Na nišanu

Strahovlada u jazbini posrnulog radikala, ili: zašto diktator živi u paranoji

DRŽAVNA TAJNA

U odmaklom stadijimu paranoje odlazećeg diktatora, sve je teže pratiti tok onoga što radi i onoga što priča. Uzrok njegovoj histeriji, pomaljenom stanju u kome se već dugo nalazi, svakako treba tražiti u promeni jednog zakona iz 2017. godine, koji mu je „odvezao" ruke i „pročistio vidike": postao je prvi špijun u državi. On je vlasnik svih državnih tajni, koje će, koliko sutra, veleizdajnički otkriti stranoj i domaćoj javnosti. Jednu, ali, pravu državnu tajnu, nikad neće otkriti: svoj zdravstveni karton. A, dok je na funkciji koju „obnaša", to ne može i nesme po zakonu da bude tajna.

Luka Mitrović

Prošlo je šest godina od kako su hitne Izmene i dopune Zakona o Bezbednosno informativnoj agenciji (BIA) ušle u isto tako hitnu skupštinsku proceduru. Te 2017. godine, lični režim Aleksandra Vučića harao je nesmetano već petu godinu, ali mu je i pored toga smetala bilo kakva struka, procedura, pravila službe i slično u sistemu državnih institucija. Posebno, u takozvanoj tajnoj policiji, koja mu je bila potrebna da bi svoj bolesnu voajersku prishologiju zadovoljio na svaki način.

Usvajanjem tih Izmena i dopuna Zakona o Bezbednosno informativnoj agenciji (BIA), stvorena je ubrzo Vučićeva lična tajna policija, koja se bavi skoro isključivo promocijom njegovog „lika i dela", progonom svih koji progovore nešto protiv njegove diktature, podmetanjem, plasiranjem laži, zastrašivanjem, „nameštanjem", montiranim sudskim procesima, podmićivanjem, vrbovanjem za njegovu stranku, nameštanjem i lažiranjem izbornih rezultata, kontrolom svih medija, praćenjem, fizičkim napadima, pretnjama i zatvaranjima novinara, raznim prljavim „operacijama" u Srbiji i van njenih granica i još mnogo ovakvih i sličnih „delatnosti".

Te 2017. godine, Bezbednosno informativna agencija postala je „operativno" obezbeđenje Srpske napredne stranke i neka vrsta Vučićevog „Gestapoa", koji je za proteklih šest godina uspeo da stavi pod apsolutnu kontrolu većinu građana Srbije.

Jednostavnije rečeno: proizilazi iz svega rečenog da je najopasniji Vučićev neprijatelj, svaki pošteni građanin Srbije, a sa druge strane, da su mu najbliži saradnici i njegovi štićenici, okoreli kriminalci, razbojnici, prevaranti, lopovi velikog i malog kalibra, ordinarni lažovi i prostitutke, koji uglavnom i čine „sastav" njegove stranke, vlade, skupštinske većine i svih koji mu čine „sistem".

To je rezultata „rada" Vučićeve tajne službe koja ima jedan jedini proklamovani cilj: da radi zgazi i ono malo slobodnog društva i uništi sve što se „otelo" Vučićevoj superkontroli.

Na žalost, mnoge važne poslove iz one najvažnije delatnosti jedne obaveštajne agencije, Vučićeva BIA više ne radi. Nema ni kadrova, nema ni ciljeva. Sve je podređeno Vučićevom ludilu, njegovim bolesnim nastupima, koje više niko ne može da prati niti da razume.

Zvanično, sve dok Vučić nije sasvim ponizio ovu Agenciju, zakon je bio jasan: u obavljanju poslova iz svoje nadležnosti BIA ne sme ni na jedan način da ostvaruje interese bilo koje političke stranke. BIA mora biti apolitična, a konkursi javni i transparentni, sa naglaskom na stručnost i profesionalnost, bez ikakvih uticaja političkih stranaka.

Šest godina već direktori BIA lično zapošljavaju u ovoj agenciji koga god oni hoće ili koga Vučić preporuči. Bilo je anemičnih pokušaja nepostojeće srpske opozicije da predloži amandmane u Skupštini Srbije sa ciljem da spreče direktora BIA da lično zapošljava "i degradira bezbednosni aparat u zemlji". Bilo je i tragikomičnih „predavanja" od strane te mizerne grupe podeljene na korumpirane „krtice" i sluđene salonske čuvare „političke korektnosti" o tome da „direktor BIA ne sme da bude u poziciji da vodi rad Agencije, nadgleda operacije, izrađuje unutrašnju organizaciju i sistematizaciju i na kraju da zapošljava kandidate bez konkursa, a da Vlada mora da donosi odluku o uređenju i sistematizaciji radnih mesta u BIA a konkurs za zapošljavanje mora da bude obavezan jer je to jedini način da se zloupotrebe prilikom zapošljavanja svedu na najmanju moguću meru".

Kao da je direktor osnovne škole izdao upozorenje lošim đacima da će dobiti „ukor" i jedinicu iz vladanja.

