Raspad

Afrika kao povod: Provalije pred kojima se nalaze gotovo sve zemlje Evropske unije sve su dublje i šire

 

Evropa je tropa

 

EU se suočava sa najozbiljnijom krizom od njenog postanka zbog katastrofalno loše ekonomske situacije u kojoj se nalaze zemlje bivšeg istočnog lagera, koje su preko noći ušle u neoliberalizam u kome svako ko može otima koliko može, dok se mere štednje odnose samo na najsiromašnije slojeve. Kao poslednju odbranu od narastajućeg nezadovoljstva EU uspostavlja policijske države i specijalne snage za brzo i nasilno gušenje nemira

 

Fridrih Emke

dopisnik iz Frankfurta

 

 

U EU se dešavaju događaji o kojima se i u tamošnjim nazovi slobodnim medijima jedva izveštava. Početkom marta, nekoliko stotina gnevnih britanskih građana (po Daily mailu njih čak 600) u okrugu Birkenhed upalo je u sudnicu u pokušaju da izvede građansko hapšenje - sudije.

Ovom nesvakidašnjem događaju prethodilo je ročište u postupku protiv jednog građanina koji uporno odbija da plaća porez. Sve je više Britanaca koji smatraju da je porez u stvari vrsta neopravdanog državnog nameta i da je najnormalnija stvar na svetu poseban oblik građanske neposlušnosti, kada se odbije njegovo plaćanje. Sudija je bio drugačijeg mišljenja i tako je došlo do nereda u kojima su građani nosili majice sa natpisom "Nisam vaš rob".

Ovo je gotovo bezazlen događaj uoči onoga što Evropi prognozira HSBC banka u svojoj analizi stanja u najrazvijenijim zemljama. Ako cene nafte i hrane nastave da rastu, u EU će doći do masovnih nemira po severnoafričkom modelu, upozoravaju analitičari banke. Naznake takvog scenarija su vidljive za svakog laika već golim okom: u Velikoj Britaniji su izlazak na ulice najavili i policajci i to na dan venčanja princa Vilijama, ali ne da bi štitili ovu ceremoniju, već da bi protestovali protiv smanjenja plata.

 

Afrički ideal

 

I u Nemačkoj se građani pitaju kako je moguće da njihova država ima milijarde evra za sanaciju posrnulih evropskih privreda - od Grčke, preko Portugalije do Irske i dalje - a nema 160 miliona evra koliko je potrebno da bi se zapušila rupa u socijalnom programu za - najsiromašnije Nemce.

Istovremeno dok se smanjuju prihodi građana, u Evropi cene bukvalno eksplodiraju. Cena kukuruza je u poslednjih pola godine porasla duplo, pšenica je skuplja za više nego duplo nego prošle godine, soja je od juna 2010. poskupela za 50 odsto, a pamuk je u odnosu na cene iz 2009. takođe skuplji više nego duplo. Za ovim proizvodima su poskupele i ostale osnovne životne namirnice, kao što je šećer (najviši nivo cene u poslednje tri decenije), svinjsko meso (17 odsto za samo nekoliko meseci), kao i prirodni sokovi (duplo skuplji nego pre godinu dana).

Neki od ovih proizvoda su drastično poskupeli, jer predstavljaju osnovne sastojke biodizela, kontroverznog pogonskog goriva kojim su zapadni političari želeli da smanje zavisnost svojih privreda od fosilnih goriva kao što je nafta. Sada se tako dobijeno gorivo koristi za proizvodnju poljoprivrednih kultura od kojih se dobija sve skuplje gorivo za proizvodnju sve skuplje hrane. Vrzino kolo političke gluposti nema kraja.

Naznake predstojećeg sloma EU u krvavim građanskim pobunama vidljive su na svakom koraku. Severna Afrika je, pri tome, za neke Evropljane nedostižni ideal socijalne pravde.

U Španiji je trenutno 44 odsto mladih bez posla, a nezaposlenost nastavlja da raste uprkos početku turističke sezone. Dvostruko veća od evropskog proseka je nezaposlenost onih najmlađih, do 25 godina starosti, koji su od časopisa El Pais već dobili naziv "nulta generacija", jer su njihove šanse da u dogledno vreme nađu zaposlenje - ravne nuli.

