Ponor
Laži i prevare: najnoviji statistički podaci govore da
smo u krizi po svemu najlošiji u regionu, sasvim suprotno od svega što lupetaju
iz vrha vlasti
Oni lažu i mažu mi gmižemo
i ližemo
Nasuprot neodmerenim
izjavama domaćih vlastodržaca, srpska privreda se u poslednje dve godine sunovratila, a taj trend se
i dalje nastavlja. Umesto revitalizacionih ulaganja u privredu, ova vlast rešenje pokušava da nađe u daljoj besomučnoj privatizaciji od koje
ni do sada nismo imali nikakve koristi, a narod pušta da gladuje gledajući izgradnju faraonskih
objekata. Jedina uteha je što smo skoro pali na afrički nivo, a niže od toga ne može
Igor Milanović
Šef Misije MMF-a u Srbiji Albert Jeger i stalni
predstavnik MMF-a u Srbiji Bogdan Lisovolik pre nekoliko dana šokirali
su srpsku javnost podatkom koji se, istina, mogao naslutiti, ali je vlast
stalno ubeđivala narod da to nije tačno.
Dohodak po stanovniku je u Srbiji sa skoro dvostruko
višeg iznosa u odnosu na druge zemlje u istočnoj Evropi opao na oko polovinu
dohotka u tim zemljama. "Ta zapanjujuća ekonomska činjenica
može da objasni zbog čega su građani Srbije toliko nezadovoljni životnim standardom",
navode Jeger i Lisolovik.
Svi se sećaju kako je po izbijanju svetske
ekonomske krize Božidar Đelić tvrdio kako će kriza da ubrza rast srpske privrede, jer će, smatrao je ovaj
priučeni srpski Nostradamus, bogati ovamo da pohrle da investiraju zbog niske
cene radne snage. Kada bi se delila Nobelova nagrada za glupost, Đelić bi
bio među najozbiljnijim kandidatima, mada bi mu protivkandidati bili ostali
"ekonomski eksperti" ove propale vlade.
Umesto napretka, ili bar pada u granicama nekog proseka u
okruženju, Srbija je doživela pravi sunovrat. Skoro da nema ni jedne druge
evropske zemlje koja u bilo kom privrednom ili finansijskom aspektu stoji bar
isto tako loše kao i mi. Gorih ionako nikada nije ni bilo.
Jedino nam se Hrvatska malo približila po pitanju pada
broja zaposlenih u odnosu na mesece pre izbijanja krize. Tamo ima 10,9 odsto
manje zaposlenih nego u pretkriznom periodu, a kod nas 220.000, odnosno 11,2
odsto. U nekadašnjoj siromašnoj jugoslovenskoj republici Makedoniji danas ima -
više zaposlenih nego pre krize.
Još oko 200.000 ljudi u Srbiji radi u preduzećima
koja su na ivici stečaja, tako da lako može da se desi da broj nezaposlenih do kraja godine zvanično
bude za preko 20 odsto viši od njihovog broja u pretkriznom periodu. Ovi
radnici su statistički zaposleni, ali bez prihoda, što samo još više
povećava armiju gladnih u Srbiji.
Inteligentan slučaj
Tokom krize su plate u okruženju realno rasle,
jer se na nemonopolistički uređenom tržištu trgovci bore za svaku mušteriju. Kako je ukupna kupovna moć
stanovnika u susednim zemljama pretila da padne, čime bi automatski
bio smanjen i promet u privredi, trgovci su na vreme počeli
da snižavaju cene ne bi li zadržali što je više
moguće mušterija.
Naše tržište je striktno monopolizovano, pa se niko nije
brinuo za mogući pad prometa, a i vodeći ekonomisti su nam u rangu Đelićeve
inteligencije, zbog čega je kupovna moć stanovništa kod nas dramatično opala. Čak i oni koji rade i zarađuju, danas imaju za 20 odsto, odnosno
petinu, niže prihode u odnosu na poslednji mesec pre krize.
Od ostalih zemalja u regionu, još je jedino u Hrvatskoj
zabeležen pad zarada, ali za samo 3,4 odsto.
Prosečna plata u Srbiji je u septembru 2008.
iznosila 430 evra, dok je u martu ove godine bila 346 evra. Ovaj podatak treba
uzeti sa izuzetnom rezervom, jer se do ove svote došlo najviše zahvaljujući
veštačkim održavanjem nerealno visokog kursa dinara u odnosu na evro. Istovremeno su
trgovci, međutim, cene povećavali u skladu sa inflacijom, pa je tako u Srbiji sve realno mnogo skuplje
nego pre krize.
