Agrar

Arapska prevara: u budžet uplaćivano šest puta više dok nisu došli njihovi "investitori"

Sve za brata iz Emirata

Kompanija iz Emirata, Al Rawafed za korišćenje 3.500 hektara državnih oranica u Srbiji uplatila je 109.000 evra za 2015. i 216.000 evra za 2016. godinu. Prema svim relevantnim istraživanjima, to znači da je nakon sklapanja poslovno tehničke saradnje sa Al Rawafedom budžetski prihod od tog zemljišta, na godišnjem nivou, manji i do šest puta! Naime, pre dolaska ovih "investitora" država je od obrađivanja tih parcela zarađivala više od 700.000 evra godišnje. To su rezultati Vučićevog bratimljenja sa Arapima. Njegov veleizdajnički cilj je i ovde postignut: još jedan deo najplodnijih srpskih oranica otet je narodu i državi.

Arpad Nađ

Tek pre godinu dana, Ministarstvo odbrane je teškom mukom, i to po rešenju Poverenika za informacije od javnog značaja, dostavilo javnosti podatke o tome koliko novca je u državnu kasu uplatilo arapsko-srpsko preduzeće Al Rawafed za korišćenje državnih oranica Vojne ustanove Morović kod Šida. Tom prilikom je pomenuto ministarstvo je takođe teškom mukom konstatovalo kako je utvrđeno da postoji potreba „za definisanjem novog načina obračuna za podelu profita sa zaštitnom klauzulom", jer su izgleda, sve „dosadašnje uplate Al Rawafeda imale karakter akontacija"!

Iz dopis Ministarstva nije bilo jasno kada je do ovih uplata došlo, imajući u vidu da je bivši ministar odbrane Zoran Đorđević početkom marta 2018. godine izjavio za portal Insajder da kompanija Al Rawafed nije uplatila državi Srbiji ni dinar za korišćenje 3.500 hektara vojnog poljoprivrednog zemljišta koje obrađuje već dve godine.

Nije jasno ni kada će i kakav novi model plaćanja biti definisan kao ni da li će na to pristati druga strana, kompanija u većinskom vlasništvu firme iz Emirata. Prema ugovoru, Al Rawafed je za korišćenje zemlje u Moroviću trebalo da isplaćuje 20 odsto od godišnjeg profita, a u prvoj godini i akontacije na osnovu planiranog profita. Prema podacima Ministarstva datim za javnost umesto planiranog profita od 730.000 evra, Al Rawafed je ostvario profit od 153.000 evra, zbog čega je, kako navode, izvršena analiza pre dve godine. U dopisu Ministarstva se navodi da je nakon toga prihvaćena argumentacija Al Rawafeda da je na visinu profita uticalo zapušteno stanje zemljišta. Međutim, prema dokumentima sektora za materijalne resurse Ministarstva odbrane iz 2013, u vreme dok je vojska sama obrađivala isto takvo zemljište na njemu je ostvarivan višestruko veći prihod, odnosno 780.000 evra godišnje.

Na osnovu međudržavnog sporazuma sa UAE, Vlada Srbije je 2014. potpisala ugovor sa arapskom kompanijom Al Rawafed, obećani su višestruko veći prihodi. Ugovorom je osnovano zajedničko preduzeće Al Rawafed Srbija, u kom arapski partneri imaju 80 odsto vlasništva, a država Srbija 20 odsto. Ugovor je potpisan uprkos procenama da će biti štetan i uprkos protivljenju stručnih službi Vojske Srbije. Kompanija je po povlašćenim uslovima, bez licitacije kupila, dobila u zakup ili na korišćenje više od 10.000 hektara najplodnijeg državnog poljoprivrednog zemljišta u Bačkoj.

Nakon potpisivanja ugovora, predstavnici države najavljivali su procvat srpskog agrara, višestruko veće prinose i milionska ulaganja u poljoprivredno zemljište. Na primeru Vojne ustanove "Karađorđevo" u kom se nalazi deo parcela koje su pripale Al Rawafedu ispostavilo se međutim da je zbog ovog posla država na gubitku.

