Nove
knjige: "Pouzdana sećanja", Milan Balinda („Gradac", Raška,
2014.)
Slikar bez
platna
Dugogodišnji
novinar američkog "Majami Heralda", Milan Balinda, osim
publicistike u kojoj je ostavio dubok trag, bavi se i lepom književnošću.
Njegova proza iz koje govori ekstrakt jedinstvenog iskustva, dovedena je iza
paravana postmodernizma. Iz tog ugla, njegov stvaralački senzibilitet
posmatra svet na rubu njegovog opstanka. Balindin diskretni humor, tihi cinizam
i sklonost ka nadrealnim (a tako mogućim) scenama, čine njegova "Pouzdana
sećanja" još pouzdanijim...
Piše:
Todora Škoro
Može li se
sećanjima verovati? U novoj knjizi kratke proze Milana Balinde, „Pouzdana
sećanja" („Gradac", Raška, 2014.), autor nedvosmisleno
pokazuje da može. U onoj meri u kojoj inače sećanja žive u čoveku – bistra,
jasna, ali uvek fragmentarna. Na tim fragmentima, i od njih, Balinda plete
desetine životnih priča, smeštenih tek u po nekoliko redaka ili rečenica, ali
sasvim dovoljnih da se opišu čitavi životi, ili bar da se razumeju. I zapamte.
Junaci „Pouzdanih sećanja" su, uredničkim zahvatom skoro naizmenično –
latinoamerički i ovdašnji, balkanski, takozvani „mali ljudi". Manje da bi
se pokazala razlika u mentalitetu, više sličnost kad su intimne ljudske sudbine
u pitanju. Istorija, mitologija, običaji Meksika i cele Latinske Amerike kojom
autor putuje, i koju voli, nesumnjivo su znatno različiti od balkanskih
(beogradskih), gde se rodio, koje je na kratko napustio i kojima se najzad
vratio, ali su zato lična bol, nesreća, preispitivanja i stremljenja, u stvari
veoma slična. Ili ista, čak i na svim meridijanima.
Putujući i tragajući, možda nekim sasvim drugim i drugačijim poslom nego što je
to književni, Milan Balinda ne drži beležnicu u ruci, ne zamara se detaljima i
obiljem činjenica. On posmatra, oštrim okom i umom koji će u sećanje da urežu
najsnažnije scene, kao na dobroj fotografiji, onoj načinjenoj u pravom momentu,
onoj kojoj je i autor ove zbirke takođe sklon na svojim putovanjima.
Tu urezanu
sliku on potom (kad ona postane ono „pouzdano sećanje") pretoči u proznu
minijaturu, oštre rezolucije i savršenog kontrasta. Izbegavajući sve ono što u
postupku stvaranja veoma kratke priče mora da se izbegne, u Balindinim
pričicama ostaju da se zauvek zapamte slikar koji je, ostavši bez sredstava za
život (i za hleb, čak!) pojeo tubu boje i umro. Ali ostaje upamćen jer se na
taj korak nije odlučio zbog gladi, nego iz očaja jer više nije imao nijedno
prazno platno na kome bi slikao! Ostaje upamćen neobični profesor-lingvista sa
Dorćola koji se, pred kraj života, poigrava sa svojim životnim opredeljenjem
jezičkog čistunca, počinjući da piše gramatički potpuno nepravilne
stihove...Ostaju u sećanju mnogi iz palete junaka zato što im je autor podario
dugovečnost, izabravši pravi momenat u njihovom životu koji je naslikao.
Mnoge priče iz zbirke, zbog zadate kratkoće forme, nužno prelaze u fantastično
i nadrealno, ali je to već kvalitet (ili boljka, kako se već uzme) svih proznih
minijatura. Ni to im, međutim, ne oduzima na upečatljivosti, naprotiv.
Neobičnost ove knjige kratkih priča je i u tome što se ona završava poglavljem
koje čini – ciklus pesama. Možda neobična urednička intervencija, ali pesničkim
senzibilitetom kompatibilna svom pretežnijem, proznom delu knjige.
Poruka ove nevelike zbirke Milana Balinde je, najzad, sasvim jednostavna
- da su od svega u životu najvažnija sećanja. Kao u njegovoj (najkraćoj) priči
upravo takvog naslova:
„Mala
pletena stolica bespovratno je propala na kiši. Ali sve to više nije
važno jer je prošlo."