https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Ponor

Ponor

Laži i prevare: najnoviji statistički podaci govore da smo u krizi po svemu najlošiji u regionu, sasvim suprotno od svega što lupetaju iz vrha vlasti

 

Oni lažu i mažu mi gmižemo i ližemo

 

Nasuprot neodmerenim izjavama domaćih vlastodržaca, srpska privreda se u poslednje dve godine sunovratila, a taj trend se i dalje nastavlja. Umesto revitalizacionih ulaganja u privredu, ova vlast rešenje pokušava da nađe u daljoj besomučnoj privatizaciji od koje ni do sada nismo imali nikakve koristi, a narod pušta da gladuje gledajući izgradnju faraonskih objekata. Jedina uteha je što smo skoro pali na afrički nivo, a niže od toga ne može

 

Igor Milanović

 

Šef Misije MMF-a u Srbiji Albert Jeger i stalni predstavnik MMF-a u Srbiji Bogdan Lisovolik pre nekoliko dana šokirali su srpsku javnost podatkom koji se, istina, mogao naslutiti, ali je vlast stalno ubeđivala narod da to nije tačno.

Dohodak po stanovniku je u Srbiji sa skoro dvostruko višeg iznosa u odnosu na druge zemlje u istočnoj Evropi opao na oko polovinu dohotka u tim zemljama. "Ta zapanjujuća ekonomska činjenica može da objasni zbog čega su građani Srbije toliko nezadovoljni životnim standardom", navode Jeger i Lisolovik.

Svi se sećaju kako je po izbijanju svetske ekonomske krize Božidar Đelić tvrdio kako će kriza da ubrza rast srpske privrede, jer će, smatrao je ovaj priučeni srpski Nostradamus, bogati ovamo da pohrle da investiraju zbog niske cene radne snage. Kada bi se delila Nobelova nagrada za glupost, Đelić bi bio među najozbiljnijim kandidatima, mada bi mu protivkandidati bili ostali "ekonomski eksperti" ove propale vlade.

Umesto napretka, ili bar pada u granicama nekog proseka u okruženju, Srbija je doživela pravi sunovrat. Skoro da nema ni jedne druge evropske zemlje koja u bilo kom privrednom ili finansijskom aspektu stoji bar isto tako loše kao i mi. Gorih ionako nikada nije ni bilo.

Jedino nam se Hrvatska malo približila po pitanju pada broja zaposlenih u odnosu na mesece pre izbijanja krize. Tamo ima 10,9 odsto manje zaposlenih nego u pretkriznom periodu, a kod nas 220.000, odnosno 11,2 odsto. U nekadašnjoj siromašnoj jugoslovenskoj republici Makedoniji danas ima - više zaposlenih nego pre krize.

Još oko 200.000 ljudi u Srbiji radi u preduzećima koja su na ivici stečaja, tako da lako može da se desi da broj nezaposlenih do kraja godine zvanično bude za preko 20 odsto viši od njihovog broja u pretkriznom periodu. Ovi radnici su statistički zaposleni, ali bez prihoda, što samo još više povećava armiju gladnih u Srbiji.

 

Inteligentan slučaj

 

Tokom krize su plate u okruženju realno rasle, jer se na nemonopolistički uređenom tržištu trgovci bore za svaku mušteriju. Kako je ukupna kupovna moć stanovnika u susednim zemljama pretila da padne, čime bi automatski bio smanjen i promet u privredi, trgovci su na vreme počeli da snižavaju cene ne bi li zadržali što je više moguće mušterija.

Naše tržište je striktno monopolizovano, pa se niko nije brinuo za mogući pad prometa, a i vodeći ekonomisti su nam u rangu Đelićeve inteligencije, zbog čega je kupovna moć stanovništa kod nas dramatično opala. Čak i oni koji rade i zarađuju, danas imaju za 20 odsto, odnosno petinu, niže prihode u odnosu na poslednji mesec pre krize.

Od ostalih zemalja u regionu, još je jedino u Hrvatskoj zabeležen pad zarada, ali za samo 3,4 odsto.

Prosečna plata u Srbiji je u septembru 2008. iznosila 430 evra, dok je u martu ove godine bila 346 evra. Ovaj podatak treba uzeti sa izuzetnom rezervom, jer se do ove svote došlo najviše zahvaljujući veštačkim održavanjem nerealno visokog kursa dinara u odnosu na evro. Istovremeno su trgovci, međutim, cene povećavali u skladu sa inflacijom, pa je tako u Srbiji sve realno mnogo skuplje nego pre krize.