Na gubitku su i domaći poljoprivrednici koji su se od početka protivili potpisivanju ugovora sa UAE navodeći da ostaju bez državnih oranica koje su do tada zakupljivali i zbog kojih su mnogi od njih uzeli kredite za kupovinu nove mehanizacije. Oni su zahtevali da se u skladu sa Zakonom o poljoprivrednom zemljištu, državne parcele daju u zakup putem licitacija. Da je 3.500 hektara zemlje u Moroviću dato na licitaciju, po prosečnoj ceni od 420 evra po hektaru godišnje, koliko se cena kretala u vreme sklapanja aranžmana sa Al Rawafedom, država bi za dve godine ostvarila prihod od oko tri miliona evra. Umesto toga Al Rawafed je za dve godine uplatio državi ukupno 325.500 evra.

Sektor Ministarstva odbrane za materijalne resurse dao je još krajem 2013. mišljenje da za Ministarstvo ne može biti prihvatljiva ponuda da Al Rawafed plaća nadoknadu od 20 odsto ostvarenog godišnjeg profita na tom zemljištu. Ovaj sektor je ocenio da bi u slučaju da Al Rawafed ne ostvari planirani profit "naš prihod bio ravan nuli". U dokumentu do koga je došao Insajder navodi se i da je jedino prihvatljivo da kompanija isplaćuje fiksnu naknadu plus 20 odsto od profita, ali ne manje od 327 evra po hektaru godišnje.

Da je tako i ugovoreno, umesto 109.000 evra koliko je do sada na primer isplaćeno za 2015. godinu, Al Rawafed bi morao da plati 1.1 milion evra. Umesto toga, potpisan je ugovor koji ne predviđa fiksnu naknadu za korišćenje državnog zemljišta. Iza takvog ugovora stala je država, tačnije rečeno, Vučićev režim.

Najviši državni zvaničnici i danas ovaj posao pravdaju navodnom korišću koju će Srbija imati od ulaganja arapskih partnera u sisteme za navodnjavanje. Prema podacima Ministarstva odbrane, Al Rawafed je u te namene u Vojnu ustanovu "Karađorđevo" investirao 5,2 miliona evra. Da je ove parcele davana u zakup po tržišnim cenama, država je mogla da obezbedi taj novac sama i to u roku od samo nekoliko godina.

Ali, da tragedija sa ovim poslom bude veća, prema ovako skandaloznim i slobodno govoreći, kriminalnom ugovoru, Al Rawafed ima pravo korišćenja ovog državnog zemljišta u narednih 30 godina.

Ko će krivično da odgovara?

Posebno je pitanje ko i kako treba da snosi odgovornost za jednu četvrtinu od ukupno privatizovanih poljoprivrednih preduzeća u Srbiji za koje su ugovori o privatizaciji poništeni, a njihova imovina opljačkana, bez ikakvih posledica po nesavesne kupce i sve u lancu državnih institucija, koji su bili dužni da kontrolišu da li novi vlasnici ispunjavaju ugovorne obaveze

Tvrdnje Saveta za borbu protiv korupcije da privatizacija poljoprivrednih preduzeća u Srbiji nije obavljena na zakonit način su potpuno tačne. To telo je i ranije i ne samo u agraru, upozoravalo na sporne slučajeve, ali očito kod nadležnih nije bilo sluha za dokaze koje je predočilo. Kada je reč o poljoprivredi, nekolicina nas koja se bavi tom oblašću je od samog početka upozoravala da se privatizacija sprovodi na pogrešan način. To je, međutim, bilo ocenjeno kao „jeres" i bili smo verbalno proganjani i napadani zbog takvog mišljenja. Poništene privatizacije, pak, jasno pokazuju ko je bio u pravu.

Predstavnici organizacije "Ama Centar" iz Srbije upozorili su da je proces privatizacije u Srbiji doveo do stanja u kome "poljoprivredno zemljište i kom binati prelaze u ruke velikih korporacija na štetu malih poljoprivrednih proizvođača". Predstavnici "Ama Centra" učestvovali su na Forumu "Nileni" o suverenitetu hrane u Klužu (Rumunija), najvećem evropskom skupu organizacija i pojedinaca koji upozoravaju na problem kontrole proizvodnje i distribucije hrane od strane multinacionalnih korporacija na štetu individualnih farmera. Na petodnevnom forumu, prisustvovalo je oko 600 malih farmera, istraživača i aktivista nev ladinih organizacija iz 42, uglavnom evropske zemlje. Sa Foruma je upozoreno da "...poljoprivredna proizvodnja, kontrolisana od strane velikih svetskih korporacija, pogubno utiče na globalni sistem proizvodnje hrane" i da se "taj proces u Srbiji posebno ubrzao poslednjih godina, naročito od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa EU 2012. godine, a od 2017. predviđeno je da Srbija liberalizuje prodaju poljoprivrednog zemljišta, iako Ustav Srbije i Zakon o poljoprivrednom zemljištu ne dozvoljava prodaju zemlje stranim korporacijama".

