Kontranapad

Šta je srpski sport dobio sa novim Zakonom o sportu i šta su vrednosti koje serviraju bivši kritičari današnjih kritičara?

Otupeo topuz zakona o sportu

Pre pet godina, Srbija je dobila dugo očekivani Zakon o sportu kojim je prestala važnost Zakona iz 1996. godine. Polovinom februara ove godine, usvojen je novi Zakon o sportu u kome su učinjene izmene u pojedinim delovima o čemu je javnost obavestio Ministar sporta i omladine Vanja Udovičić prilikom stupanja na snagu Zakona sa novim rešenjima

Miroslav Vislavski

Petnaest godina je bilo potrebno da se zakonski uredi oblast koja je od „demokratskih" promena 2000 - te godine preživela tri državne organizacije u kojima se događao sport u Srbiji. Nakon Savezne republike Jugoslavije i Zajednice Srbije i Crne Gore do samostalne Srbije, opstajavao je Zakon iz „Miloševićeve ere". Vreme i događaji su ga gazili, praksa ga je „derogirala"...

Njegovi kreatori i sportski stručnjaci tvrdili su da Zakon o sportu iz prošlog veka nije loš koliko je problem nepoštovanja njegovih normi i rešenja. Nisu ga poštovali oni na koje se odnosio, kao ni oni koji su bili odgovorni za njegovo sprovođenje. Pojave izigravanja ili nepridržavanja zakonskih rešenja u tom vremenu, demokratske vlasti su pravdale pojednostavljenim paušalnim odgovorom. On se svodio na konstataciju da je reč o Zakonu koji je stvarao i doneo Miloševićev režim. Na taj način su omogućili sebi sva prava od kojih je pljačkaška privatizacija društvene svojine, zločin neviđenih razmera u istoriji ovih naroda. U tom kontekstu treba posmatrati i odnos prema sportu i Zakonu o sportu koji nije sprovođen, novi nije donošen, a sport je lutao od nemila do nedraga, sistemski se nasukavši na hridine koje su ga učinile davljenikom u kome preko noći nestaju mnoge vrednosti, nestaju klubovi i organizacije, nestaju ljudi. Neki od tih ljudi, nestali su i bukvalno.

Često kritikovana i osporavana u vreme dok je obavljala funkciju Ministra za sport i omladinu do 2011 godine, Snežana Samardžić Marković je nakon usvajanja Zakona o sportu koji je poslao u istoriju „Miloševićev zakon", sa neskrivenim zadovoljstvom i važnošću isticala da je novi zakon sistemski i da predstavlja „srpski model sporta", koji ima svoje specifičnosti, ali je istovremeno i evropski.

Ministarka nije propustila priliku da naglasi kako je „poseban doprinos dao španski ministar sporta, a presednik UEFA Mišel Platini je poslao svoje stručnjake u Beograd kako bi pomogli u izradi kvalitetnog zakona".

"Snežanin zakon" je afirmisao načela o "slobodnom bavljenju sportom, zaštiti zdravlja, transparentnom korišćenju sredstava sa ciljem uvođenja novog sistema u sport". Sa novinama poput "piramidalne strukture sporta, licenciranja, nadzora, nacionalnih priznanja, izrade strategije i jasne razlike između amaterskog i profesionalnog sporta" pompezno je predstavljan kao najveće sistemsko dostignuće u srpskom sportu. Ali, veoma brzo je doživeo osporavanja i kritike. Tadašnja opozicija je oštricu kritike usmerila ka svojinskom položaju sporta koji je u procesu rada na donošenju Zakona najavljivao privatizaciju klubova i sporta u celini. U tom pogledu zakon nije bio decidan. Naprotiv, alternativna rešenja su razvodnila pitanje svojinskog položaja sporta. Istovremeno, zakon nije obezbedio uslove za priželjkivanu i očekivanu bolju materijalnu osnovu i finansiranje sporta. Zbog toga, kvalitet novog zakona je relativiziran do nipodaštavanja rezultata prethodnog Ministarstva sporta i Vlade Srbije u oblasti sporta.

Pobednici na izborima 2012. su preuzimajući vlast odlučno najavljivali nove promene u sistemu sporta, iako je vreme za tek usvojeni Zakon o sportu bilo nedovoljno da izbaci vidljivije rezultate. Ipak, izdvajaju se rešenja koja su doprinela stabilizaciji statusa granskih saveza i sportskih institucija na državnom nivou. Takođe, značajna su rešenja koja su sistemski uredila pitanja nacionalnih priznanja i nagrada.

