Islam
O islamu
između svetova, ili, islam kakav islamisti ne žele da vide
Džihadom
na Mek Donald
Predgovor za
srpsko izdanje knjige Fuada Haleda Alama "Globalni islam", koji je
napisao profesor dr. Darko Tanasković a koji do sada nije u srpskim medijima
objavljivan, Tabloid u celosti donosi svojim čitaocima.
Profesor dr. Darko Tanasković
Na samom kraju prošlog i na početku ovoga
veka Evropom, a i Zapadom uopšte, zavladalo je gotovo febrilno, prenadraženo
zanimanje za islamske teme. Podstaknuto burnim i prekretnim zbivanjima u
zemljama bogatim naftom i prirodnim gasom, kao i protivrečnom ulogom koje su u
njima imale zapadne sile, predvođene Amerikom, a zatim i talasom islamističkog
terorizma, evropska javnost istovremeno je osećala potrebu da razume o čemu se
zapravo radi, naslućivala da je izložena perfidnim propagandnim manipulacijama
i zazirala od složenosti i težine saznanja do kojih bi je verodostojno
informisanje moglo dovesti.
Uz to, zapadnoevropska društva su se na
svome tlu sve dramatičnije suočavala s varničenjem između neintegrisanih imigrantskih
muslimanskih zajednica i sekularnog okruženja, opterećnog svakovrsnim životnim
brigama, koje je u odnosu na njih postepeno počelo da ispoljava sve izraženiju
ksenofobiju Italija u tom pogledu nije bila izuzetak.
I upravo u vreme narastanja
grozničavog interesovanja za sve islamsko i muslimansko na javnoj sceni su kao
najčešći tumači delovala „dvojica Alama", Magdi Alam (Magdi
Allam) i Haled Fuad Alam (Khaled Fouad Allam).
Čitaoci novina u kojima su pisali
kolumne i komentare, a i gledaoci televizijskih emisija u kojima su se iz
večeri u veče pojavljivali, prvo ih nisu razlikovali, svakako i usled
istovetnih prezimena, ali ne manje i zbog komotne površnosti s kojom se pristupalo
toj „neevropskoj", islamskoj problematici.
Prenosilo se, uz jutarnji espreso za
šankom, da je „Alam rekao" ovo ili ono o ratu u Iraku, o problemu
samoubilačkog terorizma ili pak o provokativnom zahtevu izvesnog Adela Smita da
se sa zidova italijanskih škola, navodno u ime poštovanja sekularnosti, uklone
raspeća.
Koji Alam, nije bilo važno. Postepeno,
kako su stvari postajale ozbiljnije i zapleti neprijatniji, počelo se uočavati
da ih „dvojica Alama" ne objašnjavaju baš na istovetan način, pa se sve
češće moglo čuti pitanje: koji Alam?
U početku je Magdi Alam bio neuporedivo
češći gost novinskih stranica i televizijskih studija. Rođen u Egiptu (1952),
kao petnaestogodišnjak prisutan u masi koja je klicala Naseru na kairskim
ulicama, u Italiji od 1972, diplomirani sociolog na prestižnom rimskom
univerzitetu „La Sapienza", od 1986. godine italijanski državljanin, Magdi
Alam se nametao ozbiljnošću, izvanrednom obaveštenošću i jasnoćom s kojom je
iznosio odrešite stavove i o onim najkomplikovanijim pitanjima.
Ubedljivosti su doprinosili asketski
izgled, odsustvo osmeha na licu oštrih crta, naočare strogog akademskog dizajna
i gramatički besprekoran i precizan italijanski jezik s prepoznatljivom odsečnom
dikcijom onih koji su ga savršeno naučili, ali na njemu nikada neće zapevati.