Strani posmatrači se već čude kako u Španiji još nije došlo do masovnih pobuna, kada je u pojedinim severnoafričkim zemljama zahvaćenim talasom demonstracija nezaposlenost bila čak i niža od one na Iberijskom poluostrvu.

Ko misli da je u ostalim državama nekada prosperitetne i bogate EU situacija mnogo bolja, taj nije upoznat sa pravim stanjem stvari na terenu.

Slovenija je nekada hvaljena kao primer uspešne tranzicije iz socijalističkog u slobodno tržište. Danas je jasno po kojoj je ceni to postignuto: čak 35 odsto Slovenaca mlađih od 25 godina nema posao, a to je neznatno i iznad evropskog proseka. U finansijski ruiniranoj Grčkoj, na primer, "nultu generaciju" čini 33 odsto mladih, dok je u takođe budžetski nestabilnoj Irskoj taj procenat 30 odsto. U Francuskoj i Italiji 27 odsto najmlađih nema posao, a ovo su samo zvanični podaci koji uspešno šminkaju realnost.

 

Očajnički koraci

 

Studija OEBS-a Rising youth unemployment during the crisis - how to prevent negative long-term consequences on a generation iz 2010. došla je do još strašnijih podataka o pravom stanju nezaposlenosti među mladima, ali na kraju nije mogla da ponudi ni jedno jedino konkretno rešenje za izlazak iz krize.

Mnogi se još uvek sećaju sredovečnog Adriana Subarua koji je noseći majicu sa natpisom "Ukrali ste nam budućnost" krajem prošle godine skočio sa balkona u parlamentu Rumunije. Pre skoka je još stigao da uzvikne: "Našoj deci otimate hleb iz usta! Ukrali ste nam budućnost!". Na sreću, Subaru je preživeo ovaj pokušaj samoubistva.

Razlog za ovakav njegov očajnički korak bile su budžetske uštede koje je rumunska vlada sprovodila da bi nekako stabilizovala državni deficit. U okviru štednje ukinuta je i posebna finansijska pomoć koju je porodica Subaru dobijala za njihovog autističnog sina u tinejdžerskom uzrastu. Uz to je neposredno pre njegovog protestnog poteza rumunski parlament raspravljao o smanjenju plata za zaposlene u javim službama (u koje je spadao i Adrian) za celih 25 odsto.

Rumunija se nalazi u dubokoj recesiji, a analitičari smatraju da će njena polumrtva privreda u ovoj godini smanjiti proizvodnju za daljih dva odsto i pored toga što je u prošloj godini već zabeležen pad od 7,1 odsto. U pokušaju da po svaku cenu zadrži budžetski deficit u planiranim granicama od 6,8 odsto rumunska vlada je podigla stopu poreza na dodatu vrednost (PDV) sa 19 na 24 odsto i istovremeno drastično smanjila socijalna davanja. Pored toga, potpuno su ukinute finansijska pomoć za grejanje kao i još neke subvencije određenim kategorijama osiromašenog stanovništva, koje je tako dovedeno na ivicu egzistencije.

Po izveštaju rumunske novinske agencije Agerpres, Subaruov usklik je sve očevice bolno podsetio na nesigurnost učesnika antikomunističkih nemira iz 1989. godine, kada je oboren režim Nikolaja Čaušeskua.

Nedavno objavljeni rezultati ankete "Razvoj i strategije" pokazali su da 45 odsto Rumuna smatra da bi im danas bilo bolje da uopšte nije ni došlo do antikomunističke revolucije. Čak 21 odsto ispitanika smatra da im je standard danas mnogo lošiji nego pod Čaušeskuom, dok je samo njih 24 odsto reklo da im je danas bolje nego onda.

Samo dve decenije posle turbulentnih događaja u Bukureštu, Čaušesku se u sećanjima svojih sunarodnika pretvorio u - mučenika. Čak 84 odsto učesnika ankete smatra da je bila greška što je on ubijen bez prava na fer suđenje, dok njih 60 odsto žali zbog njegove smrti.

