Kontranapad
Povređena vođina sujeta jača od razuma: kakve su
posledice naredbe o privatizacije sporta odmah i bez oklevanja!
Hirovitost umesto sistema
Od kada je Srbija izabrala novu vlast nakon vladavine
Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera malo šta se promenilo u
životima građana. Jednako smo bez zaposlenja, siromašni do bede, bez dela
teritorije, nebezbedni, poniženi... Hleba nemamo, ali su još ostale igre.
Sportska terminologija je i novim vlastima omiljen način komunikacije sa zabludelom
javnošću. Čovek pomisli da su barem u toj oblasti učinjeni pomaci. Ali,
avaj! Stvari u sportu se nisu pomakle na bolje uprkos najava koje su nam
upućivale „zdrave snage". Šta više utisak je da su zamrle sve aktivnosti
koje bi mogle da doprinesu sistemskom rešavanju položaja i prilika u toj
oblasti.
Miroslav Vislavski
Kao što u minulih četvrt veka nedostaje dugoročna nacionalna
politika ili definisan model društvenog uređenja i političkog sistema, tako i
kada se radi o mnogo jednostavnijem delu državnih potreba i funkcija poput
strategije pravaca i razvoja jedne oblasti, u konkretnom slučaju sporta, nije
poznato šta se želi i šta se može postići. Nije dovoljno napisati literarni
sastav i nadenuti mu ime nekog sistemskog dokumenta kao što je strategija,
projekcija, platforma ili zakonski akt. Mora se prvo sagledati zatečeno stanje,
analizirati uzroci, definisati šta se želi, odrediti ciljevi kojima se rukovodi
politika jedne državne organizacije, potom projektovati sredstva i mehanizmi za
uspostavljanje sistema u kome će da se ostvaruje i funkcioniše svaka konkretna
delatnost. Na žalost, u Srbiji su se menjale političke elite koje su mudrovale,
maštale, obećavale, a ništa ili ne mnogo kvalitetno uradile. Prokockale su
zatečen kapital i sistem vrednosti i uredno sejale lažne nade o napretku i boljitku.
Za razliku od bezlične aktuelne vladajuće državno
sportske administracije, prethodna vlast je barem paradirala uz sport i njegova
značajnija ostvarenja. Mada s razlogom kritikovana zbog mnogih najava koje su
bile na staklenim nogama ili savim isprazne, Snežana Marković Samardžić
je svojom agresivnošću u javnim nastupima i prema institucijama države i
nevladinom sektoru, činila neke korake koji su dali rezultat barem na planu pozicioniranja
sporta kao oblasti od posebnog značaja za predstavljanje Srbije u pozitivnom
svetlu. Ne može se prenebreći i zažmuriti pred činjenicama da su u to vreme donošena
kakva takva strateška dokumenta poput Zakona o sportu, Strategije razvoja, planska
dokumenta na nižim nivoima državne organizovanosti u sportu i u nevladinom
sektoru. Po nešto je i sagrađeno kao što su školske sale, po neka dvorana ili
bazen, tereni za male sportove, mini pič program sa veštačkom travom, pa sve do
Nacionalne kuće fudbala u Staroj Pazovi.
Nezadovoljstvo i kritički odnos prema tadašnjim
rezultatima države u tretmanu sporta, motivisani su bili nejasnim i nepotpunim konceptom
razvoja i položaja ove delatnosti, centralizacijom, izostankom sistema i
kriterijuma koji su primenjivani bez šire provere i ravnopravnog položaja
različitih delova sportske infrastrukture i sumnjama prema raspolaganju sa
"sportskim dinarom".
Dolazak na scenu nove političke elite 2012 je i u sportu
dočekan sa nadom da će se popraviti stanje i da će konačno država stvoriti
uslove i ambijent za povratak sporta vrednostima na kojima je odgajan i
lansiran kao prepoznatljiv brend Srbije. Međutim, nakon dve godine vladavine
"naprednjaka" i njihovih partnera, u sportu su još nepovoljnije
prilike, bez perspektive da će nešto krupno da se desi. U sistemskom pogledu
ništa novo na vidiku!
