Feljton

Dimitrije Marinković: Javni život za vlade Kneza Miloša (II)

 

Bilo i pasa i ljudi

 

Kao i mnogi slavni Srbi, danas je skoro sasvim zaboravljen i Dimitrije Marinković (1835-1911), ministar pravde i unutrašnjih dela, državni savetnik i predsednik Senata Kraljevine Srbije, čovek koji je lično obeležio jednu epohu i o njoj ostavio veliku arhivski građu. Njegova prepiska, memoarska literatura i razna druga svedočanstva koja je ostavio u nasleđe dolazećim naraštajima, nikada nisu bili aktuelniji. Upravo zbog toga, Tabloid objavljuje neka njegova zapažanja iz onog vremena, koja imaju direktne veze sa ovim u kome živimo

 

 

Knezu Milošu predstave kako je želja skupštine da nove savetnike sam narod izabere. Knez Miloš, ili što mu se ta ideja dopala, ili što je hteo da kao novi vladalac učini po volji skupštini koja ga je na presto povratila, odobri da mu skupština kandiduje iz svakog okruga po dva kandidata za savetnike. I skupštinari jedne noći izaberu sve kandidate. Među izabranima, koliko se ja sećam, bili su za ćuprijski okrug izabrani neki Stojko Migrić iz Svilajnca, trgovac ili zanatlija, ne mogu dobro da se opomenem, a pored njega i Miloslav Protić, koji je u ono vreme bio tek sekretar u Apelaciji; za okrug beogradski Jovu Ilića i čini mi se Grujića, i tako po drugim okruzima izabrani behu sve ljudi koji za tako visoka mesta, po ondašnjim pojmovima, nisu bili dostojni. Kad to vide knez Miloš, i kad takav izbor naiđe na opšte neodobravanje, i upravo na podsmeh, knez Miloš udari u šeretluk i poruči skupštini da su ga rđavo razumeli, jer on nije hteo da skupština bira savetnike, pošto je to njegovo isključivo pravo vladaoca, no da je on kazao da skupština izabere "savesne ljude", koji bi posle raspusta skupštine ostali ovde u Beogradu da razmotre želje i zahteve koje je skupština izjavila, te da se mogu spremiti predlozi za iduću skupštinu. I tako izabrani savetnici provedoše samo jednu noć kao savetnici, a mnogi te noći već i čast davali. Tako se za Miloslava Protića govorilo da je one noći i šampanjer naručivao i častio svoje birače, što su mu se posle dugo smejali.

 

Pitomi islednici

 

