Postdemokratija

Sam protiv svih

Prosto mi ga došlo žao kad je poslanicima rekao da je sam protiv svih, ko sirak tužni bez igde ikoga. Doduše, odmah me je oslobodio briga kad je dodao da se on ne boji ničega, ali i ponovo zabrinuo kad je objasnio zašto se ne plaši. Kad je zapretio svojim ljutim protivnicima u Parlamentu da uskoro neće više moći da sede u Skupštini & restoranu i da za veliku platu samo vrište, postalo mi je jasno da opet namerava da u pomoć pozove svog starijeg brata, to jest narod, da im on presudi. Kad god mu zagusti on ide na izbore da ga narod zaštiti. Najpre, to baš i nije junački, a onda i nije sasvim sigurno, jer šta ako narod jednom ne dođe, kao u onoj priči o seljaku koji je često bez razloga maltretirao komšiluk tražeći pomoć od vukova, dok im nije dojadilo. Ako tako nastavi da svako malo cima narod na izbore, lako mu se može dogoditi da ne izađe kad mu bude najpotrebnije, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Konačno je Vučić priznao ono što mu razumni ljudi odavno spočitavaju, samo što se on hvali time što mu kritičari zameraju, jer on misli da je junaštvo i podvig biti sam protiv svih, dok zdrava pamet govori da je to loše i neodrživo, da vodi i državu i njega lično u propast. Na stranu sad to što je time izvređao sve svoje saradnike mnogo više nego opozicione poslanike, o kojima je baš ružno i sa prezirom govorio. Neka je, njegove sluge su to i zaslužile kad pristaju na takav položaj, ali time je ponizio i Skupštinu i sve državne institucije sa kojima takođe on sam upravlja kao svojom prćijom.

Neće onda biti nikakvo iznenađenje ako se sad bude kandidovao i za predsednika države, kao što sam davno predvideo, samo mu je problem kako da to izvede a da zadrži i mesto premijera, jer nema ko da ga zameni. Možda mu se stoga ukaže da je zaista jedino rešenje da ponovo raspiše sveopšte izbore, dakle i parlamentarne zajedno sa predsedničkim i beogradskim. Samo tako bi mogao da jednim udarcem ubije tri muve, da on pobedi na sva tri izbora, pa da postane i predsednik države i premijer i gradonačelnik glavnog grada, bez obzira ko će formalno postati domar tih kabineta. Samo tako bi mogao da se reši i navalentne opozicije u Skupštini i preuzmanjem njihovih mesta stvori dvotrećinsku većinu koja će mu izglasati novi Ustav, u kojem više neće biti Kosova ali će biti Kancelara, i u isto vreme da postavi predsednika koji će to potpisati. Velike su to dileme, pa je i napetost velika.

Mnogi se pitaju otkud toliko besa, pakosti i mržnje u Skupštini. Vučić kaže da su to ovi iz opozicije mnogo nervozni. Dobro, ali to je i razumljivo, hteli bi nešto a ne mogu ništa, što odista može biti frustrirajuće. Ali zašto im on i njegovi odgovaraju istom merom, kad imaju sve u svojim rukama i mogu da rade šta hoće. I rade. I veruju da je to što rade najbolje. I narod im veruje. I imaju rezultate, najbolje ikad, kako kažu. Šta ih briga šta ti nervozni poštari govore? Zašto uopšte reaguju? Zar nisu čuli da psi laju dok karavan prolazi? Ko je siguran da to što govore o njemu nema veze s mozgom, nema ni potrebu da se o tome raspravlja i da ih diskvalifikuje. Jednostavno to kaže i pusti ih da se sami brukaju.

Vreme će pokazati da je u pravu i svi će to videti. A, Vučić vremena ima na pretek, bar još četiri godine ima fore da uradi sve što je naumio, da ostvari sve što je obećao. Biće uvek nevernih Toma i onih koji se bune, ali neka ih, kad dođe "zlatno doba Srbije", koje on već nazire i zna da je tu iza ćoška, sve će to pokriti snegovi i šaš, a oni će morati da se pokriju ušima, pa će još i moliti Martinovića da im pomogne, sa kojim se sad zbog tog prirodnog dara sprdaju. Zašto se uopšte osvrće na to, zašto gubi svoje dragoceno vreme i tako plodonosnu energiju na te gluposti i besmislena prepucavanja? Biće ipak da se i on boji. Ako se oni plaše izbora, on se plaši izborne tišine. Izborna kampanja mu dođe kao ogledalce, ogledalce, koje svaki dan mora da mu kaže ko je najbolji, najhrabriji, najvredniji i najpošteniji. Kad bi mogao organizovao bi izbore bar jednom mesečno, on je i onako svakodnevno u kampanji, nego zaposlio je silan narod koji sad mora nešto i da radi.

Očigledno, da Vučić ni sam nije baš ubeđen u sve to što radi i govori, da čak zna da stvari ne stoje baš tako sjajno pa se plaši da se to ne otkrije. Boji se da njegov narod ipak ne poveruje u ono što opozicija uporno ponavlja u TV prenosima skupštinskih zasedanja, ma koliko bila sabotirana od Maje Gojković i satanizovana od Rističevića, Martinovića i ostalih marioneta, koje nemaju nikakav kredibilitet. Nije on badava rekao da je sam protiv svih. Ali, time plaši i svoje glasače, koji žele samo moćnog, neustrašivog i nesalomivog vođu. A zbunjuje ih i time što se stalno pravda za novce za koje ga optužuju da je maznuo i sakrio. Zbog svojih pristalica to ne mora da radi jer oni mu veruju, a one koji mu ne veruju i onako ne može ubediti. Zašto onda to ipak čini tako ostrašćeno, pitaju se i najvernije pristalice, strahujući i od same pomisli da nije u pitanju poznati sindrom, ko o čemu kurva o poštenju.