Istovremeno 59 odsto Rumuna još uvek smatra da je komunizam bio dobra ideja, dok njih 44 odsto veruje da je ona samo loše sprovođena. Protiv komunizma danas je tek 29 odsto rumunskih državljana.

Najviše pristalica komunizma nalazimo u generacijama koje ga se još sećaju, ali i skoro polovina ispitanika starosti od 20 do 39 godina deli ovo mišljenje. Stari režim ima najmanje pristalica među mlađima od 20 godina, tek 31 odsto.

Odmah posle antikomunističkog puča devet miliona rumunskih državljana je pohrlilo u inostranstvo. I danas, dve decenije posle reformi i prelaska u takozvano kapitalističko društvo, izvan granica Rumunije je još uvek skoro sedam miliona njenih državljana. A i gde bi mogli da se vrate kada prosečna plata u Rumuniji zvanično iznosi tek 290 evra?

 

Nepodnošljivi Če Gevara

 

U nekadašnjem DDR-u, današnjim istočnim pokrajinama Savezne Republike Nemačke, najprisutnija je nostalgija za komunizmom, koju ovde nazivaju ostalgija (od nemačke reči ost = istok). U članku magazina Spiegel objavljenom povodom godišnjice pada berlinskog zida stoji: "Često su među braniocima nekadašnjeg DDR-a mladi i dobrostojeći." Po rezultatima ankete koje je objavio ovaj magazin, 57 odsto ispitanika brani postojanje komunističke Istočne Nemačke.

"DDR je imao više dobrih nego loših strana", tvrdi 49 odsto ispitanih. Osam odsto istočnih Nemaca odbacuje svaku kritiku starog režima i smatra da je DDR bila pravednija država u kojoj je život bio srećniji i bolji nego u ujedinjenoj Nemačkoj.

Jedna od najtraženijih majica na teritoriji nekadašnje Istočne Nemačke nosi krupan natpis: "Vratite mi moj zid i sazidajte ga bar dva metara višlim".

Još 2008, dakle uoči izbijanja aktuelne ekonomske krize, Klaus Šreder, direktor Instituta za istraživanja Slobodnog univerziteta iz Berlina, objavio je: "Ni polovina mladih Nemaca ne veruje da je u DDR-u postojala diktatura, a većina njih Štazi vidi kao svaku drugu tajnu policiju na svetu." A od tada su se stvari još više pogoršale.

"Što se mene tiče, onda je bilo manje diktature nego danas", zaključuje Šreder i ukazuje na socijalnu stranu stare države: "Tada nije bilo mizernih plata od kojih ne može ni da se preživi, a ulični kriminal je bio potpuno nepoznat."

Ovakav zaključak zaista nikoga ne treba da čudi, jer se navodna demokratija u pojedinim evropskim državama izvitoperila u najcrnju diktaturu. Tanka je granica, upozoravaju stručnjaci, između vladavine zakona i terora zakonima. I Hitler je na vlast došao savršeno legalno, a zatim se na istoj održao isto tako u skladu sa zakonima koji su onda važili. Zakone stvaraju ljudi, a ne obrnuto.

Uplašeni da bi mogli da budu lišeni privilegija vladanja, pri čemu se mnoge stranke na istoku EU ponašaju kao obična preduzeća, vlastodršci u pojedinim zemljama pribegavaju najnepopularnijim merama.

U Poljskoj je general Vojćeh Jaruzelski daleko popularniji od nekadašnjeg narodnog tribuna, nobelovca i bivšeg vođe sindikata Solidarnošć Leha Valense. Jaruzelski je na vlast došao vojnim udarom posle koga je uspeo da umiri radnički bunt i predupredi sovjetsku intervenciju, dok je Valensa na mesto predsednika republike dospeo na demokratskim izborima.

Jaruzelski je sačuvao komunizam, dok je Valensa sprovodio najbezobzirniji kapitalizam. Zato je ovaj prvi sve popularniji, a sve manje su popularni politički naslednici ovog drugog.

