Ekonomija

Monetarna politika, stabilnost i ekonomski rast (6)

Iskrivljena slika snage i aktivnosti privrede

Neoliberalizam je gotovo dogmatski nametnut kao univerzalni model ponašanja vlada u vođenju stabilizacione, razvojne i ukupne makroekonomske politike. Osnovu neoliberalizma čini monetarizam, ali ne na klasičnom novcu, već virtuelnom novcu kojim se upravlja i koji se zloupotrebljava izvan realne ekonomije. Razvija se spekulativna ekonomija i brojni finansijski derivati koji se koriste u osvajanju država, njihovih bankarskih sistema i resursa. Takva doktrina i ofanziva neoliberalizma i zloupotreba novca dovela je i do nove krize 2008. godine, koja i dalje traje, smatra prof. dr Slobodan Komazec.

Prof. dr Slobodan Komazec

19. Da li je svaka ekspanzivna monetarna politika i politika razvoja ili isključivo stimulator inflatorne nestabilnosti

Centralna banka i monetarna vlast u većini zemalja ističu kao prioritetan cilj monetarne politike stabilnost cena i stabilnost deviznog kursa. Osnovni cilj monetarne politike u većini privreda je očuvanje stabilnosti cena. Uspešnost sprovođenja monetarne politike mogla bi da se meri i kroz usklađenost monetarne ekspanzije sa stvarnim potencijalom rasta ekonomije odnosno realnim faktorima rasta (bruto nacionalni proizvod).

Uspešno sprovođenje monetarne politike ustvari podrazumeva jasno definisane ciljeve i usklađenost monetarne politike sa ostalim delovima makroekonomske politike (posebno fiskalne i spoljnotrgovinske politike), čak i njihovu veliku sinhronizaciju. Monetarna politika mora insistirati na monetarnoj disciplini, jer samo tako se može obezbediti novčana stabilnost. Stabilnost mora imati prioritet, čak i u uslovima kada kamatne stope rastu, a devizni kursevi stranih valuta padaju. Međutim, tada se postavlja pitanje kako funkcioniše privreda?

Da bi jedna privreda bila stabilna mora se vršiti striktna kontrola količine novca u privredi, jer privreda će biti stabilna samo ako količina novca u opticaju odgovara količini roba i usluga u privredi, odnosno ako se vodi kontrola kredita i novčanih tokova, ali i usmerena monetarna politika. Monetarna politika ima veoma težak i složen zadatak - s jedne strane da spreči pojavu inflacije, a s druge da omogući povećanje proizvodnje i zaposlenosti. Na stopu monetarnog rasta utiču i stvarno primenjeni adekvatni instrumenti monetarne politike, ali i ukupan ekonomski sistem. Na promene količine novca u privredi utiču brojni faktori. Obim kredita koji predstavlja najvažniji izvor kreiranja novca, a koji je uslovljen odlukama privrednih subjekata i stanovništva (ali i države) u pogledu njihovog zaduživanja i spremnosti banaka da plasiraju svoja sredstva. Tražnja kredita biće veća u uslovima povećane privredne aktivnosti i povećanja opšteg nivoa cena. Takodje ponuda kredita biće veća u periodima privredne ekspanzije nego u periodima privredne recesije, ali i opšte usmerenosti monetarne politike i politike centralne banke.

„Monetarna teorija ističe da centralna banka treba da u periodima krize, kada opada privredna aktivnost i kada raste nezaposlenost, da ekspanzivnom monetarnom politikom podrži privrednu aktivnost koja je u padu. Pored toga, smatra se da je osnovni zadatak monetarne politike da deluje na privrednu aktivnost regulisanjem obima i strukture efektivne novčane tražnje, posebno adekvatnih formiranjem visine i strukture novčane mase. Na ovaj način moneterna politika postaje veoma aktivno sredstvo u vođenju stabilizacione i razvojne politike.

Ekspanzivna monetarna politika u uslovima pada proizvodnje - kroz ekspanziju novca i kredita iznad optimalnog iznosa povećava likvidnost, obara kamatnu stopu i podiže privrednu aktivnost. Instrumenti monetarne politike su tada liberalno postavljeni. Tim delovanjem se pokušava oživeti proizvodnja, podstaknuti investicije u privredi, što sve treba da dovede do porasta realnog dohotka i zaposlenosti (privredni /rast). Sve je to pod pretpostavkom da se vodi usmerena i kontrolisana monetarna politika (novca, kredita i kamate).

Povećanje količine novca u privredi dovodi i do porasta investicija i ostalih oblika tražnje, što ima za posledicu rast dohotka. Povećanjem novca u opticaju odraziće se i na povećanje cena. Ekspanzivna monetarna politika preko rasta investicija višestruko povećava društveni proizvod (multiplikator investicija), a preko rasta društvenog proizvoda utiče i na rast štednje preko porasta zaposlenosti i sklonosti štednji.

Dometi monetarne politike u delovanju na investicije mogu se tražiti u otvorenom većem ili manjem stepenu deficitarnog finansiranja investicija u privredi. Naravno, ovde se postatavlja pitanje privrede intvesticija (proizvodne, neproizvodne, kratkoročne/dugoročne, način i brzinu vraćanja sredstava, efekti investicija u dohotku i štednji, odnosno zaposlenosti, aktiviranje sopstvene štednje investitora preko kredita banaka i dr). Deficitarno finansiranje investicija u privredi se apriori ne može odbaciti, već istražiti svaki posebni oblik investicija, i potrebnih sredstava, efekata investicije.