Možda su samo izmenjena mesta na liderskoj poziciji dva
sportska društva ili klubova iz tih društava u domaćim takmičenjima jedine
promene kojima aktuelna politička garnitura dade svoj doprinos "boljitku"
srpskog sporta?! Dakle, nakon višegodišnje liderske pozicije fudbalera,
košarkaša i vaterpolista Partizana, sa novim vlastima došlo je vreme vladavine
klubova iz SD Crvena Zvezda.
Oni su uz odbojkaše crveno belih, novi lideri kolektivnih
loptačkih sportova koji su šampionski laureati. Da li je u pitanju slučajnost i
odnos kvaliteta ili je reč o uticajima političkih "autoriteta"? Bilo
kako bilo, to je sav rezultat promenama u sportu od dolaska prepoštenih "naprednjaka".
Sledeća pojava koja ukazuje na neke novine u srpskom
sportu se odnosi na "povlačenje u ilegalu" čelnika granskih i
sportskih saveza.
Možda je izuzetak Tomislav Karadžić koji i dalje suvereno
vlada fudbalskom Srbijom, ali koji je daleko od javnosti u poređenju sa
vremenom kada se grlio i ljubakao sa gospođom ministarkom iz "žutih"
vremena, odnosno vremena u kojima su "eksperti" iz danas nepostojeće
stranke Mlađana Dinkića krojili ekonomsku i finansijsku politiku ove zemlje.
Retko se uz "naprednjačke" ministre i druge državne činovnike
pojavljuju Vlade Divac, Aleksandar Šoštar, Aleksandar Boričić, Velja
Marjanović...
Pa kao da ih nema, a bez njih u javnosti kao da ne
postoje Olimpijski komitet Srbije, Sportski savez Srbije, Odbojkaški savez
Srbije, Rukometni savez Srbije...Njihovi organi se ne čuju u javnosti. Kao da
im je sve potaman. Kao da su svi zadovoljni. Možda i jesu - pojedinci!
Vaterpolo savez Srbije i Teniski savez Srbije su nakon
"moralnog" povlačenja prepoštenih "naprednjaka" sa čelne
pozicije ili kandidature za čelnika ovih uspešnih saveza, prepušteni
autentičnim pripadnicima vaterpola i tenisa. Ali, oni nemaju politički pedigre
jednog Babića ili Gašića.
Za razliku od političkog pedigrea, novi
predsednik Vaterpolo saveza Srbije, Milorad Krivokapić ima ogroman sportski
kredibilitet. Njegova karijera je u zlatnom sjaju trofeja, a međunarodna plivačka
organizacija ga je 1985. proglasila najboljim golmanom na svetu. Da li je on
konkurentan političkom pedigreu stranačkih vojnika?
Podsetimo: radi se o onom šefu poslaničke grupe sa
izborne liste "Pokrenimo Srbiju - Tomislav Nikolić"
koji prilikom izbora za predsednika Vaterpolo saveza Srbije reče da su
"ovom savezu potrebni ljudi koji mogu da pokucaju na određena vrata"
misleći na sebe iz akcija "od vrata do vrata", da bi ubrzo potom kad
mu je Šef naredio povlačenje izjavio: „političari treba da se povuku iz
sporta i da ostanu samo navijači klubova i reprezentacije...".
U drugom slučaju reč je o odustajanju od kandidature za
predsednika Teniskog saveza Srbije iz redova "zdravih naprednjačkih
snaga". Tu je reč o novoustoličenom ministru vojnom i bivšem
gradonačelniku Kruševca i vlasnika lokalne televizije u stečaju, Bati Santosu.
On je prihvatio "principijelnu" želju teniskih
poslenika, "bliskih" naprednjačkim idejama da nastavi tamo gde je
stao njegov prethodnik, kome su brižni teniski radnici okrenuli leđa, jednako
kao što su to svojevremeno učinili teniskoj legendi Bobi Živojinoviću u
nadmetanju za predsednički presto koji je vodio sa "starim teniskim asom"
Vukom Jeremićem!
Radikalne kadrovske promene u Vladi Srbije koju je predvodio
Aleksandar Vučić u svojstvu prvog potpredsednika u sektoru sporta, dovele su 2012.
godine sjajnu šampionku drevne igre na šezdeset četiri polja, Alisu Marić na
mesto Ministarke sporta i omladine. Na njenu žalost, nije procenila da politika
u Srbiji ima znatno veći broj polja od šahovse table. U toj i takvoj politici,
Alisa se ponašala kao njena imenjakinja u zemlji čuda! Nikako nije došla do
pravog poteza kojim bi povela srpski sport iz parloga i daljeg propadanja.
