Na nišanu

Sva lica Evropske unije: U Briselu znaju da je Vučić lud i da je tiranin, ali ga još drže

Lud, zbunjen, diktator!

Istina o tome kako takozvana zapadna alijansa gleda na Srbiju, više je nego ružna. Tako na primer, Evropska unija, kojoj ovdašnja zvanična politika teži, nije zainteresovana ni za slobodu štampe u Srbiji, ni za vladavinu prava, ni za ljudska prava. Jasno je da nas Evropska unija tretira kao zaostalu, kriminalizovanu i korumpiranu državu koja ne zaslužuje demokratiju. To je odgovor i na pitanje, zbog čega Aleksandar Vučić, kao personifikacija nasilja, primitivizma i zaostalosti, još uvek upravlja Vladom Srbije, a njegova partija srpskim parlamentom. Kome i zašto na Zapadu ovaj poludeli nasilnik još uvek treba?

Nikola Vlahović

Uprkos svakodnevnim dokazima da je tiranin u Srbiji suspendovao sve institucije sistema, te da je sebe lično postavio iznad svih zakona, licemerje Evropske unije (ali i dosadašnje američke administracije) omogućilo mu je da doslovno radi šta hoće i sa narodom i sa državom.

Početkom 2013. godine, odlazeći potpredsednik SAD Džozef Bajden, razotkrio je i razloge zašto Zapad drži Vučića kao malu, lajavu pudlicu, pred vratima evroazijske unije, rekavši tom prilikom: "...Vučić je tu jer svojom politikom nervira Ruse". Ali, na kraju je iznervirao i samog Bajdena, kad se nepozvan najavio da će mu doći u goste, da "lično izjavi saučešće" povodom smrti njegovog sina.

Pet godina Vučićevog terorisanja Srbije i njenih građana, bili su dovoljni da se svako uveri kako je on, ipak, potreban prljavim stratezima iz više razloga. Najpre da potpiše nezavisnost Kosova, da se odrekne državne imovine u toj pokrajini, da rasproda preostala državna preduzeća, da približi Srbiju NATO paktu i udalji je od Rusije, da nanovo prevari i opljačka najsiromašnije građane, da one koji su najškolovaniji pokloni zapadnim kompanijama, a one koji moraju da ostanu ovde, pretvori u najjeftiniju najamnu radnu snagu na svetu... Da Srbiju pretvori u Srbistan, veliki prihvatni centar islamskih imigranata, a svoje državljane pretvori u taoce najmračnije diktature koja je viđena u novijoj istoriji.

Dok je poslednjih pet godina Srbija tonula u deveti krug pakla Vučićeve diktature, naslovne strane njegovih medija bile su prepune raznih "pohvala ludosti" koje su stizale sa svih strana i od svih institucija Evropske unije i američke administracije: "...Merkel hvali Vučića - hrabre odluke Beograda", "...NATO hvali Vučića-ključna uloga Srbije", "...Britanski ambasador Kif hvali Vučića", "Sveta stolica hvali Vučića", "Kirbi: Vučić pokazao odlučnost i političku hrabrost..."

Istina je, mnogi od njih, danas više i ne pominju Vučića niti se sastaju sa njim. Još uvek neki od njih tvrde da im je potreban, sve do trenutka kad se bude postavilo pitanje izmene Ustava, ustavnog odricanja od Kosovo i uspostavljanja diplomatskih odnosa ove separatističke tvorevine sa Srbijom. Njegov pad je neizbežan, ali je istorijska šteta koju je naneo ovom narodu i državi, nesaglediva.

Ali, zašto Evropska unija i dobar deo njene birokratske propagande, i dalje besramno hvali Aleksandra Vučića, uprkos tome što tamo svako zna da je reč o nekažnjenom ratnom huškaču iz devedesetih koji već punih pet godina sprovodi teror i strahovladu u Srbiji?

Na ovo pitanje pokušao je da odgovori i jedan od najpoznatijih evropskih politikologa i najboljih poznavalaca Balkana na nemačkom govornom području, profesor Univerziteta u Gracu, Florijan Biber. Naime, Biber tvrdi da se u Briselu Vučiću "gleda kroz prste zbog njegovog priznavanja nezavisnog Kosova" te da Srbija nije bitna više nikome (jer je proces širenja EU zaustavljen za duže vreme), nego je bitna ukupna "stabilnost regiona".