Inflacija je u aprilu ove godine u odnosu na isti mesec prošle godine dostigla zabrinjavajućih 14,7 odsto. Godišnja inflacija u Makedoniji iznosi 4,8 odsto, a u Crnoj Gori 3,7 odsto. U Bosni i Hercegovini su u prva tri meseca ove godine, u odnosu na isti period lane, cene porasle tri odsto, a u Hrvatskoj 2,6 odsto. Godišnji rast potrošačkih cena u Sloveniji je 1,9 odsto.

Zahvaljujući ovakvim kretanjima nekada siromašna Makedonija nas je skoro stigla sa platama. Prosečni radnik tamo zarađuje 332 evra. Crna Gora nas je uveliko prešišala, tamo se u proseku mesečno zarađuje 506 evra, a od nas više zarađuju i u Bosni i Hercegovini (409 evra). O Hrvatskoj (prosek 707 evra) i Sloveniji (prosek 970 evra) ne vredi ni da razmišljamo.

Poigravanje statistikom i njeno štimanje je poslednji metod koji preostaje ovoj vlasti da pokaže kako još nismo dosegli afrički nivo. "Statistika, naša dika, što poželiš to i naslika".

Tako je Republički zavod u tišini, bez medijske pompe, pre neku godinu smanjio broj članova prosečne porodice sa četiri na tri, ali ni tako umanjena porodica još uvek od svoje prosečne plate ne može da kupi prosečnu potrošačku korpu. Da smo ostali na nivou četvoročlane porodice tek bi se onda video duboki jaz koji nas danas deli od nekadašnjih srećnijih vremena kada se nije gladovalo, a imalo se i za letovanje na moru.

I statistički podatak o porastu broja nezaposlenih za "samo" 220.000 ljudi treba uzeti sa velikom dozom opreza. MMF sa svoje strane smatra da je tokom krize u Srbiji bez posla ostalo 440.000 ljudi, dakle duplo više od brojke koju nam nudi republička administracija.

 

Trik sa nezaposlenima

 

"Podsećamo vas da Nacionalna služba zapošljavanja evidentira, u skladu sa zakonom, nezaposlena lica koja dođu lično i prijave se na evidenciju. Naša je pretpostavka da se određeni broj ljudi, kada ostane bez posla, pasivizira i ne traži aktivno posao, ili prelaze u zonu sive ekonomije i ne dolaze na evidenciju", nedavno su iz Nacionalne službe zapošljavanja objasnili reporteru jedne beogradske televizije.

U ovom objašnjenju i leži trik kako se veštačkim putem smanjuje broj nezaposlenih. Pad broja zaposlenih ne evidentira se, dakle, po upoređivanju broja zaposlenih nekada i sada, već po broju nezaposlenih. A status nezaposlenog u ovoj zemlji je najlakše izgubiti.

Po važećem zakonu, nezaposleni se sa liste NSZ-a automatski skida ako se ne odazove na zakazani termin za razgovor. Na tom razgovoru njemu jedino izlupaju nove pečate po knjižici, provuku ga kroz evidencioni sistem i zakažu mu novi razgovor na kome će isto da mu urade. Nezaposleni, dakle, ovim pojavljivanjem ništa ne dobija.

Istovremeno od NSZ-a nezaposleni ne dobija nikakvu naknadu putnih troškova koji mu nastaju zbog ove birokratske šetnje. Mnogi nezaposleni, koji ionako jedva preživljavaju od mizerne socijalne pomoći (iznosi u proseku manje od 80 evra mesečno) zbog ovoga rado odustaju od hodočašća u najbliži biro NSZ-a.

Skinuti sa liste NSZ-a oni onda za državnu statistiku prestaju da budu nezaposleni. Nisu ni zaposleni za istu tu statistiku, doduše, ali se o tome malo vodi računa. Važno je da ovaj podatak može da iskoristi neki od naših političara kako bi nam dalje mazao oči.

Najveći broj domaćih političara i njima sklonih analitičara osnovni razlog za sunovrat srpske privrede i celog društva vidi u zakasneloj privatizaciji. Ovaj izgovor tek nema veze sa zdravim razumom, ma koliko se neki trudili da nam poture raznorazne statističke podatke i ekonomske teorije.

