Druga
strana
Privatizovanje
rata
P
L A Ć E N I C I
Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji
pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice
Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio
je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. Za
Tabloid u ovom broju piše o privatizaciji rata i o angažovanju plaćeničkih bezbedonosnih
kompanija
Vlado
Dragićević
Privatne
vojne i bezbednosne kompanije predstavljaju savremenu reinkarnaciju duge
istorije privatnih provajdera fizičke sile: pirate, plaćenike i gusare.
Plaćenici koji su praktično nestali tokom 19-og i početkom 20-og veka, stupaju
ponovo na scenu šezdesetih godina, tokom perioda dekolonizacije i uglavnom
operišu po Africi i Aziji. Konvencijom Ujedinjenih nacija, oni su stavljeni van
zakona, a njihove aktivnosti su proglašene kriminalnim.
Ovakve
nedržavne organizacije 21-og veka, operišu u nejasnim okolnostima i situacijama
u kojima je nemoguće definisati granice rada. Nova industrijska proizvodnja
privatnih bezbednosnih kompanija sa sobom istovremeno povlači i velike količine
naoružanja i vojne opreme. Kompanije pružaju usluge u raznoraznim vojnim
operacijama, regrutujući za to penzionisane vojnike ili civile, kako bi bile u
stanju da sprovedu kako pasivne, tako i odbrambene aspekte bezbednosti.
Pa
ipak, ove pojedince ne možemo u potpunosti nazvati civilima, budući da oni često nose i
upotrebljavaju oružje, bombe, voze vojna transportna sredstva obavljaju
druge aktivnosti karakteristične za vojni sastav. Kako su u mogućnosti da budu
naoružani, oni se vrlo lako mogu prebacivati sa pasivno/odbrambenih na aktivno/ofanzivne
zadatke, ne tako retko destabilišući vlade pojedinih zemalja i direktno narušavajući
osnovna ljudska prava. Prema međunarodnom humanitarnom pravu, oni se ne mogu
smatrati vojnicima, budući da nisu pripadnici određenih vojnih formacija, ili
delova komandnih lanaca, a često su pripadnici različitih nacionalnosti i
verskog opredeljenja.
Privatne
bezbednosne kompanije operišu u legalnom vakuumu, i kao takve, predstavljaju
veliku opasnost za civilno stanovništvo i međunarodne zakone, koji se bave
pitanjima ljudskih prava. Dovoljno je prisetiti se septembra 2007. godine u
Bagdadu, kada su pripadnici američke firme Blackwater (sada primećeni i
u Ukrajini), učestvovali u incidentu na trgu Nisur, gde je ubijeno 17. a
ranjeno više od 20. civila, uključujući žene i decu. Od 2005. godine, a prema
izveštajima iz Iraka, za pripadnike Xi/Blackwater (sada su opet
promenili ime i nazivaju se Academi), je utvrđeno da su učestvovali u
skoro 200 oružanih incidenata. Uprkos članovima ugovora, kojima se precizira da
kompanija može uzeti učesća samo u odbrambenim aktivnostima i u njima
koristiti primenu sile, Xi/Blackwater zvanično priznaje da su u 80%
slučajeva njihovi pripadnici prvi otvarali vatru. Slične stvari su počinili u Nadzafu
(2004) i Bagdadu(2007).
Jos
jedna američka privatna bezbednosna kompanija, URG (Unity Resources
Group), počinila je slična nedela u Iraku, ubivši dve Jermenke, koje su se
svojim automobilom previse približile konvoju, koji su ovi štitili i 72-godišnjeg
profesora Kays Juma, inače Australijanca.
Pripadnici
korporacija lociranih takođe u SAD, CACI i L-3 Services (nekadašnja
TITAN Corporation), odgovorni su za mučenje iračkih zatvorenika u Abu-Graibu.
Ove organizacije su imale ugovore sa vladom SAD i bile odgovorne za
ispitivanje, odnosno pružanje prevodilačkih usluga u zatvoru Abu Graib i drugim
lokacijama u Iraku.
Brojni
izveštaji takođe govore o činjenici da su pripadnici privatnih obezbeđenja
uzimali učesća i u najosetljivijim aktivnostima Centralne obaveštajne agencije
(CIA), kao što su kidnapovanje i tortura u zatvorima CIA, van teritorije SAD
(slučaj avio-kompanije Jeppesen Dataplan Ing., koja je, u ovim slučajevima,
pružala letačku i logističku podršku).
Zanimljiva
je i američka kompanija DynCorp International, koja je sklopila ugovor
sa Stejt Dipartmentom o pružanju usluga tokom akcije prskanja iz vazduha
područja na kojima su uzgajani narkotici u rejonu Anda. Posledice ovog zaprašivanja
su bile katastrofalne za jednu trećinu od 47. ispitanih zena, kod kojih su
uočena genetska oštećenja tkiva. Valja napomenuti da je sa ovom
kompanijom vlada Srbije svojevremeno pregovarala o izgradnji kargo kapaciteta
na aerodromu Nikola Tesla u Surčinu. Verovatno je i tada zatajila
bezbednosna procena, ili je u pitanju bilo nešto drugo.
Privatne
bezbednosne kompanije često dovode u opasnost i svoje pripadnike (slučaj
pripadnika grupacije Blackwater, poginulih u Faludži, 2004. godine),
zahvaljujući nedovoljnim bezbednosnim merama, koje je potrebno uspostaviti da
bi se obezbedilo sprovođenje konkretne misije. Ali sve je to rizik jednog posla
koji karakterišu dve stvari, a koje su i dve velike mane. Prvo, ove kompanije
rade da bi, kao i sve ostale, zaradile novac - i to mnogo novca. Drugo, one
nisu predmetom primene bilo kakvih ratnih pravila i zakona. Kao što se moglo
videti iz nekih materijala dostavljenih od Wikiliksa, u angažovanju
civila za vojna dejstva ne razmišlja se o ekonomiji i etici.
Nedostatak
transparentnosti i nepostojanje pravilnog lanca komandi, stvaraju uslove da
Zapad (najviše ovih kompanija pripada SAD-u i Velikoj Britaniji) bude odgovoran
za akcije plaćenih ubica. Izobličenje etičkih principa i ekonomije, spuštaju životni
standard spiralom koja se može videti samo kod imperija u odumiranju.
Privatizacija rata, odnosno novi metodi u njegovom vođenju, dovela je do
angažovanja privatnih kompanija, koje ne samo da zarađuju na milione dolara
profita, već narušavaju reputaciju onih koji su ih angažovali.
Nacije
koje su najviše dobile širenjem demokratske misli imaju i najviše modernih
plaćenika. Možda će zato biti i prve koje će iskusiti gubitak moći, zasnovan na
deklasifikaciji i deregulaciji kapitalističkog društva.