Izmene i dopune Zakona o bezbednosno informativnoj agenciji (BIA) koje je 2017. godine „naručio" Aleksandar Vučić, dale su posebnim aktom pravo direktoru BIA, da lično vodi poslove i bira način rukovođenja. Posledice toga danas, u 2023. godini su zastrašujuće: država se nalazi u potpunom bezakonju, jedan čovek, u ovom slučaju Aleksandar Vučić, vrši svu vlast u Srbiji: on je i direktor BIA i načelnik Generalštaba, i komandant Specijalnih antiterorističkih jedinica, on je i predsednik Ustavnog suda, on je i tužilaštvo i sud, on je glavni urednik svih državnih i privatnih TV kanala, svih štampanih fekalija koja lično proizvodi, on je šef svih navodno regulatornih tela...

Gore od svega ovoga je potpuna estradizacija svakog ozbiljnog posla, svake ozbiljne institucije. Ne postoji nijedna državna ustanova u Vučićevoj Srbiji gde glavnu reč ne vodi ološ sa dna kanalizacije, u normalnim državama toksični društveni otpad, od koga pošten svet danas strada.

I uprkos njegovoj mreži „terenskih" doušnika ali i dobro plaćenih „sajber" špijuna, njegovu paranoju niko ne može da izleči: za njega je Beograd postao obaveštajna „Kazablanka" (kako je sam nazvao) tvrdeći da su "špijuna koji nisu okupirali naše hotele".

"To nikad tako nije bilo, rekord smo postigli, takav broj špijuna nije zabeležen od Drugog svetskog rata. Očigledno je da su mnogi spremali svašta, ali dobro. Znate, strane službe rade svoj posao, tako su nas uništili sa litijumom, ja sam jedini koji o tome smem da govorim. Direktno su nas strane službe uništile".

Momir Stojanović, nekadašnji načelnik Vojno-bezbednosne agencije, u čudu se pitao tom prilikom: "Kako ste vi utvrdili da su oni strani špijuni? Da bi se tvrdilo tako nešto neophodno je da nadležni državni organi imaju pouzdane podatke da se određena lica bave prikupljanjem podataka koji predstavljaju vojnu, službenu ili državnu tajnu, kao i da te podatke prenose obaveštajnim službama zemalja za koje rade. Ukoliko naši organi raspolažu tim podacima, nameće se pitanje zbog čega ih onda nisu uhapsili i optužili za krivično delo špijunaže?"

Umesto Vučića, odgovorio je „anglo-američki" glsvnogovornik u Srbiji, politikolog Zoran Dragišić: "Naše obaveštajne službe nastoje da otkriju mreže ruskih agenata koje su aktivne u Srbiji i koji pokušavaju da podgreju sukobe u regionu. Najveću opasnost u tom smislu predstavljaju agenti uticaja, ljudi koji predstavljaju nešto u politici, medijima, privredi ili obrazovanju i koji imaju uticaj na šire javno mnenje. Mislim da moramo da povučemo neke drastičnije političke poteze kako bismo poslali jasniju poruku da smo spremni da zaštitimo svoj suverenitet i da nećemo dozvoliti nikome da Srbiju zloupotrebljava".

I tako je javnost saznala od kakvih se to „stranih špijuna" Vučić plaši i zašto u svakom Rusu sa računarom pod rukom, vidi opasnost po njega i njegov režim. Zašto, ako tvrdi da mu je Rusija „majka" i zašto ako je nosilac ordena Aleksandra Nevskog, koji mu je Vladimir Putin lično okačio o rever?

Da bi nekako „namirio rusku stranu", Vučić je u aprilu prošle godine pričao da su lažne dojave o postavljenim bombama dolazile od pripadnika dve obaveštajne službe, jedne iz Ukrajine i druge sa teritorije jedne zemlje Evropske unije. U maju iste godine je implicirao da su dva državljanina Poljske uhapšena dok su fotografisala fabriku namenske industrije Sloboda iz Čačka pripadnici obaveštajnih službi.

U avgustu iste godine je optužio inostrane obaveštajne službe da su odgovorne za to što je država odustala od projekta Jadar. I onda je „poentirao: "Mi smo jedini narod koga su strane službe uspele toliko da rasture u param-parčad, da svojim lažima preko svih medija i društvenih mreža, uništimo nešto što je moglo da bude kvantni skok za Srbiju".

Čudno da to kaže čovek koji je unutrašnjom paranoičnom mrežom cinkaroša u Srbiji, obesmislio sve nekada ozbiljne obaveštajne službe.

Nema nikakve državne tajne u tome da se Vučić „okrenuo" onima koji su ga i doveli na vlast u Srbiji, britanskim i američkim obaveštajnim zajednicama.

Da neki još luđi Vučić od ovoga Vučića postavi pitanje: šta je „ovaj" današnji Vučić radio u Brajtonu i uopšte u Engleskoj kad je bio „četnik početnik"? Šta bi tada bilo?

Onda bi svakome bilo jasno zašto on misli (a umesto njega Dragišić govori), da „pored kontraobaveštajnih, Srbija treba da preduzme i niz političkih i diplomatskih koraka koji treba da posluže kao odbrana od ruskog uticaja".

Ipak, kako nas istorija uči, stvari se uglavnom na kraju svedu na trivijalne pojedinosti: Srbija može i treba da traži da javnosti bude dostupan zdravstveni karton Aleksandra Vučića. Da konačno vidimo sa kim posla imamo!

Zašto je to jedina ozbiljna državna tajna u Vučićevog guberniji gde se inače sve sazna i to odmah?