Preko pune linije

Vučić na putu za nigde, uhvaćen u zamci između američke okupacije i evropskih integracija

Ružna slika malog plaćenika

Odlazeći vladar Srbije, Aleksandar Vučić, uhvatio se u mrežu američke kolonijalne politike. Iz te zamke nijedan američki sluga nije izašao. Ni njemu se ne piše dobro. Američki potpredsednik Džozef Bajden mu je u Minhenu rekao da će razgovarati sa njim kad iz bezbednosnog sistema Srbije ukloni Rusiju. Američki ambasador u Beogradu, Majkl Kirbi, naredio mu je da sa kosovskim premijerom Isom Mustafom ne sme ni da pomene "Trepču" i pitanje srpske imovine. Američki senator Kristofer Marfi, zapretio mu je da će proći "kao Janukovič u Ukrajini", samo ako se okrene ka Rusiji. Pred kraj prošle godine, američki Kongres doneo je dokument pod nazivom „Akto o prevenciji ruske agresije 2014" u kome je Srbija "obrađena" kao saveznička zemlja, pod tačkom 304. Sa takvim "prijateljima", Aleksandar Vučić i njegova vlada, prepuna odvratne političke kopiladi, rođene u protivprirodnom bludu evropskih integracija i američkih okupacija, hoće da povedu Srbiju u "srećniju budućnost".

Nikola Vlahović

Nimalo slučajno, na Vidovdan, 28. juna 2012. godine, u isto vreme kada je Aleksandar Vučić, zajedno sa Srpskom naprednom strankom preuzeo svu vlast u Srbiji, sastali su se u Prištini ondašnji komandant Kosovskih snaga bezbednosti (KBS) Agim Čeku, i ministar odbrane Hrvatske, Ante Kotromanović. Sastanak je bio organizovan povodom potpisivanja Akcionog plana, zasnovanog na Memorandumu o razumevanju, koji su njih dvojica potpisali u Zagrebu mesec dana ranije, u vreme kada je Vučićeva stranka ušla u sve državne institucije i kada je on uspostavio režim lične vladavine, podržan u toj nameri iz Vašingtona i Brisela.

Ovim, hrvatsko-albanskim Akcionim planom precizno je definisana saradnja između Oružanih snaga Hrvatske i Kosovskih bezbednosnih snaga, uključujući obrazovanje i obuku koju su hrvatske snage ponudile samoproglašenoj albanskoj državi na Kosovu i Metohiji. Tako razrađena strategija, koja je mesecima ranije bila "nacrtana" u sedištu NATO pakta u Briselu, imala je za cilj da zapreti Srbiji, u slučaju da Aleksandar Vučić ne uspe u planiranoj predaji Kosova i Metohije, a pre svega, u slučaju da kosovsko-metohijski Srbi odbiju poslušnost i usprotive se novom vođi. Ali, komandanti NATO pakta su se nepotrebno plašili da će Srbija odlučno biti protiv konačnog odvajanja dela svoje državne i istorijske teritorije i da će kosovsko-metohijski Srbi krenuti u oružanu samoodbranu. Vučić je svoj posao obavio bolje nego što je iko od njih to očekivao. Nezapamćenom torturom nad medijima, zastrašivanjem, potkupljivanjem i svim drugim oblicima nasilja, Srbija je sagnula glavu i pristala na presedan nezapamćen u savremenoj Evropi, da pristane na teritorijalno komadanje svoje zemlje.

I kao vođa svoje stranke, i kao "preobraćenik", a sada i kao premijer Vlade Srbije, Aleksandar Vučić, sve čini kako bi Srbija živela u strahu od raznih "unutrašnjih" neprijatelja. Cilj je uvek isti, da građani zaborave na najniži oblik kolonijalnog ropstva u koji su gurnuti i da im pitanje Kosova i Metohije postane beznačajno i sporedno. U tome je skoro i uspeo. Danas je nezamislivo da u Beogradu i drugim gradovima Srbije, građani izađu masovno i protestuju povodom otuđenja dela svoje teritorije, na kome su Srbi godinama bili izloženi stalnim pljačkama, progonu i otuđenju svoje imovine. Naprotiv, korumpirano biračko telo spremno je olako da potvrdi da se "Vučić bori za Srbe na Kosovu". Ova, više puta ponovljena laž, skoro da je prihvaćena kao istina. Ali, kao i svaka laž, kratkog je veka i nije od dugoročne koristi čak ni bolesno sujetnim autokratama poput njega.