Po novom zakonu, koji ni po čemu ne zaostaje za srednjevekovnom inkvizicijom, svaki građanin Poljske može novčano da bude kažnjen ili poslat na robiju ako ga uhvate da peva Internacionalu, ili ako nosi crvenu zastavu, srp i čekić ili neke druge simbole komunizma, pa čak i ako obuče majicu sa likom - Če Gevare.

U sličnom maniru konzervativna češka vlada je pokušala da zabrani rad boemsko-moravskoj Komunističkoj partiji, iako je ova na poslednjim izborima uspela da osvoji 11 odsto glasova. Jedini razlog za ovaj pokušaj zabrane bilo je ime ove partije i podsećanje na doskorašnju diktaturu proletarijata.

Pod pritiskom konzervativaca i Evropski parlament je nedavno izglasao rezoluciju kojom poziva na kažnjavanje svakog ko svojim izjavama pokušava da umanjuje negativne posledice diktatorskih režima. Pri tome, iako se u isti koš stavljaju komunistički, fašistički i nacistički pokreti, na udaru su suštinski samo ovi prvi.

 

Nostalgija za komunizmom

 

Teška ekonomska kriza i visoka nezaposlenost, kombinovani sa opštim padom standarda i bruto nacionalnog proizvoda (zvanično je samo Poljska uspela da poveća svoj BNP u odnosu na doba komunizma), doveli su do porasta broja autoritativnih partija na evropskoj sceni. Najveći broj vlada u istočnom delu EU jedva da je uspeo da doživi kraj svog mandata, mnoge su propale još i ranije, a skoro da ni nema onih koje su dobile novu šansu na izborima. Ova politička nestabilnost dovela je do intuitivnog okretanja birača čvrstorukašima, koji su obećavali prosperitet kroz rad, red i disciplinu.

Mađarska partija Fides ("Mađarski građanski savez"), jedna neskriveno nacionalistička stranka, aprila 2010. osvojila je 52,73 odsto glasova na izborima, kada je i Jobik ("Pokret za bolju Mađarsku"), ekstremno desničarska i neofašistička grupacija okrenuta protiv svih stranaca i nemađara, osvojila čak 16,67 odsto. Recept za uspeh ovih stranaka već je viđen: za mizeriju Mađara navodno su krivi Romi i Jevreji. Jedan od vodećih članova Fidesa i njen poslanik Oskar Molnar tada je rekao: "Volim Mađarsku, volim Mađare i zato njihove interese pretpostavljam onima svetskog kapitala pod jevrejskom kontrolom, koji bi da proguta sve, a posebno Mađarsku." Niko od njegovih partijskih kolega nije na ovo reagovao i opomenuo Molnara da ne koristi govor mržnje.

Krajem 2010, po ugledu na srpski Zakon o informisanju, u međuvremenu proglašen neustavnim, Fides je u mađarskoj skupštini progurao jedan još gori zakon o medijima, koji vlastima daje potpunu kontrolu nad sredstvima informisanja. Donošenje zakona je za posledicu imalo demonstracije na kojima su građani nosili prazne plakate, kao aluziju na očiglednu cenzuru.

U odbranu sloboda mišljenja i izražavanja ustao je i Evropski parlament, ali je mađarski premijer Viktor Orban samo prokomentarisao: "Evropa mora da se uklopi u mađarske interese, a ne obrnuto..."

Glavna oštrica novog zakona okrenuta je protiv kritičkog pisanja i izveštavanja o radu vlade i to u zemlji u kojoj trećina građana živi ispod granice siromaštva. Kritičari u ovom zakonu vide Orbanov pokušaj da u Mađarsku na mala vrata uvede jednopartijski sistem, na čijem bi čelu on stajao kao vođa.

Glavni urednik mađarskog dnevnog lista Nepszabadsag Karolj Feres žalio se kako novi zakon treba da utera strah u svakog novinara i da podrije ustavni poredak. Međutim, kako je većina Mađara neprijateljski nastrojena prema EU i Americi, kojima prebacuje krivicu za svoju ekonomsku propast, vlada u Budimpešti nije morala da brine za svoju budućnost, pa je tako ovakva Mađarska početkom godine preuzela i polugodišnje predsedavanje Evropskom unijom.