Inflacija je u aprilu ove godine u odnosu na isti mesec
prošle godine dostigla zabrinjavajućih 14,7 odsto.
Godišnja inflacija u Makedoniji iznosi 4,8 odsto, a u Crnoj Gori 3,7 odsto. U Bosni i Hercegovini su
u prva tri meseca ove godine, u odnosu na isti period lane, cene porasle tri
odsto, a u Hrvatskoj 2,6 odsto. Godišnji rast potrošačkih cena u Sloveniji je
1,9 odsto.
Zahvaljujući
ovakvim kretanjima nekada siromašna Makedonija nas je skoro stigla sa platama.
Prosečni radnik tamo zarađuje 332 evra. Crna Gora nas je uveliko prešišala,
tamo se u proseku mesečno zarađuje 506 evra, a od nas više zarađuju i u Bosni i
Hercegovini (409 evra). O Hrvatskoj (prosek 707 evra) i Sloveniji (prosek 970
evra) ne vredi ni da razmišljamo.
Poigravanje
statistikom i njeno štimanje je poslednji metod koji preostaje ovoj vlasti da
pokaže kako još nismo dosegli afrički nivo. "Statistika, naša dika, što
poželiš to i naslika".
Tako
je Republički zavod u tišini, bez medijske pompe, pre neku godinu smanjio broj
članova prosečne porodice sa četiri na tri, ali ni tako umanjena porodica još
uvek od svoje prosečne plate ne može da kupi prosečnu potrošačku korpu. Da smo
ostali na nivou četvoročlane porodice tek bi se onda video duboki jaz koji nas
danas deli od nekadašnjih srećnijih vremena kada se nije gladovalo, a imalo se
i za letovanje na moru.
I
statistički podatak o porastu broja nezaposlenih za "samo" 220.000
ljudi treba uzeti sa velikom dozom opreza. MMF sa svoje strane smatra da je
tokom krize u Srbiji bez posla ostalo 440.000 ljudi, dakle duplo više od brojke
koju nam nudi republička administracija.
Trik sa nezaposlenima
"Podsećamo
vas da Nacionalna služba zapošljavanja evidentira, u skladu sa zakonom,
nezaposlena lica koja dođu lično i prijave se na evidenciju. Naša je
pretpostavka da se određeni broj ljudi, kada ostane bez posla, pasivizira i ne
traži aktivno posao, ili prelaze u zonu sive ekonomije i ne dolaze na
evidenciju", nedavno su iz Nacionalne službe zapošljavanja objasnili
reporteru jedne beogradske televizije.
U
ovom objašnjenju i leži trik kako se veštačkim putem smanjuje broj
nezaposlenih. Pad broja zaposlenih ne evidentira se, dakle, po upoređivanju
broja zaposlenih nekada i sada, već po broju nezaposlenih. A status
nezaposlenog u ovoj zemlji je najlakše izgubiti.
Po
važećem zakonu, nezaposleni se sa liste NSZ-a automatski skida ako se ne
odazove na zakazani termin za razgovor. Na tom razgovoru njemu jedino izlupaju
nove pečate po knjižici, provuku ga kroz evidencioni sistem i zakažu mu novi
razgovor na kome će isto da mu urade. Nezaposleni, dakle, ovim pojavljivanjem
ništa ne dobija.
Istovremeno
od NSZ-a nezaposleni ne dobija nikakvu naknadu putnih troškova koji mu nastaju
zbog ove birokratske šetnje. Mnogi nezaposleni, koji ionako jedva preživljavaju
od mizerne socijalne pomoći (iznosi u proseku manje od 80 evra mesečno) zbog
ovoga rado odustaju od hodočašća u najbliži biro NSZ-a.
Skinuti
sa liste NSZ-a oni onda za državnu statistiku prestaju da budu nezaposleni.
Nisu ni zaposleni za istu tu statistiku, doduše, ali se o tome malo vodi
računa. Važno je da ovaj podatak može da iskoristi neki od naših političara
kako bi nam dalje mazao oči.
Najveći
broj domaćih političara i njima sklonih analitičara osnovni razlog za sunovrat
srpske privrede i celog društva vidi u zakasneloj privatizaciji. Ovaj izgovor
tek nema veze sa zdravim razumom, ma koliko se neki trudili da nam poture
raznorazne statističke podatke i ekonomske teorije.
