Veterani

Ratni veterani poručuju da će biti prvoborci i u borbi za obaranje ovog režima

Otpor je na vidiku

Život u Srbiji je tako buran da je svaki inspiracija za roman, istina u većini slučajeva sa tragičnim krajem. Ko se još ne zgražava nad lažima koje nam se svakodnevno serviraju sa mnogobrojnih televizijskih kanala, stranica medija ili internet sajtova u cilju opravdavanja ove katastrofalne vladavine narodom i ovom državom, a isključivo u cilju nenormalnog bogaćenja jedne male grupe ljudi povezanih sa Vučićem, Vulinom i sličnim? Kome se još ne gade prilozi sa RTS-a, Pinkovih svih kanala u okruženju, tekstovi iz Informera, botovi koji na svaku, pa i najgluplju vest u kojoj se pominje Vučić, stavljaju stotine komentara? Ne može se količinom laži i dezinformacija prekriti sumorna slika života, naročito mladih koji su izgubili svaku nadu da će im ikada u Srbiji biti bolje. Otpor je na vidiku. Na ratne veterane, ratne vojne invalide i članove porodica poginulih boraca, kao najhrabriji deo društva, najviše treba računati. Oni će biti prvoborci i u ovoj odlučujućoj bici, poručuje Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana Srbije

Željko Vasiljević

Vučićev dubler Aleksandar Vulin i dalje uporno laže da je smanjena nezaposlenost, a ne kaže da je to postignuto samo administrativnim merama brisanja stotine hiljada nezaposlenih iz evidencije, a da je broj zaposlenih u odnosu na posmatrani period smanjen naročito u sivoj i crnoj zoni. Živeli su ljudi od zarada, koje su poštenim radom stekli i radom na crno ali toga je sve manje. Treba se zapitati koliko njih je stvarno zaposlilo, a koliko je izgubilo posao.

Poznajem mnogo ljudi koji imaju decu koja su završila fakultete i koja svakodnevno obijaju pragove firmi, ali posla za njih nema. Posla ima samo za članove vladajućih stranaka, njihove prijatelje, kumove i rođake, poslušnike režima i ljubavnice stranačkih funkcionera. Nema posla za decu poginulih boraca i ratnih vojnih invalida ali ima za ćerke funkcionera, kao što je Dragan Popović, Vulinov slepi trabant.

Istina je, Popovićeva ćerka je radila u njegovom ministarstvu, u sektoru za boračko-invalidsku zaštitu. Prisustvovala je i sastancima sa nekim od boračkih organizacija, bez obzira što je to Vulin na sastanku sa Radomirom Stojanovićem zabranio. Bez obzira na koliko će razgovora za posao ići moja ćerka, koja je inače master ekonomije, neću vam dozvoliti da od nje napravite stranačku konkubinu ili nečiju ljubavnicu, da bi bila primljena na neko radno mesto! Odrasla je u porodici koja zna koje su vrednosti garant opstanka i porodice i društva, a to što vi to ne znate je problem koji će uništiti vaše porodice, što mi je manje žao, ali će uništiti Srbiju, što ne mogu da prežalim, i zbog toga ću se boriti na sve načine protiv vas i vaše pogubne vladavine, pa šta košta neka košta.

Ubeđen sam da većina građana Srbije misle isto, jer ako se svi predamo i pomislimo da borba nema smisla, sa Srbijom je gotovo, a ovi na vlasti Srbiju vole samo onoliko koliko mogu da je opljačkaju i iskoriste.

Svi roditelji koji ne žele da im ćerke i sinovi završe kao seksualno roblje stranačkih funkcionera, treba da se probude i podignu svoj glas i krenu u borbu za konačno oslobađanje Srbije. Na ratne veterane, ratne vojne invalide i članove porodica poginulih boraca, kao najhrabriji deo društva, najviše treba računati. Oni će biti prvoborci i u ovoj odlučujućoj bici.

Nema opstanka društva i države u kojoj Vulin i njemu slični određuje norme ponašanja, moralni kodeks i zakone po kojima će građani živeti. Nema opstanka države kojom će upravljati moralne nakaze, dezerteri, kriminalci, dame sumnjivog morala i nesposobnjakovići, a upravo takvi sada upravljaju ovom zemljom.

Vučićeva vlast je pretvorila Srbiju u pljačkaško društvo.

Vlast se svela samo na krađu u svakoj situaciji i na svakom mestu, i treba se ozbiljno zapitati: gde je granica strpljenja i trpljenja.

Ovih dana je aktuelna priča imenovanja generala Gotovine za savetnika potpredsednika vlade i ministra odbrane za nacionalnu bezbednost Republike Hrvatske.