Magdi je suvereno vladao medijskom scenom,
a posle napuštanja lista La Repubblica, za koji je pisao od 1978. do 2003.
godine, postao je čak i zamenik direktora uticajnog dnevnika Corriere della
Sera. O svim pojavama i temama na neki način povezanim s islamom očekivao se
njegov sud i on je uvek bio spreman da ga samouvereno i nedvosmisleno ponudi,
što je blagotvorno delovalo na dezorijentisano i dobrim delom zblanuto javno
mnjenje i bilo zahvalno prihvatano kao mišljenje izvornog znalca, ali i
temeljno italijanizovanog intelektualca. Njegovi napisi i knjige o muslimanima
u Italiji smatrani su najpouzdanijim izvorima podataka i objektivnih ocena o
toj delikatnoj problematici.
Zbunjujući oportunizam
„Drugi Alam",
Haled Fuad ( r. 1955), poreklom Alžirac, od oca Marokanca i majke Sirijke,
posle perioda života u Alžiru i studija sociologije i politikologije u
Francuskoj, od 1990. godine je italijanski državljanin i profesor na
Univerzitetu u Trstu, kao i predavač na većem broju drugih visokoškolskih
ustanova u Evropi i svetu. Komentarima se oglašavao na stranicama poznatih
dnevnih listova La Repubblica i La Stampa, a u novije vreme je
kolumnista uticajnog ekonomsko-političkog glasila Il Sole 24 Ore.
I on je rado
viđen gost debatnih i kontaktnih televizijskih programa, a i autor nekolikih
zapaženih studija i knjiga. U odnosu na svog, najširoj publici poznatijeg
prezimenjaka, Haled Fuad javnim nastupom nije odavao ni približno isti stepen određenosti,
apodiktičnosti i samouverenosti, pa sledstveno ni ubedljivosti. Svaku tvrdnju
bi relativizovao nekim „ali", upuštao se u tumačenje dubinske sociokulturne
dimenzije pojava koje samo površinski mogu izgledati jednostavne i biti jednoznačno
interpretirane, ostavljao je publiku u sumnji koja ga je očigledno i samog razapinjala,
nije plenio i umirivao sigurnošću, već budio sve nove i nove dileme i slutnje,
što publika od medijskih „eksperata" ponajmanje očekuje i s negodovanjem
prima.
Razbarušene
kose, s jarećom bradicom, po pravilu neformalno odeven, Haled Fuad ni svojom
nekako boemskom pojavom nije ostavljao utisak poželjne ozbiljnosti i sređenosti,
dok su mu se u italijanskom, pogotovo kad bi se upuštao u zahtevnija hermeneutička
meandriranja, izdajnički projavljivali inicijalna frankofona jezičko-misaona
formacija i elementi tipično arapskog izgovora i sintakse. Njegova težnja ka analitičkoj
sveobuhvatnosti i ukazivanju na dublju suštinu i autentičnu ljudsku dimenziju posmatranih
pojava doživljavani su kao nesposobnost za disciplinovano razmišljanje i jasno
izražavanje. Kao zbunjujući oportunizam, čak.
Preobraćenje
Kako
je vreme odmicalo, odnos prema „dvojici Alama" polako se, medjutim, stao
menjati u korist „neodredjenog" i vazda zapitanog Haleda Fuada, dok su
neopoziva odsečnost i jednosmislenost Magdijevih sudova sve češće dolazile u raskorak
s životnom složenošću i izukrštanošću fenomena koji su uobličavali stvarnost
islamskog sveta i muslimanskih zajednica u zapadnoj, prvenstveno evropskoj dijaspori.
Javile su se,
štaviše, prve indicije i sumnje da Magdijeva rezolutnost možda i nije toliko
plod suverenog vladanja činjenicama, čvrste teorijske utemeljenosti i analitičke
rigoroznosti koliko apriorne ideološke opredeljenosti, a onda nužno i pristrasnosti.
Od uravnoteženog pristupa problematici islamskog sveta, unutarmuslimanskih
previranja i odnosa između islama i Zapada, Magdi Alam je polako klizio ka zauzimanju
stavova i izricanju sudova koji su ga objektivno doveli do uloge neformalnog,
ali utoliko uticajnijeg portparola jedne određene italijanske vlade desnog
centra i „politički korektnog" zastupnika zapadnih i izraelskih interesa u
islamskom svetu.
