Pljačka

Surova otimačina za račun stranih kompanija: vlastodržac im nudi belo roblje, daje subvencije, poklanja zemlju...

Srbija na prinudnom radu

Vučićeva vlada daje pare stranim kompanijama, kao da je Srbija najbogatija država na svetu i uporno laže da su u pitanju velike investicije, jer su u pitanju kompanije koje u Srbiji samo iznajmljuju najjeftiniju radnu snagu u današnjoj Evropi. Najbolji primeri neverovatne otimačine iz džepova gladnih građana Srbije, svakako su oni sa kompanijom "Ikea" (protiv koje je Evropska komisija pokrenula istragu zbog milijarde evra utajenog poreza), kao i italijanskog giganta "Benetton", koji je sve dobio besplatno: i prostor za rad i infrastrukturu i radnike i tržište. Tu je i holandska firma Vahali International B.V., koja u Srbiji ne plaća nikakve dadžbine i kojoj se Vučić nedavno poklonio u Sremskoj Mitrovici. Ali, to su samo neke karike u lancu koji je kriminalna vlast stegla oko grla građana Srbije

Milan Malenović

U predizbornoj kampanji, koja je nezvanično već počela, vlast lako gubi svaki kriterijum i meru. Po principu „daj šta daš" sve se koristi za politički marketing, pa se vladin politički cirkus na čelu sa Aleksandrom Vučićem pojavljuje bukvalno svuda, pa i tamo gde deluje smešno, jer se ne radi ni o kakvom značajnom ekonomskom projektu.

Jedan takav slučaj bio je nedavno kada je predsednik vlade sa svitom i novinarima došao u brodogradiliše Vahali u Zasavici kod Sremske Mitrovice da bi prisustvovao „krštenju" novog broda koji je tu sagrađen. Režimski mediji su zatim objavili kako je vrednost tog plovila 20 miliona evra, dovodeći javnost u zabludu kako taj novac ostaje u Srbiji. To uopšte nije tačno, jer se brodogradilište „Vahali" bavi takozvanim „lon poslovima", odnosno ono samo iznajmljuje radnu snagu.

U Srbiji ima nekoliko preduzeća sa nazivom Vahali i sva pripadaju holandskom brodogradilištu Vahali International B.V." sa tradicijom dužom od 90 godina. Holandski Vahali je u Srbiju došao 2005. godine kada je osnovao mešovito preduzeće sa beogradskom firmom „Kargo logistički centar" i to uz pomoć donacije holandske vlade vredne 750.000 evra. Ova donacija, međutim, nije bila u novcu, već u opremi proizvedenoj u Holandiji i u kursevima koje su sprovodili holandski stručnjaci. Novac je, dakle, ostao u zemlji porekla i Srbiju nije ni video.

Isto se desilo kada je Vahali odlučio da se osamostali i napravi svoje brodogradilište kod Sremske Mitrovice. Nabavljene su mašine i druga oprema vredna 2,5 miliona evra i bez carine uvezeni u Srbiju.

U početku je čak i dobar deo radne snage bio stranog porekla, jer su šefovi iz Holandije procenili kako naši radnici nisu dovoljno stručni, pa su doveli pedesetak „gastarbajtera" iz Bugarske, gde su u to vreme prosečne plate bile niže nego u Srbiji. U to vreme oni su činili čak trećinu zaposlenih. U međuvremenu su plate svuda u Evropi porasle, a u Srbiji su realno pale, pa se stranim poslodavcima više ne isplati da zapošljavaju strance.

Brod čijem je „krštenju" prisustvovao Aleksandar Vučić izgrađen je za stranu kompaniju, Scylla AG iz Švajcarske, sa kojom holandska centrala Vahalija ima dugogodišnju saradnju: i prvi putnički brod izgrađen 2006. u Beogradu (u vreme postojanja mešovite firme) bio je napravljen za istog kupca. I tada, kao i danas, posao je sklopljen direktno između Vahali International B.V. i Scylla AG, tako da je zarada ostala inostranom gazdi, koji na to porez plaća državi u kojoj mu je sedište, dok je u Srbiju poslao samo onoliko para koliko je potrebno da bi se isplatile mizerne plate za radnike i pokrili ostali troškovi brodogradilišta. Čak je i materijal kojim je napravljen i opremljen brod "MPS Thomas Hardy" nabavljen u inostranstvu. Kako se radi o „lon poslu" za privremeni uvoz srpskoj državi nisu plaćene nikakve dažbine.