Predstavnica ove organizacije, ističe da je poslednjih godina u Srbiji restitucijom i privatizacijom zemljišta iz društvenog vlasništva u ruke korporacija i tajkuna prešlo oko 500.000 hektara zemlje u Vojvodini te da su korporacije već preuzele velike površine poljoprivrednog zemljišta u Srbiji i da je u tom procesu odmah bilo otpušteno 56.000 radnika, a 215 agroindustrijskih kombinata je "uništeno".

Srpski učesnici Foruma su istakli da se od promene Zakona o poljoprivrednom zemljištu u Srbiji, u decembru 2015., još više orijen tisalo na velike korporacije umesto na mala i srednja gazdinstva. To je, kako su naveli, dovelo do ukrupljavanja poljoprivrednog zemljišta. Istaknuto je da ovim procesom dolaze "veliki" investitori koji podižu cenu zemljišta u Vojvodini i centralnoj Srbiji, pa lokalni poljoprivrednici ne mogu učestvovati u zakupu i kupovini obradivog zemljišta. Učesnici Foruma su se složili da je gotovo sve države Evrope imaju sličan problem. Oni su zaključili da u Evropi nisu transparentni podaci o vlasnicima zemljišta, zbog čega je potrebno izraditi bazu podataka, kao i bazu podataka najbolje prakse očuvanja suvereniteta zemljišta, kako bi poljoprivredni proizvođači učili jedni od drugih.

Problem je nastao kada je 2005. godine usvojena strategija privatizacije u poljoprivredi, kojom je državno vlasništvo nad zemljom označeno kao recidiv prošlosti. Insistiralo se na modelu ishitrene privatizacije, a svako ko se tome suprotstavljao predstavljan je kao retrogradni element. Rezultat takve politike je ogroman broj poništenih privatizacija zbog lošeg gazdovanja, pa su desetine hiljada hektara zemljišta vraćene u državno vlasništvo. Na žalost, u tim propalim privatizacijama otuđena je mehanizacija i druga oprema, spašeno je samo zemljište. Zadatak države je sada da u procesu restrukturiranja oporavi ta poljoprivredna preduzeća, omogući im da opet „stanu na noge". Reč je o firmama mogu dobro da rade i što je najvažnije, sposobna su da zapošljavaju radnu snagu, što je Srbiji sada najpotrebnije.

Otimačina "porodičnog blaga"

Dakle, država sada mora što većem broju tih preduzeća da omogući da uspešno izađu iz stečaja, da im očisti bilanse i spasi ih od likvidacije. Međutim, stručnjaci su smatrali da ne treba žuriti sa novom privatizacijom tih kombinata, već sačekati da oni prvo stanu na „zelenu granu". Ali, nijedna vlast nija slušala reč stručnjaka. Pretposlednja velika privatizacija bila je PIK ,,Bečej'' kada je vlasnik MK Komerca kupio kombinat za 45,5 miliona evra (za koliko je preodata i Železara u Smederevu).

Posle samo nekoliko godina taj isti kombinat on je prodao ili predao OTOP Banci za 57 miliona evra. Dakle, sve se događa u okolnostima kad je zabranjena prodaja kombinata strancima. On je za sebe, odnosno za prodaju poznatom ili nepoznatom kupcu, kupio PIK ,,Bečej''. Sada je samo obavio predaju i na tome zaradio više od 12 miliona evra. Poslednja prodaja "kućnog zlata" u Srbiji bila je prodaja PKB "domaćim strancima" ispod cene a to je bilo za 105 miliona evra. Urađeno je nešto što niko ne bi učinio. Kombinat PKB koji inače opslužuje najmanje dva milioan potrošača, predat je strancima. Nije prodat jer vredi desetak puta više!

