Tik-tak
Joj sinovi moji sokolovi ili kako preživeti sopstvenu decu?
Ljubica J. Tinska
Juče sam imala sastanak u Narodnom Pozorištu gde pokušavam da organizujem seminar scenskog mačevanja za glumce. Na krovu pozorišta su otvorili sjajan bife za članove pozorišta i njihove goste, imala sam osećaj da sam na nekom brodu što plovi tako, sinjim morima.
Posle sam trčala kući da stavim malog sina da spava pre nego što sam otrčala da održim čas mačevanja jer je to bio onaj dan u nedelji kada sam slobodnija nego obično i kada baka dolazi da se druži sa unučetom. Protrčala pored bašte "Kluba književnika" koja je do skora bila posuta šljunkom iz morskih dubina i zatvorena danju za goste. Sada je sveže renovirana, divna bašta pod borovima i šljunkom što šušti pod koracima, popločana je uredno kao sve veći deo belog grada. Zajedno sa šljunkom otišao je i privid da ste negde blizu morskog plavetnila.
Radi sada i pre podne, radi kad god ima ko da jede. Očigledno je da sada pripada nekom drugom. Bila je užasna vrućina, već odavno je prešlo dvadeset i pet stepeni, što je trenutak kada se oni kao ja sele u hladnije, severnije krajeve. Ali avaj, školska godina još nije završena, a to je, dragi moji, moj Bog, moj raison d'etre. Ja sam sluga školskog sistema, rob "rasporeda osnovne škole" i njenih pravila, iako sam odavno završila osmoljetku.
Svakog jutra moj mlađi sin me probudi između pet i šest. Mogu da se istuširam ujutro jedino ako je neko tu "da ga pričuva". Ako ga ne pustim da uđe sa mnom u kupatilo, on stoji ispred vrata i plače. To me deprimira i konstipira. Kada ga pustim da uđe, ubacuje stvari u toalet, vrti dugmiće na mašini za veš i skida poklopac sa odvoda za vodu na podu. Sve od sebe daje da se dočepa četke za toalet. Spremam mu flašicu sa mlekom, jednom rukom, jer ga drugom držim u naručju i dok on u mom krilu pije sa uživanjem, ja polako dolazim k sebi i uživam u jednom mirnom trenutku, od postojeća tri u danu. Ovaj traje pet minuta koliko mu je potrebno da popije mleko. Drugi je noćno spavanje, a treći je popodnevna dremka i on traje jedan sat. Kad malo bolje razmislim, to i nije miran trenutak jer ja tada spremam ručak za njega i doručak za starijeg sina. Najviše voli preostalo mleko da prospe po podu i razmazuje rukama ili nekom od igračaka koje se dočepao. Zatim perem sudove dok on u sudoperu ubacuje igračke i poneku knjigu i sređujem haos od sinoć dok on sve ponovo razbacuje. Kada uzmem usisivač, on na njega sedne, kada ga isključim, on ga ponovo uključi. Onda mu spremam doručak, dajem doručak. Kada završi sa jelom, tanjir baci - prazan ili pun, svejedno.
Sve sto probam da uradim, za mene je nemoguće, o intelektualnom radu i da ne govorim, jer on se penje na sto kada ja pišem na kompjuteru, kada mu dam da se igra sa kompjuterom on ga pali i gasi dok ne crkne ili mirno sedi pored mene i mrvi mi keks po tastaturi koja onda "koči". On mi otima telefon kada razgovaram, kada mu dam telefon da se njime igra, on gajtan koji povezuje slušalicu sa aparatom vezuje sebi oko vrata, a nedavno je gajtan koji povezuje telefon sa strujom stavio u usta i opekao jezik. Mobilne telefone stavlja u usta, i to iskusno - onaj "donji deo". On ciči i viče i plače kada stvari nisu po njegovom. Dok prostirem veš on ga skida sa štrika. On želi sa mnom da izađe na terasu, kada ga pustim napolje ne mogu da ga vratim unutra. Kada ga pustim da ostane napolju, sve mi pobaca sa terase. Juče su sletele silne igračke, dve plastične flaše za vodu, domine i karte za igranje. Kada mu dam da zaliva cveće on izvadi zemlju iz saksije. Onda je razmaže po sebi i po zidovima, a onda je i jede. Iz fijoka izvadi apsolutno sve što je u njima. Moj stariji sin ne želi da ustane. Potreban mi je jedan sat da ga probudim. I to ne danas ili juče, već svakog dana od kako poslednjih šest godina ide u školu. Zovem ga, uključujem budilnike, zvonim zvonom za kravu, šaljem mu poruke na telefon (što je do skora imalo efekta, ali sada zna da sam to samo ja, a ne neki od njegovih prijatelja koji su zanimljivi, za razliku od mene), govorim "Hajde, hajde, hajde..." otvaram prozore, uzimam mu prekrivač, ljutim se, očajavam, odustajem, opet se vraćam. Na kraju on ipak ustane, ali tek kada sam ja već na ivici suza i nerava. Ustane naravno neraspoložen - jer je tinejdžer. Neće da se umije, neće da opere zube, neće da doručkuje i naravno - ne želi da razgovara. Zaspao je sinoć sa slušalicom od Ipod-a u uvetu, kako se jutros i probudio, u onome u čemu je prethodnog jutra otišao na tenis, u šortsu, majici i čarapama (baš me čudi što nije ostao i u patikama). Kada se sav rasčupan konačno digao iz kreveta, odgegao se do telefona da pozove prijatelja i nešto jako važno mu saopšti.
Kada treba da se krene u školu, mali neće da sedne u kolica ili se ukaki, a veliki mi saopštava šta je trebalo da kupimo još pre dva dana za čas koji počinje za pola sata.
Pre par dana, posle roditeljskog sastanka su meni "trljali nos". Za sve ste naravno krivi upravo vi kada su u pitanju vaša deca. Beba ili tinejdžer, i nema neke razlike. Konfiskovala sam sve iz sobe. Televizor, kompjuter, DVD, PSP, mobilni telefon, Ipod. Ponekad pomislim da neću izdržati. Zar nije jedan pubertet bio dovoljan?