Razaranje

Kako je sistematski uništavana nekada ugledna Galerija Matice Srpske u Novom Sadu

Spoznaja greha iz Evinog meha

Koje se sve narodne poslovice mogu primeniti na Galeriju Matice Srpske, na šta se odnosi izreka "otrov se čuva u malim bočicama", zbog čega su penzioneri angažovani da vrše reviziju galerijskih zbirki, ko su sve članovi Velike Galerijske lože i kako su međusobno umreženi? Zbog čega je uređivan depo skulptura u podrumu, zbog čega su probijani novi ulazi u zgradu Galerije, ko su zaštitnici drugarice direktorke i koje su njene neostvarene ambicije, kakva je veza klana Čupić-Knežević sa Galerijom i kakve se sve bizarne manifestacije održavaju u Galeriji i ko je muzeološki uzor drugarice direktorke? Na ova i druga pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Postoji više narodnih poslovica koje se po pravilu odnose na razne vrste štetočina. Na primer ona: "...Šalji ludog u vojsku i sedi kući pa plači". Ali, stvari postaju daleko komplikovanije ako neko zahvaljujući kriterijumima negativne selekcije zasedne u neku fotelju i krene redom da uništava sve pred sobom samo kako bi lečio neke svoje frustracije verovatno prouzrokovane niskim rastom, ružnoćom, i ko zna čime sve još ne.

Uostalom, svi smo imali nekog malenog zlojeba u životu (škola, fakultet, posao) koji nije mogao da dođe do izražaja, pa je morao da skreće pažnju na sebe na druge načine i lečeći svoje komplekse na razne načine, podmetanjem rajsnedle na stolicu, virenjem kad privedete nešto, cinkarenjem ćaletu i kevi da pušite, pijete a uz sve to se širi kad su u društvu ribe, i blamira vas u njihovom prisustvu. Postavlja se pitanje, kome uopšte mogu takve spodobe privlačne i zašto pokušavaju uveriti svet da su baš one te fatalne, i da je nizak rast zapravo vrlina a ne mana? Baš to, jer iskreno ko u gradu će primetiti neki čep od 160 cm. I čime bi tačno ta osoba uopšte nekoga privukla? Naravno, izreka je nepotpuna ako nema zarez i u nastavku,a i govna za analizu za šta bi svakako bile potrebne i bočice za prikupljanje uzoraka.

Doduše, postoji i izreka koja kaže otrov se čuva u malim bočicama, a takve otrovne persone svojim glupostima pokušavaju svoje mane pretočiti u vrline, a svaki pravi muškarac sigurno se neće okrenuti za nekom takvom koja mu je do ispod prsa. Zahvaljujući bolesnim ambicijama upravo jedne takve spodobe, nekada najugledniji umetnički muzej, odnosno Galerija Matice Srpske postao je ovaploćenje izreke spolja gladac a iznutra jadac a sve to zahvaljujući drugarici upravnici Tijani trenutno Bugarski koja je tokom svojih mandata i po uspela temeljno da urniše kolektiv, međuljudske odnose, ugled Galerije i samu muzeološku delatnost pošto se više uopšte ne zna čemu zapravo služi ta galerija i koja je njena zakonom definisana uloga, pa se tako postavlja pitanje da li se Galerija treba baviti muzeološkom delatnošću: prikupljanjem umetničkih dela, njihovom obradom izlaganjem ili publikovanjem, ili Galerija treba da preuzme ulovu dečijeg dnevnog boravka kako bi dokoni roditelji imali mogućnost da nekome uvale derišta i potom odu u šoping i trač partiju uz kafu u muzejsku birtiju?

Inače "proslavljena" direktorka dr Tijana trenutno Bugarski rođena je Novosađanka, diplomirala je kunst-histeriju 1999. godine, pri čemu je na fakultet gotovo svakodnevno bila dovožena u "Mercedesu", da bi magistrirala 2003. i nedavno doktorirala sa temom "Galerija Matice srpske - slika kulturnog identiteta posredstvom prezentacije umetničkih dela", a taj skaradni doktorat i po koncepciji I po svemu drugome zapravo predstavlja dajžestiranu verziju monografije Matice Srpske iz 2002 godine. Inače, drugarica Tijana je u Galeriji Matice Srpske zaposlena od 2001. godine, najpre na mestu kustosa pedagoga, a zatim pomoćnika upravnika. Za nepoznate zasluge u januaru 2010. godine Upravni odbor Matice srpske imenovao ju je na mesto upravnika Galerije Matice srpske, a u decembru 2014. produžio mandat na još četiri godine iz čega se vidi da je sistematsko urnisanje Galerije koje je nakom smrti eminentne upravice Leposave Šelmić, započeo klan Kulić predvođen narednom direktorkom Brankom Kulić, dobilo zamajac jačine geometrijske progresije a to traje poslednjih šest godina.

