Knjiga

Zbirka naše savremenosti

 

Pisala sam...

 

Naša koleginica Sandra Skoko, koja je bila dopisnik Tabloida iz Londona u najvažnijem periodu za razvoj ovog dvonedeljnika, bori se sa bolešću u KBC Zvezdara u Beogradu. U međuvremenu je iz štampe izašla njena nova knjiga. Uredništvo sa radošću podseća čitaoce na taj događaj i gaji nadu u njeno brzo ozdravljenje

 

Nikola Vlahović

 

Kao publicista i književnik, Sandra Skoko (Beograd, 1967), stigla je da obiđe Evropu i svet, da vidi realnu sliku zapadne civilizacije i da je prenese čitaocima u Srbiji, što kroz lepu književnost, što putem novinarskih reportaža koje je pisala za brojne novine u nekadašnjoj Jugoslaviji, a u poslednjoj deceniji za magazin Tabloid, kao stalni dopisnik ovog dvonedeljnika iz Londona. 

Pod naslovom "Pisala sam...", izašla je iz štampe i njena sedma knjiga u kojoj su sabrani njeni novinarski intervjui, komentari i reportaže objavljene u različitim listovima tokom poslednjih trideset godina.

Počevši od letnje reportaže iz Makarske, objavljene juna 1989. godine, pred raspad bivše zajedničke domovine, pa preko intervjua sa ikonama britanskog filma ser Majkl Kejnom i Rodžerom Murom, reportažom o britanskom propagandnom ratu protiv Srba iz 1991. godine, završno sa serijom dopisničkih tekstova iz Londona, specijalno za magazin Tabloid, Sandra Skoko je inteligentnim izborom svojih radova verno oslikala jedno vreme, zaustavila epohu na trenutak i pokazala kako pisana reč ima smisla uprkos elektronskoj civilizaciji koja je donela nova pravila u međuljudskoj komunikaciji, ali i nove manipulacije i masovne zablude.

U knjizi "Pisala sam...", na strani 105, autorka donosi svoju reportažu iz zaraćene Bosne i Hercegovine pod naslovom "General Mekenzi, lično viđenje krize - rat bogataša", u kojoj precizno prenosi reči jednog frustriranog generala kome su Ujedinjene nacije poverile mandat u takozvanoj mirovnoj misiji, iz čega je čitaocu odmah jasno da do mira nikome nije bilo stalo, čak ni toj globalnoj organizaciji. Reportažu završava neuspelim telefonskim razgovorom jednog UN zvaničnika koji se nalazi u svom krevetu u Njujorku, i Mekenzija koji pokušava da mu objasni gde je Bosna i gde je Sarajevo...

Tu je i reportaža iz Londona o tajnoj britanskoj službi MI6, koju je objavio Tabloid 9. marta 2006. godine, u kojoj Sandra Skoko govori o učinku ove službe u likvidaciji princeze Dajane, ali i o pokušaju likvidacije bivšeg srpskog predsednika Slobodana Miloševića, pod naslovom "Princeza Dajana, Milošević i MI6".

Konačno, u knjizi se nalazi i tekst objavljen u listu Žena (objavljen u oktobru 1996. godine) pod naslovom "Ava Gardner, ah ljubav, ne dijamanti", u kome govori o stogodišnjici filma i o slavnoj glumici, ikoni filmske industrije. Bio je to, verovatno, šlagvort za ono što će Sandra Skoko tek krajem decenije novog veka učiniti. Naime, njen neverovatan poduhvat, enciklopedija Holivuda XX veka, u kojoj se nalaze sve najznačajnije glumačke veličine kroz epohe filmskog stvaralaštva, impresivan je i po obimu i po naporu koji je učinjen da takvo nešto na jednom mestu bude sabrano.

Ni ova sedma knjiga nije mali poduhvat, i njome je autorka još jednom potvrdila da je svesna prolaznosti života i večnih, neprolaznih dela koja ostaju iza umetnika. A ona to svakako jeste, uprkos tome što je novinarstvo zauvek ostalo razapeto između zanata i umetnosti.