Kao
prvo, SFRJ nije znala šta je to privatizacija, pa je i pored toga ondašnja
privreda imala višestruko manji spoljni dug nego što je današnji zbirni dug
svih nekadašnjih republika. Istovremeno su plate bile realno mnogo više, a
troškovi života niži.
Besplatno
školovanje na svim nivoima, stanovi solidarnosti sa smešnom kirijom, kao i
jeftino letovanje u radničkom odmaralištu na moru ili planini - sve je to davni
san za ovo društvo. O tome da u ono vreme nisu gladovali ni nezaposleni, čiji
je broj ionako bio u okviru statističke greške, ne vredi danas ni pisati.
Privatizacija,
dakle, ne mora da bude čarobni štapić za izlazak iz krize i tako dolazimo do
druge tačke pobijanja lažnog izgovora da je za sve krivo kašnjenje.
Manje
je važno, ako je uopšte, kada se nešto privatizuje, od načina kako se
privatizuje. Još početkom ovog veka dobronamerni stručnjaci su upozoravali da
je model koji je demokratska hajdučija na vlasti izabrala za privatizaciju
razoran po srpsku privredu. To nije bila nikakva privatizacija, već gola
otimačina.
Čak
su i firme sa izvanrednim bilansima prodavane ispod svake normalne cene,
neretko i za manje para nego što je vredela njihova nepokretna imovina. U
suštini, ta imovina je uglavnom bila i jedini razlog za kupovinu neke firme.
Preduzeća
koja su stvarno vredela stotine miliona evra, sa brendom poznatim u celom
svetu, prodavana su za nekoliko miliona evra i to, često, na šestogodišnju
otplatu. U vremenima Đinđićeve i Živkovićeve vlade, neretko se
dešavalo da privatizacioni kupac rasproda veći deo imovine kupljene firme, od
tih para otplaćuje kredit Agenciji za privatizaciju, a ostatak strpa u svoj
džep. Kada bi rasprodao sve što je hteo i mogao, kupac bi jednostavno prestao
da otplaćuje kredit, a Agencija bi poništavanjem privatizacije natrag dobila
samo mrvice onoga što je ranije prodala.
Radnici
bi, naravno, u takvim preduzećima bili običan balast novom poslodavcu koji im
mesecima, a ponekad ni godinama, nije davao plate, niti im je uplaćivao
doprinose.
Kasnije
je ovakva mogućnost manipulisanja i krađe bila nešto sužena novim zakonskim
propisima, ali je za najznačajnije firme bilo već prekasno, a ni novi propisi
nisu potpuno elminisali lovce u mutnom. Promenio se jedino način muljanja.
Danas
se neka firma jeftino kupuje tako što se prvo dovede do stečaja. To izvede ili
od države, kao većinskog vlasnika postavljeni direktor, ili fiktivni
privatizacioni kupac čija je uloga jedino da ruinira preduzeće kako bi ga pravi
zainteresovani posle jeftino kupio.
Da bar lepo izgleda
Sposobne
ubice firmi, kako ih u međuvremenu zovu, u stanju su i da najuspešnije
preduzeće unište za godinu dana. Privatizacija se onda poništava, ali država
sada može preduzeće da proda u direktnoj nagodbi, bez tendera, i to po uslovima
koji su daleko povoljniji po kupca. Novi vlasnik nema čak ni obavezu izrade
socijalnog plana, pa zaposlene može bukvalno da izbaci na ulicu.
U
svakom slučaju, najveći gubitnici u svemu ovome su radnici privatizovanih firmi
i ceo narod. Nije, dakle, toliko važno kada se prodavalo, već pod kojim
uslovima. Da se sve radilo razumnije, onako kako su to učinili naši pametniji
susedi, danas ni kriza u Srbiji ne bi bila toliko žestoka.
Da
sa celokupnom srpskom privredom, što će reći i celom državom, nešto debelo nije
u redu, pokazuju i ovako frizirani statistički podaci. Na drugom mestu po broju
novih nezaposlenih nalazi se srpska industrija, iz koje je na ulicu od početka
krize otišlo 79.000 ljudi, odnosno 14,9 odsto tamo zaposlenih radnika. Pre krize,
ali i pre Tadića, u industriji je radilo 526.000 radnika, a danas samo
njih 447.000.
Srpska
industrija nije, međutim, lider po broju gašenja radnih mesta. U domaćem agraru
do krize je radilo 232.000 delatnika, dok ih sada ima tek 163.000, što je pad
od 29,9 odsto! Skoro svaki treći srpski ratar je za protekle dve godine ostao
bez posla, a samim tim i bez prihoda.