Po ovome što se sad radi ispada da je otkrivanje „rupe na saksiji" najzastupljenija politička aktivnost u Srbiji, ali posle političkih promena nosioci „prevrata" ili su bili nesposobni ili nisu želeli iz ličnih i posebno uskopartijskih interesa, da izgrade drugi konzistentan državni sistem. Posle tranzicionih promena 2000. godine, svi koji su bili na vlasti veoma brzo su se krozu pljačkašku privatizaciju uz pomoć države u Srbiji obogatili. Ali, to nije karateristika samo za protekle vlasti, već je nastavljeno i posle smena i dolaska SNS 2012. godine. Ista igra je nastavlejna, samo su se promenili oni koji sakupljaju kajmak.

Period u kome se menjaju „pravila igre" posebno pogoduje malverzacijama, a to se upravo i desilo u slučaju poljoprivrednog zemljišta, a na brojne malverzacije ukazao je u svom izveštaju i Savet za borbu protiv korupcije podsećajući da prilikom prodaje preduzeća nije bio regulisano vlasništvo i status zemljišta koje su ona koristila. Prema ranijoj regulativi, promet poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini nije dozvoljen, zbog čega se u ranijem sistemu parcele nisu ni vodile kao vlasništvo preduzeća, kombinata ili zadruga. Savet tvrdi da je Agencija za privatizaciju, prodajući kombinate, zapravo obavljala promet zemljišta nad kojim su oni imali pravo korišćenja, iako za to nije bila nadležna, čime je načinjen propust u procesu privatizacije. Agencija za privatizaciju negirala je te tvrdnje. U dopisu koji je uputila Savetu, Agencija potvrđuje da „nikada nije bila ovlašćena, pa samim tim nije ni prodavala zemljište, već isključivo kapital preduzeća, tj. preduzeća u celini kao pravno lice sa svim svojim pravima, obavezama i imovinom". Upravo se u tim pravima, međutim, i krije „kvačka" jer se vrednost zemljišta nije nalazila u knjigovodstvenim bilansima, ona nije ulazila ni u procenu vrednosti firme niti u početnu cenu na licitacijama. Interesantno je da su aukcije na kojima su se prodavala preduzeća iz agrara bile izuzetno dobro posećene, u mnogim slučajevima postizana je i zaista dobra cena (ukoliko se ne uzimaju u obzir obradive površine kojima su raspolagala). Sa dokazom o plaćenoj ceni za firmu, novi vlasnici su se uglavnom bez problema u katastru upisivali i kao vlasnici zemljišta. Tu situaciju je jako teško ispraviti pa bi brzo mogla da usledi preprodaja poljoprivrednog zemljišta i čitavih agrobiznisa strancima, „a potom će se tragovi kapitala od tih prodaja zagubiti na nekom ostrvlju''. Najbolji dokaz je te pljačkaše privatizacije uz pomoć države je PIK ,,Bečej'', a i prodaja poslednjeg dragulja srpske agroekonomije, PKB korporacije. Jer, ulaganje će se ,,strancima'' isplatiti kasnije kroz prodaju poljoprivrednog zemljišta kada dođe do takozvene "prenameme zemljišta" i kad ono postane građevinsko.

U protekloj privatizaciji agroprivrede Srbije, bez posla je ostalo više od 100.000 radnika, a to je više od 300.000 gladnih usta. U privatizaciji poljoprivrednih kombinata su oštećeni njihovi radnici i penzioneri koji su decenijama odvajali deo ostvarene dobiti i umesto raspodele na plate izdvajali za kupovinu zemljišta, mehanizacije, izgradnju objekata. Najveća greška je učinjena u poljoprivredi gde su pokidani repro lanci "od njive do trpeze".To znači da je pogrešno urađena privatizacija i da seljaci, oni koji su gradili prehrambenu industirju, špećerane i kombinate nisu postali njeni vlasnici sa akcijama. Da se to dogodilo, što je bilo normalno, oni bi uticali i na cene sirovina koje proizvode, a ovako su potčinjeni i ucenjeni od vlasnika prehrambene industrije...Imali bi vlasništvoi u prehrambenoj industriji pa bi odlučivali ne samo o cenama sirovina, već i o cenama finalnih proizvoda na tržištu. Ovako su ucenjeni i potcenjeni, a rezutlat te pljačkaše privatizije da nam se vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji kreće izmedju četiri i pet milijardi dolara ili samo 1.000 evra po hektaru! Holandija, ima 17.000 evra po hektaru, Danska 14.000 evra... Zato se i postavlja pitanje kako i zašto Srbija nema bar 10.000 evra vrednost agrarne proizvodnje po hektaru?! Sad se formiraju klasteri kao nešto novo. To nije tačno mi smo to sve imali, samo se zvalo reprodukcioni lanac. Dakle, sve što je bilo uništeno je pa danas ne možemo ni približno to da stvorimo. Zato i imao samo 30 odsto proizvodnje iz 1989. godine sa kojom se poredimo! Sve ovo govori da mi u zemlji danas imamo neodgovornost odgovornih za pogrešno urađeno.