Dopisnica minhenskog lista Zidojče cajtung (Süddeutsche zeitung) iz Beograda, Nadija Pantel, otišla je najdalje u razobličavanju lažne propagande o stabilnosti Vučićevog režima, rekavši doslovno da to nije stabilnost nego paraliza, i to objasnila sledećim rečima: „...U medicinskoj terminologiji je bočni koma-položaj mera koja pomaže kada ništa drugo ne ide. Politički gledano, srpski pobednik izbora Aleksandar Vučić zauzeo je bočni koma-položaj za Balkan. Biti stabilan, to je već godinama omiljeni kompliment kada zapadnoevropski političari hvale mlade demokratije na jugoistoku. Kao da bi svaki pokret na Balkanu značio poremećaje i opasnost. Ali zar ne bi stanovništvu u Srbiji trebalo poželeti pokret? Recimo, kritičke medije ili šansu da nakon studija pronađete radno mesto bez davanja mita? Među Srbima mlađim od 30 godina više od 50 odsto veruje da njihov glas na izborima nema težinu. Manje od 20 odsto kaže da veruje vladi. To nije stabilnost, to je paraliza. U toj društvenoj klimi je Vučić sada osvojio ubedljivu većinu glasova. Da govorimo o Parizu, a ne o Beogradu, posmatrači bi već upalili crvene lampice. Pri pogledu na istok, međutim, vlada olakšanje. Sve u redu, sve je stabilno. Tim receptima za smirenje ne podstiče se vitalna demokratija..."

I Bodo Weber, analitičar u Veću za demokratizaciju politike iz Berlina, javno je više puta rekao da Evropska unija već nekoliko godina ima problem sa vladom Aleksandra Vučića zbog sve veće kontrole medija i cenzure: "...Tu je već došlo do nekih sudara između zvaničnika Evropske unije i Aleksandra Vučića, recimo, prilikom predstavljanja izveštaja Evropske komisije o napretku Srbije u evrointegracijama 2014. godine, u kome se negativno govorilo o medijskoj situaciji u Srbiji. Za Evropsku uniju je problem kako da nastavi savez sa Vučićem, koji joj je potreban zbog rešavanja nekih ključnih pitanja kao što je Kosovo, a da istovremeno insistira na suštinskoj demokratizaciji Srbije. Reklo bi se da Evropska unija nije previše zainteresovana za slobodu medija u Srbiji. Vučić propoveda jedinstvo Srba, ali po njegovom mišljenju to bi bilo ujedinjenje najpre oko njegove ličnosti..."

Nasuprot svim ovim činjenicama, evropski komesari i svi koji nešto znače u institucijama Evropske unije, javno i dalje podržavaju Vučića, ignorišući svesno haos koji je napravio, diktaturu koju je zaveo i kriminalne poslove u kojima se nalaze njegovi najbliži saradnici i najbliža rodbina. Ako je opšteprihvaćeni izgovor za ovakvu politiku, to što je Vučić praktično sproveo u delo priznavanje nezavisnosti albanskog Kosova, onda će ova stopa tolerancije prema njemu skupo da košta i Brisel. Jer, što on duže bude na vlasti u Srbiji, duža će biti i kolona onih koji dolaze u EU bežeći od njegove diktature. O posledicama vrlo mogućeg građanskog sukoba i ne treba ni govoriti.

Profesor na katedri za istočnoevropske studije iz Londona, Erik Gordi (Eric Gordy), nedavno je rekao da je prioritet Evropske unije nezavisno Kosovo te da Zapad neće odustati od podrške Vučiću dok Srbija ne prizna Kosovo u Ustavu i na diplomatskom nivou (osim ako Vučić sam odustane od toga), pa je dodao da primer Vučićevog prethodnika Tadića pokazuje kako se Evropska unija odnosi prema političarima u regionu. Što znači da bi se se Vučićem Zapad obračunao mnogo gore nego sa Tadićem koji je samo sklonjen iz vlasti. Tačnije rečeno, Vučić bi u slučaju da prekine ovu "idilu", vrlo ružno završio. I on to zna. Mada su njegovi bilteni u Srbiji pet godina skoro svakog dana najavljivali razne državne udare, zavere protiv Vučićevih "reformi", pa čak najavljivali tačan dan kad će na njega krenuti "atentatori", tačno je samo to da se Vučić sa razlogom plaši duge ruke američkih i britanskih obaveštajnih službi, kojima se stavio na raspolaganje mnogo pre 2012. godine, kad je i zvanično preuzeo vlast u Srbiji.

