Legende

Na vest o smrti arhitekte Slobodana Mašića

Odlazak prvog izdavačkog gerilca

Nema sumnje da je Slobodan Mašić (1939-2016) obeležio jednu epohu u srpskom izdavaštvu, naime, on je lukavstvom uma uspeo da razbije komunističku blokadu slobode stvaralaštva i objavi niz knjiga bez kojih se danas ne može zamisliti istorija nove srpske književnosti. Vlast mu je uručila četiri zabrane knjiga, jedna je moj „Crveni kralj". Imao sam čast da bude moj izdavač

Ivan Ivanović

Arhitekta Slobodan Mašić bio je prvi izdavački gerilac u jednoj komunističkoj državi. Iznikao u 1968. ovaj arhitekta se nije bavio projektovanjem kuća, nego izdavanjem knjiga. U to vreme je privatna izdavačka delatnost bila zabranjena i tretirana kao politička diverzija. Pa kako je onda Mašić mogao da se njome bavi? U Zakonu o izdavačkoj delatnosti je postojala jedna rupa, koju je Mašić lukavstvom uma vešto iskoristio. Naime, Jugoslavija se nekakvim međunarodnim ugovorom obavezala da će štititi intelektualnu svojinu, što je značilo da je pisac vlasnik svog dela i može da ga objavi. Razume se da je privatno objavljivanje knjige bilo ravno samoubistvu, jer su postojali lovci na usamljene odvažnike (partijski ideolozi i činovnici, udbaši, tužioci, sudije...) da tu neposlušnost spreče. Dakle, po nekoj međunarodnoj obavezi, pisac je u Jugoslaviji imao pravo da sam objavi svoje delo. I tu se nadovezuje Mašić. On ne objavljuje tuđe delo (što je zakonom zabranjeno), ali objavljuje svoje korice (što je zakonom dozvoljeno). Tako su Mašićeva liberalistička izdanja bila amalgami: pisac je bio izdavač svog teksta, a Mašić izdavač svojih korica! To su liberalni komunisti tolerisali, a konzervativni su čekali u zasedi (preko organa gonjenja) da spreče eventualnu političku diverziju.

Koliko znam, Slobodan Mašić je živeo od dizajna (bio je u čuvenoj ekipi Mire Trailović), a na izdanjima je gubio. Ali Nezavisna izdanja su bila vid njegove političke borbe za ideje 1968.

Ja sam se kao pisac javio u Toplici (bio sam zaposlen kao profesor Gimnazije u Kuršumliji), ali u zavičaju sam nailazio na sve same prepreke. Ipak, ušao sam u prvo kolo biblioteke Drainac, koja se pojavila u maju 1968. godine, neposredno pred studentsku 68. Moj prvenac, novela „Ikarov let", bio je dvojako primljen, recimo, od književnog kritičara Ivana Šopa u Borbi pohvaljen, a od pesnika Milovana Danojlića, takođe u Borbi nagrđen.

U proleće 1969. godine (za dva meseca, u martu i aprilu) napisao sam „Crvenog kralja". U 1969. godini objavio sam nekoliko odlomaka iz romana u novinama, uglavnom perifernim. Tako sam jedan odlomak objavio u Vrnjačkim novina, jedan u požarevačkom Stigu. Ti tekstovi su bili dobro primljeni, nije bilo nikakve reakcije. Onda sam, u jesen 1969. godine, objavio jedan odlomak u studentskom listu u Nišu, Listu mladih 68., pod naslovom "Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki".

Ovaj tekst je izazvao u Toplici, najpre u Kuršumliji, a potom u regionu, buru protesta. Dežurni psi čuvari režima, najpre borci a potom i ostali, ocenili su da je moj tekst neprijateljski i zatražili od Okružnog javnog tužioca Niša da se novine sa tekstom zabrane. Ali pošto novine traju jedan dan, voz je prošao. Onda su u Kuršumliji, u svim mesnim zajednicima, držani zborovi da se moj tekst osudi a ja budem isključen iz prosvete. Može li profesor sa neprijateljskim političkim stavom da vaspitava omladinu? Za divno čudo, Partija to nije podržala! Kad je zahtev za moje udaljavanje iz nastave stigao u gimnaziju, škola nije pokrenula moju suspenziju. Zašto je to bilo tako, saznao sam kasnije. Tad su u Partiji na vlasti bili liberali i oni su se izjašnjavali protiv progona intelektualaca. Ideološka komisija Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, na čijem čelu je bio niški liberal (sekretar Komiteta) Veselin Ilić, nije podržala napade na mene u Toplici. Našao sam se u pat poziciji (kao i ceo sistem): konzervativci me napadaju, liberali me ne osuđuju.

