Banat
Nazadnjačko-prostački refreni satiru bogato kulturno nasleđe
Zrenjanina
E moj Saša, i Čedo je ljubav naša
Sve bolesti Zrenjanina su izlečive, ali, nema leka za
ovdašnje jedine prave bolesnike, nazadnjačku vlast. Vašarska šatra karikaturalnih
likova ovdašnjeg nazadnjaštva bila bi idealan ambijent za serijal horor filmova
"Banatski dani i noći strave i užasa", gde bivši uključivači poker
aparata i ugrađivači tahografa u kamione, presvlače "političke rite"
i uskaču u prostačku, al' paradnu vlast (E, moj Saša, i Čedo je
sada ljubav naša).
Zoltan Horvat
U poslednjih petnaestak dana, nazadnjaštvo u Zrenjaninu
dostiglo je nivo teško razumljive histerije. Nazadnjački funkcioneri su prvo
digli sebi plate da bi se ekspresno anulirao najavljeni minus nakon smanjivanja
istih. Iz gradske kase "isterali" su sto hiljada evra za adaptaciju
restorana Tisa u privatnom vlasništvu pokrajinskog poslanika Darka Bađoka
i njegovih nazadnjačkih ortaka, a na parčetu jezera u naselju Mala Amerika u
centru grada pored mosta na suvom, sve je spremno za agresivan, vulgaran
grand-šund celonoćni život mladih na splavovima. Usput, učinili su i još jedno
remek delo smenivši još nekoliko članova školskih odbora, za šta bi Milena Prstojević,
predsednik gradske kadrovske komisije i miljenica doturivača spiskova za
odstrel, mogla biti predložena za godišnju nagradu Zrenjanina.
Alo, ima li tu normalnih, pitaju se uznemireni građani Male
Amerike, zalud pišući peticije sa hiljadama potpisa protiv najave ekološke
bombe u stajaćoj vodi (mala nužda može direktno sa splava).
Prostačkom uterivanju nazadnjačke vlasti u Zrenjanin ne vidi
se kraj, ograničenima ni pod razno ne mo'š sprečiti neograničenost, dok iščezlu
vekovnu tradiciju kulture centra Banata ismevaju ovdašnji grand-šund politikanti.
Gde nestade onakva kultura velegrada i ljudi koji su ga
bezgranično voleli i stvarali? Odgovor znaju duboko postiđeni Zrenjaninci,
gurnuti na margine zbog filozofije čistog srca. Ovdašnje ustanove (nazovi)
kulture "stide se" proslavljenih imena poput Duška Kirćanskog,
akademskog slikara (sa "izložbicama" i u, tamo nekom Sao Paolu), Ljubiše
Kokotovića, boemčine kista i pera, Radivoja Šajtinca,
bard književnika, smrtnog zaljubljenika u Zrenjanin, Uglješe Šajtinca, suptilnog
dramskog pisca i dramaturga svetskog glasa, Vlade Grubanova, tvorca
prestižnog Lutkarskog pozorišta ovenčanog svetskim nagradama, Irene Tot,
večite prve dame lutkarstva Vojvodine i Srbije, Karolja Izelea, izvornog
temelja pozorišta Madač, Božidara Vorgića, utemeljivača evropskog
Narodnog Muzeja u Zrenjaninu, Aleksandra Bjelogrlića, vrhnovinara
i književnika koji je preveo tri puta više knjiga od broja pročitanih svih
svojih urednika zajedno, Zoltana Babe, žestoko potkovanog
književnika, esejistu i prevodioca, Zeke Zečevića, autora kratkih
formi i zaljubljenika u suštinu grada, malog - velikog Zrenjaninca ... Probranom
društvu pripadaju i savremenici dostojni poštovanja, poput Miroslava
Samardžića, Vladimira Đurića, Milice Bjelanović,
Milana Radakovića, Dragice Stojanović, Miće
Jankovića - Fleša, Milorada Ličine, Gizele Tot, Stevana Perića, Perice Markova,
Nade Molnar, Dijane Pataki, Sreda Pajića, Radeta Vodeničara... Naravno
da ovakvoj galeriji, trenutno u Zrenjaninu „kapu kroji" bivši uključivač
poker aparata. Mašala.
U zrenjaninskom Narodnom pozorištu nekada se najviše aplaudiralo
gospodinu Leriku, legendarnom direktoru Druge Gimnazije. Imao je
svoju ložu, i pre predstave bi svi ripali iz svojih sedišta da dugotrajnim
aplauzom pozdrave gromadu Zrenjanina. Danas nema ripanja, ima SNS drpanja
stolica po kancelarijama. Toliko nazadnjačke birokratije ne bi podneo ni
Holivud, ali, treba naći foteljicu i za Marijanu Vujčin, PR nazadnjaka
u Zrenjaninu koja je došla kao zamena porodilji na odsustvu. Ostala je, naravno
preko potrebna, autoritativno i nazadnjački da vedri i oblači (crnina, nije nazadnjačka,
lepo joj stoji), a tu je i majstor svetla, svetski rekorder rada na neodređeno
vreme, koje mu se iz meseca u mesec produžava?!
Ovakvoj pozorišnoj garnituri koja horski ponavlja da
bez Vučića Gospodara, ne valja, nije potreban Uglješa Šajtinac,
domaći a svetski. Jes' da je pametan, zna pisati, onako jako, al', brate, nije
podoban. I ona njegova predstava koja ga je proslavila u Engleskoj, Hadersfild,
ne ide u repertoar, da je naslov eventualno Naprednjaci napred, ostali
stoj, 'ajde de, ovako...Neka ide: Sutra će biti bolje.
Da se ipak radi o malo sutra,
svojski se trudi, pravo niotkuda, Slađana Kilibarda, umetnički
direktor drame Narodnog pozorišta, državljanin Hrvatske iz Zagreba. Na
repertoaru su isključivo tekstovi hrvatskih autora (Tea Štivičić, Krleža...),
što dovodi u dilemu nepoverljivog gledaoca, jel' se ovako u Zrenjaninu ganja
tradicionalno Srpsko Narodno pozorište, ili je u pitanju, općenito,
igrokaz povijesnih događanja iz Lijepe Njihove? Ivana Solarov
- Kukolj, direktorka pozorišta nema komentar, al' se smeška, i ide u
komšiluk, u Gradsku kuću. Po porciju nazadnjački prostih, al' po očuvanje
sopstvene fotelje, ('beš domaće) zlata vrednih saveta za njegu teatarskog
ugođaja.
I preostale ustanove kulture, nazadnjački zapinju. U
ovdašnjoj biblioteci, časopis Ulaznica kao da izlazi iz štampe 30. februara.
Nema ga, a kad se odštampa, zrenjaninskih autora, ni od korova.
Tim povodom, izvorni Banaćani imaju čast da više puta
godišnje neguju tradiciju posetama Guslijadama u Kulturnom centru. Gusle
su, naravno, čist banatski instrument, ovde se naveliko nazadnjački gusla, dok
se, u tamo nekim pasivnim krajevima, ne igra ni banatsko kolo.
Ne
igra se ni ovde. Pasivno je, da pasivnije ne može, reče ligaš i otpočne- vlast
je slast, svađu sa drugim okom u glavi, demokratom.