Naravno, Tijana, trenutno Bugarski, spada u onu istu kategoriju umišljenih spodoba koje zamišljaju da su najpametnije od svih iako zapravo leče svoje frustracije svim mogućih vrsta pravljenjem štete, urnisanjem svega i svačega i šireći zlo svuda oko sebe pa je tako ona mrtva hladna izjavila da je Biti na čelu institucije kao što je Galerija Matice srpske izuzetna privilegija, ali privilegija koja zahteva izuzetnu odgovornost i posvećenost što u principu ne bi bilo tako loše kada se ne bi činili svi mogući napori da se prvenstveno za sve moguće poslove angažuju odgovarajući članovi Velike Novosadske muzeološke lože o čemu najbolje govori izveštaj o radu Galerije objavljen u Radu Matice Srpske iz koga se recimo vidi da je za poslove revizije galerijskih zbirki angažovana gomila lica sa strane samo da bi se takvim kapitalcima omogućila dodatna zarada i dopuna skromnih penzija.

Bilo bi jako zanimljivo videti da li su se Upravni i Nadzorni odbor uopšte mešali u svoj posao jer prema onome što je objavljeno u već spomenutom izveštaju, vidi se da se nisu mešali ni u šta već su očito bili servis za poništavanje taksenih maraka na Tijanicinim odlukama pa je tako recimo prošlo i sledeće: upravni i nadzorni odbor su razmatrali rad na reviziji umetničkog fonda. Određene su faze rada na reviziji i rokovi za njihovo izvršenje. Postavljeni su osnovni ciljevi: utvrđivanje tačnog broja umetničkih dela u kolekciji Galerije, razvrstavanje eksponata u nove zbirke, (dakle presipanje iz šupljeg u prazno) razrešenje spornih pitanja oko nestalih eksponata, unos podataka u elektronsku bazu primopredaja zbirki i druga pitanja, te da je formirana komisija u sastavu dr Jasna Jovanov predsednik komisije, inače direktorka susedne Galerije Pavla Beljanskog pred penzijom i najbolja prijateljica Tijanice trenutno Bugarski, Danijela Korolija Crkvenjakov zaposlena u Galeriji, član, penzioneri Branka Kulić, Ratomir Kulić i Dobrila Jerkov kao članovi, zatim sama direktorka Galerije sekretar Galerije, načelnici odeljenja i šefovi sektora, što je skandalozno jer su iz rada komisije isključeni rukovodioci zbirki koji, iako su materijalno odgovorni za predmete iz svoje zbirke, sada trebaju da dopuste vršljanje ljudi sa strane!

Ovde se postavlja još jedno pitanje: kakve veze sa muzeologijom i muzejskim materijalom ima bivša doživotna sekretarica Galerije Dobrila Jerkov koja je očito zabasala u komisiju za reviziju verovatno da bi se Tijana trenutno Bugarski revanširala za nepoznate usluge Aleksandri Jerkov jednoj od najvećih lajavica ikada u našem političkom životu, a takođe je moguće da je starija Jerkovka dobro upućena u sve mahinacije Branke Kulić i Tijane trenutno Bugarski, recimo možda slučajno ima saznanja o tome kakvi su sve i kome isplaćeni honorari u povodu svečane prigode, kada je mama Branka Kulić, svojedobno, omogućila u galeriji Matice Srpske izlaganje kapitalnog remek-nedela svog sinčića Luke. Naime, u okviru izložbe studenata Likovne akademije Luka Kulić je na zid Galerije Matice Srpske okačio ogromnu skulpturu obrezanog penisa sa testisima, dužine oko 2 metra, čime je dokazano da krv nije voda pošto je više nego očigledno da su i Kulić Senior i Kulić Junior jako skloni proglašavanju makar čega za umetničko delo.

Ipak, mora se priznati da je Kulić Junior na ovoj izložbi pokazao veoma realistično poznavanje anatomije muških genitalija koje je ipak trebalo detaljno izučiti čime je opravdao čast koju mu je mama Branka ukazala izloživši ovu "prekrasnu " skulpturu svog sina i "svojoj" Galeriji, a verovatno zbog gabarita ovog remek nedela Luke Kulića, sadašnja direktorka Tijana trenutno Bugarski hitno je organizovala proširivanje depoa u suterenu zgrade kako zbog prevelikog genitalnog tereta skulpture slučajno ne bi došlo do daljeg pucanja i tonjenja zgrade!