Kada, kako i pod kojim pretpostavkama mere i instrumenti ekspanzivne monetarne politike, mogu da aktiviraju realne faktore razvoja, da dovedu do oživljavanja proizvodnje, potrošnje, investicija i dr., a da ne izazovu inflatornu spiralu? Da li je, dakle moguća ofanzivna i razvojno usmerena monetarna politika i kako u tom slučaju upravljati novcem i kreditom? Stoga nagla i brza liberalizacija svih tržišta „politika otvorenog tržišta" imaju poražavajuće efekte na privredni razvoj u svim privredama u kojima se prihvatio ovakav koncept stabilizacije i restrukturisanja.

Ekspanzivna monetarna politika svojim delovanjem može otkloniti recesivne procese u privredi ili sprečiti pojavu recesionih procesa u privredi. Ovako usmerena monetarna politika primarne efekte daje u internoj ekonomiji, pre svega u nedovoljno razvijenoj privredi, dok u razvijenim zemljama slobodnim kretanjem novca i kapitala zbog razlika u kamatnim stopama i reagovanju novca i kapitala na te razlike, primarne i osnovne efekte davaće u eksternoj ekonomiji (platni bilans), a manje u internoj ekonomiji.

U savremenim privredama ekspanzivna monetarna politika se ne sprovodi samo sniženjem kamatne stope, već se koriste mnogi instmmenti koji su daleko senzibilniji i elastičniji od kamatne stope. Koji će instrument biti upotrebljen zavisi od ocene monetarnih vlasti - bira se onaj instrument koji će dati optimalne rezultate u privredi.

Monetaristi polaze od stava da povećanje ponude novca dovodi do porasta cena bez oživljavanja proizvodnje, posebno na dugi rok. Na kratak rok povećanje ponude novca dovešće i do porasta proizvodnje. „Na duži rok nije moguće povećanom ponudom novca povećati proizvodnju, već će doći do porasta cena". Međutim, savremena shvatanja u monetarizmu dopunjena „racionalnim očekivanjima" i gotovo savršenim i brzim informacijama o delovanju monetarne politike, ističu da nije moguće koristiti dodatnu emisiju novca ni na kratki rok. Sve se završava porastom cena, a pri tome ne dolazi do povećanja proizvodnje. Proizvodnja je određena realnim faktorima (raspoloživi kapital, tehnologija, rad), pri čemu nije moguće monetarnim varijablama uticati na realne varijable. Intenziviranje tražnje ostaje bez efekata na rast društvenog proizvoda. Porast novčane tražnje odražava se isključivo na rast cena.

Odgovarajućim merama i instrumentima usmerene makroekonomske politike, može se relativno brzo i lako povećati agregatna tražnja, a time i dovesti do uravnoteženja agregatne tražnje i ponude. Međutim, stabilnost i ravnoteža na duži rok ne mogu održati bez ekonomskog rasta, a time i povećanja agregatne ponude. Zbog toga, dugoročne mere monetarne politike moraju biti usmerene ka rastu proizvodnje i ponude roba i usluga.

Ekspanzivna monetarna politika usmerena na podsticaj proizvodnji i investicijama, pretpostavlja i zadržavanje novca i kamata u proizvodnoj sferi, čime se efekti dodatne emisije ispoljavaju u sferi porasta likvidnost privrede i banaka, rasta dohodaka i proizvodnje, čime se tekući novac može pretvoriti u kapital. „Konverzija" kratkoročnih sredstava (depozita) u dugoročna vezivanja je time u potpunosti omogućena, bez ugrožavanja tekuće likvidnosti preduzeća i banaka, ali i stvaranja inflacije.

Dakle, postoje mogućnosti, kada ekspanzivna i razvojno usmerena monetarna politika može da podstakne razvoj i „sklonost investiranju", a da ne dovede do isključivog rasta cena. Istražiti efekte restriktivne ekspanzivne monetarne politike na investicije, rast, zaposlenost, potrošnju i dr. javlja se kao primarni zadatak makroekonomske politike svake države. Snižavanje kamatne stope u krizi i vođenje „politike jevtinog novca" da bi se dao podsticaj investicijama, uglavnom ostavlja investicije neosetljivim na snižavanje kamate, posebno kada su uslovi poslovanja, plasmana, plaćanja, rizici, očekivanja i dr. nepovoljni. Sama kamatna stopa ne može ih neutralisati. Snižavanje kamatne stope s druge strane dovodi do opadanja sklonosti štednji i povećanja sklonosti potrošnji, dok oslobođeni dohodak uglavnom odlazi u spekulativne svrhe. Manipulisanje kamatnom stopom u takvim uslovima je efikasno u podizanju krive investicija, međutim investicije su malo osetljive na manje promene kamatne stope. Stoga monetarna politika ne može operisati samo kamatnom stopom, već većinom instrumenata.

