Postdemokratija

SAMOUBISTVO IZ ZASEDE

Ubi ga prejaka reč, sopstvena. Vučić se već toliko puta hvalio atentatima na sebe da je sam postao atentator samoubica. Sve puške kojima je bio na nišanu, već su zarđale, paučina se uhvatila na njihovim nišanima, ali on i dalje drži čas baš u Kragujevcu, glumeći profesora koji je streljan zajedno sa svojim đacima. I sve zasede su zarasle u korov, kao ona kraj njegove vikendice u Jajincima, kada je policija povezala neke ljude sa nekim mestima i neke događaje sa nekim ljudima. Poslednja puška koja je priznala da je baš njemu namenjena, pronađena je u gepeku automobila koji je takođe priznao da je krenuo u ofanzivu na prestonicu. Još samo da policija poveže njegov GPS sa nekim ljudima i nekim mestima u Beogradu, a da pritom ne pobrka Savski sa Andrićevim vencem. Inače, venac je već odavno spreman, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Na Andrićevom vencu, gde se već tradicionalno okupljaju razni atentatori na predsednika Vučića, nekoliko stotina njih je izvikivalo parole „ko potpiše njega ubiše" i „spremni smo na mnogo više od nemira". Pošto su iste večeri svi poapšeni, kako im i dolikuje, Vučić im se junački obratio preko Pinka pitanjima „A šta je to mnogo više od nemira" i „Koga biste da ubijete"? Pitanja su, naravno, bila samo retorička jer svim dobronamernim građanima trebalo je da bude jasno da je baš on meta, čim se tako hrabro isprsio. I odmah je povezao neke zlonamerne ljude sa još zlonamernijim stranim službama i organizacijama, neke koalicione partnere sa nekim Radama Trajković, i neke loše sa nekim dobrim vestima. Naravno, dobre je samo najavio jer ne može odmah da ih obelodani zbog dramske napetosti. Saopštiće ih naknadno, kad za to kucne čas, a kucnuće kad se ponovo bude osetio ugroženim.

I saopštio nam ih je, opet preko Pinka, iz Minhena gde je, po ko zna na koji put, bio na pranju mozga na ruke. I opet na kraju da zatrpa one loše vesti o tome kako ga sve žešće pritiskaju i obavezuju na krajnje nepovoljan sporazum sa Kosovom. Zapravo beše to samo jedna „dobra" vest, da je navodno još jedna država donela odluku o otpriznavanju Kosova.

Već po tradiciji, ne može da nam otkrije o kojoj je zemlji reč, ali nije to ni važno, važno je da je zabrinutim i deprimiranim građanima Srbije, a naročito Srbima sa Kosova, odmah laknulo. U priznavanju Kosova još držimo nerešen rezultat, ali zato u otpriznavanju vodimo sa 27: 0. Impresivan rezultat koji, doduše, ne donosi bodove ali i utisak je važan, Milka Babović bi rekla „umjetnički dojam". Nije to ni blizu onom zlatu koje je nedavno otkrio, koje takođe još ne može da nam kaže gde se nalazi, ali daj šta daš. Nije ni to mala stvar, u trenutku dok sve klizi ka priznaju Kosova ima, eto ima i onih koji ga otpriznavaju (jebo ih taj izraz). Mi možda još ne osetimo taj boljitak, jer ne znamo koja je država u pitanju, ali mora biti da je važna čim je on tako značajno to saopštio.

Da se nije Amerika dozvala pameti, ili možda Francuska? Doduše sa Bajdenom nije ovih dana razgovarao jer ovaj nije sposoban za duge razgovore, ali sa Makronom je pričao telefonom do četiri izjutra. Možda su baš zbog te dobre vesti seirili kad je toliko trajalo. Nije nemoguće jer i taj Makron je toliko puta rekao pa porekao, šta je njemu da povuče jedno priznanje. A, nama bi puno značilo. Prosto bi se preporodili. Pa i ako nije Francuska u pitanju, ako je i neka manje poznata država, čijeg imena predsednik možda ne može trenutno da se seti, nema veze, odpriznanje je odpriznanje.