Krajem prošle godine se i češka vlada u poslednjem momentu spasla neformalnim uvođenjem - vanrednog stanja. Razlog za ovo bila je otvorena pobuna lekara koji su ustali protiv planiranih daljih smanjenja plata zahtevajući poboljšanje uslova rada.

Ekonomskom krizom teško pogođena Češka bila je primorana da uvede rigorozne mere štednje, pa je predsednik vlade Petar Nečas predložio smanjenje izdataka za zdravstvo u visini od deset odsto. U okviru sindikalne kampanje "Hvala, ali mi odlazimo", oko 20.000 čeških lekara je dalo otkaz na svoja radna mesta i celokupni zdravstveni sistem dovelo na rub kolapsa.

Vladi je jedino preostalo da uvođenjem radne obaveze spreči nastajanje još negativnijih posledica po pacijente, dok su lekari mogli da biraju između ostanka na poslu i suočavanja sa visokim kaznama.

Pojedinci će se setiti i demonstracija u Letoniji iz 2009. do kojih je došlo zbog poskupljenja životnih namirnica. Pošto ova baltička državica važi za ljubimca zapadnih vlada kao primer uspešnog prelaska iz socijalizma u kapitalizam, mediji na zapadu su ignorisali ove događaje. U zemlji nepopularni premijer Valdis Dombrovski i pored svega uspeo je da naredne 2010. dobije izbore zahvaljujući nacionalističkoj tiradi uperenoj protiv ruske manjine u ovoj zemlji.

Posle toga usledio je još veći pad standarda, jer je Rusija i do tada bila najvažniji letonski spoljnotrgovinski partner, a Kremlj nije bez daljnjeg bio spreman da zaboravi antiruske parole. U međuvremenu Letonija prolazi kroz ekonomski košmar, jer su uslovi za dobijanje novih kredita, bez kojih bi zemlja odavno bankrotirala, sve teži, pa su mere štednje sadašnje vlade sve šire i zahvataju sve segmente društva.

Letonska privreda beleži pad od neverovatnih 25 odsto u odnosu na stanje pre ekonomske krize, mada ni stanje u susednim zemljama, Estoniji i Litvaniji, nije mnogo bolje. Nezaposlenost je premašila 22 odsto sa tendencijom daljeg rasta, dok su potpuni kolaps i klinička smrt privrede izbegnuti jedino zahvaljujući tome što više od 12 odsto 2,3-milionskog stanovništva radi u inostranstvu. Njihova pomoć porodicama ostavljenim kod kuće najvažniji je izvor deviza sadašnje letonske vlade.

Bugarska je članica EU od januara 2007, a danas zvanična statistika pokazuje pad godišnjeg BNP-a u odnosu na onaj iz komunističke ere, kao i negativan trend prihoda po glavi stanovnika.

Klika oko premijera Bojka Borisova, nekadašnjeg šefa policije sa nerazjašnjenom komunističkom prošlošću i neobično dobrim vezama sa podzemljem, dalju propast države uspela je da odloži izuzetno oštrim merama štednje. Sva izdvajanja za javne službe smanjena su u poslednjem bugarskom budžetu za 20 odsto.

Ove drakonske mere štednje primorale su 1,2 miliona (16 odsto ukupnog stanovništva), od toga najviše mladih Bugara, da "glasaju tabanima" i da napuste nekadašnji cvetni vrt Balkana, kako je Bugarska nazivana za vreme Todora Živkova.

 

Defektni ventili

 

Sredinom juna prošle godine predsednik komisije Evropske unije Žoze Manuel Barozo bio je neočekivano iskren: ako finansijska pomoć ne bude dovoljna da spreči bankrot posrnulih evropskih država (kao što mnogi veruju), Evropi prete pobune, građanski ratovi i državni udari. U Španiji, Grčkoj i Portugaliji, smatra Barozo, demokratija bi ubrzo mogla da postane prošlost. Londonski Daily meil je svojim člankom o ovoj temi od 15. juna izazvao pravi šok u celom svetu, o čemu smo već pisali, dok je Barozo naknadnim interpretacijama pokušao da ublaži svoj raniji stav i spreči paniku.

