Kontranapad
Sport, država,
privilegije i "srpstvo"
Periferija protiv provincije
Ministarstvo sporta, Sportski savez Srbije i Olimpijski
komitet Srbije ne pokazuju nikakav interes ni volju da se
bave "prizemnim" i "malim" lokalnim pitanjima! Oni su nadležni
samo za "velike" stvari!
Miroslav
Vislavski
Da nema
košarkaša i
vaterpolista Partizana, rekli bismo da je Srbija bez
vrhunskog
klupskog sporta. U siromaštvu vrhunskih vrednosti,
njima se delom mogu pridružiti i fudbaleri ovog društva koji su u minuloj
deceniji dva puta uspeli da se domognu Lige evropskih šampiona. Prošle
sezone, pomalo iznenađujuće, na vrh Evrope su se popeli i crno-beli
rvači. Time je zaključena lista vrhunskih vrednosti srpskog klupskog
sporta!
Sportsko društvo Crvena zvezda
smatralo se državnim projektom. Posrnulo je nakon političkih promena
u Srbiji na samom početku decenije na izmaku. Svi klubovi koji su iz tog
društva
bili perjanice kvaliteta u svojoj zemlji poput fudbalera, košarkaša,
rukometaša,
vaterpolista sada su na kolenima.
Partizan, koji je rastao i razvijao se ispod istog šinjela,
imao je zaštitnika
i u deceniji Miloševićeve vladavine, kojeg je simbolizovao tadašnji
premijer Mirko Marjanović. U "demokratiji" zaštitnik je još
snažniji jer ga sa svojom pratnjom simbolizuje niko drugi do svemogući
predsednik države!
Zašto je to tako i da li su nam danas dovoljni
samo oni koje je pre 65 godina stvorila država i tadašnja politička sila? Ako
je bila deo velike države, nije valjda da su Srbiji nameštali i gradili joj
moćne i vrhunske sportske klubove oni za koje "bardovi" nacionalne
samoživosti smatraju da su bili omča oko vrata srpskom nacionu? Zna li Srbija
samostalno da zida građevinu sportske vrednosti koja je od
"evropskog" materijala? Da li su Srbiji i srpskom sportu potrebni
kvalitetniji sportski bilansi na međunarodnoj mapi i stabilnije institucije u
sportu? Sećamo li se evropskog šampiona u fudbalu - Crvene zvezde?
Pamtimo li evropske prvake u rukometu, Metaloplastiku u muškoj i Radnički
u ženskoj konkurenciji, vaterpoliste Bečeja? Ili moćne košarkaše Crvene
zvezde, OKK Beograda, Radničkog, rukometne klubove - Crvenu
zvezdu, Partizan, Proleter i odbojkaše Vojvodine?
Spiranje sramote
Stanje u kome je naš vrhunski sport i kvalitet
koji se preselio na začelje vrhunskih evropskih vrednosti niko ne analizira.
Niko od relevantnih poput strukovnih saveza ili Sportskog saveza Srbije ne
traga za odgovorima, niti se bavi stvarnim razlozima ponižavajućeg položaja u
odnosu na evropski krem.
Stvar svode na jedan, razume se, izuzetno
značajan razlog u sopstvenoj propasti sporta, ali nije i jedini. Jer,
materijalna osnova i finansiranje sporta jesu možda presudni, ali šta je s
drugim razlozima koji se odnose na rad i druge sposobnosti.
"Odgovorni" sležu ramenima pravdajući svoju nesposobnost i infantilnost opštim siromaštvom, ali ne
prepuštaju svoja mesta nekom drugom.
Nemamo sistemska rešenja primerena vremenu.
Zakon o sportu je punu deceniju zahvalna tema kritičarima, ilustracija
nemuštosti ili osionosti onih koji određuju uslove u kojima se sport ostvaruje,
a vrhunski posebno. On je kamen spoticanja na životnom putu sportskim klubovima
i organizacijama. I kako se bliže izbori, sada ne samo ministarka Snežana
Samardžić-Marković već i predsednik Boris Tadić nagoveštavaju
donošenje zakona! Kao, krajnje je vreme da se sport zakonodavno uokviri! Ne
kažu šta je sprečavalo vlasti da deset godina ne donose osnovni akt od koga se
polazi u uspostavljanju odnosa u jednoj razuđenoj oblasti poput sporta.