Nedavno je dao intervju za zagrebački nedeljnik "Globus", u kome pokušava da na sličan način kao i u Srbiji, atak na njega predstavi kao pretnju "unutrašnjih neprijatelja", a ne kao opomenu onih koji mu drže mač nad glavom: "...Primam prijetnje, ali se ne bojim za svoj život. Bojim se samo za svoju obitelj. U početku mi je sve to bilo smiješno. Ali, sada su pronađeni arsenali oružja. Pronađeni su ljudi koji su već bili hapšeni zbog opservacija stana mojeg brata. Imamo živog svjedoka koji je potvrdio da je jedan od tih ljudi rekao: 'Vidjet ćeš kako će ti proći Vučić!' A riječ je o jednom od najpoznatijih pucača u regiji..."

Opravdani strah od strane njegovih zapadnih nalogodavaca, Vučić ima još od onog dana kad se stavio na raspolaganje američkim obaveštajcima sa kojima je imao susret u Hagu, dok je dolazio u svojstvu pravnog savetnika Vojislava Šešelja. To je bio tek uvod u njegovo političko "preobraćanje" koje će se desiti formalno u vreme stvaranja Srpske napredne stranke. O tome je više znao bivši šef CIA-e za Balkan, Stiven Majer, ali i njegov kolega, takođe bivši šef te obaveštajno-ubilačke službe, Dejvid Petreus (čovek koji je već dugo na čelu fonda pod imenom KKR, koji je kupio i neke elektronske medije u Srbiji uz pomoć Vučića).

Javnost o Vučićevom obaveštajno-političkom "preobraćanju" nije skoro ništa znala sve do 2013. godine, kada je, još uvek u svojstvu vice-premijera, odnosno prvog potpredsednika Vlade Srbije, na velika vrata ušao kod tadašnjih direktora obaveštajnih službi MI6 i Mi5, Džona Sojersa i Endrjua Parkera u Londonu, gde je, kako se kasnije sam pohvalio, "imao korisne razgovore" i sa šefom diplomatije Vilijamom Hejgom i ministrom odbrane Filipom Hamondom. Nikada se nije desilo da je neki mali diktator uspešno prekršio dogovoreno sa ovim službama, a da to nije platio brutalnim rušenjem njegove vlasti, dugogodišnjom robijom, međunarodnim progonom, a u nekim slučajevima i fizičkim uklanjanjem.

Ali, ne samo velika Britanija, nego i čitav Zapad, dobro znaju da sarađuju sa čovekom koji je devedesetih godina pozivao na masovne likvidacije, "istorijske osvete", da je pretio tadašnjoj opoziciji u parlamentu odmazdom i nasiljem, da je sve to i sprovodio u delo, da je javno pretio i pokojnom novinaru Slavku Ćuruviji da će mu se osvetiti, da će "za jednog Srbina sto Bošnjaka ubiti," da je u svakoj prilici isticao kako su i Amerika i ceo Zapad "imperija zla", te da je kao ministar informacija u diktaturi Slobodana Miloševića, počinio mnoga zla za koja nikada nije odgovarao. Nadležna ministarstva u Berlinu mu takođe nisu zaboravila da je bio i jedan od glavnih podstrekača paljenje ambasade Nemačke u Beogradu, a prema dobro obaveštenim izvorima iz krugova bliskih nemačkoj diplomatiji, taj slučaj nije zatvoren i Vučić će, prvom prilikom, kad više nikome ne bude trebao, zajedno sa drugim odgovornim ličnostima, morati da položi račune za ovo nasilje.

