Kontranapad

Još jednom o minulim izborima u Odbojkaškom savezu Srbije, po najviše zbog neočekivanog ishoda...

Veliki Vladimir kao „mali" Vanja

Kako je jedan velikan sportskih arena svojom sujetom i neprimerenim ponašanjem pokazao svoju nezrelost za preuzimanje velikih odgovornosti u rukovođenju. Da li se politika uplitala u izbor predsednika Odbojkaškog saveza Srbije, danas je manje važno. Svestan da ima protivkandidata koji će mu preuzeti očekivanu funkciju, Grbić je ipak posegao za neočekivanim argumentom nakon nastupa pred Kongresom CEV, pohvalivši se čestitkom koju je dobio od „njegovog prijatelja, gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića i premijera Aleksandra Vučića". Na taj način je uvukao politiku u izbornu kampanju. Neki su se povinovali za tom izjavom, među kojima su bili i novosadski poslanici u odbojkaškom Parlamentu.O tome piše urednik Magazina Tabloid Miroslav Vislavski, ugledni sportski radnik i novinar

Miroslav Vislavski

Vladimira Vanju Grbića su mnogi videli kao naslednika Nenada Golijanina. Na to mesto ga je više preporučila izuzetna igračka karijera i namera Aleksandra Boričića, nego li šest godina bitisanja u rukovodstvu odbojkaške organizacije Srbije. Njegovim uključivanjem u rukovodstvo OSS, poslata je poruka da se vodi računa o naslednicima iz redova najuspešnije generacije srpskih odbojkaša. Sa njime su „zatvorena" vrata drugim velikanima iz trofejnih devedesetih.

Kandidatura Zorana Gajića je usledila neočekivano za najširu javnost. Željom odbojkaških velikana, Vladimirovih saigrača iz reprezentacije, Zoran Gajić je izašao na crtu i kao što je u celoj karijeri činio - pobedio! Pobedio je jednog od svojih uzdanica iz tima snova, kome su vetar u leđa na ovoj utakmici davali pojedinci iz politike i sam Aleksandar Boričić. Njegovi aduti su bili: Ivan Miljković, Đula Mešter, Slobodan Kovač, Slobodan Boškan, Andrija Gerić, Vasa Mijić, Veljko Petković, koji su javno podržali Gajića.

A kako se poneo Vanja Grbić nakon glasanja za predsednika OSS? Jednom rečju - ružno! Nesportski, nekorektno! Bez čestitke svom protivkandidatu, svom učitelju koji mu je i ovom prilikom održao lekciju o lepom ponašanju, ispoljavajući razumevanje za njegovu neprimerenu reakciju. Sednicu je napustio bez pozdrava, optuživši one koji nisu glasali za njega svojom milosrdnošću, rečima „ja vam ništa ne zameram..." Uz reči da zauvek odlazi iz srpske odbojke, napustio je salu bez pozdrava. Poneo se kao uvređena mlada, a ne kao vitez i borac kakvog smo ga znali sa parketa kada nas je svojim igrama oduševljavao i ušao nam u srca. Vladimir je možda u širokoj javnosti bio prihvaćen kao rešenje za predsednika OSS. I kao što će Zoran Gajić morati da sarađuje sa Aleksandrom Boričićem kao predsednikom CEV koji je apsolutnu prednost (nepotrebno) dao njegovom protivkandidatu, tako će i Vladimir Grbić morati da se povinuje novom rukovodstvu na čelu sa Gajićem ukoliko želi da se bavi odbojkom, da bude u međunarodnim forumima kao predstavnik srpske odbojke. Ako nije spreman na takvo ponašanje, onda ostaje sumnja u njegovu iskrenost povodom svega izrečenog o odbojci u svojstvu funkcionera u ekipi Aleksandra Boričića. Moraće da prihvati da su i drugi njegovi saigrači davali jednako kao i on u osvajanju brojnih trofeja za našu odbojku.

Zorana Gajića nije predložio OK Vojvodina (OS Vojvodine) u kome se afirmisao i doneo mu tri šampionska i kup trofeja, u kome je zaključio prvi profesionalni ugovor i koji mu je bio važna potpora prilikom izbora za selektora tadašnje jugoslovenske reprezentacije. Apsurdno je, ali njega je predložio Valjevski region! Uzgred, Zoran Gajić je sve do izbora za čelnika OSS u tekućem mandatu bio na funkciji predsednika Skupštine OK Vojvodina!