Često se mogu sresti stavovi nekih ekonomista (uglavnom nemonetarna) da ,,u privredama koje su slabije razvijene, sa nerazvijenim finansijskim tržištem, sa neelastičnim faktorima proizvodnje na mere monetarne politike, dolazi do toga da monetarna ekspanzija pre svega dovodi po rasta cena u privredi". Pri tome proizvodnja ostaje rezistentna, i u opadanju.

Ekspanzivno ili restriktivno usmerena monetama politika ima direktan uticaj na odluke o formiranju i korišćeniu sopstvenih sreastava, subjekata u sistemu. Liberalna monetarna politika i lako dolaženje do kredita banaka (uz povoljne uslove i kamatu) dekuraživa preduzeća za stvaranje sopstvene akumulacije iz raspodele. Proces stvaranja akumulacije je usporen, koga često ubrzana inflacija topi. Preduzeću se ne isplati da formira sopstvenu akumulaciju, već se oslanja na bankarski kredit, a ukoliko je realna kamata negativna, tada postoje i snažni motivi za zaduživanje, uz čestu neefikasnu i neracionalnu upotrebu bankarskog kredita. Banke često u nekontrolisanoj upotrebi kredita jedan deo kraktoročnih kredita pretvaraju u akcije banaka, dakle više konverziju kratkoročnih u investiciona sredstva. Istovremeno se kratkoročna sredstva (iz kredita) oročavaju na duži period, čime se „novac pretvara u kapital". U novijoj fazi razvoja u procesu privatizacije pri kupovini preduzeća koriste se krediti banaka (uglavnom iz kratkoročnih sredstava, depozita, pošto dugoročnih sredstava banke uglavnom nemaju).

Monetarna politika, usmerena ekspanzivno, uz nižu kamatnu stopu, snažno povećava sklonost zaduživanju. Povećana je u sklonost likvidnosti i porast transakcione tražnje plasmana banaka i dr.). Monetarna politika u pogledu svog usmerenja i dometa delovanja može da se oceni na sledeći način:

1)Monetarna politika i dalje klasično vođena, posebno u sklopu novog monetarizma i neoliberalizma, treba da osigura dovoljnu likvidnost privrede da bi se time osigurali osnovni ciljevi - stabilnost cena i stabilnos deviznog kursa. Dakle, osnovna usmerenost je stabilnost privrede i politike kursa i deviznih rezervi. Orijentacija u tome je na linearne instrumente, odnosno „politiku otvorenog tržišta", kamatnu politiku promene deviznih rezervi, kao osnovne kanale emisije i povlačenja novca i kredita. U takvoj koncepciji nema mesta za selektivnu i razvojno usmerenu monetarnu politiku.

2)Regulisanje ponašanja investieija u privredi (van javnog sektora) nalazi se izvan područja monetarne politike (bar direktno), posebno iz razloga što se isključuje monetizacija javnog duga i monetizacija budžetskog deficita. Kod budžetskog deficita, koji može da nastane i visokim investicionim rashodima države, monetizacija kod centralne banke ili poslovnih banaka indirektno znači pokriće ovih rashoda kroz dopunsku emisiju novca.

Dometi monetarne politike u delovanju na investicije mogu se tražiti u otvorenom većem ili manjem stepenu deficitarnog finansiranja investicija u privredi. Naravno, ovde se postavlja pitanje prirode investicija, proizvodne, neproizvodne, kratkoročne, dugoročne, način i brzinu vraćanja sredstava, efekti investicija u dohotku i štednji, odnosno zaposlenosti, aktiviranje sopstvene štednje investitora preko kredita banaka i dr.

Deficitarno finansiranje investicija u privredi se apriori ne može odbaciti, već istražiti svaki posebni oblik investicija i potrebnih sredstava, odnosno efekata investicije.

Kada, kako i pod kojim pretpostavkama mere i instrumenti ekspanzivne monetarne politike, mogu da aktiviraju realne faktore razvoja, da dovedu do oživljavanja proizvodnje, potrošnje, investicija i dr., a da ne izazovu inflatornu spiralu? Da li je, dakle moguća ofanzivna i razvojno usmerena monetarna politika i kako u tom slučaju upravljati novcem i kreditom? Stoga i brza liberalizacija svih tržišta i "politika otvorenog tržišta" imaju poražavajuće efekte na privredni razvoj u svim privredama u kojima se prihvatio ovakav koncept stabilizacije i restrukturisanja.

20. Monetarni ciljevi i zadaci u neoliberalnom modelu regulisanja

Misterija novca, osim samo površinskih spoznaaja, potpuna je i danas. Nije bitno poreklo novca, već njegova upotreba i efekti koji se postižu. Da pogledamo sada kako se vodila i kako se i dalje vodi monetarna politika u našoj privredi. Monetarno - kreditni mehanizam i vođenje aktivne monetarne politike sve više dolazi u prvi plan naše makroekonomske stabilizacione i razvojne politike uopšte. Ovo iz nekoliko razloga:

1)Objektivna kritika izabranog modela i instramenata monetarnog regulisanja,

2)Kritika osnovnih ciljeva monetarne politike (isključivo stabilizacioni cij),

3)Nesinhronizacija monetarne i fiskalne (i drugih delova makroekonomske) politike,

4)Ogromna nelikvidnost privrede i "monetarna suša", uz opšti sistem neplaćanja i blokada finansijskog sistema. Gde je nestao tekući novac? Šta je sa štednjom i deviznim sredstvima?