Knez Miloš čim je primio vladu, nije držao dugo skupštinu na okupu, nego je raspustio, pošto je skupština pre toga izabrala jedan odbor iz svoje sredine, koji će predloge pojedinih poslanika razmotriti i spremiti formalne predloge, koji bi se u idućoj skupštini uzakonili. U tom odboru bio je predsednik Andrija Stamenković, a sekretari: Vladimir Jovanović i Milan Janković, brat Milovana Jankovića; a mene je sam odbor tražio od ministra pravde za pomoć sekretarima, kao što ćete među mojim hartijama naći to pismo odborovo. Knez Miloš je potom postavio za savetnike ponajviše stare i ljude svoje privrženike, kao Crvenog matiju (Simića), Goluba Petrovića, oca Dimitrija Golubovića, a od mlađih samo Andriju Stamenkovića. Za predsednika Saveta postavio je na mesto Vučićevo, Stevču. A Vučić, po rešenju skupštine još do dolaska kneza Miloša, bude stavljen u domaći pritvor, a kad knez Miloš dođe, on naredi te se Vučić pošalje u vojnu bolnicu u zatvor, gde je do smrti ostao. Protiv Vučića u početku hteli su da preduzmu neku krivičnu istragu za dela 1842. i 1844. god. u Katanskoj buni, jer mnogi koji su onda ne samo zatvarani i zlostavljani bili, nego su im i imanja opaljena i razgrabljena bila, podigli su tužbu protiv Vučića, i vlada je čak odredila i jednu komisiju za istragu, u kojoj su članovi bili: Madžarević, Đoka Nikolić (Brka), o kome sam napred govorio, i Stevan Lukić, pisar beogradskog načelstva. Oni su više svojim surovim držanjem kinjili i vređali Vučića, a istraga njihova ostala je bez rezultata, sigurno zato što se uvidelo da se Vučić za ono što je radio, pod prošlom vladom, ne može krivično uzimati na odgovor. I zato sve tužbe protiv njega budu upućene sudu varoši Beograda, da se putem građanskog spora, kao nadoknada štete, izviđaju i rešavaju. I onda sud varoški odredi člana suda Jocu Pr. Stefanovića i mene, kao pisara sudskog, da te parnice izviđamo kao sudski odbor, jer je onda takvi postupak bio da se parnice nisu javno i u sudu izviđale, no su se predavale odboru koji je stvar izviđao, svedoke saslušavao i zaklinjao, pa kad je isleđenje dovršio, on je akta predao sudu, da sud po njima presudu izreče. I tako sam ja imao prilike da Vučića u njegove poslednje dane viđam i da s njim govorim. Ja i Joca smo išli gotovo svaki dan u bolnicu da ga saslušavamo, a bilo je tužbi poviše. On je u jednoj sobi na gornjem boju bolnice, i to sa strane Vračara, a ne ove koja na Beograd gleda. U toj sobi bio je samo jedan vojnički krevet, jedan sto i dve-tri stolice. Posluživao ga je jedan podnarednik, bez oružja. Kad mi dođemo, obično smo ga zaticali ležeći na krevetu, i kad mi uđemo, on ustane, no Joca mu odmah rekne: "Molim vas, nemojte zbog nas ustajati, lezite vi, kao što ste ležali, a mi ćemo vas i tako pitati."

Pošto je Vučić u početku držao da smo i mi neka komisija koju je Knez odredio, kao i onu prvu, to prema ovakvom našem učtivom postupanju, on je mislio da je Knez izabrao nas, kao pitomije ljude, pa kad mu je došao njegov unuk od sestre Joca Pačić, trgovac i neki pop Miloš Sušić da ga posete, a on im je govorio: "E baš hvala Knjazu za ove poštene i mirne ljude", htejući time da pokaže kako su ga oni pre nas kinjili. Jednoga dana kada smo mi otišli k njemu, pre no što smo počeli rad, on nas pita ima li što novo u varoši, i kako je knez Mihailo? Joca mu odgovori da nema ništa novo i da je knez Mihailo otišao da poseti neke strane dvorove, pa se onda priseti i reče: "E boga mi, ima to novo da je juče dugački Jovica (Nikolajević), savetnik, pobegao u turski grad." Na to će Vučić reći: "E bog ga ubio, šta je to sad opet uradio, zar je malo bilo nesreća i smutnji, nego opet da to ponavljamo. A znate, ja sam se odmah setio da se nešto moralo dogoditi, jer jutros kad sam otvorio vrata, a ja vidim pred njima šiljboka s puškom, što dosad nije bilo, a kad pogledam s prozora u avliju, ja vidim pod prozorima dva šiljboka, sigurno da mene bolje čuvaju." I zaista tako je i bilo, jer mi smo toga dana videli šiljboka, ali nismo znali zašto je to, i tek kad je Vučić kazao, i mi smo onda razumeli da je to zbog Jovice, jer vlada je zbog onakvog iznenadnog bekstva Jovičinog mogla misliti da je neka zavera postojala, i onda, naravno, da je strože pazila na Vučića, kao starog buntovnika, iako je u hapsu.