Meni je, pak, posebno zanimljiv način na koji se od toga brani, odnosno reči koje očigledno bira da bi objasnio svoj odnos prema novcu. Umesto da kaže da ništa nije ukrao ni prisvojio, on kaže da ga novac ne interesuje, da se on ne prodaje i da ne mogu ni dinar da mu nađu. Vrlo sumnjivo, jer koga to danas lova ne interesuje? A onda, ako nisi potplaćen ne znači da nisi nešto smuvao, a ako ne mogu ništa da nađu, ne znači da ništa nema. Ne valja mu to. Pravnik je, trebalo bi da zna da nije na njemu da dokazuje da je čist, nego na onima koji ga optužuju da to i dokažu. Čemu onda toliko pravdanja. Ako zna da nema ništa, što se uzbuđava. To zabrinjava ljude koji su mu naklonjeni, jer svi oni znaju da je sumnjiv svako ko stalno ponavlja da je pošten, naročito u politici u kojoj su svi korumpirani. Uostalom, i on ih je tome učio tvrdeći da su svi pre njega neopevane lopuže, što potvrđuje i već antoligijska izjava Velje Ilić, koji je svojim saradnicima javno pred kamerama objašnjavao da se podrazumeva da pomalo kraduckaju, ali da ne smeju da kradu. Tim povodom uvek se setim kako Rusi imaju i izreku tog tipa, da ljude ne kvari novac, nego količina.

Poslovni Ameri, sa druge strane, vole da kažu da ne postoji besplatan ručak, a njihova mafija opet ima pravilo koje kaže: Ne veruj čoveku kojem nije stalo do novca! Pošto je politika postala biznis a političke partije mafijaške organizacije, to bi pravilo trebalo uzeti ozbiljno i u političkim stvarima, naročito u Srbiji u kojoj caruju partokratija i korupcija. U svetu kriminala, koji se bavi pljačkom, švercom, pranjem novca, pa i ubistvima, sve se to radi zbog love, pa je sasvim prirodno da je sumnjiv svako koga novac ne interesuje. Onaj koji ne traži pare da bi ubijao ili je manijak koji u tome uživa ili umišljeni junak spasilac sveta, dakle bolesnik. Takvom se ne može verovati, kao ni onom koji je ubačen sa strane, od policije ili konkurencije, koji se takođe ne interesuje za novac, ali je plaćen od nekog drugog. Slično je i u politici, pošto su svi korumpirani, sa onim koji uporno ističe kako on nije uzeo ni dinar nešto nije u redu. Ili je patološki lažov ili avanturista i umišljeni mesija, znači bolesnik, ili nečiji plaćenik. Pošten čovek se ne bavi tim prljavim poslom i ne hvali svojim poštenjem.

Koliko je politika ogrezla u korupciji najbolje svedoče nastupi na istoj Skupštini, Čede Jovanovića, Čanka i Šešelja, koji su očigledno podmićeni da glumeći opoziciju rade za Vučića. Postavljaju mu tobož nezgodna pitanja, zapravo mu nabacuju loptu da bi ovaj postizao efektne golove iz voleja, makazicama ili petom, gledajući na drugu stranu, kao Teodosić pri dodavanju. Pošto njihovi glasovi nisu potrebni ubedljivoj većini, koja i bez njih postoji, oni ističu kako neće glasati za budžet sa obrazloženjima koja zapravo idu na ruku predlagaču.

Čeda, na primer, kaže da neće glasati za budžet jer je neizvesno ko će ga sprovoditi ako se Vučić bude kandidovao za predsednika države. Drugim rečima, po Čedi je budžet odličan, ali bez Vučića ništa ne vredi. Čanak kaže da neće glasati za budžet jer je Vojvodina dobila manje nego što bi trebalo, a time zapravo daje povod Vučiću da briljira hvaleći se svojim ulaganjima u Vojvodini, kao da joj je nešto poklonio iz svog džepa. I dok Vučić u svom stilu nabraja kako je Vojvodini dao ovo ili ono, Čanak, koji inače nije ni malo mutav, nikako da se seti svoje doskočice sa kojom je i zaveo vojvođane, pa da ga priupita čiji su ti naši novci, koje on tako velikodušno deli. Isto pitanje bi mu se, naravno, moglo postaviti i kad se hvali šta je sve doneo onomad u Niš, Kuršumliju, Belu Palanku I sve druge gradova koje je obilazio u okviru permanentne izborne kampanje koju vodi svaki dan. Sve su to novci građana tih varošarija koji im se na taj način samo delimično vraćaju, da bi im se zamazale oči.

Posle rasprave o budžetu, koje zapravo nije ni bilo jer poslanici nisu stigli ni da ga pročitaju, što su svi zamerili (čak i Šešelj), sam protiv svih je mudro zaključio da mu je drago što je to najveći problem i zahvalio se na tom komplimentu svim kritičarima. On je to protumačio kao znak da nema ozbiljnijih zamerki na njegovu sadržinu što je, opet, po njegovom skromnom mišljenju, dokaz da je skoro pa savršen.

Ništa gluplje nisam čuo, jer samo kompletan idiot može da kaže da onaj ko nije pročitao budžet nema ozbiljnih primedaba na njega, pošto ne može da ima nikakve.