Zbog navodnih
ili stvarnih pretnji islamističkih ekstremista okružio se telohraniteljima, sve
manje se kretao u javnosti i okrenuo ispisivanju knjiga kojima je nastojao da racionalizuje,
a i opravda, svoju neočekivanu, a zapravo logičnu metamorfozu. Ređali su
se naslovi:
Kamikaze
made in Europe. Hoće li Zapad uspeti da porazi islamske teroriste?(2004), Pobediti
strah. Moj život protiv islamskog terorizma i nesvesnost Zapada (2005), Ja
volim Italiju. Vole li je Italijani? (2006), Živeo Izrael! Od ideologije
smrti do civilizacije života:moja priča (2007)...
Magdi Alam
se sve više udaljavao od svog prvobitnog lika objektivnog analitičara islamsko-hrišćanskog
civilizacijskog međuodnosa, zagovornika ravnopravnog uvažavanja verskog i
kulturnog pluralizma i borca protiv evropocentričnih antiislamskih predrasuda.
Na kraju puta je, poput Salmana Rušdija, Ibn Varaka i još nekih radikalnih
muslimanskih renegata, označio islam kao izvor svih zala i počeo usrdno upozoravati
Zapad na opasnost od svoje nekadašnje vere.
Ciklus je
zaključen na Vaskrs 2008, kad je, uz činodejstvovanje pape Benedikta XVI, Magdi
Alam ušao veru Hristovu i postao Magdi Kristijano Alam, što je poneseno opisao
u knjizi Isuse, hvala! Moje preobraćenje iz islama u hrišćanstvo (2008).
On je tako razrešio krizu svog identiteta, svojevrsnu unutrašnju razapetost
koju je sjajno uvežbanom samokontrolom i sigurnim držanjem pred javnošću
prikrivao do neprimetnosti, ali koja ga je, po svemu sudeći, opterećivala još
od useljavanja u Italiju, o čemu svedoče i neke privatne epizode njegove
životne priče.
U svakom
slučaju, legitiman čin i slobodan izbor čoveka koji je odabrao potpunu asimilaciju
kao najdelotvorniji put uklapanja u sredinu kojoj je odlučio da pripadne bez
ostatka i bez griže savesti. Šta je drugo i mogao učiniti, ako je osećao
potrebu za „čistim" rešenjem i napuštanjem nemira limba kojim
beznadežno tumaraju mnogi muslimanski imigranti u hrišćanskoj i posthrišćanskoj
Evropi?
Drugo
rešenje, podjednako odrešito, moglo je biti samo suprotna krajnost, fundamentalističko
odbacivanje civilizacijskih vrednosti i običaja evropskog okruženja, antagonističko
izolovanje i svojevrsna getoizacija unutar zajednice istovernika, uz osećanje virtuelnog,
duhovnog pripadanja svetskoj muslimanskoj opštini ( Umi).
Intelektualcu
Magdijevog obrazovanja i psihičkog sklopa, željnom javnog potvrđivanja i
ugleda, takav redukcionizam i pristajanje na neminovnu marginalizaciju nisu
mogli biti bliski. Mnogim evropskim muslimanima, međutim, jesu, što je i dovelo
do pojave neofundamentalizma u neintegrisanim muslimanskim zajednicama,
naročito u većim zapadnoevropskim gradskim centrima.
Srce na levoj strani
Posle konverzije,
Magdi Kristijano Alam izgubio je poverenje javnosti u pogledu merodavnosti
objašnjavanja i prosuđivanja pojava i zbivanja u islamskom svetu i u hrišćansko-muslimanskim
odnosima. Postao je glasnogovornik, pa i bojovnik jedne strane i jedne „istine",
što ga je verovatno na ličnom planu smirilo, ali i diskvalifikovalo kao glas
uravnotežene objektivnosti.