Naime, krajem 2016. godine predstoji mogućnost (istina, vrlo mala) za otvaranje Poglavlja 35 u pregovorima sa Evropskom unijom, koje ima, prema planu Martija Ahtisarija, takozvani suspenzivni karakter. Prema tom planu, na kome se temelji Poglavlje 35, Srbija mora da prizna da Srbi na Kosovu imaju status nacionalne manjine!

Ako ikada budu započeti i dovršeni pregovori sa Evropskom unijom i ako ta zajednica naroda i država do tada opstane, biće to najskuplje plaćena ulaznica koju je neka članica EU platila da bi bila među (ne)jednakima. Istovremeno, biće to čin nezapamćene veleizdaje, zbog koje će buduće generacije Srba živeti kao građani drugog reda u svojoj prapostojdbini.

Istovremeno, dok Vučić preti i širi srednjovekovni strah Srbijom, u Češkoj republici na primer, već dve godine se održavaju protesti povodom nasilne nezavisnosti Kosova. Ove godine, protesti su planirani u Pragu i Ostravi, gde postoje i udruženja prijatelja Srba sa Kosova, a na skupovima svake godine, vatrene govore drže poslanici oba doma češkog parlamenta, među kojima se ističu Jaroslav Foldina, senator gornjeg doma, Jaroslav Doubrava, kao i režiser filma "Oteto Kosovo" Vaclav Dvoržak (čije je transkripte objavio i Magazin Tabloid), ali i mnogi drugi. Češka republika je jedna od nekoliko zemalja Evropske unije u kojima postoji snažan otpor prema stvaranju albanske države na Kosovu i Metohiji.

Oni koji znaju kakve su posledice albanskog ekspanzionizma, stalno upozoravaju Evropu, da će ih američka samovolja i stvaranje veštačke države Kosovo, skupo koštati. Nijedan od tih skupova nikada nije pomenula državna televizija u Srbiji, niti ijedne vlastima naklonjene novine. Kad bi ova pristojna školovana srednjoevropska gospoda protestovala istim povodom u Beogradu, sigurno bi se našli na crnoj listi Vučićev režima, kao "inspiratori" desnog ekstremizma, kao promoteri govora mržnje i grupa opasnih namera kojom bi se pozabavilo i tužilaštvo.

Šta im Kirbi radi iza zatvorenih vrata?

Do koje granice je današnje srpsko rukovodstvo zagazilo u bedno podaništvo, govori i ovaj podatak: pred samo kretanje Aleksandra Vučića i Ivice Dačića na nove sastanke u Briselu, sa predstavnicima albanske separatističke države, američki ambasador u Beogradu, Majkl Kirbi, javno im je rekao da ne preporučuje Srbiji da sa kosovskim premijerom Isom Mustafom pokreće pitanje srpske svojine na Kosovu. Uzgred je, kršeći sve diplomatske norme, sugerisao i Vučiću i Dačiću da "...Srbija ima važnijih poslova i problema nego što su imovina i Trepča". Niko mu od srpskih državnih rukovodilaca na ovo nije odgovorio.

Tako je i visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost, Federika Mogerini, ostala bez odgovora na pitanje: kada će se dve strane dogovorati o pitanjima imovine. Na brutalan način, i Brisel je dobio šamar iz američke ambasade u Beogradu. Pred Isom Mustafom (bivšim glavnim obaveštajcem OVK), ni Vučić ni Dačić nisu ni reč progovorili ni o otetoj privatnoj imovinu Srba na Kosovu i Metohiji, niti o državnim firmama i rudnom bogatstvu. Da u Srbiji postoji sloboda mišljenja i govora, svakako bi se već neko upitao: ako njegova ekselencija Majkl Kirbi ovako javno i beskrupulozno određuje šta će da radi premijer Srbije i ministar spoljnih poslova, kako li sa njima razgovara iza zatvorenih vrata?

Bivši ministar spoljnih poslova Savezne republike Jugoslavije, Živadin Jovanović, opisao je na jednoj beogradskoj tribini, kako se ponelo srpsko pravosuđe povodom sprovođenja u delo takozvanog Briselskog sporazuma, pa je podsetio da je Odluka Ustavnog suda povodom Briselskog sporazuma bila takva da su Vladi su date odrešene ruke da potpisuje "političke" sporazume dok ne izvrši sve što Zapad od nje traži. Tako je, kaže Jovanović, ovdašnja vlast dobila blanko menicu da se ovakva dokumenta proglašavaju za politička, a ne za pravna. Jednostavnije rečeno, za Brisel, Vašington, Berlin i albansku vlast u Prištini, to su međunarodno-pravni dokumenti čiji je garant EU.