Britanski dnevni list "Independent", u vreme Vučićevog "privođenja" kod šefova britanskih obaveštajnih službi, konstatovao je doslovno da je: "....Vučićeva transformacija od demagoga do demokrate prihvaćena kao istinska. Videće se koliko će mu lako pasti vođenje Srbije u Evropsku uniju i odnos poverenja i uzajamnih prednosti sa svojim bivšim neprijateljima".

Već tada je, ustvari, otvoreno stavljeno do znanja da niko nije naivan da poveruje čoveku koji je spreman da slaže i samog sebe u svakom trenutku! Tri godine kasnije, krajem ove, 2016. godine, britanski ministar spoljnih poslova i bivši gradonačelnik Londona, Boris Džonson, prilikom svoje posete Beogradu, nije štedeo reži pohvale "napretku Srbije ka Evropskoj uniji". Da je to bilo ko drugi rekao, a ne Boris Džonson, moglo bi se još i poverovati. Jer, reč je o čoveku koji je tokom poslednje decenije, svoju političku karijeru temeljio na otvorenoj mržnji prema EU i njenim institucijama, da bi, konačno, bio i glavni predvodnik britanskog izlaza iz ove zajednice, takozvanog "Bregzita".

Ali, nije samo Džonson aplaudirao Vučiću zbog politike evrointegracija, nego, na primer, i mnogi drugi koji su snažno odbili ulazak u EU, poput Norveške. Iz ove države u Srbiju stižu preko "Norveškog saveta" čak i velike novčane potpore za ulazak Srbije u EU. Jasno je i zašto. Veliki i moćni traže male i nemoćne. Traže prostor za širenje svojih kompanija, traže jeftinu i sposobnu radnu snagu, traže resurse, traže siromašne građane da idu u NATO vojsku...Uostalom, takvom politikom EU vladaju Nemačka i Francuska, a Srbijom i njoj srodnim, nesrećnim državama, vlada ko god stigne.

U poslednjem izveštaju EU pohvaljene su ''strukturne ekonomske reforme i njihov napredak". Reč je o najcrnjoj laži, jer čak i Vučićev Fiskalni savet to opovrgava, a srpski ekonomisti, samo u Magazinu Tabloid, jezikom zvaničnih statističkih podataka potvrđuju ekonomski sunovrat Srbije, kao jedne od najsiromašnijih zemalja na planeti. U izveštaju EU ne pominje se diktatura, surovo gušenje medija, zastrašujuća korupcija u pravosuđu, zdravstvu i državnoj administraciji. Čak se ni izveštaj o događaju u Savamali ne pominje! Ko je to sprečio?

Troje evropskih komesara - Johanes Han, Ferderika Mogerini i ambasador Majkl Devenport, za velike pare, telale o velikom srpskom napretku ka EU, u koju, zvanično, ne možemo ući pre 2025. godine! Protektor Kajl Skot pohvale izriče umerenije, diplomatski, ali ne u prisustvu Vučića. On je uručio i ''Dosije Savamala'' Vučiću, u četiri oka.

Poslednji događaji užasavaju srpskog diktatora. Izbor Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, njegova čvrsta opredeljenost vraćanju unutrašnjoj politici i dobroj saradnji sa Rusijom, doprineće uravnoteženom pristupu rešavanju balkanskih problema i dikatatura, što je već i pri kraju.

Ludilo Evropskog parlamenta da izglasa rezoluciju o zabrani rada ruskim televizijskim stanicama Raša Tudej i Sputnjik, zaprepastila je svet i sva međunarodna novinarska udruženja, opisala su tu odluku, koje su donele lezbejke, pederi i travestiti u evropskom parlamentu, kao nacističku. Izabrani predsednik SAD, Donald Tramp, odmah je pozvao Viktora Orbana, razumnog premijera Mađarske, da blokira ludosti u Evropskoj komisiji, dok se on ne prihvati dužnosti. Predsednički izbori u Austriji, izbori i referendum 4. decembra u Italiji, otvoriće vrata za svež vazduh u crvotočnoj Evropi. Vrlo je moguće brzo raspadanje Evropske unije, čija su vrata za Srbiju zatvorena najmanje do 2025. godine.