Novi Zakon o sportu koji je ovih dana februara stupio na snagu, kiselio se mesecima u silnim timovima i diskusijama. Načelno stanovište Vlade i Ministra sporta i omladine koje se odnosi na zakon, jeste da omogući da sport ne bude privilegija pojedinaca i bogatih, već da bude dostupan svim građanima i da svi građani imaju apsolutno pravo na to. Po tome, on je podudaran načelu prethodnih vlasti o slobodnom bavljenju sportom.

Nesporne su pojedine njegove intencije, posebno na planu zaštite dece i najmlađih. Ministar Vanja Udovičić s tim načelima u vezi ističe da ne želi da naši sportisti postaju neka vrsta vlasništva drugih i da mu je zaštita dece najvažnija. Možda je napredak u činjenicama da ugovori o posredovanju sa menadžerima mogu da se zaključe na najviše dve godine i da se ugovori moraju overiti u sudu. Vreme i praksa će to potvrditi ili opovrgnuti. Istina je da limitiranje mendžerskih ugovora sa mladim sportistima i decom nisu eliminisali osnovno zalaganje Ministra da ne budu vlasništvo drugih. Uostalom, valjalo bi na primerima mladih fudbalera koji su ovogodišnji izvozni potencijal Zvezde, Partizana, Vojvodine i drugih, simulirati da li dvogodišnji aranžman sa menadžerskom agencijom može da spreči ili predupredi situacije u kakvoj se danas nalaze Partizan i njegov proizvod Andrija Živković?

Suština problema nije u vremenu koliko se stavlja na raspolaganje menadžerima da svojataju talente dok na njihovom brušenju rade entuzijasti i treneri u klubovima koji primaju po dvesta evra mesečno sa po par meseci čekanja na čestito zarađenu nepostojeću platu. Da li su ova rešenja odgovor na problem mladih sportista koje simbolizuje danas Andrija Živković? Ne verujem, ali ostajem pobornik odnosa koje slikovito izražava Saopštenje Omladinske škole FK Partizan: Mi o ugovorima malo znamo. Ne znamo mnogo ni o strateškoj politici bilo koje uprave Kluba. Mi nastojimo da stvaramo šampione. Dobre ljude. Iskrene i časne partizanovce. Mi smo uvek želeli da naš Andrija, nasmejano i kulturno dete, bude naš dragulj u kruni Partizanove niske bisera. Mi smo, a ne neko drugi, bili za Andriju tu kada je tek počinjao svoje prve i najvažnije korake ka vrhu, kada je bolovao i ozdravljao. Mi smo, a ne neko drugi, bili tu kada mu je bilo teško, kada je bio srećan, kada je hrlio napred a i padao, jer smo znali da je važno ustati nakon pada. Mi smo, a ne neko drugi, brinuli o njegovoj opremi, da mu uvek sve bude čisto, spremno, oprano i ispeglano, da se u našoj zajedničkoj kući uvek oseća kao kod svoje kuće.

Dakako da su dobrodošla rešenja koja se odnose na zdravstvenu zaštitu dece od šest do četrnaest godina i da će biti besplatna ili ona koja se odnose na limitiranje visine članarine za maloletne sportiste koja ne može preći iznos od 10% od prosečne zarade u Srbiji. Dobrodošla su u idiotskom sistemu koji je uspostavljen u Srbiji nakon rušenja najhumanijeg sistema socijalističkog samoupravljanja. Slepci i plitkoumnici neće ili ne umeju da razlikuju globu od besplatnog koju nam serviraju oslobodioci od slobode. Ovo je opaska na primeru koji je ilustracija dobijenog nad izgubljenim. Opaska koja poručuje: nemojte nas više oslobađati stega i mraka socijalističkog društva, vratite nas u tamni vilajet samoupravljanja da ga ispaštamo sa svim njegovim bremenom!

Bilo kako bilo, srpski sport je dobio novi Zakon u kome ima noviteta, ali ne i suštinskih promena. Bivša vlast, današnja opozicija kritikuje aktuelnu vlast, bivšu opoziciju da nije sposobna da uradi nešto što je prethodna vlast imala šansu da uradi, a nije uradila dajući prostor za kritiku opoziciji koja je dolaskom na vlast nastavila delo svojih prethodnika.