Jedanput opet pitao je Jocu odakle je i čiji je. Joca mu kaže da je iz Beograda i da je bivšeg prote Mateje sin. A taj prota bio je kao obrenovićevac 1842. god. osuđivan, pa je na zauzimanje mitropolita Petra pomilovan. Tako sam bar slušao. Vučiću, kad to ču, ne bi baš prijatno, jer je držao da ga Joca mora mrzeti zbog oca. Tako se meni učinilo. A zatim pitao je mene odakle sam i čiji sam. Ja mu rekoh da sam iz Paraćina i sin Pavla Marinkovića. A on mi reče: "Je li gospodin Perinog brata?" Ja mu rekoh da jeste, a on onda: "A šta radi gazda Pajo?" i reko bih da mu je to milo, jer moj stric Pera bio je ustavobranitelj. Da ne bi držali da je i moj otac bio kao i moj stric, ja ću docnije o tome nekoliko reči reći iz kojih će se videti da moj otac nije bio političar, i da je politika mog strica upropastila i njegovu i stričevu radnju.

Nije bez interesa da pokažem ovde kako se Vučić branio od ovih optužaba i potraživanja. Od sviju njegovih tužilaca on je samo priznavao pravo Janićiju Drobnjaku iz Ripnja i evo zašto. Kad je zapaljena Drobnjakova mehana 1842. god., knez je Mihailo još bio u zemlji, kao zakoniti knez, i Drobnjak kao privrženik svoga vladaoca nije zato kriv što je držao stranu zakonitog kneza. "Ja, istina, nisam izdao zapovest", veli Vučić, "da se mehana upali, ali pošto su moji ljudi" (tj. ona vojska, koja je s njim bila pošla protiv kneza Mihaila) "to učinili, pravo je da se čoveku to naknadi, i ja pristajem da mu se ta naknada iz mog imanja plati. A svi ostali koji su stradali u Katanskoj buni, pošto su bili protiv ondašnjeg zakonitog stanja koje sam ja hteo da održim, i poslat bio da bunu ugušim, nemaju prava ni na kakvu naknadu od mene." Pa onda stade pričati kako su ga knez Karađorđević i Savet primorali da on ode i s vojskom uguši Katansku bunu i kako su mu izdali formalno punomoćstvo da sve učini, to je učinjeno. I ako je u toj buni kome imanje popaljeno i razgrabljeno kao buntovniku, to su sredstva koje je on kao vojskovođa mogao upotrebiti da postigne što pre uspeh u ugušivanju bune. Dalje reče kako mu je ruski konzul onda pretio Sibirom, ako se ne primi da bunu uguši, jer, veli, ti si ovo stanje stvorio, ti ga moraš i braniti. "I sad - veli on nama - ako vi što možete biti, gospodo, krivi što ovo radite po naredbi svojih starijih, to mogu i ja biti kriv za ono što sam onda radio po naredbama i punomoćiju Knjaza i Sovjeta." Ali mu ova odbrana nije vajdila. Sud ga je po svima tužbama osudio na naknade, i to bezobrazno velike. Ja sam ponajviše te presude i sastavljao, i koliko se sećam, sud ga je osudio iz ovog razloga: da, iako je on imao punomoćstvo nije se moglo prostirati toliko da vrši protiv zakona dela, jer niko ne može nikog ovlastiti na zločine i prestupe, pa ni Savet ni Knez.

 

Nesvarljiva borovina

 

Jednog dana kad odosmo u bolnicu, nama kazaše da je Vučić bolestan i mi se vratismo. Posle toga čuli smo da je neprestano bolestan i da su mu počele oticati noge. Nije dugo to postojalo, a ču se da je Vučić umro. Među njegovim prijateljima govorilo se da je otrovan. Milovan Janković u svojoj jednoj prepisci sa Alimpijem Vasiljevićem govorio je u jednim novinama, pre nekoliko godina, da mu je knez Mihailo govorio, kak se taj glas u varoši čuo, i kako ne bi trebalo dopustiti da se Vučićevo telo sekcira, "jer šta znam - rekao je knez Mihailo - možda je babo u ljutini, a po nagovoru podlih ljudi, i mogao takvu naredbu izdati, pa bi bila bruka da se to potvrdi, i moglo bi dati povoda stranim konzulima ili Porti da traže istragu, jer Vučić je znameniti čovek i savetnik bio." Meni je neko kazivao, ali ne mogu da se setim ko, da je pokojni Stanojlo Petrović kazivao Stevči, a Stevča to drugom pričao, da je pokojni Mladen Žujović, kad je bio jako bolan, Stanojlu kazao: "Ostade mi greh na duši, za Vučićevu smrt." A Žujović je onda, kad je Vučić bio pod vojnim zatvorom, bio ministar vojni. Docnije ovo mi je potvrdio i general Belimarković, kome je mitropolit Mihajlo pričao da je Žujović to i njemu priznao da je on - Žujović - taj greh na dušu uzeo, s dr Belonijem, vojnim lekarem ondašnjim. Mešali su, veli, u jelo sitno lišće od borovine koje je teško svarljivo.