Pohvale Vučićevoj ludosti splašnjavaju i spale su na samo nekoliko plaćenika. A, da je to tako, vidi se i po Vučićevom vraćanju na unutrašnju scenu, svakodnevnom najavom hapšenja narko-dilera, trgovaca oružjem i ''kriminalnih grupa''. I kada je Milošević postao izolovan i kada ga više nisu predstavljali ''faktorom mira na Balkanu'', kao i doskora Vučića, on se vratio unutrašnjem nasilju nad medijima, sudovima, sindikatima, ubistvima tajkuna, žestokih momaka.

Aleksandar Vučić postupa po toj matrici, jer su pojačani napadi njegove Velike propagande laži prema Zaštitniku građana, Povereniku za informacije od javnog značaja, prema poslanicima iz opozicije, prema medijima, sindikatima...Lov na unutrašnje, a i spoljne neprijatelje je svakodnevan i neprestan.

Vučićev odnos prema Rusiji, njenoj politici i strategiji prema Balkanu je pun mržnje. Rusija ima nekolikom strateških preduzeća u Srbiji, i dogovorom između Džona Kerija, Sergeja Lavrova i Putina u Sočiju, koji je postignut nakon višednevni razgovora 13. maja 2015. godine, dogovoreno je da Rusija ima pravo da tesno sarađuje sa slovenskim narodima na Balkanu i da je odgovorna za njihovu tragičnu sudbinu u kojoj se nalaze.

Izabrani predsednik SAD, Donald Tramp nije krio ni u kampanji da će sa Rusijom voditi konstruktivnu i miroljubivu politiku, kao sa saveznikom od koje SAD-e nema nikakve pretnje. Posete predsednika Putina Sloveniji, demokratska vlast u Hrvatskoj, promene u Crnoj Gori, Bugarskoj, Moldaviji, izbori u Makedoniji i najavljeno hapšenje Tačija u januaru, kao ratnog zločinca, treba da oslobode prostor za mir i demokratizaciju Balkana. Nemačka je isuviše slaba da te procese spreči, jer je poslednje dve decenije kancelarka Merkel vratila Nemačku njenim saveznicima iz Drugog svetskog rata. Magazin Tabloid će biti prvi koji će dobiti saglasnost da objavi podatke koji će gospođu Merkle odvesti u istoriju, a sigurno i u zatvor.

Ostao je samo nerešen ''Slučaj Vučić''. A, nazire se i konačno rešenje.

A 1. I onda i danas, Srbija kao "tamni vilajet"

Mnogi politički faktori u Evropskoj uniji, ne žele da vide demokratiju u zemljama poput Srbije i svesno podstiču režime kao što je Vučićev, koji je autoritaran i jednopartijski, tvrdeći da su oni stabilniji od demokratskih. Naime, EU već dugo vremena ima veliki problem sa svojim demokratskim identitetom i odbranom svojih deklarisanih vrednosti, ali je licemerje što takve režime ne želi da vidi u svom dvorištu.

Pred kraj Drugog svetskog rata, ondašnji britanski ministar spoljnih poslova Entoni Idn, pitao je svoga premijera Vinstona Čerčila: "...Nećete valjda dozvoliti da komunisti preuzmu vlast u Jugoslaviji", a on mu je odgovorio kontra-pitanjem: "...Šta vas briga, nećete valjda vi tamo da živite?". I danas u Briselu, kao i tada u Londonu, razne komesare i kuferaše ne zanima kako je građanima Srbije pod diktaturom jednog čoveka. Važno je da im taj čovek svakog dana, svakom svojom izjavom i svakim nedelom, opravdava sva zla koja su počinili na ovom delu Balkana. Od potpaljivanja rata devedesetih godina do ekonomskih sankcija, bombardovanja, izolacije, pa sve do kriminalne privatizacije kojom je i konačno slomljena suverenost Srbije.

Glosa

"...Evropska unija ne misli na interese građana tih zemalja (bivše Jugoslavije), nego na svoje interese. Ona želi da ima partnere u svim državama regiona, ali ti partneri nisu građani, nisu demokratski pokreti, nego ljudi koji drže poluge vlasti"

(Erik Gordi, profesor iz Londona, stručnjak za istočnoevropska pitanja)