U nedostatku novih atentata, evo već nekoliko dana, dobro dođu i krivične prijave. Objašnjavajući kako krivične prijave protiv glavnih na RTS-u ne znače ništa, Vučić je u svom skromnom maniru izneo svoj primer: „Protiv mene je podignuto više od dve hiljde krivičnih prijava, pa šta"!? Čuj, dve hiljade! Sad je, konačno, postalo jasno zašto nam pravosuđe ne funkcioniše, tužlaštvo i sudovi su blokirani jer zatrpani bezbrojnim postupcima protiv predsednika, kojeg ne mogu ni da nađu da mu uruče pozive pošto je stalno negde na putu po Srbiji i svetu, pa se ročišta još i odlažu i ponavljaju.

Jedini koji su rešeni, i to oslobađajućom presudom za Vučića, su krivične prijave koje je protiv njega i njegovog brata podneo jedan od najbližih mu saradnika Miloš Vučević. Ne zna se dali je sad u toku i postupak protiv Vučevića, zbog lažne prijave i uznemiravanja javnosti teškim optužbama protiv predsednika države, a još je neizvesnije kako je bilo moguće da taj uljez posle takvog prekršaja bude unapređen u ministra odbrane.

A, kad ga tuže i najbliži saradnici i tobožnji prijatelji, možemo predpostaviti šta mu tek rade neprijatelji. Po broju krivičnih prijava protiv njega, siroti predsednik je prevazišao čak i urednika ovog Magazina, Milovana Brkića, koji svaki dan ide na neko suđenje zbog tekstova protiv predsednika i njegovih satrapa koje objavljuje. Ako od Fidela Kastra, ne može u Ginisovu knjigu rekorda po broju neuspelih atentata, po broju krivičnih prijava je ozbiljno najavio kandidaturu. I da je rekao dve stotine bilo bi previše, a kamo li dve hiljade.

Sad će neko pitati što se bavim tim malim i nevažnim lažima, pored mnogo krupnijih i značajnijih problema koje imamo sa predsednikom Vučićem. Pa zato što je đavo u detaljima i što se ljudi najpre i najlakše otkrivaju na naizgled beznačajnim sitnicama. Na nebitnim stvarima, kad ne vode previše računa o svojim postupcima, otkrivaju svoje pravo lice.

Razumljivo je da Vučić mora mnogo da laže jer mnogo je loše i stanje u zemlji. Toliko je velika kriza da i laži moraju biti što veće kao što su njegove priče o dosad neviđenom napretku kojim prosto srljamo u zlatno doba. To se na neki način i podrzumeva, ali kad laže i kad ne mora, onako iz nevezanog pričajući o stvarima za koje ga niko nije ni pitao, to pokazuje karakter ličnosti bez obraza i morala. Pazi, više od dve hiljade krivičnih prijava protiv njega, ili „rojevi" dronova samoubica koje sad kupuje. Sa takvima nikad ne znaš na čemu si.

Tako dolazimo i do ključnih pitanja vezanih za sudbinu države i naroda o kojima jedan takav predsednik ovih dana sam odlučuje. Nije ni čudo što su sa Vučićem u toj poziciji sve mogućnosti u opticaju, od manje ili više pristojnih rešenja, do vrlo dobrih i krajnje loših, pa i katastrofalnih. Istina, nema mnogo dobrih izlaza iz duboke krize u koju smo zapali, taj voz smo više puta propustili, delom i njegovom krivicom, tako da logika nalaže da sad treba izabrati najmanje loša rešenja. Ali, logika u Vučićevom slučaju je potpuno drugačija, on je do sad radio mnogo više loših nego dobrih stvari, a opet ubedljivo pobeđivao na izborima. Dakle, to što je loše za državu i društvo, pokazalo se kao dobro za njega. Zašto bi sad menjao kurs koji se u praksi potvrdio za njega uspešnim. Ako ta logika i sad bude preovladala, nema čemu da se nadamo.

Ali, pošto nada poslednja umire, postavlja se pitanje da li je uopšte moguće da takva beskrupulozna ličnost, bez morala, u presudnom trenutku ipak svom ličnom interesu predpostavi opšte dobro. Teško, ali nije nemoguće ako, kao veliki račundžija, i u tom slučaju pronađe rupu kroz koju bi i on mogao da se provuče sa što manje posledica. Jer zaista i glava mu je u pitanju.