5)Sve više se pri tome postavlja pitanje ukupnog monetarno-kreditnog mehanizma preko koga se provodi monetarna politika naše centralne banke. Da li je taj model prilagođen uslovima naše privrede, da li dovodi do velikih kontraefekata, u produbljivanju ekonomske krize i stvaranje velike likvidnosti privrednog sektora.

6)Stabilnost cena je važan uslov za trajan ekonomski rast, ali samo u slučaju da se to ne ostvaruje monetarnim restrikcijama i deflacijom. „Stav monetarnih vlasti da stabilizacija cena znači stabilizaciju privrede predstavlja elementarno ekonomsko neznanje" (Branko Horvat).

7)Iz navedenog se sve više zahteva promena modela i operativnog vođenja vođenja naše monetarne politike i ciljeva koji se njom žele ostvariti.

Ovde ćemo dati širi osvrt na potpuno zapostavljenu i pogrešno vođenu monetarno - kreditnu politiku. Izlaganje ćemo maksimalno pojednostaviti, jer radi se o vrlo složenom i kompleksnom području makroekonomije, ali i mikroekonomije. Upravljanje novcem i njegovim efikasnim korišćenjem u razvoju privrede i društva ostala je i dalje tajna za našu centralnu banku.

Ovde, pre ostalog, dajem pregled osnovnih ciljeva i mehanizam monetarnog regulisanja naše centralne banke preko aktuelne monetarne politike. Osnovni zadatak monetarne politike naše centralne banke je „postizanje" i očuvanje stabilnosti cena" i stabilnost finansijskog sistema. U tom pravcu izabrana je ciljana (targetirana) stopa inflacije kao operativni instrument za postepeno postizanje niske i stabilne inflacije. Izabrani koridor inflacije treba da osigura operativnost, transparentnost i vrlo značajno ex ante delovanje monetarne politike, uz ublažavanje ili neutralizovanje inflatornih očekivanja.

Konzervativci i neoliberali, u cilju minimiziranja uloge države u privredi, kada su shvatili da samo tržište ne može da osigura punu zaposlenost i stabilnost privrede, uz pomoć monetarizma Miltona Fridmana, pokušali su da ograniče centralne banke preko povećanja ponude novca po konstantnoj fiksnoj stopi monetarnog rasta. Koncept se pokazao kao potpuni promašaj. Tada su konstruisali novo „pravilo o ciljanju inflacije",jer im je "inflacija isključivo monetarni poremećaj".

Prilikom uvođenja nove strategije operativne monetarne politike određen je i koridor inflacije sve u cilju postepenog smanjivanja ciljanih stopa inflacije.

Koridor (raspon) inflacije se pri tome stalno sužava, ali i godišnja moguća oscilacija inflacije (trenutno je to 3% ± 1,5%). Dakle, osnovni cilj je postizanje i održavanje cenovne stabilnosti preko ciljane inflacije kao monetarne strategije. U izabranoj strategiji i referentna kamatna stopa postaje osnovni instrument monetarne politike, dok devizni kurs postaje indikator ove politike, a ostale mere i instrumenti vise pomoćnog karaktera. Mere monetarne politike time postaju transparentne. Ciljana stopa inflacije treba da osigura i takvu stopu inflacije koja će se u srednjem roku približiti nivou inflacije u Evropskoj uniji (2% godišnje). Memorandum o ciljanju (targetiranju) inflacije iz decembra 2008. godine postignut je između NBS i Vlade Srbije. Ciljanje ili targetiranje inflacije kao osnovni cilj monetarne politike izabrao je samo određeni broj uglavnom visoko razvijenih privreda. Strategiju ciljane inflacije prvi je uveo Novi Zeland, a zatim V. Britanija, Švedska, Kanada, Izrael, Španija, Australija, Japan i neke države u EU. Do 2010. ovaj instrument je uvelo oko 35 država u svetu. Objavljivanjem publikacije Izveštaj o inflaciji (tromesečno), to je dostupno javnosti. Početak primene je od 01.02.2009. godine. Raspon predstavlja zonu prihvatljivog kretanja inflacije, pri čemu može doći do prolaznih šokova manjih razmera koji će izazvati kratkoročne oscilacije stopa inflacije. Ovo se posebno odnosi na šokove troškovnog karaktera.

Ciljana stopa inflacije u rasponu ostvaruje se korekcijama kamatne stope na dvonedeljne repo operacije, koja predstavlja referentnu stopu i ključni instrument monetarne politike. Ostali instrumenti monetarne politike i intervencije na deviznom tržištu imaju pomoćnu ulogu. Odluka o referentnoj kamatnoj stopi donosi se na osnovu ekonomske situacije, aktuelnih kretanja u privredi, stanja i ocene i prognoze realnih ekonomskih i inflatornih kretanja. Centralna banka obaveštava javnost o koridoru inflacije i referentnoj kamatnoj stopi za naredni period.