Očekivanja sportskih poslenika da će nove političke vlasti svoje dotadašnje opozicione kritike na račun "Snežaninog zakona" pretočiti u sistemska rešenja, su izneverena. Četiri godine vladavine naprednjaka pokazale su njihovu jalovost. Očigledno je da nemaju strateški plan niti ideju kako da privatizuju sport. Kost u grlu im je kao i njihovim prethodnicima: FK Crvena zvezda i FK Partizan. Groteskno, kao uostalom i apsolutistička vladavina Aleksandra Vučića, deluju stavovi o privatizaciji ova dva kluba, koja su spontano dobila status "institucija od nacionalnog značaja", a da pri tome to nije regulisano kriterijumima, normativnim ili planskim dokumentima bilo koje institucije - državne ili sportske.

Umesto da izborom sposobnog ministra, stručnog, kompetentnog i autonomnog u kreiranju rešenja u određenoj oblasti obezbedi kvalitetno funkcionisanje tog dela sistema, mandatar svojim apsolutizmom uporno natura svoje odluke koje se temelje na površnom poznavanju određenih oblasti. Primera je mnogo. U toj konkurenciji jeste i sport koji je pod Vučićem imao bledu ministarku Alisu Marić i servilnog Vanju Udovičića. Možda Marićka nije pristajala na Vučićevske metode funkcionisanja Ministarstva sporta, pa je svojom indolentnošću i nonšalantnošću opstruirala diktatora i u suštini ostavila bled utisak. To nije sada bitno. Moguće je da jedna inteligentna osoba, kakvom javnost poznaje Alisu Marić, nije pristajala da bude Vučićeva ikebana.

Za razliku od nje legendarni delfin Vanja Udovičić, pristaje na tu ulogu - da hvali Vučića i njegove zasluge pred hiljadama gledalaca koji mu zvižde na pominjanje Vođe, da mu aplaudira petnaest minuta bez prestanka, da se divi i tapše Vučiću zajedno sa njegovim stranačkim aparatom, kada izjavljuje da će da uđe u svaki školski klozet... Takva snishodljivost nije primerena istinskom asu, ni tada kada je u nomenklaturi jednog psihopate. Međutim to je objašnjenje zašto nije Udovičić kreator inicijativa za izgradnju zakonskih rešenja o privatizaciji sporta i zašto pristaje na ulogu koja ne priliči velikanu sporta.

Aktuelna vladajuća politika nema racionalna i razumna rešenja kako kvalitetnije postaviti sistem finansiranja sporta na lokalu. Sportski objekti se slabo održavaju, propadaju...Bez kredibilnog titulara, sve su manji izgledi za njihov funkcionalni opstanak. Sportski budžeti u lokalnim zajednicama su inače tanki za finansiranje programa klubova i organizacija. Ne postoji interes vlasnika kapitala, krupnog nikako, da privatizuju postojeće sportske klubove i organizacije koji po inerciji nedre ili lansiraju izuzetne vrednosti talentovanih sportista sa čijim rezultatima i dostignućima sve srpske vlasti "mažu oči" naciji kako smo uspešni u sportu, kako su naši sportisti najbolji ambasadori svoje države i tako redom...

Srbi brzo zaboravljaju obećanja onih koji su vlast, pa tako i Vučićeva koja se odnose na privatizaciju sporta. Podsećanja radi, već nakon formiranja Vlade u maju 2014. mandatar je naložio resornom ministru da mora u roku od šest meseci pripremiti izmene Zakona o sportu, kako bi se stekli uslovi za privatizaciju sportskih klubova. Početkom jeseni iste godine, Ministar je rekao da je Ministarstvo sporta pripremilo predloge i modele za privatizaciju Crvene zvezde i Partizana koji su preneti resorima koji se bave privatizacijom i svojinskom politikom. Nakon brojnih susreta Ministra sa kolegama iz raznih Evropskih zemalja nisu nađena adekvatna rešenja. U martu prošle godine, predsednik Vlade saopštava da će obećanje o privatizaciji Zvezde i Partizana teško ispuniti, odnosno da "država u ovom trenutku nije sposobna da privatizuje ova dva kluba". Ovakvo priznanje otvara brojna druga pitanja od kojih je svakako prvo: Da li ovakav vladar može i da li treba da vodi državu, da odlučuje o svim njenim vitalnim interesima, da diktira sudbinske tokove državi i narodu? Narode, olovku u ruke i glasaj za sve druge samo ne za Vučića!