Kao prvo, SFRJ nije znala šta je to privatizacija, pa je i pored toga ondašnja privreda imala višestruko manji spoljni dug nego što je današnji zbirni dug svih nekadašnjih republika. Istovremeno su plate bile realno mnogo više, a troškovi života niži.

Besplatno školovanje na svim nivoima, stanovi solidarnosti sa smešnom kirijom, kao i jeftino letovanje u radničkom odmaralištu na moru ili planini - sve je to davni san za ovo društvo. O tome da u ono vreme nisu gladovali ni nezaposleni, čiji je broj ionako bio u okviru statističke greške, ne vredi danas ni pisati.

Privatizacija, dakle, ne mora da bude čarobni štapić za izlazak iz krize i tako dolazimo do druge tačke pobijanja lažnog izgovora da je za sve krivo kašnjenje.

Manje je važno, ako je uopšte, kada se nešto privatizuje, od načina kako se privatizuje. Još početkom ovog veka dobronamerni stručnjaci su upozoravali da je model koji je demokratska hajdučija na vlasti izabrala za privatizaciju razoran po srpsku privredu. To nije bila nikakva privatizacija, već gola otimačina.

Čak su i firme sa izvanrednim bilansima prodavane ispod svake normalne cene, neretko i za manje para nego što je vredela njihova nepokretna imovina. U suštini, ta imovina je uglavnom bila i jedini razlog za kupovinu neke firme.

Preduzeća koja su stvarno vredela stotine miliona evra, sa brendom poznatim u celom svetu, prodavana su za nekoliko miliona evra i to, često, na šestogodišnju otplatu. U vremenima Đinđićeve i Živkovićeve vlade, neretko se dešavalo da privatizacioni kupac rasproda veći deo imovine kupljene firme, od tih para otplaćuje kredit Agenciji za privatizaciju, a ostatak strpa u svoj džep. Kada bi rasprodao sve što je hteo i mogao, kupac bi jednostavno prestao da otplaćuje kredit, a Agencija bi poništavanjem privatizacije natrag dobila samo mrvice onoga što je ranije prodala.

Radnici bi, naravno, u takvim preduzećima bili običan balast novom poslodavcu koji im mesecima, a ponekad ni godinama, nije davao plate, niti im je uplaćivao doprinose.

Kasnije je ovakva mogućnost manipulisanja i krađe bila nešto sužena novim zakonskim propisima, ali je za najznačajnije firme bilo već prekasno, a ni novi propisi nisu potpuno elminisali lovce u mutnom. Promenio se jedino način muljanja.

Danas se neka firma jeftino kupuje tako što se prvo dovede do stečaja. To izvede ili od države, kao većinskog vlasnika postavljeni direktor, ili fiktivni privatizacioni kupac čija je uloga jedino da ruinira preduzeće kako bi ga pravi zainteresovani posle jeftino kupio.

 

Da bar lepo izgleda

 

Sposobne ubice firmi, kako ih u međuvremenu zovu, u stanju su i da najuspešnije preduzeće unište za godinu dana. Privatizacija se onda poništava, ali država sada može preduzeće da proda u direktnoj nagodbi, bez tendera, i to po uslovima koji su daleko povoljniji po kupca. Novi vlasnik nema čak ni obavezu izrade socijalnog plana, pa zaposlene može bukvalno da izbaci na ulicu.

U svakom slučaju, najveći gubitnici u svemu ovome su radnici privatizovanih firmi i ceo narod. Nije, dakle, toliko važno kada se prodavalo, već pod kojim uslovima. Da se sve radilo razumnije, onako kako su to učinili naši pametniji susedi, danas ni kriza u Srbiji ne bi bila toliko žestoka.

Da sa celokupnom srpskom privredom, što će reći i celom državom, nešto debelo nije u redu, pokazuju i ovako frizirani statistički podaci. Na drugom mestu po broju novih nezaposlenih nalazi se srpska industrija, iz koje je na ulicu od početka krize otišlo 79.000 ljudi, odnosno 14,9 odsto tamo zaposlenih radnika. Pre krize, ali i pre Tadića, u industriji je radilo 526.000 radnika, a danas samo njih 447.000.

Srpska industrija nije, međutim, lider po broju gašenja radnih mesta. U domaćem agraru do krize je radilo 232.000 delatnika, dok ih sada ima tek 163.000, što je pad od 29,9 odsto! Skoro svaki treći srpski ratar je za protekle dve godine ostao bez posla, a samim tim i bez prihoda.