Tako je eto svršio vojvoda Vučić, čije je ime ispunjavalo Srbiju od 1839. do 1858. godine i čija se reč za sve to vreme morala da čuje, pa bio on u kakvom zvaničnom položaju ili ne. On je svirepo ugušio dve bune, Đakovu u korist kneza Mihaila, i Katansku u korist Karađorđevića, a svojim taktom i držanjem omeo je i Miletinu bunu. Njega je knez Miloš, posle Hadži-Prodanove bune, od Turaka, koji su ga uhvatili bili kao buntovnika, izmolio ili valjda i otkupio, pa ga potom u najkritičnijim trenucima, kao čoveka od svog poverenja, upotrebljavao, i naposletku je od njega napravio svoga opasnog protivnika, i možda čak i rivala. Kao dete u osnovnoj školi ja sam slušao o njemu pesme, iz kojih sam i sad upamtio jedan stih: "Jer nam Vučić sa Avramom iz Stambola dohodi". To se pevalo onda kad su se Vučić i Petronijević vraćali iz Carigrada, kuda su morali, kao prognanici, otići posle izbora Karađorđevića za kneza, po zahtevu cara Nikole, koji je time hteo da spase načelo legitimiteta, koga je on bio najistaknutiji pobornik i zaštitnik onoga vremena. I počem su i Vučić i Petronijević bili vođe onog pokreta, ili kao što se onda zvanično nazivalo "volnenija narodnog", to iako je tog "volnenija" proizvod bio izbor novog kneza u Srbiji, koga je Rusija docnije priznala, ipak su Vučić i Petronijević trebali da nešto pretrpe, te da se i u Srbiji i u Evropi vidi kako car ruski ne trpi i ne priznaje pravo na bunu nikome, pa ni onda kad to ne ide protiv interesa njegove zemlje. Stoga je i Karađorđević morao da se, u odsustvu Vučića i Petronijevića, podvrgne novom izboru u prisustvu ruskog naročitog izaslanika, barona Livena. Ja, koji sam kao đak u gimnaziji na Vučića, kad je u crkvu dolazio, gledao sa nekim čudnim ljubopitstvom i strahom, dočekao sam u poslednjim danima njegovim da s njim lično imam službenog posla, i da onaj čovek, koji je tri kneza progonio, ustaje kad ja dođem u njegovu sobu.

 

I onda jame

 

Znajući što je on učinio Obrenovićima, prirodno je da se čovek zapita, zašto je Vučić čekao, i posle pošto je sultan potvrdio izbor kneza Miloša, dakle kad nije bilo nikakve sumnje da će on doći u Srbiju, te se nije za vremena uklonio kudgod izvan Srbije? A imao je vremena za to, kao što je i bogat bio, te je mogao na strani živeti. Sigurno je računao na to da je on njegovu krivicu zagladio time što se još za vreme vlade Karađorđevića, kao što se onda slušalo, sastajao sa knezom Milošem u inostranstvu, a osim toga valjda je računao i na velikodušnost njegovu, naročito kneza Mihaila. I da je namesto Miloša izabran knez Mihailo, sigurno je da bi i pošteđen bio. No knez Miloš, koji je na te stvari imao praktične poglede, nije možda prema Vučiću iz osvete tako postupio, koliko radi budućeg mira u zemlji. Jer je on znao da se Vučić nekoliko puta s njim mirio, kao i s Karađorđevićem, pa opet, kad mu se dala prilika, nije mogao sedeti na miru. Vučić je u stvari bio više demagog no državnik.

