Čačak
Posledice
udruživanja interesa kriminala i interesa istaknutih državnih službenika
Proklijali
čekajući
Pet punih godina su državni organi Srbije gledali kako
novi vlasnik uništava čačansku fabriku čipsa, nekada najvećeg prerađivača
krompira u SFRJ. I ne samo gledali nego i učestvovali u tome. Onda se jedan
ministar zamaskirao u spasioca, a drugi koji ćuti i koji je od pljačke imao
koristi, već je demaskiran, ali još nije procesuiran. Ima i trećih, ali još
nisu na redu...
Nikola Vlahović
Proizvodnja koju je u vreme Titove Jugoslavije imao PIK Čačak išla
je od samog osnivanja ispred vremena u kome je i pokrenuta. Bila je to,
ustvari, prva fabrika čipsa i instant pirea u tadašnjoj zajedničkoj državi, a
te 1971. godine, bila je to nezamislivo napredna tehnologija za ceo ondašnji
istočni blok.
Rađena je po Nemačkoj licenci Fani iz Minhena, u to vreme najvećeg
prerađivača krompira u Evropi. Proizvodnja je bila veoma kvalitetna tako da je,
na primer, i 80 odsto slovenačkog tržišta bilo osvojeno, iako je tom tržištu
bila mnogo bliža zagrebačka firma Frank koja je kasnije i sama počela sa
preradom krompira.
Godišnje je popularna čačanska "čipsara" prerađivali oko 10.000
tona krompira, pa je na taj način podstaknuto na hiljade poljoprivrednih
proizvođača da se bave proizvodnjom krompira. I sam čačanski kraj je postao
poznat po proizvodnji ove izuzetne povrtarske kulture.
Za vreme čudovišne hiperinflacije iz devedesetih, nekako je sačuvan kapital
ove zdrave i produktivne firme, ali je zbog raspada Jugoslavije bila smanjena
mogućnost plasmana tako da je prerađivano oko 7.000 tona krompira, što je i
dalje omogućavalo veoma rentabilno poslovanje. Ostvarivana je velika
akumulacija uz isplatu zarada koje su bile dva puta veće od proseka republike.
Izvršena je raspodela dobiti za 2000, 2001, 2002. godinu, kada je
akcionarima i radnicima pripalo oko 102 miliona dinara, što je bilo dovoljno za
kupovinu društvenog kapitala od 30,22 odsto, čime bi zaposleni i bivši
zaposleni bili stoprocentni vlasnici preduzeća. Međutim, šta se dalje dešavalo
sa kombinatom, svakako zaslužuje daleko veći prostor, ali, ukratko...
Tadašnji direktor čipsare biva
prisiljen od strane jednog poznatog grobara čačanske privrede, koji je još
ranije, pre 2004. godine, pomogao Stočar banci i Kapital banci da
veliki deo novčanih i deviznih sredstava fabrike doslovno pojede mrak.
U duhu te i takve "poslovne politike", tadašnji direktor
objašnjava radnicima da je odličan momenat da akcije koje su posedovali
(56,22 odsto, prim. red) prodaju, te da je nađen kupac i da će im biti isplaćen
novac od neraspoređene dobiti od 102 miliona dinara!
Po hitnom postupku traje prodaja
akcija za oko 160 miliona dinara, a već na početku 2005. godine pojavljuje se
kao kupac Slaviša Purić, te "preuzima poslovanje" tako što
odmah menja naziv firme, obrazuje svoj upravni odbor i, narodski rečeno,
organizuje - sunovrat firme. Nije ni imao razloga za preveliku brigu. On je
fabriku, tako reći, dobio na poklon! A, evo i kako...
Od
gotovog veresija
Po završnom računu za 2004. godinu i bilansu stanja firme na dan 31.
decembra 2004. činjenice su izgledale ovako:
- u poziciji stalne imovine knjigovodstvena vrednost postrojenja,
nekretnina i opreme iznosi 134 miliona dinara, što je nekoliko puta manje od stvarne
vrednosti. Pored linija za proizvodnju čipsa, pirea i drugih proizvoda, tu su i
građevinski objekti površine oko 12.000 kvadratnih metara (proizvodne hale,
magacini, moderno skladište krompira kapaciteta 6.000 tona, upravna zgrada itd)
- u poziciji obrtne imovine od 346 miliona (zalihe sirovina i
materijala, zalihe gotovih proizvoda u vrednosti 83 miliona, plasmani i
gotovina 169 miliona, potraživanja od kupaca 81 milion, preplaćen porez državi
od 13 miliona...).
Ukupna imovina je iznosila 480 milion dinara, mada je sigurno bila i veća,
jer je knjigovodstvena vrednost bila
potcenjena.
Što se tiče obaveza, one su ukupno iznosile 139 miliona (od toga 102
miliona radnicima za dividende i ostale tekuće obaveze samo 37 miliona).
Iz svega ovoga proizilazi da je
kupac postao većinski vlasnik za svega 160 miliona dinara, a samo
finansijski plasmani i gotovina pokrivaju to i čak još - preostaje devet miliona dinara.
