Feljton

"Hitlerovi razgovori za stolom u Glavnom štabu 1941-1942. godine": o čemu je glasno razmišljao vođa nacističke Nemačke (3)

Beograd, gvozdena vrata na Dunavu

Nepunih šest godina nakon Drugog svetskog rata, tačnije, tokom 1951. godine, izašlo je prvo izdanje knjige "Hitlerovi razgovori za stolom u Glavnom štabu 1941-1942. godine", a ta njegova razmišljanja u opuštenoj atmosferi za trpezarijskim stolom, stenografski je zapisivao ministarski savetnik Hajnrih Hajm. Kasnije je i oberregirunsrat Hajnrih Piker nastavio da zapisuje njegove "propovedi" za stolom, od čega je nastala i knjiga. Prevod na srpski jezik (iz ruskog izdanja ovog jedinstvenog svedočanstva), objavila je beogradska izdavačka kuća "Metaphysica". Iz njega Magazin Tabloid za svoje čitaoce priređuje najinteresantnije delove

......

22.6 1942, uveče Berlin, rajhskancelarija

Za večerom je doktor Gebels rekao da nijedan general nije tako dobro shvatio značaj propagande kao Romel. Već ta sama činjenica svedoči da je obdaren elastičnim umom i da predstavlja tip savemenog generala u najboljem smislu te reči. Posle objavljivanja reportaže ratnog dopisnika, koji se nalazio uz Romela, o osvajanju Tobruka, svi su slušali večernju emisiju o borbama našeg Afričkog korpusa i izveštaj o unapređenju Romela u čin general-feldmaršala. Na kraju je šef rekao: on ne misli da takva armija kao što je engleski Afrički korpus može da uživa veliki ugled, pošto tri godine trpi sve same poraze.

Potom je razgovor otpočeo o ustaničkom pokretu u Srbiji i šef je izjavio: tamo gde su se smestili Bugari, koji dobro poznaju običaje na Balkanu, caruje mir. I tamo gde su divizije SS ili policijske jedinice, čija su energična dejstva poznata svima i svuda, takođe se održava društveni red. Ali tamo gde se nalaze jedinice namačkog landšturma stvar stoji znatno gore, a tamo gde je vlast u rukama Italijana, uopšte je potpuni haos. On u tome vidi potvrdu svog gledišta koje je uvek branio i koje polazi od toga da je na onim teritorijama gde se dešavaju ustanci i pobune razum obrnuto proporcionalan humanim metodima.

Tamo gde se vozovi dužu u vazduh ili se vrše atentati, gde se kriju neprijateljski agenti-padobranci itd., mora da se strelja gradonačelnik, svi muškarci da se odvedu, a u slučaju teških zločina, i da se streljaju, a njihove žene da se pošalju u koncentracioni logor.

Rajhsfirer SS je obavestio da su zahvaljujući takvim metodima uspeli da otkriju ubicu Hajdriha. Pretnja da će streljati sve bliske rođake saučesnika, to jest, ne samo decu i žene, već i roditelje, dovela je do toga da su krivci nađeni.

Šef je izjavio: u takvim slučajevima prva obaveza državnih vlasti jeste da deluje bez odlaganja. Sve dotle dok državna vlast deluje odlučno i energično, ona je jača od bilo kog narušioca reda jer raspolagaže organizacijama koje su joj potpuno potčinjene. Kao dokaz ispravnosti takvog prilaza služi to kako je bio rešen konflikt sa Remom. Pokazalo se da je bilo jednostavno kako ugušiti pokušaj puča, tako i izgaziti tinjajući žar, jer pučisti nisu kako valja kontrolisali ni SA.

O Removom puču mi je jednom, u svom specijalnom vagonu na putu iz Berlina na istok, ispričao imperijski ministar privrede Funk. Kada je on, Funk, dok se nalazio u lovu u Šorfehajdu, dobio telefonom nalog od Hitlera da obavesti starog feldmaršala i rajhspredsenika da je ugušen puč, koji je Rem inicirao 1934, i kada mu je na odgovarajući način referisao o tome, odgovor Hindenburga, izrečen njegovim zvučnim basom, glasio je: onaj koji želi da stvara istoriju ne sme da se plaši prolivanja krvi.

Kada se poveo razgovor o eventualnoj invaziji engleskih trupa, šef je izjavio: Englezi to mogu da urade na tri mesta: u Norveškoj, u Holandiji i u Španiji.