I zato on, mada je sa ostalim ustavobraniteljima radio pod firmom "za ustav", kad je dolazio do vlasti, ustav mu je bila poslednja briga. Stoga su mnogi inteligentni ljudi, koji su bili u početku uz ustavobranitelje, uskoro ostali razočarani, kad su videli onakvo zversko postupanje posle 1842. i 1844. godine sa političkim protivnicima - obrenovićevcima - koje ustav nije mogao da zaštiti ni od kakve svireposti ondašnje vlade. Meni su mnogi ljudi, koji su stradali, pričali čisto neverovatne stvari. Tako mi je između ostalih neki Kosta Naumović, bivši trgovac beogradski (nazvan Kosta Brba, zato što je mucao), pričao da je i on bio zatvaran tada i osuđen na robiju, pa za vreme istrage da su ih držali u hamamu, koji sad postoji u zgradi Kasacionog suda sadašnjeg, a to zato što ih u zatvoru tuku i muče, ne može ništa da se čuje ni u samoj zgradi, a kamoli u avliji, a tukli su ih nekim kratkim i kao ruka debelim cerićima. Najgori su im bili kao mučitelji Atanasije Nikolić, docniji načelnik policijskog odeljenja, i Laza Zuban, bivši savetnik pod Karađorđevićem, oba prečani.

Jedanput mi je ovo pričao: "Kad me uzeše na ispit, pita me Zuban, odakle si ti, lolo? Ja mu reko "i-i-iz Ba-ba-banat" (tj.iz Banata, nego je Kosta tako mucajući govorio). A Zuban će na to reći: "Ao, oca ti, pa ti se meni podsmevaš." A ja mu, veli, odgovorim: "...ti i oca i mater." A na to Zuban zapovedi pa ga obore na zemlju, pa ga je sve štiklama od cipela udarao po glavi. "Ovi naši - veli dalje Kosta -  bili su i psi i ljudi. Tak je stari Resavac, kad je video one koje tako na mrtvo ime izbiju, plakao i davao im rakije da se malo povrate, ali ovi iz Nemačke, oni su ih bez ikakvog milosrđa mučili i zlostavljali."

U Kragujevcu, za vreme dok političke krivce u zatvorima tuku, da se njihova vika čula ne bi, momci i panduri igrali su kolo i pevali, a muzika im svirala, te od toga nikakvi se jauk čuo nije. Vučić, opet, kad je po bekstvu kneza Mihaila došao sa pobunjenim narodom na Vračar, našao je jednu rupu, koja je iskopana bila za krečanu, jer je tu neki čovek počeo da zida kuću (to je mesto gde je sad Šafarikova kuća) pa je u tu rupu bacao povatane i vezane pristalice prognanog Kneza i tu su pod otvorenim nebom provodili po nekoliko dana i noći, jer već nije bilo dovoljno mesta u redovnim zatvorima. U tu rupu bačen je bio i Cvetko Rajović, ministar unutrašnjih dela pod knezom Mihailom, koji je negde oko Kruševca bio uhvaćen i doveden u Beograd. Pričaju i to da je jednog Vučić obalio da bije, pa pošto se ovaj pozivao na ustav, rekavši: "Mi ćemo te biti po ustavu, pa nek te on čuva." A s onima koji su bili osuđeni postupano je još i gore. Kažu da je Mićić, bivši okružni načelnik u Užicu, kad je gurgusovačkoj (sada Knjaževac) kuli izdržavao zatočenje, davao sve svoje imanje, samo za jednu kiselu papriku iz turšije, pa mu je ipak dali nisu. Stoga je knez Miloš, kako je prešao u Srbiju 1859. god., još u putu za Beograd naredio da se ta kula zapali i razruši, kao spomenik varvarstva, a varoš Gurgusovac da se nazove Knjaževac.