Pogledi tragalaca
za smislom sve više su se počeli okretati ka „nesigurnom komplikatoru" Haledu
Fuadu Alamu, a u onome što je ranije doživljavano gotovo kao smetenjaštvo i
nesposobnost za jasno i decidirano izjašnjavanje mnogi su, kako nemuslimani
tako i muslimani, stali prepoznavati svoje sopstvene nedoumice i lutanja.
Nepristajanje
na jednostavne odgovore pred složenim pitanjima postepeno je zadobijalo
poštovanje i van akademske sredine, u kojoj je Haled Fuad Alam već poodavno
učvrstio ugled jednog od najoriginalnijih i najinovativnijih evropskih i
svetskih islamologa sociološke i antropološko-filozofske orijentacije.
U vreme kad
je, pod pritiskom činjenica, i nemački profesor sirijskog porekla Basam
Tibi, najpoznatiji teoretičar „evroislama", kao jedine izgledne
perspektive za skladno uklapanje muslimana u evropskom društvenom prostoru
i u koordinatama poretka demokratske, sekularne i pravne države, izjavio
da u takav projekat više ne veruje ( Poste de veille, 25.5.2011), Haled
Fuad Alam je nastavio da angažovano promišlja fenomenologiju epohalnog
sučeljavanja islama i modernosti, odnosno globalizacije. Odbijao je da pristane
na stereotipne predstave i pojednostavljene sheme, daleko od pomisli da bi
rešenje dostojno čoveka moglo biti u potpunom otudjenju od matične tradicije
kroz asimilaciju „bez ostatka" ili, pak, u fundamentalističkom
zatvaranju i samozarobljavanju iluzijom posedovanja jedine, nesporne i sakrosantne
Istine.
U svojim
analizama, komentarima, studijama i knjigama više je postavljao pitanja, no što
je pretendovao na davanje odgovora, ali su njegova pitanja bila ona prava, što
je neretko neuporedivo vrednije, podsticajnije i saznajno korisnije od, po
prirodi stvari, egzaktno neproverljivih odgovora.
Zadržavši dekartovsku
skepsu stare dobre francuske racionalističke škole, ali i izbegavši njeno sve vidljivije
izrodjavanje u arogantni i površni cinizam, svestan osiromašujuće dekulturacije
i političke ideologizacije islama pod pritiskom globalizacijskog i fundamentalističkog
nivelisanja, dovoljno smeo da i dalje „nesavremeno", humanistički veruje u
čoveka nesvodljivog na jednu dimenziju, a s tananom i vazda budnom sposobnošću detektovanja
raznih lukavstava ideološkog uma, Haled Fuad Alam je, „sa srcem na levoj
strani", iz teksta u tekst obogaćivao i produbljivao svoj analitički
postupak.
Ne pristajući
na intelektualnu, ali ni moralnu, liniju manjeg otpora, upustio se u izazovno,
ali i rizično traganje za dubinskim smislom pojava u savremenom islamu i
prirode njegovog odziva na iskušenja globalizacije, uz sve izvesnije naslućivanje
da je reč o opštecivilizacijskim, a nikako samo islamskim fenomenima. Ovakvim
pristupom, osudjen je na stalno ostajanje u manjini, ali onoj koja nikada ne
može biti poražena osvetom olako prigrljene jednostranosti i zahvaljujući
kojoj se celosnom razumu, a samim tim i nadi, stalno otvaraju novi
horizonti.
Nužnost da se u izučavanju savremenog islama izbegne zamka pojednostavljivanja
i apsolutizovanja samo najvidljivijih i/ili najnametljivijih aspekata njegovog očitovanja
i ranije je isticana.
Tako je,
recimo, na naučnom skupu „Islam i društvene promene",
održanom u Lozani 1996. godine, Muhamed Arkun (1928-2010) jedan od najpronicljivijih
savremenih islamologa, na čije se putokaze Haled Fuad Alam rado oslanja, ukazao
na metodološku štetnost i heurističku jalovost zadržavanja analitičke pažnje
isključivo na strogo omeđenoj, „plitkoj" političkoj pojavnosti savremenog
islama.