Ako iskrcaju desant u Španiji, mogu da se nađu upleteni u novi građanski rat.

Holandija će za njih biti tvrd orah već zbog toga što načelnik Rundštetovog štaba general Cajtcler juri tamo - kao i po čitavoj atlantskoj obali - gore-dole slično bumbaru, a to znači da nema opasnosti da će se naše jedinice koje su tamo razmeštene opustiti i izgubiti borbeni moral, s obzirom da nemaju kontakt sa neprijateljem.

Norveška se mora što je moguće bolje utvrditi. I ne sme se oslanjati na tezu iz priručnika da su mogućnosti za iskrcavanje u fjordovima krajnje ograničene. Potvrda toga je desant koji su Englezi svojevremeno izveli u Andalsnesu.

On se uopšte užasava generalštabnog katehizisa koji nikada nije aprobiran u praksi. Dovoljno je da se setimo teorije o upotrebi takvog protivtenkovskog sredstva kao što je svežanj bombi, nastale pod uticajem herojskih dela naših vojnika koji su u toku Svetskog rata skakali na prve neprijateljske tenkove i sipali u njihove otvore benzin iz flaša. Ali su ta gospoda očigledno sasvim izgubila iz vida da se uz prosečnu brzinu tenka od 45 kilometara na sat takvo sredstvo može koristiti u izuzetno retkim slučajevima.

25.6 1942, prva polovina dana "Vučja jazbina"

Današnji doručak je obeležen interesantnim razgovorom glavnog Šmuntovog ađutanta kapetana fon Putkamera i Krankea, koji je započeo od Hitlerovih primedbi iznesenih juče u vezi sa reorganizacijom komande vermahta. Oni su izjavili da je, po njihovom mišljenju, šef potpuno u pravu u svojim namerama da odmah po okončanju rata komandante trupnih jedinica oslobodi izvršavanja drugostepenih zadataka, posebno od svih administrativnih funkcija.

General Šmunt je objasnio da će se to uraditi na sledeći način: na određenoj etapi oficirske karijere, mogućnost da nastave komandnu službu dobiće samo oni komandanti koji su pokazali da su za to upotrebljivi, a svi ostali će biti upućeni u organe vojne administracije koji su formirani pri vrhovnoj komandi oružanih snaga i komandantima vojnih okruga i predstavljaju svojevrsne spoljnje predstavnike OKV. Tako će trupne starešine znatno brže dobijati činove, a šefova želja da u vermahtu ima mlade generale biće u potpunosti ispunjena. Ostali će, naprotiv, morati da, kao i obično, sporo napreduju u službi.

Admiral Kranke je potvrdio da je takav prilaz ispravan. Jer - sa gledišta armije - trupni starešina mora ne kao sada - da po čitav dan potpisuje papire - već da zajedno sa svojom jedinicom ne izlazi sa poligona i da stalno učestvuje u manevrima. A kasarne, potrebne za smeštaj njegovih vojnika, biće prepuštene za to odgovornim komandantima okruga. I ne sme se desiti da se tamo gde pored komandovanja jedinicama moraju da se izvršavaju i zadaci koje se odnose na čitav vermaht, šalju samo oficiri kopnene vojske. Tamo moraju da budu zastupljeni svi rodovi vojske, tj. i ratna mornarica i avijacija. Takođe im se mora omogućiti da se tamo premeštaju oni oficiri koji više nisu upotrebljivi za front, ali koji se još mogu koristiti u aktivnoj službi. Tako će se, na primer, za komandante vojnih okruga određivati oni koji su zahvaljujući svojim godinama i autoritetu u stanju da izdrže pritisak mladih i aktivnih komandanata korupsa.

Šmut je takođe napomenuo - o tome je nedavno razgovarao sa gaulajterom Vagnerom - da se vermaht mora osloboditi svih poslova koje mnogo bolje i sa manje troškova mogu da obavljaju neki drugi državni ili partijski organi. Ne primer, besmisleno je da u korpusnim štabovima čitava odeljenja lome glave nad rešavanjem političkih problema, mada referenti u njima ne raspolažu ni stotim delom iskustva koji je u toj oblasti akumulirala NSDAP i civilne ustanove. Postoji još masa primera dupliranja rada za čiji bi se račun mogla osloboditi bezbroj vojnika za slanje na front.