 

***

 

Unapređenje je kod ministra pravde Rajka išlo strogo po konduitama (zvanični državni papiri u kojima su pretpostavljeni ocenjivali podređene, prim. ur.), i kad bi koga po konduiti unapredio, pa bi se posle pokazalo da ga je predsednik suda u konduiti prevario, strašno se ljutio na njega. Ja ću i za to navesti jedan, dva slučaja.

Madžarević kao predsednik suda užičkog stavi u konduitu za svog sekretara, da zaslužuje unapređenje za sudiju. To je bio neki Đoka Vučković iz Kragujevca, a moj drug po školi, i takođe negdašnji Rajkov učenik, kao i ja. Rajko ga zaista postavi za sudiju, ali u drugom sudu. Kad predsednik toga suda javi ministru kako je novi sudija Vučković slabe sposobnosti, Rajko onda pita Madžarevića kako je on onda mogao Vučkoviću preporučiti za sudiju kad ovaj za to mesto nije bio. Naravno, to je išlo prezidijalno. Madžarević umesto da se izgovori da ga je on tako ocenio, on odgovori da je Vučkovića zato preporučio da ga se samo onaj sud (užički) kurtališe kao nesposobnog sekretara. Rajko kad je to pismo dobio, drhtao je od ljutine vičući glasno pred nama u kancelariji: "Gde me prevari čovek, a ja sam znao, znate, tog Vučkovića kao slabog đaka, ali sam, opet, rekao, kad ga predsednik preporučuje, valjda se u praktikovanju doterao, jer bilo je tih slučajeva da se u školi loši đaci posle, u životu i radu, doteraju toliko da su mnogi sposobniji od onih koji su s boljim beleškama iz škole izašli."

 

Što mi ne rekoste

 

Drugi slučaj bio je sa Zaharijem Ugričićem. On, kao doktor prava na Hajdelberškom univerzitetu, bio je postavljen za pisara u Gornjem Milanovcu, gde je predsednik bio Boža Božović. Ovaj znajući da je Zaharije svršio fakultet na strani, a pri tom savetnički sin, da bi se valjda udobrio i njemu i ocu, oceni ga vrlo dobro u konduiti. I Rajko ga ubrzo postavi za sekretara Trgovačkog suda, u kome sam ja tada bio predsednik. I ja sam se tome radovao. Jer kako nisam imao više od jednog sudije pravnika, koji je neprestano u masalnom odeljenju radio, a uz to i kasehranitelj bio, to sam ja radio sa sudijama trgovačkog reda, koji od pravnih nauka ništa ne znaju, no samo gledaju šta će predsednik da kaže. Stoga sam ja i Zahariju, kao i njegove predšastvenike, pokatkad pitao šta oni misle o toj i toj stvari. Hteo sam da čujem i njihove razloge da bi čuo koliko je moje mišljenje osnovano. Ali kod Zaharija se nisam mogao tim koristiti, njemu je, štaviše, bar onda i samo pitanje bilo nerazumljivo. To, i što je Zaharija za onda i u konceptiranju, kao i u vođenju protokola pri suđenja, slab bio, ja sam mislio da ako se do konduite ne dotera, u konduiti ga loše ocenim, nisam hteo po prvim redovima niti unapred da sudim. No ne prođe dugo, a Rajko potegne pa Zahariju postavi za stolonačelnika Kasacionog suda. Jednog dana, posle toga, kad sam kod ministra bio, on između ostalog reče: "Zbilja, gospodine Marinkoviću, je li istina da ste vi govorili kako ste mislili da mi kažete da Zahariju iz višeg suda uklonim zato što vam nije dovoljno spreman, a ja ga još avanzovao?" Ja se zbunih zato što sam pomislio da je ministar ovaj glas uzeo kao neko ogovaranje njegovog postupka, pa se počeh domišljati kako da mu odgovorim, no on me preteče i reče: "Pa je li istina da je on tako slab u radu?" Ja mu onda rekoh da jeste, a on mi na to reče: "Pa zaboga, što mi niste to pre javili, nego da učinim takvu pogrešku", jer mu je međutim i predsednik Kasacionog suda javio da Zaharije nije dovoljno izvežban da može sekretarski posao u Kasacionom sudu raditi. Ja sam mu onda kazao kako nisam mogao ni pomisliti da će on Zahariju tako brzo jednu za drugim avanzovati, i čekao sam da mu to u konduiti kažem, jer nisam želio da pre konduite o kom činovniku ispod ruke ministru što dostavljam, gde se docnije mogu i prevariti u čoveku.