Dakle, najviši funkcioneri ponovo obećavaju
zakon i podstiču klubove, njihove saveze i organizacije da javnim oglašavanjem
i pritiskom primoraju vladu i parlament da donesu "sportski ustav".
Kada se to desi možda će na taj način da speru sa sebe sramotu koju im nanosi
decenijska nesposobnost i neodgovornost državnih organa na koje imaju znatan
uticaj kako bi doneli zakon o sportu. Možda. Ali kao ni u drugim slučajevima
nema ni reči o odgovornosti (ne)odgovornih i sopstvenoj, za nečinjenje kao što
je oglušivanje o decenijske zahteve, koji su išli do vapaja, koje su upućivali
sportski poslenici ne bi li država donela zakon. Ne govore ni o posledicama i
šteti koja je nastala u vrhunskom i sportu u celini zbog položaja i ambijenta u
kome se sport ostvarivao u minuloj deceniji.
Istina je, međutim, da njihove najave ne moraju
da znače boljitak sportu sa nekim "jalovim" i "praznim"
zakonom. A takva mogućnost je gotovo - izvesna! Iz prostog razloga što nema
najava o modelima privatizacije, kao ni o sudbini otvorenih pitanja na kojima je
kočeno donošenje zakona, a koja i danas predstavljaju Gordijev čvor kada se
zapodene razgovor o imovini Crvene zvezde i Partizana. Oni kao
državni projekat sportskih klubova imaju ogromnu vrednost ne samo u ljudskom
kapitalu već, pre svega, u poklonjenim nekretninama. Za razliku od njih, Vojvodina
ili neki drugi fudbalski ili bilo koji vrhunski sportski klub sa istorijom i
tradicijom koja je veća i znamenitija za kulturni razvoj srpskog naroda od Zvezde
i Partizana nisu bili "miljenici" države i njenih funkcionera,
pa nisu "darovani" stadionom ili "parcelama" na cenjenim
mestima u gradu. Zato, valjda, takvi primerci vekovnog spomenika sporta danas
mogu biti stavljeni pod upravljanje onih koji svojom pojavom nisu dorasli
njihovoj vrednosti u duhovnom smislu jednog ili više naroda, za razliku od
klubova koje čuva "demokratska" država poput majke koja ih je
iznedrila u krvavoj epopeji naroda i narodnosti.
Ima onih koji u decenijama od raspada nekadašnje
socijalističke Jugoslavije kao referencu Crvenoj zvezdi pridodaju
atribut najsrpskijeg kluba. To pojedinci, na čelu s aktuelnim rukovodstvom,
povremeno uzimaju kao argument u odbrani Crvene zvezde od samourušavanja,
optužujući druge kao vinovnike njenog slabljenja ili marginalizovanja u
fudbalskoj porodici. Takav sebičan i zaslepljen stav pokreće pitanje
kriterijuma od kojeg se polazi prilikom nacionalnog markiranja neke, u ovom
slučaju sportske institucije, kojoj ta kvalifikacija predstavlja nekritički
argument u obezbeđivanju državne podrške. Kada se pođe od takvog nakaradnog
pristupa logično se postavlja pitanje po čemu je Crvena zvezda
"najsrpskiji" klub da bi bila simbol "srpske državnosti".
Zašto to nije, na primer, Vojvodina koju su osnovali srpski studenti
1914. godine i koja je okupljajući Srbe davala važan doprinos srpskom nacionalnom
biću u Austrougarskoj monarhiji? Tu svoju misiju je vodila sve do vremena kada
su vlasti formirale Crvenu zvezdu, a i kasnije. Stari vojvodinaši nikada
neće priznati i prihvatiti "argument" da je Crvena zvezda
"srpskija" od Vojvodine! Problem Vojvodine je veći što
nije iz Beograda i bliža vladajućim, koji predstavljaju režim. Možda bi i ona
imala svoj stadion i svoje parcele vredne stotinu miliona evra!
Osionost i iživljavanje
Dakle, ova vremena svašta sebi dopuštaju
pa i tvrdnje da je Crvena zvezda osnovana kao srpski klub koji je bio
odgovor prosrpski orijentisanih funkcionera u nekadašnjoj multinacionalnoj
državi zbratimljenih naroda i narodnosti, na jugoslovensko sportsko društvo Partizan
u Beogradu. Najzad, novokomponovani pisci raznih istorija i u tom pogledu
nalaze svoju inspiraciju i "argumentaciju" koja nema naučno
utemeljenje. Ipak, oni koji su prihvatili ovu "naučnu" tvrdnju
smisleno je koriste kao argument za očuvanje moćne Crvene zvezde ili pak
za optužbe na račun druge strane koja ne "poštuje" nacionalne
vrednosti.