Sistem sprovodenja monetarne politike je potpuno izmenjen. Prvo, kao glavni instrument je uvedena referentna kamatna stopa; drugo, devizni kurs je umesto instrumenta monetarne politike postao njen indikator; treće, uvedeno je tromesečno donošenje odluka na osnovu srednjoročnog modela makroekonomskih projekcija i četvrto, mere monetarne politike su postale transparentnije zahvaljujući objavljivanju Izveštaja o inflaciji, kao glavnog sredstva informisanja javnosti. I ako je novi okvir monetarne politike isključivao mnogo elemenata ciljanja inflacije, on je predstavljao samo pripremnu fazu za formalno usvajanje režima ciljanja inflacije.

21. Bazna inflacija, regulisane cene i inflaciona očekivanja

Osnovni cilj monetarne politike kod nas je da se inflatorna očekivanja svedu na najmanju meru i da se mere monetarne politike učine transparentnim za javnost. Pri navedenom da se nivo inflacije drži u okviru usvojenog „koridora" inflacije - koji odslikava stabilnu privredu. Istovremeno, opšta stopa inflacije dekomponuje se na dva sektorska dela:

1)Bazna inflacija, koja je rezultat tržišnih odnosa na koje centralna banka može delovati svojim instrumentima, i

2)Regulisane ili kontrolisane cene (od strane države) na koje ona ne može dovoljno uticati (koje su u osnovi u nadležnosti Vlade).

Razgraničenje na ukupnu i baznu inflaciju koristi se za analizu efekata šokova ponude, čime se olakšava razgraničenje privremenih i trajnih inflatornih efekata. Pokušaji da se monetarnom politikom neutrališu šokovi ponude na inflaciju (troškovni udar) često vodi smanjenju privredne aktivnosti, a ne rešava problem inflacije.

Prelaskom sa početne visoke inflacije ka umerenoj i niskoj i stabilnoj stopi inflacije monetarna politika treba da nađe odgovor na sledeća pitanja:

1)Kojom brzinom treba da se odvija dezinflacioni proces,

2)Koliko treba da bude fleksibilna monetarna politika, odnosno stepen prilagođavanja privremenim šokovima da bi se izbegli visoki troškovi usled oscilacija u privrednoj aktivnosti.

Tu se nalazi i odgovor na pitanje: zbog čega centralna banka ne ostvari odmah nisku inflaciju? To je iz razloga što je rast troškova ili cena stabilizacije više nego proporcionalan stopi dezinflacije. Najmanje troškove stvara graduelistički pristup, dakle ni previše brza (odjednom), ni previše spora (spontana, na dugi rok) dezinflacija. To znači da se na taj način ostvaruje ciljana inflacija uz njeno postepeno snižavanje. Centralna banka Srbije se iz tog razloga opredelila za gradualistički pistup, uz sve uži koridor bazne inflacije. Širina koridora se smanjuje uz očekivanja povoljnijih makroekonomskih kretanja i sve niže stope inflacije, ali „bez negativnog uticaja na osnovne makroekonomske tokove".

Da li se u našoj privredi već nekoliko godina vodi restriktivna monetarna politika u cilju ostvarivanja niske i ciljane stope inflacije? Možda se vodi prikrivena ekspanzivna, ali pogrešna i neefikasna monetarna politika?

"Restriktivnom" monetarnom politikom se nastoji očuvati stabilnost cena i stabilnost deviznog kursa. Jer, naša centralna banka je, videli smo, za osnovni cilj monetarne politike izabrala ciljanu inflaciju sa tendencijom snižavanja nivoa inflacije iz godine u godinu sa relativno visokog nivoa (od 17,7% iz 2005.godine) na sve niže nivoe - do dovoljne dugoročne monetarne stabilnosti (i konačno približne nivou inflacije u Evropskoj uniji). Ciljana inflacija se može nazvati i planirana ili programirana inflacija. Pri tome proces postepenog snižavanja inflacije i stabilnost cena treba da se ostvare bez negativnog uticaja na realna makroekonomska kretanja.

Ima dosta osnova da se bruto inflacija dekomponuje na baznu i regulisanu, jer stvara osnovu za odvajanje odgovornosti centralne banke i vlade (za regulisane cene), a tim i spajanje monetarne i fiskalne politike u kontroli inflacije.

Centralna banka restriktivnom monetarnom politikom i oskudicom novca može delovati na tržišne cene (masom novca, kamatom, kursom, tražnjom i dr.), ali vrlo teško i ograničeno na regulisane cene određene drugim delovima državne makroekonomske politike (energija, uvoz, javni rashodi, porezi i doprinosi, lični dohoci, materijalni troškovi i dr.). Tu se nalaze osnovi za narastanje inflacije troškova na koju monetarna politika ne može uticati, a da pri tome ne ugrozi ekonomski rast (ovo se posebno odnosi na visok realni rast javne i lične potrošnje). Ako pokuša da smiri troškovnu inflaciju redovno dovodi do ogromne nelikvidnosti (jer masa novca ne prati troškovima nabujale cene), ali dovodi redovno do pada privredne aktivnosti.