Polazeći od
duhovite metaforizacije odnosa između islama i mondijalizacije (=
globalizacije) u studiji Bendžamina Barbera Džihad versus
McWorld: mondijalizacija i integrizam protiv demokratije, Arkun poručuje da
„nasilje koje razdire veliki broj muslimanskih društava (...) ne odražava samo
teške unutrašnje krize, već protest zajednički svim društvima, uključujući i
ona zapadna, protiv slepih sila mondijalizacije nazvane McWorld",
da bi na kraju proročki zaključio:
„...Ima
razloga za verovanje da se podzemno odvijaju tokovi koji vode ka gorem ili ka
boljem; vidljivost bliskog horizonta, recimo onog iz 2010, ostaće i dalje
zamućena sve dok se društvene nauke budu ograničavale na takoreći novinarsko
opisivanje površinskih zbivanja, oslanjajući se pri tome na ono što govore najbučniji
akteri, oni najneposrednije uključeni u osvajanje političke ili verske
moći".
Nova
istoriografija
U poglavlju
posvećenom savremenom islamu, koje mu je ugledni religiolog Đovani Filoramo
poverio u odličnoj kolektivnoj sintezi Islam, zalažući se za
prevazilaženje takve komotne ili tendenciozne površnosti, a u punom sazvučju s Arkunovim
stavovima, Fuad Haled Alam je našao za shodno da napiše:
„Prenaglašavanje
apologetskog diskursa savremenog islama dovodi do potcenjivanja radova naučnika
poput Muhameda Arkuna. (...) U svakom slučaju, kako to sugeriše upravo Arkun,
rasprava o islamu treba da bude ugrađena u jednu mnogo obuhvatniju, a samim tim
i mnogo kompleksniju. Otud i neophodnost interdisciplinarnog pristupa aktualnim
kretanjima u muslimanskom svetu".
S posvećeničkom
metodološkom doslednošću, Alam u svim svojim radovima razvija tu obuhvatnu i interdisciplinarnu
raspravu o islamu u savremenom svetu. A to je veoma zahtevna avantura duha:
valja se istovremeno izmaći od varljive pojavnosti i umaći zamkama klišea i
stereotipa, ali i odvažno uroniti u samu srž problematike koja, pored intelektulanog,
osobito za čoveka „između svetova", podrazumeva i nemalo emocionalno i
moralno iskušenje.
Blagodareći fascinantnoj
načitanosti i prostranim znanjima iz mnogih oblasti, rasterećenosti od bilo
kakvih kulturocentričnih kompleksa niže ili više vrednosti, izrazitom daru za sistemsko
mišljenje i povezivanje naoko potpuno disparatnih fenomena, a pre svega i
iznad svega urodjenoj vedrini duha i okrepljujućem smislu za onu vrstu humorne
i blage ironijske i autoironijske distance koje krase samo najrazložnije i
istinski superiorne umove, Haled Fuad Alam već godinama uspešno vodi tu
neizvesnu, pa i opasnu stvaralačku igru pronicanja u zamršeno klupko pitanja
koja neizbežno nameće pokušaj istinskog razumevanja i objašnjavanja situacije
islama u današnjem svetu.
Malo je,
zasad premalo, primera takvih uzleta u savremenoj teorijskoj i primenjenoj islamologiji,
a i u drugim disciplinama koje se na odredjeni način, mahom interdisciplinarno
ili transdisciplinarno, bave proučavanjem pojedinih aspekata islama.
Stroga
akademska islamologija bi Alamovom metodu verovatno mogla zameriti odsustvo
teorijske discipline i analitičke koherentnosti, ali tu smo već na terenu
jednog poznatog nesporazuma koji se ne može prevazići drugačije do odustajanjem
od isključivosti „teorijskog dogmatizma" i realističnim osećanjem za meru.