Da ne bi zapostavila ni svoje radnike u Holandiji, ova kompanija u Srbiji uglavnom pravi samo trupove brodova koji se zatim prebacuju u matično brodogradilište gde se opremaju po standardima koje zahteva kupac. Iako radnik na ovakvim poslovima u Holandiji ima platu koja je od primanja njegovog srpskog kolege veća između 20 do 50 puta, šefovi i vlasnici „Vahali International B.V." su patriote koji žele da pomognu na prvom mestu privredu svoje zemlje, zbog čega se deo proizvodnje obavezno odvija u Holandiji.Naši političari nisu takvi.

Svi naši projekti se godinama svode na ovakve poslove gde država, ne da nema nikakve prihode, već kroz različite oblike subvencija stranim „investitorima" ima gubitke. Glavni adut Aleksandra Vučića u pregovorima sa strancima jesu za evropske prilike nezamislivo niske plate ovdašnjih radnika.

Na sastanku sa italijanskim privrednicima održanom u novembru 2015. u prostorijama Privredne komore Srbije, Vučić je kao najvažniji razlog zašto bi neka svetska kompanija zalutala u Srbiju istakao niske plate ovdašnjih radnika, pa još dodao: „...Ako vam neko u okruženju ponudi bilo kakve uslove da investirate kod njega, dođite u Srbiju i mi ćemo vam dati bar za 10 odsto povoljnije uslove." Ako treba, daćemo vam i pare da „investirate" kod nas!

Oprane pare vratili u svoj džep

Umesto ovako bezumne politike, koja se svodi na podvođenje domaćih radnika stranim robovlasnicima, Vladi bi bilo pametnije da pročešlja zakone i pravilnike i da na taj način poslovanje u Srbiji učini jednostavnijim, jeftinijim i atraktivnijim. Trebalo bi nekako smiriti i ovdašnju birokratiju koja oseća neodoljivu potrebu da svima, pa i stranim investitorima, komplikuje život zahtevajući stalno nešto novo od dokumenata i taksi.

Nešto bi državni funkcioneri trebali da nauče i iz patriotizma holandskih brodograditelja, pa da poboljšaju uslove pod kojima rade ovdašnji radnici dodatno opterećeni sijasetom nameta.

Poljska je jedna od retkih zemalja Evropske Unije koju je aktuelna svetska recesija dobrim delom zaobišla, najviše zahvaljujući mudroj državnoj politici koja je manje slušala Međunarodni monetarni fond i njegove stalne zahteve da se štedi preko grbače najslabijih.

Početkom ove godine na snagu je u Poljskoj stupio zakon po kome banke i osiguravajuća društva, dakle privredni segment koji ima najviše novca i ostvaruje najveće prihode, moraju da plaćaju dodatni porez u visini od 0,44 odsto od vrednosti aktive kojom raspolažu. Po proceni poljskih stručnjaka ovo će godišnje budžetu donositi milijardu evra, a sredstva su namenjena subvencijama za decu.

Vlada u Varšavi nije slučajno uvela ovakav porez i povećala subvencije upravo za mlade. Banke i osiguravajući zavodi imaju više nego dovoljno para da plate ovaj dodatni namet, a deca su najzahvalniji potrošači. Novac se na ovaj način vraća domaćoj privredi, bez da se istovremeno narod opterećuje novim taksama ili smanjenjima plata i penzija.

U Srbiji je problem što banke (koje su skoro sve u stranim rukama) već plaćaju reket državnim funkcionerima upravo iz razloga da im se obezbedi pljačka stanovništva i privrede bez davanja nameta državi.

Srpski zakoni su stvoreni kao da je zakonodavac želeo da natera privrednike iz Srbije da iznose novac u inostranstvo. Tako, na primer, kod obračuna poreza na dobit privrednicima se dozvoljava da kao rashod prikažu troškove za reprezentaciju u visini do 0,5 odsto od ostvarenog prihoda. Sve preko toga se oporezuje kao dobit, iako je novac potrošen.

Novac za reprezentaciju uglavnom se troši u Srbiji i pospešuje poslovanje drugih ovdašnjih firmi, a našem budžetu donosi prihode kroz različite oblike poreza koji se plaćaju.