Postojalo je dosta osnova za prelazak na ciljanu inflaciju (koju uvode i druge zemlje), posebno zbog veće izvesnosti, transparentnosti monetarne politike, uklanjanja inflacionih očekivanja i dr. Međutim, teško je taj koncept u potpunosti i bezrezervno prihvatiti u nedovoljno razvijenoj privredi koja treba da se ubrzano razvija (po visokim - stopama rasta), uz to da rešava probleme velike nelikvidnosti, niske i stagnantne stope rasta, neiskorišćenih kapaciteta, ogromnih obaveza iz spoljnih dugova, velike kamatne terete privrede, nezaposlenosti, visoke spoljne zaduženosti i platno-bilansne probleme. U takvim uslovima isključivi cilj monetarne politike ne može da bude stabilnost cena. Time se praktično isključuju instrumenti aktivne monetarne politike (delovanje novca, kredita, kamate, kursa) kao snažnog stimulatora ekonomskog rasta i privredne aktivnosti. Monetarna politika se postavlja u položaj stalnog ex post prilagođavanja. To nije aktivna i razvojno usmerena monetarna politika, već gotovo pasivna. Ovaj koncept se prihvata iz straha od pokretanja inflacije, uz tezu daje „stabilnost cena pretpostavka ekonomskog rasta".

U osnovi se odbacuje mogućnost monetarnog oživljavanja privrede, bez opasnosti od ulaska u zonu visoke inflacije. Ovakav koncept u našoj privredi nije dovoljno izučavan, već je apriori odbačen, što je očita strateška greška. Pri tome treba posebno naglasiti da monetarna politika ne može da ostvari svoj osnovni cilj u uslovima kada se vodi eksnanzivna fiskalna politika koja generiše troškovnu inflaciju, protiv koje je monetarna politika neefikasna.

Planirani koridor inflacije se, istina, stalno sužava, kao i bazna inflacija, što je i osnovni cilj restriktivne monetarne politike. Povremeno se cene "guraju" u proklamovani koridor inflacije, pošto je "previše niska". Centralna banka, uz navedeno, kod nas od 2009. godine prelazi na praćenje inflacije preko indeksa potrošačkih cena, a ne indeksa cena na malo što je i praksa drugih centralnih banaka koje su prešle na ciljanu inflaciju. Indeks potrošačkih cena potpunije odražava kretanje inflacije (ovaj indeks obuhvata i ugostiteljske i zdravstvene usluge, usluge obrazovanja, finansijske usluge i rente).

Prelaskom na indeks potrošačkih cena kao indikatora inflacije, ali i zbog velikih odstupanja stvarne inflacije od projektovane i postavljenog raspona ciljane inflacije, centralna banka od 2009. prelazi i na novi programirani koncept i raspone inflacije. U svim tim promenama i "doradama" monetarne politike kod nas, ostaje kao njen osnovni cilj - borba za stabilnost cena, a to je, videćemo, upravo njen najveći strateški promašaj. Time je istovremeno izgubila onu motornu i pokretačku snagu u razvoju privrede, jer novac i kredit dobro usmereni i praćeni predstavljaju najsnažniji faktor privrednog razvoja.

Povećanu fleksibilnost monetarne politike redovno prati i koncept restriktivnosti - da bi se očuvala monetarna stabilnost i stabilnost deviznog kursa, odnosno stabilnost flnansijskog sistema. Ciljana inflacija, smatra se, na duži rok ne treba da sadrži konflikt između stabilizacije cena i stabilizacije realne privrede. Cenovna stabilnost ostvarena restrikcijama, treba da se postiže uz optimalan nivo privredne aktivnosti. Konflikt ne postoji ni u kratkom roku, jer je ekonomska aktivnost sporedni efekat stabilizacije tražnje - pošto se kreću u istom pravcu. Kod troškovne inflacije (šokova ponude) cene i ekonomska aktivnost se kreću u suprotnom pravcu.

Ako se monetarnim ograničenjima pokuša smiriti troškovna inflacija, koja kod nas dominira, to redovno dovodi do ogromne nelikvidnosti i ograničenja privredne aktivnosti. Masa novca ne prati troškovima nabujale cene, što sigurno vodi padu privredne aktivnosti.

Pri tome se polazi od stava da je kretanje cena isključivo monetarnog porekla, kao da ne postoje drugi brojni uzroci inflacije (troškovna, strukturna, uvozna, socijalni uzroci, politički, psihološki i dr.). Njihovo suzbijanje se može postići samo oštrom deflacionističkom politikom, nestašicom novca i obaranjem tražnje, visokom cenom novca i kredita - kamatom, ali je redovna posledica toga pad proizvodnje, niska ili negativna stopa rasta, visoka nezaposlenost rada i kapaciteta i gotovo opšta nelikvidnost (posebno sektora privrednih preduzeća).

Ovako linearno (kvantitativno) vođena monetarna politika u uslovima nekontrolisanih monetarnih tokova ima veoma ograničen domet, ali je njen negativan odraz na platni bilans, proizvodnju i zaposlenost izrazito visok. Vođenje linearne monetarne politike preko "politike otvorenog tržišta" u nesređenom sistemu raspodele, nekontrolisanim monetarnim tokovima i nekoordinaciji fiskalne politike vodi velikim prelivanjima sredstava i permanentnoj nelikvidnosti preduzeća. Funkcije novca i kredita u društvu su tada izvrnute, jer postaju faktori kriminala, korupcije, pljačke i ogromnih preraspodela uz gušenje privrede.