Reakcija sa naše strane je bila neprimerena a i kakva bi bila kad je stavove iznosio ministar za sve i svašta, sem za ono zašto je postavljen, Vulin. Zaista mi nije jasno s kojim pravom mi komentarišemo kadrovska rešenja vlade suverene zemlje kao što je Hrvatska, jedino ako Vulin ne priznaje njenu suverenost. Nije problem u njihovim kadrovskim rešenjima već u našim. Nisu nama Hrvati krivi što na ključnim mestima u sistemu bezbednosti imamo ljude koji nemaju veze sa bezbednošću i jedina im je preporuka članstvo u partiji ili lične veze sa funkcionerima. Nisu nama Hrvati krivi što nam je ministar odbrane bivši vozač Jorgovanke Tabaković, što nam je direktor BIA advokat iz Čačka, što nam se na značajnim mestima u MUP-u nalaze devojčice koje se u bezbednost razumeju koliko i u kvantnu fiziku. Nisu nama Hrvati krivi što nam je na mestu direktora EMS-a Vučićev kum, a na mestu direktora RTB Bor Dinkićev kadar Blagoje Spaskovski, čija smena je osnovni uslov za razgovor sa Kinezima oko preuzimanja RTB Bor. Šta mislite zašto.

Nisu nam Hrvati krivi za sve greške koje smo napravili kroz istoriju. Nisu nam oni krivi što smo 1918. godine umesto nezavisne i u etničkim granicama međunarodno priznate Srbije stvorili nesrećnu Jugoslaviju, što smo verovali u komunizam i Tita, a bratstvo i jedinstvo čuvali kao zenicu oka.

Za sve su nam krive srpske političke elite koje tada a čini mi se ni sada ne mogu da pronađu pravi put srpskog interesa i prosperiteta.

Nisu nam Hrvati krivi što se na mauzoleju na Krfu nalazi grb davno propale zemlje Kraljevine Jugoslavije sa šahovnicom ispod kojeg leže kosti srpskih junaka stradalih sa samo jednom idejom, Srbijom i koji ni danas ne mogu naći mira i spokoja bez obzira da li su sahranjeni na Vidu ili u Plavoj grobnici. Nismo ovu nepravdu prema stradalim Srbima ispravili ni 2006. godine, kada je posle više decenija, ponovo postavljen ovaj grb i umesto grba sa ocilima ponovo je stavljen sa šahovnicom i ljiljanima i jedino je Magazin Tabloid tada pisao o ovoj sramoti. Nisu nama Hrvati krivi što izdvajaju oko 800 miliona evra godišnje za brigu o svojim ratnim veteranima iz ratova posle 1990. godine, a Srbija oko 140 miliona iako nas je otprilike isti broj. Možemo samo da im zavidimo na odnosu države i hrvatskog društva prema svojim braniteljima i da se nadamo da će i u Srbiji doći neka vlast koja svoje podaništvo prema zapadnim gazdama neće pokazivati torturom prema svojim herojima i koja svoje najbolje ratne oficire neće terati u penziju pre svih logičnih i opravdanih rokova već im ponuditi najodgovornije funkcije, bar u sistemu bezbednosti.

Druga aktuelna tema ovih dana koja je donela puno radosti Srbiji i Srbima ali i vaskolikom slobodarskom narodu, je pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD, sa posebnom zahvalnošću svojim veteranima koji su mu pomogli da pobedi.

Mnogo je razloga za radost a najveća je ta što su sa političke scena otišli najveći antisrbi, Klintonovi. Dok su oni vladali ni jedan srpski interes nije mogao biti ostvaren a svi naši neprijatelji su imali punu podršku za sve ideje i akcije na našu štetu.

Naša velika nada je da će Tramp ispraviti nepravdu prema nama i da će se američka politika okrenuti prema onim narodima sa kojima su u svim ratovima bili na istoj strani i da će relaksirati američku politiku prema Rusiji, a samim i tim i prema nama kao "malim Rusima". Mi ćemo sami braniti i odbraniti naše interese čim prestane podrška našim neprijateljima, jer su svi predhodni ratovi od 1990. godine bili protiv NATO-a direktno ili indirektno sa željom da se ruski interes otera sa Balkana.

Na našu radost pada jedna senka, koja bi mogla da pokvari naša očekivanja. To je poseta našeg Predsednika Vlade Aleksandra Vučića fondaciji Klinton i podrška Klintonovoj na izborima. Sasvim je moguće da će njegovo dodvoravanje gospodarima skupo koštati Srbiju i srpski narod. Ova njegova poseta se može okarakterisati vizionarskom kao da je 1945. otišao u četnike. Njegov nastup sa Klintonom je isti kao da je 1945. godine držao miting sa Dražom Mihajlovićem i na pitanje zašto, odgovorio, zato što sam pametan. Jadan li je on, ali i mi, sa takvom njegovom pameti.

Ova epizoda, za koju se nadam da nas neće skupo koštati me silno podseća na jednu iz nedavne prošlosti, za koju ne možemo reći da nas nije skupo koštala.

Moram da podsetim one koji su zaboravili a takvih je u Srbiji mnogo, na pokušaj državnog udara u Moskvi, 1992. godine i kada su Mira Marković i Slobodan Milošević podržali komuniste koji su pretrpeli očekivani poraz. Posledice te gluposti Srbija je osećala kroz sve događaje do 1999. godine a cena te gluposti je vrlo visoka.

Vučićeva podrška Klintonovima nije ništa manja glupost, ali sa nadom da će šteta biti neuporedivo manja, jer ovaj narod više ne može da podnese gluposti svojih gospodara, koji se brzo poistovete sa stavovima francuskih careva, država to sam ja. Nadam se da na vapaje naroda da je gladan i željan hleba neće ponuditi kolače, jer bi to i od vas bilo previše.