U isto to vreme EU je organizovala i specijalne policijske jedinice za brzu intervenciju. Po prirodi stvari, policija ne interveniše u inostranstvu, pa je svima bilo jasno da su ove snage spremane da budu angažovane jedino na gušenju pobuna - u samoj EU.

Britanski poslanik Godfri Blum upozorio je ovih dana: "Nova tajna služba EU, koja je u nastanku, mene više podseća na sovjetski KGB nego na američku CIA-u." Zvanično je ova organizacija zamišljena kao antiteroristička jedinica inspirisana terorističkim udarom u Madridu 2004. godine. Njena uloga bi bila da objedinjuje rad i pospeši razmenu informacija između različitih policijskih službi na nivou Unije i na nivou njenih članica.

Produbljenje ekonomske krize u EU i među zemljama kandidatima za članstvo, može brzo da dovede do izbijanja nemira po severno-afričkom modelu, upozoravaju stručnjaci, među kojima i profesor Majkl Hadson sa američkog univerziteta Misuri. On ukazuje na to da je do sada sigurnosni ventil u bivšim komunističkim državama koje su sada u okrilju EU, bila mogućnost odlaska na rad u neku od bogatijih zemalja. Takvih mogućnosti je sve manje, a kod kuće je nemaština sve veća, zbog čega će mladi svom nezadovoljstvu odušak da daju u nemirima sa primesama nasilja.

Specijalne antiterorističke snage EU, kao i one za brzu intervenciju planirane su za nasilno gušenje takvih pobuna. Da li će NATO i onda da se uključi u bombardovanje režima koji ubijaju sopstveni narod zarad opstanka na vlasti, kako je obrazložena intervencija u Libiji?

 

 

 

 

 

 

Neki moraju da odu

 

Teška vremena predstoje i zemljama koje nisu članice EU, ali pokušavaju da joj se približe. Najteža situacija je, svakako, u "prosjaku Evrope", kako nazivaju Albaniju.

U januaru su u Tirani izbile masovne demonstracije protiv režima Saljija Beriše i njegovih mera štednje. U pucnjavi koja je usledila više ljudi je ubijeno, a preko 150 demonstranata je povređeno. Zapadne diplomate upozoravaju da je zemlja duboko podeljena po partijskim linijama koje prate plemenske podele i da je za pomirenje sukobljenih strana neophodno posredovanje sa strane.

Isto tako je za prevazilaženje duboke ekonomske krize u ovoj siromašnoj zemlji neophodna značajna finansijska injekcija iz razvijenijih zemalja.

U Gruziji je situacija još komplikovanija budući da država nema nikakvu ni evropsku, a ni evro-atlantsku perspektivu. Skorašnji vojni sukob sa Rusijom ovu kavkasku republiku je gurnuo u potpunu izolovanost i neviđenu bedu.

"Najveći deo stanovništva živi u siromaštvu. U Gruziji funkcioniše jedino još policija," rekla je novinarima Laša Čkartišvili iz opozicione Konzervativne partije na antirežimskim demonstracijama održanim februara ove godine u glavnom gradu Tbilisiju. "Narod nema više strpljenja i Šakašvili mora da ode. Bolje danas nego sutra."

 

 

 

 

Debakl Portugalije

 

U široj javnosti gotovo neprimećeno su prošla dešavanja u Portugaliji, trenutno najboljem evropskom kandidatu za bankrot.

Agencija Standard & Poor's još je aprila 2010. oborila kreditni rejting Portugalije za cela dva poena i ovu desetomilionsku evropsku zemlju (članica Evropske zajednice od 1986.) postavila na isti nivo sa afričkom državom Bocvanom.