Prihvatanje "koridora inflacije" i projektovanja inflacije sa referentnom kamatnom stopom kao osnovnim instrumentom monetarnog regulisanja dopunjeno je i projekcijom kretanja drugih makroagregata (bruto domaći proizvod, izvoz, uvoz, potrošnja, budžefski rashodi i prihodi, deficit i sl.).

22. Referentna kamata i odnosi centralne i poslovnih banaka

Referentna kamata je postala osnovni instrument monetarnog regulisanja, a "izvučena" je iz finansijsko - spekulativne sfere. Ona, s pravom prirodom kamate i proizvodnim kreditom nema nikakve veze. Ona je postala i osnova za narastanje spekulativne ekonomije.

Međutim, odmah da navedem. Referentna kamatna, uglavnom je vezana za odnos centralna banka - poslovne banke i njihove repo transakcije, odnosno za odnos sa javnim sektorom (kupoprodaja obveznica javnog duga), a ne za cenu novca i kreditne odnose sektora privrede i banaka. Tu se nalazi osnov za kamatu kao cenu proizvodne unotrebe kredita. Ona zavisi od očekivane inflacije i visine rizika. Ona je iznosila 17,75% (2008.), uz stalno postepeno snižavanje do sadašnjeg nivoa od 2,5% (kada je kod FEDa 0,0% i ECB oko nule).

Referentna kamatna stopa ne može biti efikasan instrument monetarnog regulisanja, jer ne postoji više direktan sistem kreditiranja poslovnih banaka od strane centralne banke. Ti krediti su nestali, a time i uticaj cene novca centralne banke na kredite poslovnih banaka. Uglavnom se radi o kupovini i prodaji hartija od vrednosti u odnosima centralne i poslovnih banaka i budžeta. To je čista spekulativna ekonomija. Od toga zavisi da li će poslovne banke svoje plasmane usmeriti na kupovinu hartija od vrednosti (HOV) centralne banke ili budžeta (kao siguran, nerizičan i visokoprinosan plasman) ili u visoko rizične plasmane privredi. Tu se javlja i povezanost monetarne i fiskalne politike (javni dug, finansiranje budžetskih rashoda i deficita), ali i odbrana izabranog deviznog kursa, preko kupovine i prodaje deviza na deviznom tržištu.

Da li i dalje voditi ovakvu monetarnu politiku stabilizacije sa osnovnim usmerenjem novca i kredita u budžet i centralnu banku ili napraviti generalni zaokret prema privredi i razvoju?

Danas i FED ima drugi koncept vođenja monetarne politike, jer "centralna banka ne treba da poklanja suviše pažnje stabilnosti cena u odnosu na nezaposlenost i privredni rast". Centralna banka treba da usmeri pažnju na jačanje privrede. Dženet Jelen, direktorka FED-a je za ekspanzivniju (agresivniju) monetarnu politiku, protiv je deregulacije flnansijskog tržišta, za uvođenje veće regulacije banaka i njihove rigorozne kontrole. To je koncept koji već godinama zagovaran (uz to je i široko razrađen).

Proučavajući program Vlade i operativno provođenje monetarne politike vidi se da je potpuno izostalo područje aktivne i razvojno usmerene monetarne politike, ali i spoljnotrgovinske i platnobilansne politike. Odatle proizlazi i veliki neuspeh ovog programa do sada, ali i u sledećoj fazi razvoja. To je samo nastavak neoliberalnog koncepta i produžavanja krize.

Ne treba često isticati i posebno se hvaliti očuvanjem stabilnosti cena, kursa i finansijskog sistema kao zaslugom politike naše centralne banke, pošto je to rezultat delovanja drugih faktora. Samo da navedemo nekoliko: drastičan pad cena energenata (nafte) na svetskom tržištu, troškova proizvodnje hrane, niske i gotovo negativne stope inflacije u okruženju, velikog robnog uvoza jevtinih proizvoda zbog precenjenog kursa dinara, visoka nezaposlenost, neizvesnost i pad tražnje i potrošnje stanovništva, a zatim dolazi višegodišnja restriktivna monetarna politika i vrlo visoka kamata. Inflatorni pritisci su brojnim faktorima neutralisani, ali je ostala velika potencijalna inflacija i nestabilnost i neefikasnost finansijskog sistema u celini. Guverner naše centralne banke nedavno izjavljuje: "Inflacija je danas i unazad tri godine niska i stabilna. Smanjene su naše unutrašnje i spoljne neravnoteže i održava relativna stabilnost deviznog kursa. Inflacija je dovedena na nivo koji je uporediv sa evropskim državama, pri čemu smo izbegli deflaciju".

Ostvarivanje politike "stabilnih cena" i relativno stabilnog, (uglavnom precenjenog) kursa je samo spoljna manifestacija ovih efekata i ovako vođene restriktivne monetarne politike. Stvarne, one dubinske efekte i reforme, ne vidimo. Ostali su skriveni. Njihovo razorno delovanje na realnu privredu, razvoj i zaposlenost (rada i kapitala) jasno se oseća u ovako dubokoj i produženoj krizi. Ne vide se, pri tome, ni svi novčani tokovi, stvaranje i poništavanje novca i kredita, procesi transformacije novca u realne vrednosti i novčani kapital, brojni "meandri" novca i njihova sterilizacija, masa zadržavanja novca i kredita u privrednom sektoru i njihov mehanizam automatskog odliva. Ne vidi se ni položaj sektora stanovništva, države i banaka u monetarnoj politici, posebno odnos države i centralne banke, ali i centralne banke i poslovnih banaka. Ne vidimo ni uzroke totalne nelikvidnosti privrednog sektora, razmeštaj novca i novčane tražnje po sektorima.