A 1. Velika prevara u Somboru: investitor iz Bangladeša dobio tri miliona evra subvencija za fabriku, a zapošljava samo jednu radnicu

Firma za proizvodnju tekstila "Pretty sweaters group" otvorena u Somboru krajem 2017. godine od strane investitora iz Bangladeša koji je dobio državne subvencije od 3,4 miliona evra, propala je i pre nego što je počela da radi. Kao u najcrnjoj ironiji, u firmi danas radi samo jedna žena, navodno finansijski šef.

Uz podršku Ministarstva privrede i lokalne samouprave, prva investicija iz Bangladeša na tlu Evrope obećavala je 1.100 zaposlenih Somboraca sa platom barem 20 odsto većom od minimalca, te 14 miliona evra investicija u naredne tri godine. Za to im je država ugovorom o subvencionisanju garantovala 3,5 miliona evra. Nije još jasno koliko je investitor podigao tog novca, no više od prve tranše i 700.000 evra nije ni mogao, jer mu je druga sledovala 2019. godine, no on je već propao.

Ova firma je trenutno blokirana od države i investitora koji im je radio halu, sa dugom od devet miliona dinara. Radnici kojih je u jednom momentu bilo maksimalno 200 dobili su otkaze, dok je im kompanija ostala dužna, u većini slučajeva, od tri do pet plata. Radnici kažu da su počeli da predaju tužbe za neisplaćene zarade, a direktor firme Davor Brečić, kako kažu, već se odselio u Beograd, dok je u firmi ostala samo šefica finansijskog sektora.

- Firma je zakatančena. Poslednji radnici su 21. oktobra dobili otkaz. Ostale su nove mašine koje su, kako smo čuli, na lizing, pa čekaju da ih neko pokupi. Meni duguju platu i po i nekoliko meseci putnih troškova, ali nemam ni živaca ni para da ih tužim. Od kada firma postoji, samo sam jednu platu dobio na račun, inače je išlo oko 23.000 na ruke i 1.000 ili 2.000 dinara na račun - rekao je Jovica, nekadašnji radnik ove fabrike. Kako dodaje, uslovi rada su bili katastrofalni - radne subote, neplaćeni prekovremeni sati i većina koja radi za minimalac.

Kako objašnjava ovaj radnik, jedino je šef skladišta imao 29.000 dinara. Dodaje da je bilo i nekoliko rukovodećih radnika iz Bangladeša sa većim platama, ali su i oni otišli, istekle su im vize i vratili su se kući.

Jovica je bio zaposlen kao programer, ali je na kraju radio kao običan operater, pristao je na minimalac jer se nadao da će se firma razviti.

- Obećavali su kule i gradove, zbog čega sam odbio bolju platu na drugom mestu. Sve je bilo novo, što kažu, napucano, mislio sam da istrpim prvi period, uložim sebe u firmu i da će mi se to vratiti. Na kraju sam ugnjetavan i pokraden. Kad je moja koleginica u avgustu pitala direktora Brečića kada će drugi deo plate, dobila je kao odgovor raskid ugovora na stolu. Investitori su očito šarena laža, želeli su samo da pokupe pare od države - nastavlja Jovica. Pred kraj svega pokušali su da pričaju i sa gazdama iz Bangladeša, ali su im oni rekli da se strpe, da je sada tamo kriza, da su imali problema sa izgradnjom fabrike i da će njihov direktor sve probleme rešiti. On je sa druge strane govorio da su u dugovima i čim to reše biće plata.

Bez odgovora od direktora

Direktor Davor Brečić nije odgovarao na pitanja ni na poruke u vezi sa situacijom i budućnošću te kompanije. Ranije je izjavio da će investitor održati sastanak i odlučiti da li će ostati u Srbiji. Inače, ova firma prošle godine najpre je pokrenula trening centar da bi u novembru proizvodnju preselila u pogone nekadašnje fabrike "Zastava" i najavila ulaganja, međutim problemi su počeli već u januaru 2018. godine, zabeleženo 27. oktobra 2018. godine.