Ma koliko ovi izrežirano preteći protesti pred njegovom kućom bili smešni, ne treba sumnjati da u Srbiji, pa i u dijaspori, postoje i takvi ludaci koji bi pucali na njega zbog nekakve umišljene veleizdaje. Nadajmo se da za to ipak neće dobiti priliku, a o tome da li će politički i krivično moći da izvuče živu glavu, ipak će odlučivati veliki svetski igrači koji se sad prepucavaju i preko naših leđa.

Putin, kojem gori pod nogama, po svemu sudeći će biti manje tolerantan ako ga ovaj izneveri, ali sa druge strane u njegovom zagrljaju više niko ne može biti siguran. Suviše je otvorenih prozora kroz koje ljudi iskaču i tamo gde se zemlja ne trese kao u Turskoj i Siriji. A, na zapadu ništa novo, oni će najpre pomoću štapa i šargarepe pokušati da kupe sve što se može kupiti. Tako će i Vučiću ponuditi pojas za spasavanje da bi mu otvorli neka sporedna vrata za izlaz. U biznisu se to zove „zlatni padobran", koji garantuje velike novčane naknade direktorima u slučaju da dođe do prekida radnog odnosa ili neprijateljskog preuzimanja preduzeća.

Problem je u tome što je Vučić, plašeći se svega i svačega, svuda oko sebe postavio razne zamke kako bi upecao naivne i neobaveštene građane, ali i unutrašnje i spoljne neprijatelje, tako da je ostao okružen pravim minskim poljem iz kojeg više ni sam ne može da pronađe bezbedan izlaz. Kao kad sam svoj majstor koji, lakirajući parket u sobi, vodeći računa samo o tome da se što više sjaji, pogrešnim usmerenjem sam sebe zarobi u nekom ćošku. Upao je u sopstvenu zamku, sam je sebi napravio zasedu i dao puni smisao svojim jadikovkama u stilu: „I šta sad da radim, da se ubijem, ili da se obesim o luster"?

Naravno i za to je potrebna hrabrost, koju on nema, stoga treba očekivati da će se koprcati i nogama i rukama, uz velika prenemaganja i poniženja koja će trpeti i on, ali i Srbija. I to će potrajati, naravno na štetu građana, koji će se naći u nedoumici kako da ga se oslobode.

I zaista, šta da radi običan svet koji ne želi da se ne pridruže ni onima koji mu prete smrću, jer ih je zaveo pa ostavio, ali ni onima koji će ga slepo braniti i slediti, ma na koju stranu da se okrene. I najveće pristalice evroatlanskih integracija imaće problem da ga podrže, čak i ako se odrekne Rusije i prikloni Evropskoj uniji i Americi. Neće ozbiljni ljudi da se blamiraju, jer znaju da to neće biti iskreno, tvrdo i konačno opredelenje.

To, međutim, ne zabrinjava previše Vučića, više od opoziciono nastrojenih građana on se plaši svojih birača, znajući kako ih je zaludio već dva puta, jedared devedesetih godina i drugi put pre deset godina. Da bi mu to uspelo i treći put morali bi biti kompletni idioti, a većina, ma koliko lakoverna bila, to ipak nije. Mada se ništa manje ne boji ni onih koji to jesu, jer takve je gotovo nemoguće preparirati, oni tvrdoglavo ostaju pri onome u šta ih je mesije ubedio i kad on odustane. I ne praštaju. A, boji se i izdaje najbližih sradnika, znajući kako su prevrtljivi, halavi i beskrupulozni, i kako ih je lako sve potkupio. Ako je mogao on, moći će i drugi koji raspolažu mnogo većim parama i uticajem.

Tako to po pravilu biva sa diktatorima, najčešće mu glave dođu njegovi. To potvrđuju i naša istorijska, pa i najsvežija iskustva. I Miloševiću je opozicija doakala tek kada su joj se pridružili neki njegovi poverljivi ljudi, Dušan Mihajlovič, Nebojša Čović i generali Vuk Obradović i Momčilo Perišić. A i Tomi Nikoliću je fotelju izmakao najbliži saradnik, pošto su zajednički izdali Šešelja. Ime mu je, gle čuda, Aleksandar Vučić. Taj bez sumnje zna kako to ide. Toliko se tome navikao i usavršio, da će na kraju i sam sebi smestiti.