Dakle, toliko reklamirana politika stabilnosti cena i deviznog kursa (kao pozajmljeni ili nametnuti koncept) ne govori ništa o funkcionalnim odnosima u monetarnom i finansijskom sektoru.

Obično se kaže, "ako želite da otkrijete kriminal i pljačku - samo pratite trag novca", a šta ako je celi finansijski sistem "skovan" u interesu kriminalaca i pljačkaša, otimanja dohodaka i potpuno nekontrolisanim i neuhvatljivim novčanim tokovima? Upravo o tim skrivenim tokovima i odnosima ovde želimo šire i dublje da raspravljamo.

23."Naduvani" bruto domaći proizvod i iskrivljena slika snage i aktivnosti privrede

Najpre da raščistimo s kategorijom bruto domaći proizvod (BDP) kao sintetičkog prikaza efekata ukupne privrede i razvojnog cilja njegovog stalnog povećanja. Optimalna monetarna politika prema kretanju bruto domaćeg proizvoda, uglavnom realnog (mada je nominalni adekvatniji, pošto se vodi politika stabilnosti cena i niske inflacije), što nije adekvatno, čak i kada se tome doda targetirana inflacija. Ovo iz nekoliko razloga:

Bruto domaći proizvod se najvećim delom (gotovo 70%) ''stvara" u sektoru usluga koje su izvan delovanja monetarne politike, ali pod uticajem raspodele bruto domaćeg proizvoda (dohodaka). Monetarna politika nema pod kontrolom raspodelu. U bruto domaći proizvod je "ugurano" mnogo toga što ne spada u bilo kakav proizvod (brojne usluge, trgovina drogom i sl.). Finansijske usluge i druge posredničke usluge ne stvaraju bruto domaći proizvod, već samo preraspodeljuju. Potrebno je u istraživanju mase i uloge novca i kredita u privredi, a time i aktivne monetarne politike ukazati i na "naduvanii" bruto proizvod.

Domaćem bruto proizvodu treba "dodati" i višak robnog uvoza (deficit spoljne trgovine) oko 5,7 milijardi evra u 2018.godini, čime se dobija raspoloživi bruto proizvod za domaću potrošnju. Sada treba uključiti finansijsku "korekciju" domaće raspodele i potrošnje. Naime, doznake iz inostranstva oko 4 milijarde evra i strane direktne investicije od 3,4 milijarde evra, ali i neto devizni priliv od spoljnih dugova oko 1,2 milijarde evra (sve u 2018.godini). To je novčana tražnja i dodatno stvaranje novca preko prodaje deviznog priliva u zemlju za domaći novac. Tada se mogu otkriti stvarni odnosi robne ponude i novčane tražnje u ponudi, ali i objektivna ograničenja u vođenju nacionalne monetarne politike.

2)Najveći deo bruto proizvoda odlazi na javni sektor (budžetsku potrošnju), na koji otpada 44%-47% bruto proizvoda. Budžetska potrošnjaje van uticaja i "podrške" zvanične monetarne politike.

3)Veliki deo brato domaćeg proizvoda odlazi na izvoz (oko 20-25%), tako da se veliki deo proizvoda odliva izvozom (ali je "korigovan" znatno većim uvozom koji popunjava domaće tržište, ali ni on nije" pod interesom" monetarne politike). Izvoz zbog neselektivne monetarne politike nije podržavan adekvatnom kreditnom podrškom (izvozni krediti). Po tome, ako za uvoz banke daju 45 milijardi dinara, a za izvoz ništa, šta se stimuliše?

4)Devizni priliv nastao van izvoznog dela bruto domaćeg proizvoda (doznake, privatizacija, dotacije, finansijski krediti i sl.) nema direktne veze sa domaćim bruto proizvodom, osim njegove "dopunske" tražnje, ne povećava ga, ali dovodi do dodatne emisije primarnog novca i velikog raskoraka u stvaranju i trošenju (tražnji) bruto domaćeg proizvoda. Neravnoteža je ugrađena u stvaranju i trošenju bruto domaćeg proizvoda (u našoj privredi se to kreće i do 30-35%).

Iz navedenih razloga samo selektivna monetarna politika može imati stimulativno delovanje na privrednu aktivnost, ostalo kvantitativno regulisanje svodi se na sfera raspodele i preraspodele dohodaka, u nekontrolisanim tokovima, odnosno blokiranju i imobilizaciji novčanih sredstava. Da bi se to onemogućilo potrebno je poznavati i držati pod kontrolom sve monetarne, kreditne i finansijske tokove. Međutim, neoliberalni model nekritički to u potpunosti onemogućava. Nažalost, selektivna monetarna politika centralne banke je nestala.

Bez navedenog ne može se ni govoriti o usmerenoj, aktivnoj i efikasnoj monetarnoj politici u funkciji oživljavanjem privrede i ekonomskog rasta.