Sigurno je da nacionalna identifikacija onih
koji u njoj vide svoju argumentaciju za uspeh i dominaciju neće nadoknaditi
prazninu kao posledicu neizgrađenog sistema i ambijenta. On se postiže
donošenjem valjanih zakona, sistemom planiranja i organizacijom koja garantuje
njihovo sprovođenje. Na nesreću srpskog sporta, nisu samo zakoni i programi
njegov hendikep u "demokratskoj" državi. Veći su problem kadrovi u
struci i politici. To je tako po vertikali organizovanja. Retke su opštine u
kojima su nađena rešenja podrške vrhunskom sportu u postojećem sistemu i
ovlašćenjima koja ima lokalna samouprava (zajednica). Nepostojanje mehanizama,
nemogućnost formiranja ozbiljnije materijalne osnove, zaborav i eliminacija
iskusnih sportskih kadrova iz sistema organizovanja i delovanja sportskih
institucija i oslanjanje na nedorasle partijske kadrove koji u lokalu
upravljaju sportom i sportskom politikom su za posledicu imali gašenje
sistema organizovanja koji je i dalje odolevao propasti sporta.
Da li će na tom planu predstojeća zakonska
rešenja doneti kvalitet? Da li će se sport osloboditi "malih bogova",
koji bliski vladajućim partijama zloupotrebljavaju i skrnave osnovne postulate
sporta, u koje se ubraja pravo na takmičenje pod okriljem interesne
organizacije koju predstavlja klub?
Nadamo se tome da će vreme koje dolazi uskoro
odgovoriti i na to pitanje. Danas je, nažalost, moguće da i kod malih,
neatraktivnih, finansijski skromnih sportova i klubova vlada nakaradna svest o
vlasti. Tu se pokazuju naši loši karakteri, koji lako prekorače granicu
ljudskosti na putu osionosti, despotizma, iživljavanja...
Nažalost, Ministarstvo sporta, Sportski savez
Srbije i Olimpijski komitet Srbije, ne pokazuju interes ni volju da se bave
ovakvim "prizemnim" i "malim" lokalnim pitanjima! Oni su
nadležni samo za "velike" stvari! Zbog toga i posle deset godina
srpski sport čeka na primereniji zakon o sportu i druga sistemska rešenja s
kojima će se automatski eliminisati razni "piperi" - mali
bogovi iz Mrduše donje!
Slučaj piperizma
Kako inače
objasniti primere poput ilustrativnog Karate kluba Sloga iz Kraljeva.
Iako postoji više od 40 godina, iako je iznedrio veliki broj reprezentativaca,
balkanskih, evropskih i svetskih prvaka, sputavan je samovoljom moćnika unutar
organizacije. Već godinu i po dana ne dobija rešenje o registraciji. Uprkos
tome što je ispoštovao proceduru (zakonsku), u Slogi ističu da im
"mali bog" Slavoljub Piper
uskraćuje pravo da uđu u red "regularnih" klubova koji će nastaviti s
takmičenjem onako kako je to činio u protekle četiri decenije postojanja, kada
je dostojno reprezentovao karate sport u Srbiji i na međunarodnom planu. Nisu
pomogle ni žalbe, ni urgencije kod raznih institucija poput Ministarstva za
sport i omladinu, Sportskog saveza Srbije ili Olimpijskog komiteta Srbije.
Kažu, Piper je ostao neumoljiv da ne omogući redovne nastupe sportistima iz
kraljevačke Sloge. I niko mu ništa ne može! Milisav Kočović, prvi čovek Sloge, u svom pismu pomenutim
institucijama, između ostalog, ističe sledeće:
"Ostaće
epoha piperizma upamćena i po beščašću njenog glavnog protagoniste. On
je prvo sa čelne funkcije u Karate savezu Srbije uklonio Dragoslava Božovića Zeku, koji ga je
na mala vrata uveo u rukovodstvo.
Potom se obrušio na
kraljevačke reprezentativce, braću Kočović, samo zato što ga je Dragoljub
Kočović, kao direktor reprezentacije, svojevremeno pokupio iz anonimnosti i od
običnog mangupa pretvorio u sportistu".