Neprihvatljivo je objašnjenje za ćutanje Vojvođana, niti je to mogao biti razlog za svojevrsnu „opstrukciju" izbora, što su u konkurenciji dvojica „vojvodinaša". Za razliku od Zorana Gajića koji je implementirao stručnu politiku njegovog mentora poljskog internacionalca Doroša Lešeka, a koja je Vojvodinu učinila dominantnom na domaćoj i učinila sjajnim reprezentom na međunarodnoj sceni, Grbićev staž i doprinos Vojvodini se može svesti u dve godine igranja u klubu. U sezoni 1991/92 u kojoj je Vojvodina sa njim, ali predvođena Zoranom Gajićem osvojila naslov šampiona. Pre toga, Vladimir je bio i u šampionskom sastavu 1988/89, ali kao vrlo mlad sa skromnom minutažom na parketu. Period između ove dve sezone, Vladimir je igrao u zagrebačkoj Mladosti, da bi sa početkom rata 1991 napustio Zagreb i privremeno se skrasio u Vojvodini iz koje se već nakon godinu dana otisnuo u Italiju. U slučaju Vladimira, Vojvodina je više zbog sopstvenog imidža i autoriteta veličala njegovu ulogu u njenoj prošlosti ceneći u kakvog se igrača razvio i šta je značio za jugoslovensku odbojku, nego što je on stvarno doprineo njenim vanserijskim rezultatima devedesetih u kojima je rođen fenomen naše odbojke.

Zoran Gajić je često ukazivao da se rukovodstvo organizacije ne bavi odbojkom, već samo nacionalnim selekcijama i svojim karijerama. On je najbolje znao sa kakvim se elementarnim preprekama suočavao kao selektor u godinama uspeha sa „slavnim rukovodstvom". Od želje da dođe do jednoobrazne oprema za trenažni rad (reprezentativci su radili u svojim majicama pa su delovali kao rekreativna družina) u godini kada se 1995 osvojila bronza na Evropskom prvenstvu u Atini, siromašne i neodgovarajuće opreme u kojoj su otišli u Atlantu po prvu olimpijsku medalju za našu odbojku 1996, u kojoj su neki (Ž Petrović) zaradili teške žuljeve, do gubljenja zlatne na Svetskom prvenstvu u Tokiju zbog dopingovanih Italijana, što je Boričić sa saradnicima prećutao i sprečio „međunarodni odbojkaški skandal" 1998... Napustivši kormilo reprezentacije 2001, velikom zaslugom dvojice najvećih igračkih autoriteta u timu koje su u žargonu zvali „Braća Karamazovi", Gajić je devastiran i iz naše odbojke iako je bio na raspolaganju kada nismo imali pravo stručno rešenje u reprezentaciji. Tako je hteo Boričić.

Kao što ni Grbić nije imao poseban uticaj na rad Saveza, tako ni ostali članovi rukovodstva odbojkaške organizacije nisu predstavljali više do pukog „kvoruma". Bili su alibi u „demokratizovanoj" strukturi izabranih i logistika u jačanju vlasti Aleksandra Boričića. Ovaj Crnogorac je umeo da vlada. Perfidno i lukavo. Sve se radilo po dogovoru, u saglasju i jedinstvu, a u stvarnosti samo se ON pitao o svemu i svačemu. Takav sistem nije morao biti poguban dok je trajao. Pokrivan je izuzetnim takmičarskim rezultatima nacionalnih selekcija u najvećem periodu njegove vlasti.

Prvo, muške seniorske ekipe, a potom i mlađih kategorija da bi u zadnjoj deceniji i ženske selekcije beležile odlične rezultate. Sa te strane četvrtvekovna vladavina Aleksandra Boričića se pokazala izuzetno uspešnom, uprkos tome što je odbojkaški sport u svom statusnom smislu doživljavao poniranje i povratak na strogo amaterske grane. Klubovi i stručni rad su živeli na entuzijazmu i popularnosti uspešne odbojke. Mnogo što šta je improvizovano, programi na nivou opština i u klubovima su redukovani, osiromašeni. Klupska odbojka je padala u kvalitetu, ostvaren je veliki odliv igrača, ligaško nadmetanje je stereotipno i gubilo je na atraktivnosti i zanimljivosti.

Neregularnosti u takmičenju su zataškavane u ime „jedinstva organizacije", poseta na domaćim utakmicama se višestruko smanjila. Sponzorstva su redukovana i svedena na simboliku. Sa druge strane jačao je administrativni aparat koji je servisirao Odbojkaški savez Srbije i služio jačanju kulta ličnosti Aleksandra Boričića. Deo poslova Boričić je poveravao kadrovima iz Crvene Zvezde, tako da je uz probrani aparat OSS implementirao i ljude iz svog kluba koji su bili podčinjeni autoritetu predsednika.