Glavni partijski ideolog u to vreme za Toplicu bio je pesnik Voja Krasić, nastavnik koji je postao direktor svih osnovnih škola u Prokuplju. Bio je član te Ideološke komisije CK Srbije, koja me je zaštitila. Pošto sam preko TOK-a s njim sarađivao, ponešto sam od njega saznavao. On mi je prvi rekao za stav Ideološke komisije CK. Zatražio mi je da pročita rukopis - i ja sam mu ga dao. To je bilo u proleće 1970. godine. Posle otprilike mesec dana, vratio mi je rukopis. Genijalno! Samo, savetujem ti da zaboraviš na objavljivanje. Ovo ne može da prođe!

E sad, kakav sam ja to bio neprijatelj kad rukopis "Crvenog kralja" dajem na čitanje glavnom partijskom ideologu! Tako je predsednik Međuopštinske ideološke komisije za Toplicu bio prvi čitalac "Crvenog kralja"! (Posle sam saznao da je Krasić dao rukopis na čitanje predsedniku Republičke ideološke komisije, pa je Veselin Ilić bio drugi čitalac "Crvenog kralja"!)

No nisam poslušao savet Voje Krasića, odnosno Veselina Ilića, poslao sam rukopis Slobodanu Mašiću. Rodilo se, mora da se ljulja!. Ja sam već bio prenumerant Mašićevih izdanja (broj 6), knjige sam redovno dobijao i otplaćivao, razume se i čitao.

Mašiću sam rukopis "Crvenog kralja" poslao krajem 1970. godine. U njegovom stanu u Beogradu sam se pojavio u januaru 1971. godine, za vreme zimskog raspusta. Mašić me je dočekao - kao pisca! Genijalno! Štampaćemo odmah! Ali nismo odmah štampali. Čekali smo više od godinu dana, da se pojavimo u najgorem mogućem trenutku, 1. septembra 1972. godine, u vreme kad Josip Broz piše čuveno Titovo pismo, kojim vrši politički i državni udar na Srbiju i njen točak istorije vraća na 1945. godinu, u vreme kad on okupira Beograd. U Srbiji nastaje - seča knezova! Političko vođstvo podnosi ostavku, smenjuju se direktori na sve strane, lete glave Titovih političkih protivnika. Pošto sam ja u Toplici već bio označen kao neprijatelj broj 1, među prvima je odletela moja glava. Moji navodni zaštitnici su različito prošli: Veselin Ilić je otišao sa srpskim rukovodstvom, Voja Krasić se presaldumio i prišao pobednicima. Ostao sam sam u areni, bačen lavovima.

Sledio je klasični komunistički progon. (Opisao ga je advokat Dragoljub Todorović u tekstu "Izgon Ivana Ivanovića"): zabrana romana, otpuštanje s posla, krivično gonjenje.

Ovde da ispričam jednu pikanteriju sa zabrane romana u Okružnom sudu u Pančevu, koju je Mašić više puta ispričao na televiziji. Naime, Okružni javni tužilac Pančeva, koji me je gonio, pritešnjen argumentovanom analizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Vuka Pavićevića, da roman nije diverzija ni u moralnom ni u političkom smislu, izašao je sa ovakvim objašnjenjem. Profesor ima takav stav jer nema podatke koje ima tužilac, a koje mu je dostavila Udba, da fudbaler Zoran Jugović, alijas Zoka King, nije u Americi igrao samo fudbal, nego je radio za CIJU protiv Jugoslavije. Na to je Slobodan Mašić, u maniru najboljeg beogradskog humora, kakav je negovao Stanislav Vinaver, svečano izjavio da on taj podatak prvi put čuje, a da je za njega znao ranije, ne bi roman štampao. Još je dodao, da ni pisac „Crvenog kralja" nije znao za taj podatak, a da je znao, sasvim je sigurno, ne bi ni napisao roman! Kao u „Ćelavoj pevačici" Ežena Joneska.

Nema sumnje da je Slobodan Mašić obeležio jednu epohu u srpskom izdavaštvu, naime, on je lukavstvom uma uspeo da razbije komunističku blokadu slobode stvaralaštva i objavi niz knjiga bez kojih se danas ne može zamisliti istorija nove srpske književnosti. Vlast mu je uručila četiri zabrane knjiga, jedna je moj „Crveni kralj". Imao sam čast da bude moj izdavač.

Glosa

Zajedno sa suprugom Savetom Mašić, Slobodan Mašić 1966. godine osniva samostalnu, alternativnu izdavačku kuću Nezavisna izdanja, koja je ukupno objavila preko pet stotina naslova. Slobodan Mašić je grafički oblikovao i filmove crnog talasa poput "Ranih radova" Želimira Žilnika i "Nevinosti bez zaštite" Dušana Makavejeva, radio je plakate i kataloge za izložbe, pozorišne manifestacije i institucije poput Bitefa, Festa, Ateljea 212, Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Muzeja afričke umetnosti, sarađujući povremeno sa Domom omladine, Muzejom savremene umetnosti i beogradskim Studentskim kulturnim centrom...