Već
iz prethodnih podataka je jasno da se najmanje ulaže u proizvodne delatnosti u
ovoj zemlji, što znači da ovde najmanje dolaze ozbiljni investitori spremni da
nekoliko godina ulažu pre nego što počnu da žanju prihode. Većinu njih čine
belosvetski i domaći prevaranti koji investiraju samo u trange-frange akcije,
posle kojih sa sve imovinom napuštaju Srbiju. Takav
nam je imidž, sa tim moramo da se pomirimo.
I
sama domaća vlast se identično ponaša. Umesto ekonomski isplativih velikih
radova u infrastrukturi, najviše se ulaže u projekte koji lepo izgledaju tokom
predizborne kampanje. Da se ozbiljno radi na koridorima 10 i 11 tu bi bilo
uposlene desetine hiljada domaćih radnika i najveći deo naše mehanizacije.
Investicije bi se višestruko vratile Srbiji, jer i ozbiljni strani investitori
ulažu tamo gde postoji zadovoljavajuća infrastruktura. Zašto bi danas neko
investirao u, na primer, Novi Pazar, kada tamo nema železničke pruge, putevi su
u katastrofalnom stanju, a ni telekomunikaciona mreža nije razvijena?
Isto je i sa desetinama drugih mesta u Srbiji na koje
niko više ni ne misli. Umesto što se spiskalo preko 150 miliona evra na novi
most u Beogradu, trebalo je da se pristupi nekom od jeftinijih rešenja, a da se
razlika u novcu uloži u ostale infrastrukturne projekte koji su potrebniji ovoj
zemlji i njenom glavnom gradu.
Građevinski sektor, koji je teško pogođen ovom krizom, na
ovaj način bi dodatno profitirao i dobio finansijski podsticaj koji bi mu pomogao
da preživi. U ovom trenutku se u najvećim centrima Srbije ionako
skoro ništa više ne zida, jer je tržište em prezasićeno em su krediti za kupovinu nekretnina za većinu
građana samo daleki san.
Narod je običan balast
"Inflacija se otela kontroli, država je finansijski slaba pa mora da se zadužuje i kod komercijalnih banaka, javni dug se povećava... Svi ti rizici prelivaju se na komercijalne banke koje posluju na
srpskom tržištu i utiču na određivanje cene njihovih usluga", kaže profesor Ljubomir Madžar.
Zbog toga su i krediti za građane
iz dana u dan sve skuplji, a nebeske visine će dostići
onog momenta kada se odustane od veštačkog
visokog kursa dinara. Onaj ko danas ima prosečnu platu od 346 evra
ionako nema čemu posebnom da se nada kada je u pitanju dobijanje pozajmice od banaka. Sa
nekih 1.000 do maksimalno 2.000 evra potrošačkog
kredita koji bi mu eventualno odobrila neka banka, on u najboljem slučaju
može da kupi nešto garderobe i poneki kućni aparat. Posle toga će
zajam godinama da otplaćuje, pod uslovom da sve to vreme uopšte ima neke prihode.
Nezaposleni i ostale socijalne kategorije tek nemaju čemu
da se nadaju. Sa prosečnih osamdesetak evra mesečno pripadnik jedne od ove dve grupe u
najboljem slučaju može da se nada dobijanju nekog od retkih i škrtih start-ap
kredita od države, kako bi pokrenuo samostalni posao.
Da bi eventualno i dobio onih 1.600 evra, koliko država
nudi, taj nesrećnik mora nedeljama, nekada i mesecima da obigrava razne šaltere
i prikuplja neophodnu dokumentaciju, da bi zatim takođe
mesecima kukumavčio kod nadležne državne agencije da mu se pare i uplate. Posle svega, većina
njih odustaje od ove lažne državne pomoći i vrati se u red za bonove za najbližu javnu kuhinju.
Gotovo da je neverovatna vest da se u ovim vremenima
krize, gladi i opšteg siromaštva broj narodnih kuhinja smanjuje. Između 160 i 200 miliona evra (zavisi kom obračunu se poveruje) grad Beograd je mogao da izdvoji za most preko Ade, dok bi
tek jedan do dva odsto ove sume bio dovoljan za održavanje u životu javnih kuhinja u Beogradu. Tih para, očigledno nije bilo, pa su mnoge od njih morale da zatvore svoja vrata.