Za albansku vlast u Prištini je garant Evropska unija, a za vlast u Beogradu određen je samo kontrolor koji pazi da se sve sprovede - od slova do slova. A, kao što je poznato, sprovode se i poslednje brisanje svih tragova nekadašnjih srpskih državnih institucija na Kosovu i Metohiji, kako bi potpuno i u svakom delu ove srpske pokrajine, zaživeo ustavni poredak albanskog Kosova.

Uprkos tome, Vučić se početkom februara ove godine, besramno hvalio kako se "izborio" u Briselu za odgovarajući kvotu srpskih sudija i tužilaca u Kosovskoj Mitrovici i Leposaviću. Naravno, ne pominjući u kojoj državi će te sudije i tužioci raditi i po čijim zakonima i ustavu će suditi i postupati.

Vučićeva vlast (kao i ona pre njega) nijednom rečju nije osudila administraciju UNMIK-a na Kosovu i Metohiji zbog kriminalnog ponašanja njihovih istražnih organa, povodom likvidacije, nestanaka i proterivanja preostalih Srba na Kosovu i Metohiji.

Umesto njih, to je sa zakašnjenjem učinila institucija po imenu Savetodavna komisija za ljudska prava UNMIK-a (nametnuta naknadno iz Brisela), koja je saopštila da je na januarskom zasedanju ove godine, usvojila četiri mišljenja kojima je utvrđeno da Misija UN na Kosovu i Metohiji ne postupa u skladu sa ovlašćenjima i da je u UNMIK u dužem vremenskom periodu kršio ljudska prava Srba na Kosovu i Metohiji. Nakon dugog ćutanja, ovo može da zvuči i cinično, ali je ipak rečeno.

Slepo sprovodeći sve što mu američki nalogodavci daju u zadatak, Vučić se prilično zaneo, pa veruje da rešava "istorijska" pitanja. Svaki svoj korak, svaku izgovorenu reč, proglašava istorijskim događajem. Povremeno, od ove impretorske opijenosti, otrezne ga pojedini službenici iz evropskih zemalja. Nedavno je to uradio i Gernot Erler, poslanik Bundestaga i specijalni predstavnik Vlade Nemačke za predsedavanje OEBS tokom 2016. godine, prilikom boravka na konferenciji pod imenom, „Beogradski dijalozi".

U vrlo neformalnoj atmosferi, između dva sastanka, na pauzi, on se osvrnuo i na Vučićeve izjave o političkoj neutralnosti Srbije, koja sada predsedava OEBS-om, rekavši između ostalog da Vučić "ne treba i ne sme da se meša u poslove pregovora između Rusije i Evropske unije".

Diplomate Nemačke i Francuske sa pravom veruju da Vučić može da posluži američkoj administraciji kao mali trojanski konj za jednokratnu upotrebu, i da ga zbog toga treba opomenuti da se ne meša tamo gde mu nije mesto, jer velike evropske države ne žele da im balkanski potrčko napravi štetu u trenutku koji je više nego delikatan.

Shvativši da je vrag odneo šalu, odmah se i Vučić dohvatio igre na svom terenu pa je u domaćim medijima objavljena njegova izjava: "...Nemačka nas najviše hvali i imamo njenu podršku u ekonomskim reformama", što je poslanik Bundestaga Erler samo hladno prokomentarisao rečima: "...Sa najvećom pažnjom pratimo razvoj događaja u Srbiji...". Nigde ni reči o velikim pohvalama o kojima Vučić priča.

Kad američki senator Marfi zapreti...

Dugogodišnja siledžijska politika vlade SAD koju ona sprovodi u Srbiji, a posebno zadnjih dve godine sa Vučićem kao pomagačem, doživela je poslednjih dve godine svoj vrhunac, a sada deluje primitivnim metodama pretnji i ucena, ili, kako reče jedan nadahnuti posmatrač ovih događaja: preko „infrastrukture majdanske Srbije". Tačnije, širokom agenturnom mrežom koja zahvata nevladine organizacije, režimske medije, obaveštajne službe, finansije, deo državnog aparata i "resore sile".