Kad je veliki
tumač Srednjeg veka Žak Le Gof početkom sedamdesetih godina minulog
stoleća stao na čelo avangardne pariske Visoke škole društvenih nauka (EHESS),
iz tradicionalističkih krugova stare Sorbone oštro mu je zamerano da nastavnim
i istraživačkim programima koje uvodi unosi pometnju u ustaljenu taksonomiju
naučnih oblasti i disciplina, na šta je on lakonski odgovorio da ga ne zanimaju
naučne discipline, već samo naučni problemi. Istom tom logikom, kojom je
uobličena „nova istoriografija" škole Anala, s izrazitim zanimanjem za
društvenu i kulturnu, civilizacijsku dimenziju pojava iz prošlosti, Haled Fuad Alam
rukovodi se u pristupu savremenom islamu i muslimanima.
Islamo-nacionalizam
I
muslimanima, to valja naglasiti, jer za ovog intelektualno radoznalog humanistu ne
postoji neki apstraktni „homo islamicus", omiljeni konstrukt esencijalističke
islamologije, već samo živi i stvarni pripadnik konkretnih muslimanskih
zajednica širom zemljinog šara. Taj realno postojeći musliman svakako jeste
musliman, što su ekstremni relativisti katkad skloni da izgube iz vida, ali je
on to na različite načine i nikako nije samo musliman, već, recimo, i čovek.
Ovu temeljnu generičku činjenicu, koju su u islamološkim laboratorijama
prečesto skloni da zaborave, previde ili potisnu, Haled Fuad Alam dosledno
podrazumeva, što mu obezbedjuje pouzdani korektiv pred izazovom bilo kakvog intelektualističkog
otudjenja ili pak kvazinaučne, tendenciozne manipulacije. Može zazvučati
patetično, ali njegov napor razumevanja i objašnjavanja dubinski je osmišljen
idejom i potrebom služenja istini o čoveku i za čoveka, kako muslimana tako i nemuslimana.
On nastoji da
pomogne savremenim muslimanima da što adekvatnije spoznaju sami sebe i svoju
religijsku i kulturnu pripadnost u uslovima uznapredovale globalizacije i sekularizacije,
čime sasvim drugačije od Magdija Alama pokušava da uravnoteži protivrečnosti
unutar sopstvenog identiteta.
Sa druge
strane, želja mu je da i svojim nemuslimanskim, evropskim i u širem
smislu zapadnim sugrađanima, pošto se u punoj meri i s ne manjim pravom oseća i
Evropljaninom i zapadnjakom, razmakne preuske dveri sagledavanja, ne samo
političke, već i duhovne i kulturne stvarnosti savremenog islama. Evo
kako on sâm, u nadahnutom ogledu „Jedan islam bez sećanja. Zaboravljanje humanizma
i moja bitka" određuje svoje naučničko vjeruju:
„Shvatio
sam tokom svih ovih godina da moja perspektiva nikada nije bila samo
intelektualna i da je moje istraživanje imalo dvostruku valencu. Prva je želja
da se islamskom svetu vrati sposobnost samospoznaje, tom svetu sačinjenom od mladića
i devojaka koji gotovo uopšte ne poznaju sopstvenu kulturu i, u nedostatku
instrumenata kritičkog mišljenja, često bivaju zaslepljeni ideologijama.
Izgubili su svest o sopstvenom identitetu i plutaju između svetova koji ih
odbacuju. Druga valenca ishodi iz toga što sam kroz sve ove strašne godine
naučio šta su opasnost i strah; naučio sam da ono što piše čoveku može
izmeniti tok života, ali da u svemu tome nema izbora, jer nema ničeg uzvišenijeg
od slobode, dok su odjeci ove reči - hurija na arapskom - ugušeni ili
potopljeni u moru koje se proteže između dveju mediteranskih obala".
Analizirajući tokove i moguće ishode tzv. „arapskog proleća", Alam u punoj
meri potvrđuje, s jedne strane, svoje istinsko demokratsko opredeljenje i
duboko uživljavanje u specifičnosti izazova pred kojim se muslimani danas
nalaze, s druge. Misaono se rvući sa složenošću i neizvesnošću zbivanja
čije će posledice dugoročno uticati ne samo na budućnost Bliskog istoka, već i
znatno šire od toga, Alam ne bira bezbednu akademsku distancu, već smelo, ali i
odgovorno nudi moguće interpretativne putokaze.