26.6 1942, u podne, "Vučja jazbina"

Čitajući telegrame o reakciji engleske i američke štampe na pad Tobruka, šef je primetio: Jevreji žive kao pacovi. To je rasa živih bića koja je sobom ispunila čitav svet i na osnovu svoje besprimerne drskosti sposobni su da u svakoj klimi prave svoje gešefte. Kada čitaš kako Jevreji lupaju koješta u vezi sa Tobrukom: "Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo uspešno sprečava kretanje jedinica sila osovine" itd., možeš samo da se čudiš kako ljudi mogu da veruju svim tim budalaštinama. Sada postaje jasno zašto su advokati Jevreji, kod kojih nije bilo ni tračka genijalnosti, u vreme najsramotnije po Nemačku, mogli da uspostave svoju dominaciju: lagali su kao psi.

27.6 1942, uveče "Vučja jazbina"

Za večerom se šef još jednom vratio pobedi koju je izvojevao Romel. Istakao je da je osvajanje Tobruka - apsolutno neverovatan uspeh u sadašnjoj situaciji i da na njega valja gledati kao na znak da je sudbina prema nama ispoljila svoju blagonaklonost. Isto tako kao što je do ulaska Japana u rat došlo u kritičkom periodu Istočne kampanje, i udar Romela na englesku vojsku bio je izvršen u trenutku kada su Španci pleli intrige, za čiju je karakterizaciju dovoljno pomenuti da je ministru inostranih poslova Španije Sunjeru nedavno čak "ukazana čast" time što je dobio od pape na poklon brojanice.

Ako su razgovori između Čerčila i Ruzvelta u Vašingtonu trajali 8 dana, onda se to najbolje može objasniti time što je položaj Engleza na Sredozemnom moru postao vrlo klimav. Jer kada se ljudi međusobno u svemu slažu, razgovori se brzo završavaju. Njegovi razgovori sa Dučeom nisu nikada trajalo duže od sat i po. Sve preostalo vreme korišćeno je za obede i slične stvari. Samo za vreme albanske krize razgovori su trajali više od jednog i po dana, jer je morao da ponovo ohrabri Dučea.

I oslanjajući se na takva iskustva, nije teško zamisliti koliko je teško saveznicima. A da i ne govorimo da je potrebna zaista akrobatska veština da i politički savez SAD, Rusa i Kineza postane izraz njihove jedinstvene volje. Ako su, na primer, više puta pozivali Litvinova da učestvuje u razgovorima između Ruzvelta i Čerčila, onda je to, razume se, u prvom redu zbog toga što Rusija ima očiglednu prednost u odnosu na Englesku kada se radi o Indiji. Jer posle gubitka Istočne Azije, najstrašnija opasnost po Englesku dolazi od Rusije, koja, u slučaju raskida anglo-ruskih odnosa, može pokušati da kompenzuje svoju ratnu štetu na račun Indije. Možda je to jedan od razloga što Rusija u svim okolnostima izbegava rat sa Japanom. Nama to ide samo na ruku. Jer imajući u vidu situaciju sa Indijom, miroljubivi odnosi Japana i Rusije predstavljaju još jedan naš adut u ratu sa Engleskom.

Zapravo, najinteresantnije pitanje koje se u ovom trenutku može postaviti jeste: kako će se u sadašnjoj situaciji ponašati Engleska? Pošto se, objavivši rat bez obzira na apsolutno nedovoljan nivo naoružanja, potpuno osramotila, potpuno je jasno da se od nje nikakva čuda ne mogu očekivati. Ona će, očigledno, pokušati da se, izdajući razna i protivrečna saopštenja, to jest, pribegavajući laži, nekako iskobelja iz sadašnjeg teškog položaja. I zadatak Ministarstva inostranih poslova je, zapravo, da dokuči kakav izlaz će Engleska pokušati da nađe. Ali teško da se to može uraditi drukčije nego da se započne ljubavna spletka sa Čerčilovom ćerkom. Velika je, pak, šteta da se za to koristi Ministarstvo inostranih poslova, tačnije, njegove diplomate, mada bi se u slučaju uspeha mogli sačuvati životi mnogih nemačkih vojnika i oficira.

Za večerom je rajhspresešef doktor Ditrih obavestio firera da se lider reksista Degrel, koji se, kao što je poznato, sada nalazi među legionarima koji se bore na Istočnom frontu, požalio da su ih opet zaobišli prilikom razmene belgijskih ratnih zarobljenika. Belgijanci - saradnici komisije za razmenu - sve su sami reakcionari i nikada neće propustiti nijednu priliku da naškode reksistima.

