Na licu mesta
Dok ministar prosvete prima naređenja iz
Brisela svakog četvrtka, srpsko visokoškolstvo proizvodi kadrove za izvoz u
inostranstvo
Kome trebaju naši akademci ?
Piše: Aleksa Mijajilović
poljoprivrednik iz Rušnja
Svakoga dana prolazim pored naših državnih
fakulteta u bulevaru kralja Aleksandra i gledam ispred njih našu mnogobrojnu a
najpametniju mladost. Začuđujuće je to da i pored totalnog uništenja srpske
ekonomije, privrede, industrije, kao i mnogobrojnih organizacija vanprivrede, u
poslednjih deset i kusur godina na našim državnim fakultetima se ne smanjuju
kvote za upis novih studenata. Broj studenata se ne smanjuje a potrebe za njima
su u Srbiji iz dana u dan sve manje i manje.
Opravdano se nameće pitanje kome toliki
broj svršenih studenata, novih akademskih građana uopšte i treba?
Nije sporno da oni trebaju samim
fakultetima jer od ogromnih iznosa upisnina i od onih drugih plaćanja studenata
zaposleni na fakultetima veoma lepo, čak i za naše uslove neprimereno lepo
žive. Privredi, državi i ostalima toliki broj studenata svakako ne treba. Ono
malo preostalih uspešnih firmi koje su pokupovali stranci i nije propalo
privatizacijom dovelo je u Srbiju iz svojih zemalja rukovodeće kadrove te im
naši akademci ne trebaju.
U državnim i paradržavnim strukturama
vlasti vladajuće političke stranke zapošljavaju svoje kadrove, poslušnike, među
kojima skoro i da nema fakultetski obrazovanih ljudi sa diplomom naših državnih
fakulteta.
Danas su nam na primer Skupština i Vlada
prepune, sve do najodgovornijih funkcija diplomaca sa privatnih fakulteta koji
služe da se političkim kadrovima brzom brzinom dodeljuju diplome visokog
obrazovanja iza kojih ne stoji ama baš nikakvo znanje a samim tim ni muka tj.
napor. Sve menadžer do menadžera. Ponavlja se priča iz perioda neposredno posle
Drugog svetskog rata, samo što su tada za to služili ubrzani kursevi i
partijske škole a ne privatni fakulteti, da se partijskim kadrovima dodeljuju
diplome neophodne da bi oni obavljali odgovorne poslove u društvu.
Dakle, u vreme velike nestašice para u
budžetu Republike Srbije postavlja se pitanje zašto država ne smanji broj
studenata na svojim fakultetima na optimalan, odnosno neophodan nivo, čime bi
uštedela ogromna sredstva?
Jedan od odgovora nameće se na prvi
pogled, prosto bode oči, naročito kada su u pitanju studije tehničkih i
prirodnih nauka.
Ukoliko se zna da je od 5. oktobra 2000.
godine Srbija postala država ograničenog suvereniteta, da su od tada na vlasti
ljudi koje postavljaju Vašington i Brisel, kvote za upis studenata mogu da se
smanje samo uz njihovu dozvolu. (Pre nedelju-dve, gostu u jednoj TV emisiji
mrtav-ladan javno izjavi da svakog četvrtka naš ministar prosvete dobija naloge
i uputstva iz Brisela šta treba da radi!).
Pa zašto ih onda ne smanjuju? Nije Zapad
lud da to učini tj. odobri, jer sva ta naša pametna deca kada završe fakultete,
pre svih elektrotehnički, mašinski, tehnološki, medicinski, rudarsko-geološki i
slične, nemajući šta da traže u srpskoj privredi niti u srpskom društvu,
zaposliće se pre svega na Zapadu. Ne menjajući postojeće stanje što se tiče
broja studenata država Srbija tj. njeni poreski obveznici kao i roditelji
studenata finansiraće i dalje školovanje veoma stručnog, u svetskim razmerama
kvalitetnog kadra, mladih punih energije stručnjaka koje će na kraju Zapad da
dobije kao na tacni i to još za džabe. U njihovo stvaranje neće on da utroši ni
jednog jedinog evra. Srpsko društvo će da uloži ogromna sredstva u njihovo
školovanje ali neće njihovo stečeno znanje da upotrebi u svoju korist, radi
svog razvoja i prosperiteta, već će to znanje da prigrabi i eksploatiše
pametni, lukavi i podmukli Zapad a u cilju svog napretka i svog blagostanja.