On se onda počeo ljutiti na Božu, predsednika gornjomilanovačkog suda, koji je Zahariju dobro ocenio, govoreći: "Zvekan (premda Boža nije bio zvekan no šeret), on vidi da je ovaj neki doktor, a pri tom mu otac savetnik, ko misli mora da je sposoban." Ja mu onda kažem: "Pa ništa, ja sam samo zato hteo da ga iz mog suda uklonite što ja nemam mnogo personala, već samo jednog sekretara i jednog pisara, pa bar ovi treba da su dovoljno izvežbani, a u Kasacionom sudu ima dosta personala, a i posao nije veliki, pa sud neće od toga trpeti velike štete, a i Zaharija će imati prilike da se usposobi." Na to mi on reče: "Ali ja neći da koga najpre avanzujem pa da se onda tek uči svom poslu, nego on treba pre toga da se nauči, pa tek onda da dođe na to mesto." I dalje produži: "Nije mi krivo kad ceo svet na ministra nešto viče, pa nema pravo." I posle nije dugo trajalo, on Zahariju digne i iz Kasacionog suda i vrati ga po potrebi negde u sud za sudiju, jer su znanja sudije i II stolonačelnika bila po plati ravna.

 

 

 

 

 

Vera i nevera

 

 

I dok je tako bio strog prema nesavesnim i nesposobnim činovnicima, dotle je ministar pravde Rajko prema sposobnim, inače sa dobrim školskim svedodžbama, bio upravo galantan, ako smem tu reč upotrebiti ovde. On je svršene dobre pravnike ne samo odmah postavljao za ukazne, nego je na primer ponekoga postavio odmah za II pisara, tako da je jedno zvanje preskočio. To je čini mi se bio slučaj sa Avakumovićem i nekim Jevremom Lukićem, koga je posle po preporuci u konduitu od II pisara postavio za sudiju, preskačući i I pisara i sekretara, iako ovaj poslednji nije imao nikakve lične projekcije. On je, u želji da sudije snabde sposobnim ljudima i da činovnicima da primere da se što bolje usavršavaju u svom poslu, terao do slabosti što se tiče preporuka u konduiti od pretpostavljenog starešine. Naravno da se on pokatkad i varao u tome, jer je svakojakih starešina bilo, i on za koje je znao da su ili nesposobni da koga ljudski ocene, ili da su nesavesni, nije ni njihovu preporuku cenio, ali koga je od predsednika sudova poznavao i kao sposobnog i kao savesnog, tome je bezuslovno verovao.

Ta njegova slabost učinila je npr. da je od nekog Lazara Marića, bivšeg predsednika požarevačkog suda, koji je istina bio dobar administrator, ali je u duši bio pravi zlikovac i prepredeni intregritet, i koji je docnije ubio svoju ženu, a posle učestvovao kao zatočenik u ubistvu kneza Mihaila, toliko cenio, naravno pre ovih njegovih zločina, da što god da je Marić predlagao bilo za potrebe suda odnosno personala, on je svemu tome poklanjao bezuslovnu veru. Stoga je u požarevačkom sudu, koji je po poslu bio svagda najveći sud u zemlji, vladala takva disciplina, kao u kakvoj kasarni. Ja sve ove detalje zato ovde izlažem što su oni najbolje merilo za karakteristiku ministrovanja ovog čoveka. A on je ne samo od drugih tražio rad i vrednoću, nego je i sam bio vrlo radan i vredan. Sve ove zakone koji su pod njim izašli, i o kojima sam napred govorio, on je sam lično, posle komisijskog rada na njim, redigirao i konačni tekst pojedinih članova utvrđivao.