Arapski svet
se, po Alamu, kreće ka nekom vidu islamonacionalizma, a glavni problem
ostaje narazrešen odnos između religije i politike, pri čemu u ovoj fazi burnih
promena religijski činilac nastoji da kroz institucionalnu dinamiku osvoji
politički teren ( vid. „Legami pericolosi Islam-politica", Il
Sole 24 Ore, 14. 8. 2012).
Nešto
se u arapskom svetu polako kreće, a smer kretanja će zavisiti od toga, smatra Alam,
da li će usvajanje demokratske logike dovesti do preispitivanja političkog
islama, za šta je pretpostavka prihvatanje da i religijska norma može biti
predmet novog tumačenja. Politički islam (ili islam u politici) nalazi se,
zaključuje naš autor, na raskršću: ili će pristati na sopstveno preispitivanje
i preformulisanje ili će se radikalizovati i napustiti predele demokratije
(vid. „L'islam al bivio tra radicalismo e 'conversione' democratica",
Il Sole 24 Ore, 11.12.2011).
Knjiga
Globalni islam predstavlja dosad najceloviti izraz uvida do kojih je u
svojim istraživanjima i promišljanjima Haled Fuad Alam došao i uspeo da
ih tekstualno uobliči do stepena zaokruženosti koji je taj večni sumnjalica i nesmireni
preispitivač ocenio dovoljnim za iznošenje pred sud javnosti. Prijem na
koji je knjiga naišla u naučnim, ali i u širim krugovima štedro potvrđuje iznetu
konstataciju.
Od Globalnog
islama ne treba očekivati, a što bi naslov možda mogao sugerisati, nikakvu poučnu
dovršenost, jer je konačnost suda nespojiva s Alamovim shvatanjem uloge i
zadatka društvenih nauka, a bogme i s dinamično pulsirajućom složenošću tema o
kojima razmišlja i piše. Čitalac će se u njoj sresti s obiljem podsticanijih,
često neočekivanih ideja i putokaza sopstvenom rasuđivanju, s punim poverenjem
u njegove saznajne moći.
Alamov vrcavi
diskurs delotvorno odvikava od duhovne lenjosti i uljuljkanosti u privid lagodne
bezbednosti koji moralu i razumu s prevarantskom uverljivošću nude razne stereotipne
predstave o islamu i muslimanima.
Istovremeno,
jer drukčije ne može biti, Globalni islam je i svojevrsno ogledalo pred
kojim ničiji lik ne ostaje pošteđen vlastite ružnoće, izobličenosti ili nedostatosti.
Našoj
sredini, koja je tokom poslednjih decenija itekako dobro „naučila šta su
opasnost i strah", pa i mnogo više i gore od toga, a koja s islamom ima
svoju višestruko složenu, prenapregnutu i do kraja neispričanu priču, Alamova
knjiga, ako bude s pažnjom pročitana, može ponuditi mnoge dragocene niti
u traganju za pravim smislom pojava i događaja za koje smo odviše skloni
olako poverovati da ih dovoljno dobro poznajemo.
Iz biografije autora
Darko Tanasković je srpski islamolog,
filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni
prevodilac, akademik i diplomata. Bio je ambasador Savezne Republike
Jugoslavije u Turskoj od 1995. do 1999, ambasador SRJ u Azerbejdžanu
od 1998. do 1999, te izvanredni i opunomoćeni ambasador SRJ u Vatikanu i
pri Malteškom viteškom redu od 2002. do 2008. godine. Tokom karijere,
predavao je, između ostalog, arapski jezik, arapsku književnost, turski
jezik, uvod u orijentalnu filologiju, persijsku književnost, osnove islamske
civilizacije, islam i hrišćanstvo, uvod u uporednu gramatiku semitskih
jezika, lingvističku arabistiku...Član je Izvršnog komiteta Evropskog
univerziteta u Rimu od 1990, i član Evropske akademije nauka i umetnosti u
Salzburgu od 1995. godine.