Umesto da je povukla Damin gambit i žrtvovala po nekog pešaka, prihvatila je da
bude u večitom šahu sve dok joj nije pala zastavica!
Otišla je tiše nego što je došla. Bez pompe i parade, kao
možda najslabiji Ministar sporta koji su kadrovani iz redova vrhunskih
sportista.
U postupku takozvane rekonstrukcije Dačićeve vlade, koja
je prethodila vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji marta ove godine, kadrovik
Vučić je odabrao veličanstvenog vaterpolistu Vanju Udovičića. Mada za šest
meseci Vanja nije doneo nikakve novitete niti je nagovestio šta zna i šta
možemo očekivati od njega kao ministra sporta, novi premijer mu je poverio
mandat u novoj "naprednjačkoj" Vladi.
Bojim se da će i Vanja političar, kompromitovati Vanju
sportsku legendu, vaterpolistu koji je na samom vrhu briljantnog istorijskog
niza velikana vaterpolo sporta. Za razliku od bazena u kome je plivao poput
vidre, u Vladi Srbije pluta poput kućnog ljubimca - ribice u akvarijumu.
Posle "duela decenije" dvojice zavađenih
košarkaških funkcionera u kome je povređena njegova svetost, premijer Vučić je
naložio Ministru sporta da prione sprovođenju privatizacije sportskih klubova!
Sličnu, još drastičniju razarajuću odluku je doneo njegov današnji idol - Zoran
Đinđić!
Ekspresna privatizacija društvene svojine po Đinđićevom
modelu je donela nesagledive posledice: uništena je industrija, privreda
dovedena do kolapsa, ubijena je radnička klasa, milion zaposlenih postali su besposličari
i beskućnici, a takva privatizacija je stvorila kapital establišment odabranih,
prosečnih ili polupismenih biznismena koji su se kockali sa državom i narodom.
Izgleda da su Vučićev senzibilitet i povređena sujeta
bili jači od razuma i racija u ishitrenoj naredbi - privatizacija sporta odmah
i bez oklevanja! Kao da je to rešenje za budućnost sporta u celini. Možda jeste
za fudbalske klubove Partizan i Crvenu Zvezdu kojima je država donirala veliku
imovinu kakvu predstavljaju stadioni sa kojima raspolažu ovi klubovi. A šta će
biti sa ostalim sportom? Odgovor je u iskustvima privatizovane privrede po reformatorovom
modelu s početka stoleća.
U vreme donošenja Zakona o sportu, održani su brojni
sastanci i rasprave o privatizaciji sporta. Rezultat je bio da nisu nađeni
modeli valjane privatizacije. Zato je donet zakon sa fleksibilnim rešenjima svojinskog
statusa sportskih klubova. Privatizacija je mogla da usledi tek ukoliko se
steknu uslovi za promenu vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala u
sportskoj organizaciji u skladu sa razarajućim Zakonom o privatizaciji. Doduše,
poznato je da novi Parlament ima obavezu donošenja novog Zakona o
privatizaciji. To bi moglo da znači da će privatizacija u sportu sačekati još
neko vreme.
Konsultacije koje vodi ministar Vanja Udovičić sa
predstavnicima klubova uglavnom iz fudbala, o privatizaciji klubova su zapravo
izvršenje naloga uvređenog premijera. Sportski klubovi su pred novom pretnjom
neizvesne budućnosti koju svojim hirovima diktira novi autoritet naših života i
sudbina. Zakon o sportu je nedorečen ili nejasan u ciljevima koji govore o svojinskom
statusu sporta. To je naprosto činjenica. Jer da je drugačije, od kada je
usvojen mogao je da se sprovede postupak transformacije u sportu. Međutim, u
procesu usklađivanja pravnih akata sa Zakonom o sportu, nisu poznati primeri da
je na njegovim osnovama sproveden postupak privatizacije nekog sportskog kluba.
Sigurno je samo da nijedan relevantan sportski kolektiv u kvalitetnim takmičarskim
sistemima nije privatizovan u minule tri godine koliko dejstvuje postojeći
Zakon o sportu.