Kolonijalno nasilja najnižeg tipa koje u Srbiji sprovodi Amerika preko potkupljenih, podaničkih i otvoreno izdajničkih vlada, ima za cilj držanje Srbije u bespogovornoj pokornosti. Onako kako teroristi drže zarobljene taoce: vezane, polugladne i zastrašene, spremne na svaki nesrećni kompromis.

Usled besramnog političkog koketiranja koje je Vučić izveo prilikom svog poslednjeg susreta sa američkim potpredsednikom Džozefom Bajdenom, doživeo je da ga ovaj osvedočeni srbomrzac zaskoči osionom rečenicom:"...Ako hoćete da razgovaramo, uklonite Rusiju iz sistema bezbednosti!".

Američki uticaj je u ovom trenutku ponovo u ofanzivi u Srbiji, i usmeren je, po svemu sudeći, na najmanje tri strateška zahteva. Vučiću je već ispostavljen prvi, da javno pokaže na svakom koraku kako je okrenut protiv Rusije (tako je 9. februara 2015. osvanuo naručen tekst, najavljen preko cele strane u dnevnom listu "Blic", pod naslovom "Dramatičan zaokret, Srbija se okreće SAD").

Već sutradan, 10. februara 2015. godine, Vučić se u Beogradu sastao sa zamenikom pomoćnika državnog sekretara SAD za evropska i evroazijska pitanja, Hojtom Jiem, u prisustvu ambasadora Majkla Kirbija. Zvanično, došli su da mu čestitaju što je srpske sudije i tužioce na Kosovu gurnuo u brlog albanskog separatističkog pravosuđa. Nezvanično, Hojt Ji je došao da prenese još jednu poruku vlade SAD, koja traži od Srbije da potpuno raskine sve potpisane strateške sporazume sa Rusijom!

Drugi izričiti zahtev je priznanje Kosova, kojim bi Srbija izgubila mogućnost da se poziva na međunarodno pravo, jer bi svojom voljom odobrila odvajanje dela svoje teritorije. Treći zahtev Vučićevoj vladi je diskreditacija i rušenje Republike Srpske i vlade Milorada Dodika. O ovom američkom zahtevu koji je ispostavljen Vučiću, Dodik je još prošle godine obavešten, pa je već početkom 2015. godine skrenuo pažnju samozvanom srpskom vođi, da će znati kako da se zaštiti od američkih provokacija.

Uprkos svom nasilju koje Amerika sprovodi u Srbiji, njene političke vođe strahuju da Rusija kontroliše takozvani srednji nivo bezbednosti u Srbiji, te da su i vojska, policija kao i delovi obaveštajnih službi, listom antiamerički nastrojeni. Ova procena već nekoliko godina postoji u svim izveštajima koje obaveštajci SAD sa Balkana šalju u Vašington.

Koliko je Americi stalo da Srbiju što jače stavi pod svoju kontrolu, govori i nedavna izjava američkog senatora, demokratu iz Konektikata, Kristofera Marfija. Naime, Marfi je doslovno zapretio Aleksandru Vučiću da će proći kao Viktor Janukovič u Ukrajini, ako se njegova politika slučajno usmeri ka dobrim odnosima sa Rusijom. Posle njihovog susreta u januaru ove godine, Marfi je između oslaog rekao i ovo : "...Mislim da ima nešto interesantno u vezi sa onim što se dešava u Beogradu sada i što se dogodilo u Kijevu. Ne kažem da je Vučić Janukovič i da su ta dva mesta u potpunosti ista, ali, ako ne priđemo Srbiji i ne angažujemo se tamo na jedan novi način i ako im ne budemo slali snažne poruke, kao što je bila ona o Južnom toku, onda će možda vlada Srbije biti pred izborom 'ili ste sa nama ili ste sa njima'. Kad je Janukovič bio pred tim izborom, odlučio se za savezništvo sa Rusijom, i potom su usledili događaji zbog kojih smo danas tu gde jesmo, sa krvavim konfliktom na istoku Ukrajine...".

Ali, zahvaljujući izjavama bahatog američkog senatora Džozefa Marfija, jasno je da Vučićeva vlast traži pomoć od svog "evroatlanskog partnera": „...Ako ne ponudimo Srbiji članstvo u NATO, onda samo dajemo razloge Putinu da svoje ruke pruži u njihove vlade. Oni traže pomoć, i ako je ne dobiju od svojih saveznika u Evropi i SAD, onda...".

