Proces

Ispovest makedonskog novinara Zorana Božinovskog nakon izlaska iz zatvora

Slobodnima kroz istoriju sude

Makedonski novinar Zoran Božinovski uhapšen je 7. novembra 2013. godine u Novom Sadu po Interpolovoj poternici, a prema optužbi za zločinačko udruživanje, špijunažu i ucenu iz Krivičnog zakonika Makedonije i od tada se nalazio u ekstradicionom pritvoru. Dana 22. septembra 2014. godine, nakon što je usvojena žalba njegovog advokata Gorana Petronijevića, on je pušten da se brani sa slobode.

....

Premijer Vlade Makedonije Nikola Gruevski, nalazi se punih osma godina na vlasti, koliko traje i njegova lična, ali i želja njegove braće Vladimira (pomoćnik direktora u Carini) i Saše Mijalkova (direktora makedonske tajne policije) - da me vide iza rešetaka i ućutkaju zauvek. Probali su da me zatvore na tri meseca još kad su došli na vlast u julu 2006. Krajem novembra te godine su me ubacili u zatvor (zbog klevete i uvrede) i uspeli da me zadrže unutra svih pet dana, dok nije ojačao pritisak međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava i medijskih sloboda. Da ne bi ispali nedemokrate pred strancima oslobodili su me ekspresno, a sve presude za klevetu i uvredu, ukupno 16 su stavili „ad akta" do apsolutnog zastarevanja u junu 2009. Od tada nemam nikakvu prekršajnu i krivičnu istoriju. Mesec dana kasnije sam trajno napustio Makedoniju.

Do marta 2010. nisam ništa radio. Vratio sam se u novinarstvo maja 2010. pisanjem za Tabloid. U jesen i rano proleće 2010/2011. sam pripremao početak rada mog istraživačkog sajta Burevesnik. Do dana kad sam pritvoren, 7.11. 2013. na sajtu sam objavio oko 400 istraživačkih tekstova, uglavnom iz oblasti organizovanog kriminala, pranja novca, trgovine narkoticima, šverca cigareta, itd. Glavni „junaci" u tim tekstovima su premijer Gruevski, braća Mijalkovi i njihovi poslušnici. Trpeli su muški i ignorisali su moje pisanje sve do jeseni 2013.

Tada su na optuženičkoj klupi u SAD sela tri eks direktora „Mađar Telekom", državne telekomunikacione kompanije koja je bila većinski vlasnik makedonskog i crnogorskog Telekoma.

Optuženi su da su korumpirali najviše pozicione i opozicione funkcionere u Makedoniji i Crnoj Gori, kako bi došli u privilegovan položaj na tržištu, što je mađarskoj kompaniji donelo visoke profite i porast vrednosti akcije na berzi u SAD. Kako je to teško krivično delo u SAD, kompanija je tužena i ubrzo pod teretom dokaza su priznali krivicu i platili kaznu od oko 90 miliona USD. Posle ovog priznanja je otvoren i proces protiv tri odgovorna pojedinca iz „Mađar Telekoma" u jesen 2013. Gruevski i njegova braća su brzo saznali da sam ja otvorio slučaj u 2008. dopisima Nadzornom odboru „Mađar Telekoma".

Prekinuli su ćutanje u mom pravcu i prekinuli ignorisanje mog rada. Brzo su smišljali šta da urade a da se izbegne moja zaštita od strane međunarodnih institucija, pa su me „upakovali" u grupu od 18 uglavnom njihovih službenika, najviše obaveštajaca. Spakovali su mi optužbe da sam ucenjivač, saradnik nekoliko inostranih tajnih službi i član ove takozvane zločinačke grupe koja je uhapšena 16. septembra 2013. u takozvanoj akciji „Špijun". Zato su sve međunarodne institucije koje su me štitile unazad 15 godina, povukli ručnu kočnicu i do negde polovine trajanja mog pritvora čekali da se vidi o čemu se tu tačno radi. Logično je da niko neće braniti ucenjivača i špijuna, za kakvog su me predstavili iz makedonskog tužilaštva.

Nisam odmah uhapšen posle poternice. Tek 50 dana kasnije sam uhapšen, kad su shvatili da neću prestati pisati. Uopšte nema međunarodne poternice za mnom. To je bar lako proverljivo. Uhapšen sam kad sam zasmetao faktorima u Srbiji, onda je poslata faks poruka iz Skoplja pa su me pripadnici MUP-a Srbije lovili po novosadskim ulicama, a mogli su da me jednostavno pozovu telefonom.

Nisam se krio i nisam ni od koga bežao. Nisam ni opasan po Srbiju i njen ustavni poredak i građane. Tako i piše u svim rešenjima koje sam dobio, za izručenje i pritvor. Pošto sam podneo i zahtev za azil u Srbiji, zbog toga što sam siguran da će me likvidirati u Makedoniji ako budem isporučen, srpski bezbednosni organi su proverili i moje kretanje u Srbiji poslednjih pet godina, koliko sam dugo ovde.

Nisu pronašli ništa sumnjivo i kompromitujuće. Onda smo sačekali dokumentaciju iz Skoplja. Bili su obavezani po zakonu da isporuče optužnicu i dokaze na osnovu kojih bi bilo doneto rešenje za moje isporučivanje. Dostavili su prvo praznu optužnicu iz koje se ništa ne može jasno razumeti, čak je i konfuzno napisana. Onda je Viši sud načinio grešku, dao je na prevod tu optužnicu, sa makedonskog na srpski, ali samo onaj deo koji se odnosi na mene. Pa je nastala još veća konfuzija.