Naravno, ogromna vrednost nekretnina, zalihe i potraživanja su poklon.
Tako je gospodin Purić, prema svemu ovome sudeći, zaista dobio firmu na
poklon, a epilog tog skandala je bio:
- izvlačenje kapitala i prebacivanje na povezane Purićeve firme,
- blokada računa duže od dve godine,
- neuplaćeni porezi i doprinosi za šest godina (državni organi mudro ćute),
- radnicima oduzeto osnovno pravo na lečenje,
- smanjene i neredovne zarade,
- veliki dugovi individualnim poljoprivrednicima,
- dugovi dobavljačima za sirovine,
- dugovi za kredite i ostale obustave koje je odbijao radnicima od zarada,
a nije uplaćivao u banke i ostale institucije kod kojih su se radnici zadužili
preko platnog spiska,
- oglušavanje na izvršne presude radnika za neisplaćene sudske presude...
Nekoga
na sud
Poznato je da se u vezu sa gospodinom Purićem veoma često dovodi i odnedavni
ministar poljoprivrede Dušan Petrović. U vreme kada je Dušan Petrović
bio ministar pravde gospodin Purić je naglo počeo da napreduje u karijeri. Od Luke
Pančevo pa nadalje, vrlo lako je dolazio do firmi, i ni u jednoj se nije
dokazao kao domaćin nego se sve završavalo uglavnom na sličan način kao što je
završio i PIK Čačak, a on sam je uvek ostajao nedodirljiv.
Tek nedavno se neko setio da pokrene pitanje Purićevog poslovanja pa se
prirodno postavlja pitanje: da se on možda nije zamerio svom drugaru a sadašnjem
ministru i da li će sada ministar Dušan Petrović, sa te visoke pozicije, uopšte
moći da istraži zašto je čačanska fabrika čipsa zatvorena? Da nije Purić
zaboravio da plati ministru Petroviću nekakvu neformalnu prinadležnost u narodu
poznatu kao "reket"?
Da nije Purić možda samo puki instrument u rukama moćnog čoveka iz
najmoćnije stranke?
I kome je to u interesu da u poljoprivrednoj zemlji kakva je Srbija,
stotine poljoprivrednih proizvođača ne seje krompir koji bi ova fabrika mogla
da preradi i plasira svoje inače odlične proizvode pa da tako budu zadovoljeni
i radnici, i seljaci, i trgovci, a samim tim i država?
Odgovori na neka od ovih pitanja odvela bi, osim Purića, još nekoga na sud.
Samo po protokolu!
Štrajk u čipsari nije bio
uzalud! Ovako su uskliknuli Dinkićevi
mediji u septembru 2010. godine, kad je taj, danas već bivši ministar, posetio
fabrika za preradu krompira, do tada u vlasništvu uzapćenog Slaviše Purića
(firma "Slap grup" iz Čačka), tvrdeći da će ona biti vraćena u
državno vlasništvo i da će se ponovo zvati PIK Čačak!
I sve to, punih pet godina
nakon skandalozne privatizacije! Upravo toliko je trebalo i njemu i državi koju
je predstavljao da utvrde kako je ova renomirana firma, protiv svih zakona
dopala u ruke čoveka koji se bavio kriminalom. Toliko je trebalo da ta imovina
bude oduzeta po Zakonu o oduzimanju imovine stečene korupcijom i kriminalom.
Nastala je jedna
"nerazrešena pravna situacija". Firma je upala u dugove od 820
miliona dinara, pa je Dinkić konstatovao da "...sa takvim dugom kompanija
koja ima veliko tržište ne može na duže staze da radi"! Tako je i nastao
jedan protokol između Ministarstva ekonomije, sindikata i rukovodstva čipsare,
"koji će zajedno utvrditi kako problem da se reši".
Ali, ubrzo je postalo jasno
da Dinkićevo obećanje nije ispunjeno. Između ostalog, ovaj svevideći čovek
obećao je da će radnici biti vraćeni na posao, a desilo se da su ustvari
upućeni na šaltere Nacionalne službe za zapošljavanje.
I ne samo to, nego su
krivicom države i njenih bahatih ministara, krivicom naopake privatizacione
politike, radnici i akcionari čipsare ostali uskraćeni za tri miliona evra po
osnovu dobiti i dividendi. Sud je tim povodom doneo pravosnažne odluke u korist
radnika, ali taj dug nis mogli da naplate zbog blokade računa. No, zato su im
sudski troškovi narasli na 50.000 evra (samo suđenje ih je koštalo 12.000
evra!).
I dok Dinkić obigrava oko
čačanske čipsare, a novi ministar poljoprivrede Petrović ispunjava zavet
ćutanja o ovom slučaju, mnogo običnih, radnih ljudi hoće da zna samo jedno:
hoće li čačanska čipsara konačno početi sa radom raditi ili neće, jer od toga
zavise skoro svi ozbiljniji proizvođači krompira zapadne Srbije.