Šef je naredio da se odmah preduzmu sve potrebne mere da pri izboru belgijskih ratnih zarobljenika za oslobađanje odlučujući uticaj pripadne Degrelu.

Mora se biti apsoputno siguran u to da će se nemački rajh sa razumevanjem odnositi pre svega prema onima koji danas na Istoku prolivaju svoju krv u ime buduće Evrope.

A prema belgijskim reakcionarima su se uopšte do sada odnostili suviše obazrivo. Nije trebalo da se sluša glas pokrovitelja iz Italije niti da se kralj Belgije ostavi na slobodi - to je bila greška - već da se odvede u zarobljeništvo. Istina, taj kralj se ne ističe velikom pameću, ali je strašan spletkaroš i okuplja oko sebe sve same reakcionarne elemente.

Interesantno je da se uporedi ponašanje tih reakcionarnih krugova sa ponašanjem Flamanaca na Istočnom frontu. Flamanci su mnogo prijateljskije raspoloženi prema Nemcima i mnogo samopožrtvovaniji od legionara iz Holadnije koji se bore na Istočnom frontu. To se nesumnjivo objašnjava time što su Flamanci vekovima trpeli jaram Valonaca, koji su ih na sve načine ugnjetavali.

Dučeovoj pažnji takođe nije promakla činjenica da se Flamanci i Valonci međusobno ne podnose. Iznoseći svoje misli o budućem liku Evrope, on je uvek ujedinjavao Flamace sa Holanđanima, a Valonce je nastojao da stavi pored Francuza.

U vezi s tim kako da se dalje postupa sa Valoncima, Duče je izjavio da je daleko od toga da bude sasvim zadovoljan sadašnjom političkom situacijom na severozapadu Evrope. I teško da će mu poći za rukom da reši onako kako bi želeo sudbinu tako male narodnosti kao što su Valonci u ogromnom "rajhu germanskih plemena". Njega, šefa, zbog toga samo raduje što ni u Belgiji, ni u Holandiji nema vlade sa kojom bi moralo da se pregovara. Tako se može diktirati sve što se pokaže politički neophodnim, što znači - što se smatra celishodnim. I problem tih malih država on će rešiti pomoću kratkih, razumljivih deklaracija.

Za večerom je šef izjavio da svaka kultura započinje izgradnjom puteva. I ako su Rimljani za vreme Cezara i u prvim vekovima naše ere, gradeći puteve i nasipe kroz močvare, baruštine i šume, osvojili germanske oblasti, onda mi u Rusiji pre svega moramo da otpočnemo izgradnju puteva.

Onaj koji želi da započne osvajanje Rusije na drugi način, recimo, da gradi u njoj železničku mrežu, postavlja kola ispred konja. Već zbog čisto vojnih razloga on je obavezan da u Rusiji izgradi puteve u dužini od 750 do 1000 kilometara. Jer se bez dobrih puteva ni pomoću vojske ogromno rusko prostranstvo ne može očistiti od neprijateljskih elemenata, niti osigurati red u toku dužeg perioda. A ona radna snaga u ruskim selima i gradovima koja ne bude korišćena u poljoprivredi ili vojnoj industriji mora se prvenstveno angažovati u izgradnji puteva.

Prelazeći na problem osnivanja novih sela, šef je izjavio da se na ruskom prostoru moraju osnivati nova sela ne samo zbog vojnih razloga, već i zbog toga što će ona oživeti pejzaž oko beskonačnih puteva.

29.6 1942, u podne, "Vučja jazbina"

Za ručkom je šef spomenuo da ga njegovi zemljaci, Bečlije, svaki čas pitaju da li ćemo i ovoga puta dati Beograd. "Pošto smo ga i po treći put osvajili, moramo da ga zadržimo". Bečlije su po tom pitanju u pravu, jer se mora najpažljivije razmisliti gde mora da prolazi granica u tom kutku rajha. Nema nikakve sumnje da se ni u kom slučaju nećemo odreći takozvanih Gvozdenih vrata na Dunavu.

Dunav je plovni put koji prolazi kroz srce kontinenta i zbog toga se u Evropi, koju ćemo mi ujediniti, mora smatrati nemačkom rekom i nad njom mora da se uspostavi puna kontrola. Uređenje plovnog transporta između Istoka i Zapada na tom velikom prostoru u celini zavisi od odgovora na pitanje da li je Dunav nemačka reka ili nije. Nema uopšte potrebe da se kopa bilo kakav kanal, to bi bilo prosto glupo, ako ne uspemo da u celini sačuvamo naš uticaj nad tom glavnom plovnom arterijom.