Već iz prethodnih podataka je jasno da se najmanje ulaže u proizvodne delatnosti u ovoj zemlji, što znači da ovde najmanje dolaze ozbiljni investitori spremni da nekoliko godina ulažu pre nego što počnu da žanju prihode. Većinu njih čine belosvetski i domaći prevaranti koji investiraju samo u trange-frange akcije, posle kojih sa sve imovinom napuštaju Srbiju. Takav nam je imidž, sa tim moramo da se pomirimo.

I sama domaća vlast se identično ponaša. Umesto ekonomski isplativih velikih radova u infrastrukturi, najviše se ulaže u projekte koji lepo izgledaju tokom predizborne kampanje. Da se ozbiljno radi na koridorima 10 i 11 tu bi bilo uposlene desetine hiljada domaćih radnika i najveći deo naše mehanizacije. Investicije bi se višestruko vratile Srbiji, jer i ozbiljni strani investitori ulažu tamo gde postoji zadovoljavajuća infrastruktura. Zašto bi danas neko investirao u, na primer, Novi Pazar, kada tamo nema železničke pruge, putevi su u katastrofalnom stanju, a ni telekomunikaciona mreža nije razvijena?

Isto je i sa desetinama drugih mesta u Srbiji na koje niko više ni ne misli. Umesto što se spiskalo preko 150 miliona evra na novi most u Beogradu, trebalo je da se pristupi nekom od jeftinijih rešenja, a da se razlika u novcu uloži u ostale infrastrukturne projekte koji su potrebniji ovoj zemlji i njenom glavnom gradu.

Građevinski sektor, koji je teško pogođen ovom krizom, na ovaj način bi dodatno profitirao i dobio finansijski podsticaj koji bi mu pomogao da preživi. U ovom trenutku se u najvećim centrima Srbije ionako skoro ništa više ne zida, jer je tržište em prezasićeno em su krediti za kupovinu nekretnina za većinu građana samo daleki san.

 

Narod je običan balast

 

"Inflacija se otela kontroli, država je finansijski slaba pa mora da se zadužuje i kod komercijalnih banaka, javni dug se povećava... Svi ti rizici prelivaju se na komercijalne banke koje posluju na srpskom tržištu i utiču na određivanje cene njihovih usluga", kaže profesor Ljubomir Madžar.

Zbog toga su i krediti za građane iz dana u dan sve skuplji, a nebeske visine će dostići onog momenta kada se odustane od veštačkog visokog kursa dinara. Onaj ko danas ima prosečnu platu od 346 evra ionako nema čemu posebnom da se nada kada je u pitanju dobijanje pozajmice od banaka. Sa nekih 1.000 do maksimalno 2.000 evra potrošačkog kredita koji bi mu eventualno odobrila neka banka, on u najboljem slučaju može da kupi nešto garderobe i poneki kućni aparat. Posle toga će zajam godinama da otplaćuje, pod uslovom da sve to vreme uopšte ima neke prihode.

Nezaposleni i ostale socijalne kategorije tek nemaju čemu da se nadaju. Sa prosečnih osamdesetak evra mesečno pripadnik jedne od ove dve grupe u najboljem slučaju može da se nada dobijanju nekog od retkih i škrtih start-ap kredita od države, kako bi pokrenuo samostalni posao.

Da bi eventualno i dobio onih 1.600 evra, koliko država nudi, taj nesrećnik mora nedeljama, nekada i mesecima da obigrava razne šaltere i prikuplja neophodnu dokumentaciju, da bi zatim takođe mesecima kukumavčio kod nadležne državne agencije da mu se pare i uplate. Posle svega, većina njih odustaje od ove lažne državne pomoći i vrati se u red za bonove za najbližu javnu kuhinju.

Gotovo da je neverovatna vest da se u ovim vremenima krize, gladi i opšteg siromaštva broj narodnih kuhinja smanjuje. Između 160 i 200 miliona evra (zavisi kom obračunu se poveruje) grad Beograd je mogao da izdvoji za most preko Ade, dok bi tek jedan do dva odsto ove sume bio dovoljan za održavanje u životu javnih kuhinja u Beogradu. Tih para, očigledno nije bilo, pa su mnoge od njih morale da zatvore svoja vrata.

I inače bi bilo interesantno kada bi neko mogao da sazna kada je u Srbiji poslednji put izgrađen neki starački dom, bolnica, škola, prihvatilište za beskućnike... Siromašni su ovoj vlasti nepotrebni višak koga bi da se reši, a po svemu sudeći i ceo narod joj je samo običan balast.