Dakle, Marfi kaže da Srbija može i mora u NATO, da bi se "odbranila od Putina", a za uzvrat, dobiće od Amerike svaku vojnu pomoć, samo da se okrene protiv Rusije! On sigurno zna da je Vučićeva politika svedena na "filozofiju nužnosti". Da moramo sa Amerikancima čak i ako nećemo!

U mraku "srećnije budućnosti"

Kao i svaka nasilnička imperija u istoriji, i Amerika se rukovodi ogoljenom silom. Dugoročni planovi vlade SAD su da Srbija bude mala, vazalna balkanska državica, bez suvereniteta. U Srbiji je registrovano 626 preduzeća sa američkim udelom u vlasništvu, sa godišnjim prihodom od oko 27,7 miliona i ukupnim neto profitom od oko 2,8 miliona evra. Profit, čak i ovako mali, ne ostaje ovde, nego se reinvestira u poslove van Srbije. Plate zaposlenih su prosečne srpske, tek za puko preživljavanje.

Za četrnaest godina takozvane liberalne ekonomije u Srbiji, američke kompanije, poput Filip Morisa ili US Stell-a, očerupali su milijarde sa srpske grbače. Ratnu štetu nanetu bombardovanjem 1999. i štetu od ekonomskih sankcija tokom devedesetih godina, niko još nije ni izračunao. Niko u Srbiji i ne pominje mogućnost da se napravi proračun materijalnih razaranja i ispostavi račun vladi u Vašingtonu. Na zgarištu zločina koji je napravila američka vojna sila, danas se pojavljuju američki mešetari, koji hoće da opljačkaju i ono što je preostalo.

Švedska kompanija Bisnode AB, najveći evropski provajder poslovnih i bonitetnih informacija sa sedištem u Stokholmu, tvrdi da u Srbiji posluju kompanije sa kapitalom iz SAD u oblasti proizvodnje osvežavajućih pića, konsultanskih usluga, informacionih tehnologija, računarskog programiranja, gajenja žita, trgovine na veliko farmaceutskim proizvodima, reklamnih agencija...

Očito, na ovom delu Balkana, američkih prstiju svugde ima, samo prihoda za Srbiju nema!

Ima samo novih ultimatuma, ucena, zahteva i pretnji. Srbiji neće biti bolje ni ako slepo bude sprovodila politiku Evropske unije. Spolja gledano, ova zajednica ima najveći uticaj u Srbiji, jer je zvanična politika svih srpskih vlada u poslednjih četrnaest godina, da prihvata evropske standarde - odnosno model evropske ekonomije.

Ali, umesto priča o divnim evropskim perspektivama, u realnom životu, na sceni je dužničko ropstvo u koje je Srbiju gurnula bankarska aždaja MMF zajedno sa Evropskom bankom za rekonstrukciju (EBRD) i raznim "klubovima poverilaca", koji danas drže pod hipotekom dve trećine srpskog spoljnog duga. Sa takvim "prijateljima", Aleksandar Vučić i njegova vlada, prepuna odvratne političke kopiladi, rođene u protivprirodnom bludu evropskih integracija i američkih okupacija, hoće da povedu Srbiju u "srećniju budućnost". Treba li mu to dozvoliti?

A 1. Upotreba Srbije, protiv Rusije

Vučićevi savetnici su krajem prošle godine bili upoznati i sa najnovijim dokumentom američkog kongresa pod nazivom „Russian Aggression Prevention Act 2014", odnosno, „Aktom o prevenciji ruske agresije 2014", koji se bavi Rusijom kroz detaljan plan operacija SAD i NATO-a na prostoru Evrope i Evroazije, uključuje i planove za Srbiju.

Dokument je radila grupa od trideset kongresmena na čelu sa Džonom Mek Kejnom, čovekom koji je opsednut patološkom mržnjom prema Rusiji. Po tački 304. tog dokumenta, definiše se vojno-bezbedonosna saradnja sa zemljama koje nisu članice NATO, među kojima je i Srbija. Odmah do nje i albansko Kosovo sa svojim "oružanim snagama", kojima će hrvatske oružane snage davati instruktažu za račun SAD i NATO pakta. U tom dokumentu, Srbija nije izostavljena ni u jednoj tački ove strategije, već se postavlja zajedno sa zemljama koje teže članstvu NATO-a i koje SAD želi da afirmiše u borbi protiv Rusije. Igrajući ulogu mudrog vođe, Vučić je ćutao ovome, sve dok mu američki potpredsednik Bajden nije u četiri oka rekao da "Srbija mora da se otarasi Rusa".