poreski organi i konstatovali greške u knjiženju i obračunali porez koji je navodno vlasnik utajio. Vlasnik se žalio na postupak i u svoju odbranu izneo činjenice da on nije stručno lice, da se ne razume u te vrste posla i da je zbog toga i zaključio ugovor sa ovlašćenom agencijom. Takođe je podneo i krivičnu prijavu protiv vlasnice agencije zbog nezakonitog rada. Usledila je blokada preduzeća, a žalba nije uvažena.
Drugostepeni organ je poništio rešenje prvostepenog organa. Međutim i u ponovljenom postupku prvostepeni organ je izneo iste činjenice i dalje tereti vlasnika za nezakonito ponašanje i poresku utaju? Sve to vreme rad preduzeća je blokiran. Pokrenut je i postupak po žalbi Vrhovnom sudu.
Kada se sve ovo završi privatno preduzeće neće postojati, vlasnik nije kriv, knjigovođa takođe ne odgovara za nezakonito postupanje. Ko od ovoga ima koristi? Niko. Da li je to cilj države da gasi preduzeća ili da koriguje neka ponašanja i da bude na usluzi privredi?