 

 

 

 

 

 

 

Jesti je luksuz

 

 

U kolikom smo beznađu, može da se vidi i po zvaničnoj definiciji srednje klase u srpskom društvu: njoj pripadaju oni koji imaju prihode veće od elementarnih potreba za domaćinstvo.

Procenjuje se da od ukupnog stanovništva Srbije srednjoj klasi pripada tek između 10 i 15 odsto. Jedno ovakvo domaćinstvo sa dvoje odraslih i zaposlenih prosečno prihoduje između 150.000 i 500.000 dinara.

Sa druge strane, najmanje jedna trećina stanovnika Srbije živi ispod granice siromaštva, koja je ovde spuštena na nivo prihoda od jednog dolara dnevno, što se u svetu uobičajeno tretira kao ekstremno siromaštvo.

Primaoci socijalne pomoći u Srbiji skoro nigde ne mogu da steknu pravo da im se plate troškovi stanovanja (komunalije, struja voda i slično). Kada sve to poplaćaju od prosečne socijalne pomoći u visini od nekih 8.000 dinara, većini ne ostane ništa za kupovinu hrane ili odeće.

S obzirom da MMF insistira na daljem smanjenju javne potrošnje, sigurno je da se situacija najsiromašnijih stanovnika ove zemlje neće u dogledno vreme poboljšati. Jeger i Lisovolik iz ove međunarodne organizacije, već su stanovnicima Srbije skrenuli pažnju da oni ovdašnje penzije smatraju previsokim teretom za republički budžet.

 

 

 

 

Slučaj kragujevačkog curenja

 

Grčka kriza enormne zaduženosti krenula je od lokalnog nivoa, a slično se dešava i u Srbiji.

Nedavno je nezavisni revizor utvrdio da je Kragujevac prezadužen i da se u pitanje dovodi njegova likvidnost. Gradska vlast na čelu sa Veroljubom Verkom Stevanovićem očigledno je varala pri sastavljanju poslednjeg godišnjeg izveštaja.

Nezavisni revizor je u svojoj kontroli utvrdio da grad duguje 3,6 milijardi dinara, od čega 1,5 milijardi otpada na obaveze po kreditima i dobavljačima. Čak 170 miliona dinara je prošle godine Kragujevac dao sportskim udruženjima, a da se ne zna za šta je taj novac zaista i utrošen.

Direktni i indirektni korisnici budžeta, kako je ocenio revizor, nisu uspostavili sistem interne kontrole kao ni sistem interne revizije, kako je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu i drugim aktima. Srpski rečeno: nekontrolisano je curelo na sve strane.

Informativna služba gradske skupštine posle ovoga je samo objavila  da je nezavisni revizor dao ukupno pozitivnu ocenu (?!) izvršenja budžeta grada Kragujevca za 2010. godinu, ne iznoseći i primedbe revizora.

 

 

 

Agrar po Mirku

 

Predsednik vlade Mirko Cvetković nedavno je najavio nove subvencionisane kredite za srpski agrar. Ministar poljoprivrede Dušan Petrović je istovremeno rekao da su subvencionisani krediti najvažnija agrarna mera kojom bi trebalo da se, na prvom mestu, revitalizuje ovdašnje stočarstvo.

Problem je u tome što je zajam sa bez obzira koliko niskim kamatama, pa čak i bez njih, skup novac. Korisnik kredita se tako obavezuje da prihoduje dovoljno da obnavlja proizvodnju, obezbedi sebi i porodici preživljavanje i dodatno još izdvaja za otplatu rate kredita. Da li je srpski poljoprivrednik u stanju da izvede tako nešto, kada danas i bez otplate kredita jedva sastavlja kraj sa krajem?

U svetu se u ovakvim slučajevima radi drugačije. Zajam se tretira kao bespovratan, naravno ako se potroši namenski. U suprotnom se vraća sa kamatom koja odgovara običnom komercijalnom kreditu.

Države koje ovako postupaju znaju da se u krajnjoj liniji sav novac ponovo slije u budžet. Prvo što povećana proizvodnja dovodi do povećanog prometa, pa samim tim i do povećanja prihoda od PDV-a. Istovremeno, a to je drugi značajan efekat ovakvih mera, smanjuje se i pritisak na budžetska davanja, jer se smanjuje i broj korisnika pomoći za socijalno ugrožene.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane