Feljton

Rusofobija kod Srba 1878-2017 - Aktuelnost rusfobije (4)

Između dve carevine

U dominatnom zapadnom diskursu nakon početka ukrajinske krize 2014. godine ne postoje nijanse kada se govori o Rusiji. Dominatna je manihejska podela na dobro (Zapad) i zlo (Rusija). Zapadne elite, mediji i najveći broj pripadnika akademske zajednice jednostrano tumače pravne i druge činjenice, neutralna metodologija ustupa prostor ideološkom okrivljavanju samo jedne (ruske) strane. Rusi se prikazuju kao varvari i teroristi, opasni agresori koji vojno i propagandno ugrožavaju ''prosvećeni'' Zapad i njegove ''vrednosti''. Oni ''falsifikuju'' istoriju radi svojih ''imperijalnih'' interesa, vode ih ''neuravnoteženi'' i izopačeni ljudi koji napadaju druge države, unutar same Rusija je ''despotija''. Iz knjige političara, publiciste i doktora prava, Dejana Mirovića, "Rusofobija kod Srba 1878-2017", koja se bavi ovom temom, Magazin Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane delove.

Dejan Mirović

Milan Piroćanac (1837-1897) rođen je u Jagodini kao Milan Damjanović. Zbog porekla svog oca uzima prezime Piroćanac. Nakon završetka školovanja u Parizu i Hajdelbergu, obavlja dužnost sudije Kasacionog suda, zatim postaje ministar inostranih dela od 1874. do 1875. u vladi Jovana Marinovića, a od 1880. pa sve do 1883. godine je na mestu predsednika Vlade Srbije, u kojoj obavlja dužnost ministra pravde i ministra inostranih dela.

Piroćanac je i lider prozapadne i rusofobske Srpske napredne stranke od 1880. do 1886. godine, ali i njen glavni ideolog. U tom smislu, bio je i jedan od pokretača provladinog lista Videlo. Takvog rusofobskog Piroćanca moderna srpska elita upadljivo idealizuje. On je bio „prvi srpski moderni intelektualac", koji je formirao „drugu stranu srpske intelektualne kontroverze, onu zapadnoevropsku". On je „izuzetna pojava" koja je imala „zapadnjački pravac" na kraju XIX veka. Piroćanac „nazire budućnost", vidi „Evropu kao celinu".

Sa druge strane, savremenici nisu imali tako visoko mišljenje. Slobodan Jovanović navodi da je pre dolaska na vlast Piroćanac bio „prezadužen". Posle odlaska sa vlasti, on je „zidao palate". (Optuživan je da je stekao veliko bogatstvo 1882. godine u vreme zaključenja zajma sa francuskom Generalnom unijom). Jovanović navodi i da je Piroćanac koristio nedemokratske metode za vreme svoje vlasti, posebno u sudstvu, crkvi i prosveti. „Nijedna Vlada dotle nije tako sistematski gonila svoje protivnike iz državne službe", piše Slobodan Jovanović.

Piroćanac, kao i kralj Milan, duboko prezire svoj narod. Srpski narod nije disciplinovan i „obrazovan", ne razume „evropski duh" i ne može da ima državu. Zato narod mora biti podvrgnut državnoj „disciplini". Nametanje takvog „evropskog duha" nije lak cilj: „Naš je rad naišao na tegobe što je slabo ko u zemlji hteo da razume pravi položaj Srbije", žali se Piroćanac.

Naravno, narod pre svega ne razume da mu Rusija „nije prijatelj" i ne zna prave „težnje" Peterburga. Oduševljenje naroda Rusijom je u stvari, ruska „spletka". Piroćanac tvrdi da između Rusije i Srbije postoje samo interesi i „da svaka zemlja radi za sebe". Zato srpski narod treba da se okrene sam sebi a ne Rusiji, jer je „Srbija mala i slaba zemlja" prema kojoj Rusija ima „snažne pretenzije".

Krivac za takvo raspoloženje naroda je opozicija. Piroćanac optužuje Narodnu radikalnu stranku, Ristića i liberale da „pogrešno" podučavaju narod da „Rusija samo za njegovu veličinu radi". Oni su, u suštini, uništili narod koji je izgubio „muškost i izdržljivost" To je nesavesna i bezobzirana opozicija koja iz „blesanluka služi ruskim interesima". Oni su „kao prave lude", oni su „sekta anarhista". Glavni cilj je obaranje „vlade uz pomoć Rusije". Zato „ovakvu politiku samo Rusija i naši politički pustolovi mogu da teraju bez obzira na okolnosti i na sutra". Opozicija to radi i zbog „zavisti" i zato što su „najnevaljaliji ljudi". Opozicija i ruski agitatori teže „nemirima i neredu". Sve što u Srbiji „agituje" podložno je uticaju „ruskom".

U tom antiopoziconom i antiruskom diskursu, Piroćanac razvija i brojne rusofobske teorije zavere. Rusi su „umešani" u takozvani Ilkin atentat iz 1882. godine (neuspeli pokušaj ubistva Milana Obrenovića od strane Jelene-Ilke Marković, udovice pukovnika Jevrema Markovića), iako u sudskom postupku nisu utvrđene nikakve veze sa Rusijom. „Dokaz" se nalazi na revolveru kojim je Ilka pokušala ubistvo Milana Obrenovića: „...Revolver je bio veliki i vrlo dobre dužine. Ovakvih obično nema u Beogradu, na njemu je natpis ruski". Na taj način se Ilkin atentat izmešta iz materije krivičnog prava u politički kontekst. Piroćanac tako prvi u srpskoj eliti uvodi pojam političke „pozadine" atentata.

Sa druge strane, Englezi imaju pozitivnu ulogu. Preciznije, kada se radilo o spoljnoj politici, Piroćanac je po sopstvenom priznanju, uglavnom slušao engleske „savete". Na primer, prvi generalni konzul Velike Britanije u nezavisnoj Srbiji Vilijem Artur Vajt (1824-1891) mu „otkriva" da je ruska politika „neiskrena". Rusija želi da „sipa vodu" u srpsko „vino". Takođe, Rusija je „prevarila" Srbe u Bosni i Hecegovini i predala ih Austriji. Vajt je tu tvrdnju o ruskoj neiskrenoj politici „čuo" u Londonu i obavestio je čitav beogradski „sokak". Naravno, Engleska je za razliku od Rusije „saveznica", smatra Piroćanac. (On zanemaruje osvedočeno antirusko i, posledično, antisrpsko ponašanje britanskog premijera Dizraelija na Berlinskom kongresu.)

Piroćanac se o odnosu prema Rusiji „savetuje" i sa Sidnijem Lolokom (Vajtovim naslednikom) koji je u Beogradu bio od 1881. do 1885. godine. On mu takođe otkriva ruske „planove" na Balkan. Piroćanac, sa druge strane, daje uveravanja Loloku da Srbija nikada neće biti „oruđe rusko" na Balkanu i da neće „nikada" pristati da vodi politiku radi „interesa" Peterburga, kao i da neće biti „protektorat ruski". Piroćanac britanskom diplomati naglašava i da je Srbija uz „Evropu".

Na osnovu ovakvih engleskih „saveta", Piroćanac zaključuje da Srbija nije trebalo ni da vodi rat za oslobođenje od turskog ropstva i raskidanje vazalnog položaja jer oslobođenje Srbije uz rusku pomoć je u stvari, bila propast: „Poslednji rat sa Bugarima bacio je sram i pokor na Srbiju, ali rat od 1876. godine iskopao je budućnost srpske države, ili bar njen razvitak". Takođe, u razgovoru sa austrougarskim poslanikom u Srbiji, grofom Rudolfom Kevenhilerom Merčom, on tvrdi da bi nova pobeda Rusije nad Turskom bila loša za Srbiju(?!).

Piroćanac koji je podržao Tajnu konvenciju sa Austrougarskom ili predavanje srpskog suveniteta Beču, tvrdi da Rusija želi da Srbija bude njen „protektorat".

Tačnije, Rusi ne mogu da podnesu Srbiju „samostalnu", za njihov račun ona mora biti „ili ruska ili austrijska". Takođe, ne pozivajući se ni na jedan dokument, on tvrdi: „Samostalna Srbija više je smetnja ruskim planovima nego pridata Austriji". Sve to je za nju bolje nego „Srbija koja neće da služi čisto ruskim interesima". Normalizacija odnosa sa Rusijom je neprihvatljiva, jer je to „potčinjavanje politici Rusije". U stvari, Rusima treba „naše prijateljstvo da sa njime u Beču ucenjuju". Rusi se služe „slabostima koje sumnje izazivaju". Zato se ruska opasnost mora zaustaviti: u suprotnom, „posledice će biti još gore". Rusija je u tom kontekstu jedna vrsta „đavola", smatra Piroćanac. Parafrazira i srpsku narodnu izreku: ko sa njom „tikve sadi" obije mu se o glavu. Ove rusofobske teze on dovodi do potpunog apsurda kada tumači Protokol o produženju Tajne konvencije između austrijskog poslanika Hengelmilera i Čedomilja Mijatovića. To je ruska „velika intriga".

U novembru 1882. Piroćanac u drugoj godini svog mandata, razgovara sa austrougarskim generalom Stratimirovićem o vojnom savezu protiv Rusije na Balkanu. U tom vojnom savezu bi bile Austrougarska, Srbija, Crna Gora, Grčka i Rumunija. Pored vojnog ugovora, balkanske zemlje bi formirale i antirusku političku konfederaciju.

Piroćanac se opsesivno bavi Rusijom i u drugoj godini mandata. Početkom 1883. godine Piroćanac kao „zaveru" tumači izveštaje o kritikama srpske vlasti od strane Ivana Sergejeviča Aksakova (1828-1886), pesnika, publiciste, sekretara i predsednika Moskovskog slovenskog blagotvornog komiteta. Uprkos tome što je Komitet zatvoren nakon kritike ruske politike posle Berlinskog kongresa, Piroćanac tvrdi da kritike Aksakova pokazuju da je zvanična „Rusija protiv srpske budućnosti".

Pored Aksakova, Rusija je ugrožavala Srbiju i preko Petra Karađorđevića. „Dokaz" za to su bile „infomacije" koje su srpskoj Vladi dostavljali Turci „preko" Beča i austrijskog novinara i agenta Mihaila Rozena, kao i tvrdnje Benjamina Kalaja (1832-1903), austrougarskog upravitelja Bosne i Hercegovine. Piroćanac prihvata u potpunosti i tvrdnje prema kojima će u martu 1883. godine Petar Karađorđević sa četom Crnogoraca i „ruskim parama i oružjem" dostavljenim preko luke Bar upasti u Srbiju (preko Novog Pazara). Piroćanca u ovim nerealnim konstrukcijama ne mogu razuveriti ni opštepoznate činjenica iz članova 27-29 Završnog akta Berlinskog kongresa iz 1878. godine, prema kojim pomorski, policijski i sanitarni nadzor u Baru vrši Austrougarska sa svojim lakim stražarskim brodovima (ovakav režim je trajao sve do 1909. godine).

Preciznije, na osnovu međunarodnog običajnog pravnog pravila cannon shot rule ili prostiranja suverniteta do granice dometa artiljerije (terrae dominum finitur, ubi finitur armorium vis), Crna Gora je u suštini, odredbama Berlinskog kongresa, prepustila Austrougarskoj pravo policijskog i sanitarnog nadzora nad svim brodovima koji plove na razdaljini od najmanje 3 nautičke milje od luke Bar. To je davalo pravo Austrougarskoj i na „uzapćenje broda" ili pravo da zaustavljaju, pretresaju i oduzimaju sve sumnjive brodove na razdaljini od čak 12 nautičkih milja od luke Bar, kao i na 24 nautičke milje, ako je potrebno. Dakle, ruski brod sa oružjem nije imao ni minimalne šanse da se približi crnogorskoj obali, ali Piroćanca rusofobija tera da veruje u najneverovatnije tvrdnje.

Piroćanac se opsesivno bavi i dolaskom Petra Karađorđevića u Crnu Goru (ovaj put bez „vojske"). Dokaz su iskazi nervno obolele i mučene u zatvoru Jelene Lene Knićanke: „...Izgleda da je kneza Nikolu Rusija ubedila da je danas njegov interes da uđe u intrige dinastičke protiv kralja Srbije i same Srbije".

Piroćanac je uveren u ovu konstrukciju, iako je ruski ministar inostranih poslova Nikolaj Karlovič Girs (1820-1895) zvanično obavestio Austrougarsku i Crnu Goru da se Rusija protivi dolasku Petra Karađorđevića u Crnu Goru. Međutim, Piroćanac kao da koristi reductio ad absurdum: „Girs može i ne znati o ovoj novoj intrigi, ali ona je zasnovana i potpomognuta iz Rusije." Piroćanaca u njegovoj konstrukciji o ruskoj zaveri ponovo podržava (i podstiče) Benjamin Kalaj. On ne deli „zvaničnu od nezvanične Rusije", zadovoljno zaključuje Piroćanac. Sa druge strane, Piroćanac smatra da je dobro za srpski narod što njegov „prijatelj" Kalaj i Austrougarska upravljaju Bosnom i Hercegovinom: „...Pod njenom upravom u tim zemljama gde je vazda bilo teško vladati, iščeznuće razlike religioznosti... Bosna i Hecegovina su srpstvu u budućnosti osigurane i Austrougarska radi samo u našu korist".

U stvarnosti, Kalaj je podsticao razlike između Srba i muslimana, katolike sistematski pretvarao u Hrvate, a u njegovo vreme je nastao i termin „bošnjači jezik" i gramatika bošnjačkog jezika 1890. Piroćanac nešto kasnije „saznaje" još neverovatniju tvrdnju po kojoj Rusija i Turska žele da postave Petra Karađorđevića za „guvernera rumelijskog". On veruje, opsednut rusofobijom, i u takve konstrukcije. Piroćanac kao premijer pronalazi ruske agente i zaverenike i među srpskim trgovcima. On sumnjiči trgovce Jovana Krsmanovića, Stevana Mijatovića, Đorđa Nešića i druge da su ruski instrumenti u borbi protiv Srbije. „Dokaz" za taj ruski plan je „neki skup" u Moskvi na kojem je zaključeno da treba stvoriti što jače „trgovačke" odnose između Rusije i Srbije.

Pored trgovaca, „osumnjičen" je i profesor Mihailo Valtrović, utemeljivač srpske arheologije. Isto tako, Piroćanac je smatrao da iza naučnog i prosvetiteljskog rada rektora na Velikoj školi u Beogradu Dimitrija Nešića, takođe stoji ruska „opasnost".

Konačno, profesor Opšte istorije književnosti, Svetomir Nikolajević, bio je posebno sumnjiv, jer se osim naukom i prosvetiteljstvom bavio i politikom. O kakvim se paranoičnim tvrdnjama radilo najbolje pokazuje biografija profesora i (kasnijeg) premijera Nikolajevića. Upravo on ukida zakon o progonstvu kralja Milana, koji je bio uslov dogovora sa ruskim carom. U vreme njegove vlasti odnosi sa Rusijom su postali „veoma rđavi".

Dunavska komisija, održana 1883. godine u Londonu, produžila je nadležnosti Velike Britanije na Dunavu u smislu ratione loci i ratione temporis (vremenski su nadležnosti produžene za još 21 godinu, a teritorijalno od Gajlca do Brajle u Rumuniji). Ovakvo ograničenje suvereniteta priobalnih država od strane države koja je hiljadama kilometara udaljena od Dunava, nije zasmetalo Piroćancu. Naprotiv, on čak ne kritikuje ni engleskog predstavnika na konferenciji u Londonu lorda Grenvila koji se usprotivo srpskim zahtevima, već kritikuje srpskog poslanika na konferenciji u Londonu jer konstantno brani Ruse i zaključuje: „Rusi su nam otežali uspeh time što je njihov poslanik izjavio da će tražiti da i Bugarska dobije stalno mesto". To je navodno pobudilo lorda Grenvila da se našem zahtevu usprotivi.

Piroćanac kao premijer (u zadnjem delu svog mandata) opsesivno prati i sve što se pojavi u ruskoj javnosti i ima veze sa Srbijom. Tako poznati ruski slavist Apolon Aleksandrovič Majkov (1826-1902) i pisac knjige „Istoriy serbskogo yzuka po pamytnikam, pisannum kirilliceé, v svyzi s istorieé naroda" i „O zemelünoé sobstvennosti v drevneé Serbii" postaje za Piroćanaca „bezumni zavernik" protiv Srbije. Ponovo „tu radnju pomažu" Ristić i mitropolit Mihailo. Svi oni su „prišli" ruskoj politici i „daleko otišli" u vezi sa Slovenskim komitetom.

Glavni „dokaz" ove zavere je tekst Majkova objavljen u najčitajnijem moskovskom časopisu Rumsskay muslü u decembru 1882. godine. (Piroćanac izbacuje pridev ruski i časopis naziva Misao). Međutim, kada se pročita orginalan tekst Majkova, videće se da je on daleko od „bezumnog zavernika". Naprotiv, povodom Ilkinog atentata, Majkov osuđuje svaku vrstu nasilne borbe za političke ciljeve u Srbiji. To je za njega „bezuslovno" zločin. Međutim, Majkov piše i da je srpska Vlada na čelu sa Piroćancem „korumpirana" od strane zapadnih banaka i da je Srbija visoko zadužena zemlja. Takođe, Srbija je zemlja u kojoj se „narušavaju" prava skupštine jer vlada ne želi da „objasni" pred zakonodavnim organom na osnovu čega se tako ubrzano zadužuje. U tekstu se kritikuje vlada i zbog nezakonitog smenjivanja mitropolita Mihaila i izazivanja „smute" u srpskom društvu.

Majkov smatra i da srpska vlast nakon 1878. „suviše daleko otišla" u svojoj proaustrijskoj politici i da je Srbija postala „protektorat" Austrougarske. Piroćančeva vlada se optužuje i da se „javno potčinila" austrougarskim interesima. Majkov navodi brojne primere iz trgovine, prisustvo austrijskih žandara u Beogradu, izdavajanje „hiljade guldena" za izgradnju Ring teatra u Beču i slično, radi dokazivanja svojih teza. Takođe, Piroćančeva „patriotska" i nezavisna politika je „laž" iza koje stoji potpuno predavanje Srbije Beču, ističe Majkov u tekstu. To je nezabeležena „politička sramota", dobrovoljno napravljena sopstvenim „izdajničkim rukama", jer vlada ispunjava „i više" od onoga što Austrougarska traži od Srbije. „Lično" Piroćanac za to dobija orden Leopolda od austrijskog imperatora, ističe Majkov.

Majkov primećuje i neobuzdanu rusofobiju u srpskoj provladinoj štampi (poput Videla) i cenzurisanje ruskih novina. Sa druge strane, slobodno su rasturane austrijske novine u kojima je zastupana teza o „državnom udaru" podstaknutom iz Rusije. Na kraju, Majkov smatra da kralj Milan treba da smeni Piroćanaca ako želi da se od Austrije okrene „ka svom narodu". U suprotnom, ako nastavi politiku poput one za koju se zalaže Piroćanac, on će u potpunosti „predati Srbiju u ruke Austriji". Tada će Srbijom „upravljati" austrijski ministar spoljnih poslova grof Gustav Sigmund Kalnoki (1832-1898) i austrougarska vojska, zaključuje Majkov.

Ova politička kritika je u Piroćančevom rusofobskom diskursu postala „bezumna zavera".

Posle ruskih „zavera" u kojima učestvuju Majkov, Ristić, NRS, liberali, trgovaci, profesori, Karađorđevići, Crnogorci, Turci i mitropolit Mihailo, Piroćanac „otkriva" još jednu koja dolazi iz Rusije. Podatke o njoj mu donosi kraljev ujak iz Rumunije, pukovnik Katardži. U „Rusiji je rešeno" (ne kaže se ko je rešio) da se izvrši napad „dinamitom" na kralja, kraljicu i prestonaslednika koji u tom trenutku ima 7 godina.

Nešto kasnije, iz Beča ponovo „dojavljuju" da je Rusija protiv „napretka" Srbije i da ne želi da se gradi železnica ka Bugarskoj.

Konačno, Piroćanac pri kraju svog mandata otkriva i vrhovnog „inspiratora" svih zavera protiv Srbije. To je Konstantin Petrovič Pobjedonoscev (1827-1907) pravnik i oberprokurator Svetog sinoda Ruske pravoslavne crkve. On je inspirator celokupne „agitacije" protiv Srbije. „Dokaz" za to je razgovor između Pobjedonosceva i srpskog sveštenstva u Podvorju SPC u Moskvi (Petropavloski hram) u kojem je on navodno zapretio da Podvorje može biti oduzeto zbog proterivanja mitropolita Mihaila iz Srbije uz reči da „mi preziremo vašeg vladara i vaše ministre". (To je ponovio i srpskom poslaniku Horvatoviću). Zatim je rekao da RPC ne priznaje novog srpskog mitropolita.

Piroćanac ovo rusko nezadovoljstvo proterivanjem mitropolita Mihaila tumači na svoj, rusofobski, način. To je pokušaj uspostavljanja „hegemonije" i ukidanja srpske „nezavisne" politike ili nova zavera. „Ljute se Rusi" što se u Beogradu ne slušaju njihove „zapovesti", ironičan je Piroćanac. U stvari, njihov krajnji „cilj" je povratak mitropolita Mihaila i dolazak Ristića na vlast i uspostavljanje ruskog „protektorata", zaključuje tadašnji srpski premijer. Međutim, poverljiva korespodencija koju je vrhovni „inspirator" Pobjedonoscev vodio sa Aleksandrom III, pokazuje da on nikada nije razmišljao o protektoratu, ali ni previše o Srbiji. Na Srbiju se nije odnosilo ni 10% od njegovih saveta caru.

Pobjedonosceva brine nešto drugo kada se radi o Srbiji. On upozorava cara da biskup Štrosmajer uz pomoć Austrije i rimske kurije agituje i pokušava da „objedini" sve Srbe i južne Slovene pod austrijskim carem, zloupotrebljavajući praznik Ćirila i Metodija i da na taj način radi „protiv" Rusije. Dakle, Pobjedonoscev smatra da će jugoslovenska ideja biti najveća opasnost za Srbe, za razliku od Piroćanaca koji smatra da Srbiju najviše „ugrožavaju" Rusi.

O srpskoj politici na Balkanu, Pobjedonoscev više piše tek kada je kralj Milan avanturistički napao Bugarsku. On smatra da su ga na to nagovorile germanske sile i da je napad usmeren protiv ruske politike na Balkanu.Pobjedonoscev, kao i njegovo prijatelj Dostojevski, smatra da je Engleska glavni „inspirator" antiruskih intriga u Srbiji. Zato pita cara ima li Rusija ikakav plan za suprotstavljanje rusofobskim „engleskim intrigama" na Balkanu (Istoku) i Srbiji.

Kada se radi o najtežoj optužbi Piroćanca (prevrat), Pobjedonoscev u tajnoj korespondenciji nijedanput ne predlaže caru da Rusija treba da izvrši ili da pomogne prevrat u Srbiji. Naprotiv, smirenim tonom Pobjedonoscev informiše cara da se „tamo nešto dešava" tek nakon poraza Srbije u ratu sa Bugarskom 1885. godine i da „nezadovoljnici" iz Srbije koji se nalaze u Moskvi traže „akciju" od mitropolita Mihaila.

Lično, Pobjedonoscev visoko ceni mitropolita Mihaila i smatra da se radi o čoveku koji je častan i ugledan. (Piroćanac sa druge strane smatra da je mitropolit perfidan i nekarakteran i da je „dobijao" ruske pare.) Međutim, „ne zna" koje su mitropolitove namere kada se radi o Srbiji.

(Nastavak u sledećem broju)