Posle ovoga, portugalskoj vladi je faktički bilo onemogućeno zaduživanje na slobodnom finansijskom tržištu, pa je jedino rešenje bila novčana pomoć EU. Da bi do nje došla, Portugalija je prvo morala da sprovede opsežne mere štednje i smanji budžetski deficit.

Da bi postigla potrebnu političku stabilnost u zemlji, sadašnja socijalistička vlast je pokušala oko sebe da okupi najvažnije činioce na političkoj sceni i formira vladu nacionalnog jedinstva. Ne samo da joj to nije pošlo za rukom, već nije uspela u parlamentu da obezbedi ni potrebnu većinu za paket mera štednje koji joj je nametnula EU.

Posle ovog bojkotovanja neizbežnih mera diktiranih od strane EU, Portugaliji preostaje još samo jedan put - onaj u bankrot. Ova zemlja na krajnjem zapadu evropskog kontinenta već je jednom proglašavala bankrot - 1891. godine, u vreme dok je još bila monarhija i velika kolonijalna sila.

Ono što bi Portugaliji u najmanju ruku moglo da se desi jeste izlazak iz zone evra i povratak na nacionalnu valutu.

 

 

 

 

Novokomponovana propast

 

U nekadašnjem privrednom čudu Evrope, Irskoj, nedeljno prosečno deset ljudi izvrši samoubistvo, što je povećanje od 24 odsto u odnosu na prethodne godine. Već je 2009. ova ostrvska zemlja sa 500 samoubistava godišnje dosegla neslavni rekord da više građana život izgubi od sopstvene ruke, nego u saobraćajnim nesrećama.

Veliki broj samoubica dolazi iz onih društvenih slojeva koji su ranije smatrani finansijski osiguranim. Imali su stalni posao, sigurne prihode i uspešan porodični život. Krah banaka mnoge od njih ne samo da je ostavio bez životne ušteđevine koju su pretočili u akcije propalih finansijskih instituta, već ih je ostavio i bez posla, jer je monetarni sektor u provaliju povukao i veći deo privrede.

Verovatno najpoznatiji samoubica bio je građevinski tajkun Patrik Roka, sin siromašnog italijanskog doseljenika. Njegovo beživotno telo pronađeno je u vili u Dablinu januara 2009. Po izjavama njegovih prijatelja, Roka se preračunao investirajući u propalu Anglo-Irish banku, zbog čega nije više mogao da se izvuče iz naraslih dugova.

Pre svetske krize multimilioner Roka je glasio za ikonu novobogataša zbog svog neverovatno brzog finansijskog uspona.

 

 

 

 

U autu i najveći

 

Ekonomsko-finansijska kriza, koja je još uvek u toku, započela je početkom leta 2007. u SAD kao kriza u oblasti nekretnina. U početku se ona osećala samo kroz gubitke i nesolventnost preduzeća iz finansijske branše, ali se od kraja 2008. oseća i kao opšta kriza u svim  privrednim segmentima.

Krizi je prethodila faza rasta cena nekretnina u SAD koja se brzo pokazala kao mehur od sapunice. Uz istovremeno naduvavanje cena imobilija u SAD je na delu bilo i skoro potpuno nekritično deljenje kredita uzrokovano time što su pozajmice bile osiguravane na berzi.

Kada veliki broj dužnika nije više mogao da plaća ionako za njih previsoke mesečne rate, finansijski instituti su počeli da naplaćuju reosiguravajuće polise što je berzanske špekulante dovelo u insolventnost. Veliki broj njih su bile banke koje su kupovale osiguranja kredita drugih banaka misleći da na ovaj način povećavaju svoje prihode.

Nedostatak novca u bankama od kraja 2008. oseća se u celoj svetskoj privredi zbog čega od tada govorimo o opštoj ekonomskoj krizi. Privreda je u recesiji u najvećim svetskim ekonomijama, kao što su SAD, Nemačka, Japan, Francuska i Velika Britanija. Teške posledice se osećaju i u Južnoj Koreji, Italiji i Turskoj, dok je u zemljama kao što su Rusija, Kina, Indija i Brazil usporen privredni rast, mada još nije i zaustavljen, izveštava nemački Savezni zavod za statistiku.