I inače bi bilo interesantno kada bi neko
mogao da sazna kada je u Srbiji poslednji put izgrađen
neki starački dom, bolnica, škola, prihvatilište za beskućnike... Siromašni su ovoj vlasti nepotrebni višak koga bi da se reši,
a po svemu sudeći i ceo narod joj je samo običan balast.
Jesti je luksuz
U
kolikom smo beznađu, može da se vidi i po zvaničnoj definiciji srednje
klase u srpskom društvu: njoj pripadaju oni
koji imaju prihode veće od elementarnih potreba
za domaćinstvo.
Procenjuje
se da od ukupnog stanovništva Srbije srednjoj klasi pripada tek između 10 i 15 odsto. Jedno ovakvo domaćinstvo sa dvoje odraslih i
zaposlenih prosečno prihoduje između 150.000 i 500.000 dinara.
Sa
druge strane, najmanje jedna trećina stanovnika Srbije živi ispod granice siromaštva, koja je ovde spuštena
na nivo prihoda od jednog dolara dnevno, što se u svetu uobičajeno tretira kao ekstremno siromaštvo.
Primaoci
socijalne pomoći u Srbiji skoro nigde ne
mogu da steknu pravo da im se plate troškovi stanovanja
(komunalije, struja voda i slično). Kada sve to poplaćaju od prosečne socijalne pomoći u visini od nekih 8.000 dinara, većini ne ostane ništa za kupovinu hrane ili odeće.
S
obzirom da MMF insistira na daljem smanjenju javne potrošnje, sigurno je da se
situacija najsiromašnijih stanovnika ove zemlje neće u dogledno vreme poboljšati. Jeger i Lisovolik iz
ove međunarodne organizacije, već su stanovnicima Srbije
skrenuli pažnju da oni ovdašnje penzije smatraju previsokim teretom za republički budžet.
Slučaj kragujevačkog curenja
Grčka kriza enormne zaduženosti krenula je od lokalnog nivoa, a slično se dešava i u Srbiji.
Nedavno
je nezavisni revizor utvrdio da je Kragujevac prezadužen i da se u pitanje
dovodi njegova likvidnost. Gradska vlast na čelu sa Veroljubom Verkom
Stevanovićem očigledno je varala pri sastavljanju poslednjeg godišnjeg izveštaja.
Nezavisni
revizor je u svojoj kontroli utvrdio da grad duguje 3,6 milijardi dinara, od čega 1,5 milijardi otpada na obaveze po kreditima i dobavljačima. Čak 170 miliona dinara je
prošle godine Kragujevac dao sportskim udruženjima, a da se
ne zna za šta je taj novac zaista i utrošen.
Direktni
i indirektni korisnici budžeta, kako je ocenio
revizor, nisu uspostavili sistem interne kontrole kao ni sistem interne
revizije, kako je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu i drugim aktima. Srpski rečeno: nekontrolisano je curelo
na sve strane.
Informativna
služba gradske skupštine posle ovoga je samo objavila da je nezavisni revizor dao ukupno pozitivnu
ocenu (?!) izvršenja budžeta grada Kragujevca za 2010. godinu, ne iznoseći i primedbe revizora.
Agrar po Mirku
Predsednik
vlade Mirko Cvetković nedavno je najavio nove
subvencionisane kredite za srpski agrar. Ministar poljoprivrede Dušan Petrović je istovremeno rekao da su
subvencionisani krediti najvažnija agrarna mera kojom bi trebalo da se, na prvom mestu, revitalizuje ovdašnje stočarstvo.
Problem
je u tome što je zajam sa bez obzira
koliko niskim kamatama, pa čak i bez njih, skup novac.
Korisnik kredita se tako obavezuje da prihoduje dovoljno da obnavlja
proizvodnju, obezbedi sebi i porodici preživljavanje i dodatno još izdvaja za
otplatu rate kredita. Da li je srpski poljoprivrednik u stanju da izvede tako
nešto, kada danas i bez otplate kredita jedva sastavlja kraj sa krajem?
U
svetu se u ovakvim slučajevima radi drugačije. Zajam se tretira kao bespovratan, naravno ako se potroši namenski. U suprotnom se vraća sa kamatom koja odgovara običnom komercijalnom kreditu.
Države
koje ovako postupaju znaju da se u krajnjoj liniji sav novac ponovo slije u
budžet. Prvo što povećana proizvodnja dovodi do
povećanog prometa, pa samim tim i do povećanja prihoda od PDV-a. Istovremeno, a to je drugi značajan efekat ovakvih mera, smanjuje se i pritisak na budžetska davanja, jer se smanjuje i broj korisnika pomoći za socijalno ugrožene.