U vreme kada je muška selekcija prodirala ka visinama dospevši na evropski i olimpijski vrh piramida i na korak od svetske titule, u službeničkom aparatu je bilo pet - šest izvršilaca. Danas ih je dvadesetak. Mnogi iz ovog sastava su dve decenije ili duže na odbojkaškom hlebu. Ostarili su i sada je aparat OSS bliži gerontološkom centru nego li sportskoj službi.

U konkurenciji sa drugim granskim savezima zahvaljujući rezultatima nacionalnih selekcija OSS je ostvarivao najveća budžetska sredstva. Takmičarski uspesi su privlačili i sponzore. Uz prihode po ovim osnovama, uspostavljen je i „porez" svim igračima i stručnjacima koji su na radu u inostranstvu na ime dozvole i licence. Bliski rukovodstvu OSS tvrde da se radi o izuzetno značajnim prihodima. Ali, čak ni sredstva ostvarivana iz „poreza" nisu dopirala do klupske odbojke. Uopšteni finansijski izveštaji na kraju godine bili su formalno prezentirani organima saveza (ne uvek), a podaničko ponašanje članova organa OSS je davalo „komoditet" za „gimnastiku" u kojoj su zadovoljavane i neke druge potrebe lojalnim saradnicima. O tome postoje samo nagađanja, kada vaninstitucionalno vode razgovori o rešavanju stambenih potreba ili angažovanju pojedinih saradnika. Zato bi revizija finansijskog poslovanja unazad više godina u Kući odbojke bila primarna i neophodna mera u cilju uspostavljanja regularnosti poslovanja. Na tom pitanju, Golijanin se zamerio svom višedecenijskom partneru i - vođi, koji je iskoristio prvu Nenadovu ličnu i namestio mu „crveni" karton!

Zoran Gajić je iskusan i mudar strateg. Odličan je diplomata. Dovoljno „pokvaren" da bi razumeo i vešto plivao u „maloj barici sa velikim krokodilima". To su važne pretpostavke da bi se snašao na poslovima koji mu nisu bili svakodnevica. Njemu je namenjeno da reformiše organizaciju i odnose unutar OSS. Spreman je da se izbori sa time. Na tom putu, moraće da se zahvali većini iz dosadašnjeg aparata. Na proveri će biti njegovo izborno obećanje o nastavku onoga što je vredelo u prethodnom periodu (takmičarski plan), a veliko iskušenje ga očekuje kada se radi o poboljšanju položaja odbojke kao sporta i nalaženje adekvatnog mesta uz časnu valorizacija stručnog rada u odbojci.

Njegove uzdanice moraju biti oni koji su delima na parketu stvarali mit o neponovljivoj odbojci. Ima tu široki izbor. Prethodno mora definisati status dvojice selektora. Posebno sa Nikolom Grbićem, koji ima ugovor i koji je potreban na tom mestu. Znajući njegove vrline i profesionalnost, siguran sam da će se Nikola izdići iznad neuspeha njegovog brata u izbornoj trci. Slična je prognoza i kada je u pitanju selektor ženske reprezentacije Terzić, koji je dugogodišnji izabranik Aleksandra Boričića. Što se tiče popunjavanja organizacione strukture u OSS, Mešter, Gerić, Mijić, Petković su mu na raspolaganju odmah, Knežević je već „mobilisan", sa Miljkovićem treba da se dogovori kako će se angažovati dok mu je igračka karijera u prvom planu. Isto se odnosi na Kovača i Boškana koji su duboko zagazili u trenerskom zvanju. Tu je takođe Tanasković, koji je na čelu Saveza za školski sport, pa Vladimir Batez ako se odluči jednog dana da mu politika ne bude u prvom planu kako je to trenutno danas dok je na funkciji Pokrajinskog sekretara za sport i omladinu. Tu su i drugi koji nisu bili u prvoj trofejnoj formaciji poput Branislava Mitrovića, Rajka Jokanovića, Dejana Stankovića.

Gajić je izbor onih koji su za reforme u odbojci i to je više puta apostrofirao uoči izbora. Sa Vladimirom Grbićem, trebalo je sve da ostane isto, s tom razlikom što bi Veliki Vladimir predstavljao produženu ruku jednog neprikosnovenog AUTOKRATE.