Sa druge strane, kao rashod i to 100 odsto, kod obračuna poreza na dobit tretira se plaćanje različitih usluga koje pružaju domaća, ali i strana preduzeća. Ovdašnji privrednici zato preko fiktivnih ugovora angažuju neku stranu firmu za nekakvu uslugu (najčešće u oblasti marketinga ili konsaltinga), na njen račun prebace sredstva koja ne žele ovde da budu oporezovana, a zatim ih „oprana" vrate u sopstveni džep. Kod većih suma provizija koja se plaća stranom partneru iznosi manje od tri odsto i to je jedini trošak koji nastaje, budući da su sva takva preduzeća registrovana u nekom poreskom raju.

Više je nego očigledno da ovakva politika srpske naprednjačke Vlade ne dovodi značajan broj stvarnih investitora u Srbiju, bez obzira na subvencije, besplatno zemljište, oslobađanje od poreza i jeftinu radnu snagu. Procene za prošlu godinu govore kako su direktne strane investicije iznosile 1,6 milijardi evra, dok su, poređenja radi, naši ljudi iz dijaspore svojim ovdašnjim rođacima te godine poslali 2,8 milijardi evra, a država se zadužila još dve milijarde evra kako bi popunila budžet. Čak je i veliki broj stranih investitora u stvari domaćeg porekla, koji na taj način svojoj rodbini u bivšoj domovini obezbeđuju posao i prihode.

Vara se onaj ko misli da su „lon poslovi" po modelu brodogradilišta „Vahali" najgori oblik izrabljivanja domaće radne snage. Ti radnici bar imaju nekakvu platu, dok poljoprivrednici nemaju ništa, a nameću im se još i nove obaveze.

Ambasador Ujedinjenih Arapskih Emirata u Beogradu Džuma Rašid al Zahri i šef Privredne komore ove zemlje Hamed Muhamed bin Salem najavili su krajem juna prošle godine da će njihova zemlja finansirati kupovinu 10.000 grla goveda. Preciznije, te krave biće kupljene od nekog od stranih preduzeća koje je u vlasništvu UAE i dopremljena u Rašku oblast. Seljaci kojima budu data goveda moći će da ih otplate davanjem mleka i mlečnih proizvoda, kao i mesa kompanijama u kojima je prisutan arapski kapital.

Domaći farmer, dakle, dobija krave na kredit koji mora da otplaćuje makar mu govedo u međuvremenu i uginulo, a još se obavezuje i da strancima po unapred, od njih samih određenim cenama prodaje svoje proizvode, s tim da ne dobija novac, već mu se smanjuje dug. Postavlja se zato logično pitanje: da li smo mi zaista toliko siromašna država da ne možemo sami da investiramo tih desetak miliona evra za kupovinu goveda i da ista poklonimo poljoprivrednicima?

Ređaju se samo lopovi i prevaranti

Shvativši da je ova vlast veoma zainteresovana da strane kompanije dolaze i ostaju u Srbiji i da je spremna da za to izdvoji znatna sredstva iz budžeta (pod uslovom da i ona dobije svoj deo) stranci su počeli i da nas ucenjuju.

Jedan veliki problem očekuje Vladu narednih meseci kada se po isteku desetogodišnjeg ugovorom predviđenog perioda „Fijat" povuče iz svog pogona u Kragujevcu. Koliko je nekadašnja italijanska kompanija, koja je svoje sedište u međuvremenu preselila u Veliku Britaniju, za ovu „investiciju" u Srbiji tokom svih ovih godina dobila od srpske države, još uvek se ne zna. Procene stručnjaka govore o oko milijardu evra, moguće i više.

Pošto bi otpuštanje nekoliko hiljada radnika zaposlenih što u samoj „Fijatovoj" fabrici u Kragujevcu, što kod kooperanata u izbornoj godini bilo pogubno za vladajuću koaliciju, već se vode pregovori o uslovima pod kojim bi Italijani, ako ne za duže ostali u Srbiji, a ono bar dok ne prođu izbori. Tako bar tvrde italijanski mediji, dok ovdašnji ćute.

Ono što se ovde naziva „pregovorima" u suštini je diktat stranog sagovornika koji želi još para iz srpskog budžeta. Do sada mu je u proseku za svaku godinu poslovanja iz srpskog budžeta isplaćivano oko 100 miliona evra apanaže, a to je minimum koji „Fijat" očekuje i ubuduće.