Tek tada, sudija Ankica Kurjački koja je vodila moj predmet, nije razumela o čemu se tačno radi. A u jednom od tri rešenja koje je potpisala, da budem izručen, napisala je da nema potrebe da se prevodi, da ona sve dobro razume. U istom tom rešenju u obrazloženju razloga za izručenje, sudija Kurjački je potpuno izmešala imena i prezimena o kojima piše obrazloženje i mene zamenila sa drugim novinarom. Sva tri rešenja koje je potpisala, veće Apelacionog suda je ukidalo i vraćalo na prvostepeno odlučivanje sa preporukama da Viši sud jasno, argumentovano, decidno i uverljivo obrazloži razloge za moje izručenje. Sudija Kurjački to nije uradila, pa je posle ukidanja trećeg rešenja, 11. juna ove godine sklonjena s mog predmeta, pa ga je preuzela sudija Biljana Delić. Sve što je ona uradila u daljem periodu su dva rešenja za produženje pritvora, 2. jula i 2. septembra. Ali, nije pisala četvrto rešenje o izručenju, nije dala na prevod ni celu optužnicu a ni izjave osam svedoka iz Makedonije, od kojih šest tajkuna protiv mene.

U Višem i u Apelacionom sudu su zato čitali moj opširni komentar optužnice i komentar na izjave svedoka, pisan na srpskom jeziku, pa im je bilo apsolutno jasno o kakvoj se farsi radi i u šta su upleteni po snazi zakona o ekstradiciji. Sudija Kurjački je na jedan meni neshvatljiv način, radila na mom slučaju i donosila rešenja a da me nijednom za 11 meseci pritvora nije saslušala. Kao da nije htela da od mene sazna istinu. Za razliku od nje, veće Apelacionog suda je pre ukidanja rešenja za izručenje, redovno sazivalo javni pretres, tri puta sam išao da dam izjavu.

Na kraju su i u Višem sudu shvatili, čitajući moju odlaznu i dolaznu poštu i prepisku sa mojim advokatima i Komisijom za hartije od vrednosti SAD, da su ne svojom krivicom upleteni u proces ometanja pravde u ovoj zemlji jer sam tako pritvoren onemogućen da pomognem u procesu protiv tri direktora „Mađar Telekom". Oči su im se otvorile 15. septembra kad me je u pritvoru posetio pravni zastupnik ove američke institucije, pričali smo o svemu oko dva sata i pozdravili smo se. Ne znam dali je koincidencija, ali na rešenju veća Apelacionog suda za moje oslobađanje iz pritvora, stoji datum 15. septembar. Malo mi nije jasno zašto me je Viši sud oslobodio tek 22. septembra, kad na rešenju piše: „Ima se pustiti odmah na slobodu..."!? Za Viši sud Novi Sad „odmah" traje sedam dana.

Ali, bitno je da sam slobodan, da sam se vratio porodici, a i evo pokazalo se da su rešenja za pritvor bila neutemeljena. Pisali su da postoji opasnost od bekstva, što nije tačno. A pisali su i da sam 17 puta menjao boravišta u Srbiji, a ustvari sam redovno bio prijavljivan u vremenskim intervalima, na dve adrese koje su udaljene jedna od druge 300 metara.

Svejedno, posle svega mogu da kažem da mi pritvor nije teško pao. Imam advokatski tandem, Petronijević-Miletić koji je nepogrešivo postavio moj slučaj na čvrstim osnovama i sve se kasnije dešavalo onako kako su predvideli. Nisu prevideli nijedan detalj.

Imali su veliku pomoć moje porodice i moju naravno, jer sam se ponašao onako kako su mi savetovali. Unutar pritvora nisam imao nijedan problem, niko mi nijednu lošu reč nije rekao. Vreme mi je prošlo u čitanju knjiga i novina, gledanju tv, slušanju radio programa, igranju šaha i čekanju da otvore vrata da idem na slobodu. Osećam se kao da sam bio na prinudnom godišnjem odmoru. Nevolja je u tome što su mi pritvorom prekinuli priliv sredstava od donacije za moj veb sajt, pa je moja porodica koja je živela od moje plate dok je projekt bio u toku, posle pritvaranja ostala bez sredstava za egzistenciju. Pomagali su samo moji najbolji i najbliži prijatelji, većina koji su nekad glumili bliske prijatelje je okrenula glavu na drugu stranu. No, golgota je prošla, danas sam slobodan, porodica mi je i dalje na okupu, a naučio sam i lekciju o prijateljstvu i žrtvovanju.

Nemam ni za čim da žalim, nemam prava ni na koga da se ljutim. Još jednom sam video da osim međunarodnog faktora, imam veliku i konkretnu podršku Udruženja novinara Makedonije, kao i novinarskih udruženja Crne Gore i Srbije, redakcije Tabloida, novinarke Slavice Jovanović, crnogorskog sajta „IN4S" koji vodi Gojko Raičević i mnogih drugih.

Sada, dok se produžava postupak ekstradicije, čekam da Viši sud donese novo, četvrto prvostepeno rešenje o izručenju, pa ide nova žalba ako nisam zadovoljan odlukom, a poslednju reč ima na kraju ministar pravde.