Pri razmatranju problema Dunava naša generacija mora da se pobrine da se kroz mirovne ugovore ne reše sva pravna pitanja vezana za njega. Šef države, koji ima osećaj odgovornosti, mora svom nasledniku da ostavi čitavu hrpu pravnih zahteva više ili manje jasnih, da bi on u potrebnom momentu mogao da ih upotrebi kao "svete" zahteve za obrazlaganje svoje intervencije u konfliktima za kojima će se možda ukazati potreba.

U odgovor na repliku rajhsfirera SS da je i Stari Fric otpočeo svoje Šleske ratove bez dovoljno jasno obrazloženih nasledničkih pretenzija i da se Luj XIV pri sprovođenju svoje politike oslanjao na "preuzete od prethodnika" pravne razloge, šef je podvukao da to govori o mudrosti šefa države, ako je ovaj ostavio svom nasledniku takva obrazloženja koja se odnose na sve te sfere u kojima, kako ukazuje zdravi razum, mogu jednom da nastanu nacionalni konflikti.

Ali ako ga monasi sa Atonske gore iznenada proglase naslednikom vizantinskih imperatora, to se mora odmah onemogućiti.

On ne želi da se pisani materijali koji se odnose na tu vrstu problema čuvaju u ministarstvu inostranih poslova, gde će na njih zaboraviti, već da se smatraju stvarima koje se nalaze u neposrednoj nadležnosti firera, i da se zbog toga šalju rajhskancelariji i tamo čuvaju, da bi se njegovi naslednici u svakom trenutku mogli upoznati sa njima.

Ova razmišljanja se zasnivaju na njegovom sopstvenom iskustvu, jer mu je samo zahvaljujući neverovatnim naporima pošlo za rukom da dâ svoj doprinos istoriji. Naravno, nas će zameniti generacije koje će se možda ravnodušno odnositi prema sadašnjem stvaranju jedinstevene Evrope, slično tome kako je u svoje vreme većina stanovništva prihvatila kao neospornu datost imperiju koju je stvorio Bizmark.

Koliko je napora zahtevalo da se ujedine zapad, sever, centar i istok Evrope u ime stvaranja velike zajednice i kako će to brzo da se zaboravi! Zbog toga će sredstva, koja je opisao, umeti da ceni samo onaj koji će ponovo biti primoran da se njima koristi.

On bi želeo, koristeći se prilikom, da istakne činjenicu - a ona se može isticati bezbroj puta - da do ujedinjenja Evrope neća ni u kom slučaju doći zbog težnje mnogobrojnih državnika ka jedinstvu, ne, ono će biti ostvareno isključivo snagom oružja.

Ni spajanje Bavarske, Vitemberga, Badena itd. zajedno sa Pruskom u jedinstveni germanski rajh nikako se ne može objasniti iskrenim namerama i zdravim smislom knezova, već onim značajem koje je tada imala pruska puška kapislara. Dovoljno je da se setimo kolika je bila potrebna pomoć grofa Holštajna da bi kralj Bavarske Lidvig II napisao svoje čuveno pismo Bizmarku, u kome je dao saglasnost da kralj Pruske preuzme titulu imperatora i koje je time postalo karika u lancu diplomatskih akcija. Kakvim sve smešnim smicalicama nije pribegavao kralj Ludvig, koji nije želeo da stavi svoj potpis na to pismo i koji se krio u sobi izgovarajući se navodnom zuboboljom, samo da se ne bi sastao sa Holštajnom. Zaista je prava sreće da Holštajn nije spadao u one dvorske čankolisce koji sa strahopoštovanjem obamiru pred vratima koja vode u kraljevske odaje i u odlučujućim trenucima ne rizikuju da ih otvore.

Večeri je prisustvovao Šper u pratnji mnogobrojnih ljudi iz svog okruženja - među njima su bili državni savetnik Blom iz hamburškog brodogradilišta "Blom i Fos", državni savetnik Šiber itd.

(Kraj)

Narudžbenica

MONDO GROUP INT.

Solunska 10,

11000 Beograd

tel. 011.292.0062

tel: 011.292.0062

i

063.829.5488

tel: 063.829.5488

Cena knjige "Hitlerovi razgovori" je 1.200 dinara