Italijani su simpatičan, po menalitetu nama blizak narod, ali su istovremeno i svetski prvaci u prevarama. Da je to tako pokazuje još jedan od njihovih najčuvenijih brendova: „Benetton".

Ova poznata modna kuća kupila je 2011. niški „Niteks" sa 680 radnika za tri miliona evra, uz obećanje da će zaposliti 2.700 novih radnika. Prema tadašnjim medijskim izveštajima, „Benetton" je za ovaj svoj poslovni potez odmah dobio od države Srbije 10 miliona evra subvencija?! Uz novac, italijanski gigant je tada dobio i zemljište vredno 24 miliona evra, kao i poslovno - proizvodno - magacinski prostor od 65.000 kvadrata čija je tržišna vrednost 40 miliona evra!

Umesto obećanog zapošljavanja novih 2.700 radnika, nekadašnji „Niteks", sada „Benetton" odmah je napustilo 250 radnika kojima je otpremnine platila - država Srbija. U međuvremenu je italijanski poslodavac, koga svuda u svetu bije loš glas da se nekorektno odnosi prema zaposlenima, otpuštao još ljudi i 2014. je niški pogon po podacima Agencije za privredne registre zapošljavao samo 99 ljudi.

Međutim, nije samo bivša vlast finansirala ovog stranog „investitora". Prema zvaničnim podacima koje je svojevremeno objavilo Ministarstvo privrede, „Benetton" je i u 2013. godini dobio državne subvencije u visini od 167 miliona dinara, što je tada iznosilo 1,4 miliona evra. Za šta je ovaj novac dat niko nije znao, čak ni tadašnji ministar privrede Saša Radulović zahvaljujući kome su ovi podaci i ugledali svetlost dana.

Srbija, očigledno, daje godišnju apanažu italijanskom „investitoru" koji je zahvaljujući tome za tri miliona evra od Srbije dobio preko 120 miliona evra (što u novcu, što u nekretninama), a pri tome je otpustio i skoro sve radnike koje je zatekao u firmi koju je dobio na upravljanje.

Poludeli Vučić se pohvalio u septembru 2015. na sastanku sa članovima Nordijske poslovne alijanse u Beogradu, kako u toku ove godine u Srbiju konačno dolazi „Ikea". Koliko nas ovaj proizvođač lošeg nameštaja košta u raznim subvencijama i povlasticama, još se ne zna, ali se zna da je građevinsko zemljište sa sve neophodnim priključcima dobio besplatno od države Srbije. A, pre samo nekoliko dana, Evropska komisija je objavila kako je pokrenula istragu protiv ove kompanije, zbog sumnje da je u periodu od 2009. do 2014. utajila milijardu evra poreza!

Ne treba se zato javno ponositi saradnjom sa jednim ovakvim hohštaplerom, mada je on samo jedan u beskrajnom nizu koji pohode Srbiju. „Ikea" odavno više nije švedska firma: sedište joj je u gradiću Delftu u Holandiji, a vlasnici su joj privatne fondacije iz Holandije, Luksemburga i Lihtenštajna.

Poslednji stadijum ludila ekonomski nepismene vlasti predstavlja obraćanje Aleksandra Vučića novinarima i javnosti 13. februara 2016, posle posete pogonu „Coca Cole" u Zemunu. Tom prilikom je on zabranio novirarima da pitaju, da li će biti otvorena nova radna mesta.

Umesto toga, rekao je: „...Bilo bi dobro kad bismo ljudima mogli da objasnimo da ne smeju da pitaju 'kad ću dobiti posao'... ".

Dok je ovo govorio, Vučić nijednom rečju nije pomenuo subvencije ili bilo kakvu pomoć građanima za otvaranje sopstvenih preduzeća. Pričao je o tome kako se to ranijih godina zloupotrebljavalo, ali nije objasnio kako ćemo narednih godina od toga da živimo.

„Start-ap" krediti, kako se zovu davanja države za otvaranje sopstvenog malog preduzeća, u Srbiji su oduvek bili retka pojava slična grmljavini u januaru. I kada su se dodeljivali oni su bili mizerni, čak daleko ispod onoga što bi privrednik morao da plati državi na ime poreza i doprinosa na sopstvenu platu, koje je morao da plaća. Očigledno je i sam vrh vlasti konačno postao svestan da daljih stranih „investicija" neće biti, jer su se svi lopovi i prevaranti već izređali u Srbiji nemilosrdno nas pljačkajući.