Stepen nečije nesposobnosti se po pravilu najbolje pokazuje po tome što neka spodoba nikada ne nastupa sama, već sa sobom vuče čitavu dvorsku kamarilu sačinjenu od gomile adoranata i podguznih mušica koji paradiraju okolo noseći šlep Bugarskoj u svim svečanim prilikama. To se potvrdilo prigodom dolaska dvorskog špeditera Tijaninog idola, smenjene dr Tatjane Cvjetičanin, odnosno vlasnika firme kunstrans Đorđa Brankovića i njegove kamarile kojima je prigodom otvaranja ponuda za javne nabavke za jednu špediciju za potrebe Galerije Matice Srpske ukazana posebna čast iako se tada u sekretarijatu Galerije okupilo više ponuđača koji su čekali početak procedure u zakazano vreme. Ali, ubrzo se pokazalo da je sve to zapravo najobičnija lakrdija i zamazivanje očiju. Kada je u prostoriju ušao Đorđe Branković, odjednom je iz direktorske kancelarije izletela Tijana trenutno Bugarski sva ozarena i zajedno sa istom tom Dobrilom Jerkov, sada penzionerkom, a donedavno sivim eminencijom Galerije i najbližom saradnicom i Kulićke i Palkovljevićke, napravila svečani doček u kome su učestvovali svi članovi Velike muzeološke lože Tijane trenutno Bugarski. Potom su se povukli u direktorkinu kancelariju iz koje se jedno sat vremena nakon termina održavanja javnih nabavki pojavila jedna obožavateljka lika i dela Tijane i pitala ostale učesnike javnih nabavki za šta su uopšte došli, da bi nakon informacije da su ljudi došli zbog javnih nabavki bila vrlo iznenađena...

O tome da je, osim totalnog urušenja ugleda galerije Matice srpske, došlo i do fizičkog posrnuća zgrade najbolje pokazuje činjenica da je ona počela da se urušava zbog svega onoga šta se u njoj dešava.

Kada bi zidovi nekadašnje palate Novosadske berze u kojoj je galerija smeštena, mogli da pričaju šta su sve radile Kulićka i Bugarska, sigurno bi se od te ispovesti mogao snimiti horor film koji bi bio svetski bestseler. Osim što se totalno urušio ugled galerije nego se i sama zgrada delom urušava ali po direktivi jer se ispostavilo da je doskorašnji ulaz u samu zgradu postao pretresan jednoj takvoj muzeološkoj vedeti poput Tijane Bugarski, pa je odmah po njenom postavljenju bilo veoma neophodno po svaku cenu razbiti prozore i pretvoriti ih u još dva ulaza kako bi srednji ulaz verovatno bio rezervisan za njeno visočanstvo Tijanu Bugarski, sa dve pratilje koje joj nose šlep od haljine, kada god ide na nekakve sastanke u Beogradu, a za sve ostale su svakako rezervisani novoprobijeni bocni ulazi.

Na žalost, čini se da Tijana trenutno Bugarski, ima jako dobro pozicionirane zaštitnike svoga štetočinstva i u samoj Matici srpskoj, jer kada se pogledaju sastavi upravnog odbora i odeljenja za likovne umetnosti same Matice Srpske vidi se kako su i koliko umreženi članovi Velike galerijske lože Tijane trenutno Bugarski! Tako se, recimo, u sastavu Odeljenja nalaze sledeće persone na ovaj ili onaj način međusobno uvezane: mr Igor Borozan sa beogradskog Filozofskog, inače nastavljač imena i dela doktora alkoholnih nauka pokojnog dr Miroslava Timotijevića, doskorašnjeg predsednika UO Galerije, zatim Branka Kulić, penzionerka i bivša direktorka Galerije, istovremeno i član Upravnog odbora Galerije i predsednica UO Muzeja Vojvodine dovedena tamo da po svaku cenu katastarski legalizuje otimačinu zgrade Muzeja Vojvodine po direktivi pančevačkog zeta Milorada Đurića. Naravno u Odeljenju zapravo žari i pali ista ta Tijana trenutno Bugarski verovatno toliko šarmirajući sve oko sebe da je na jednoj sednici postavljeno pitanje kako se ona nakon poslednje udaje zapravo preziva!

Naravno tu je i dr Nenad Radić inače mentor Tijaninog doktorata te pokojni predsednik UO Galerije već spomenuti Timotijević i kao šlag na torti druga Tijanina najbolja drugarica, imenom i prezimenom Simona Čupić, a svi gore navedeni su članovi zajedničkog udruženog zločinačkog poduhvata urnisanja Galerije Matice Srpske, zbog čega je sasvim sigurno da se na žalost pokojna Leposava Šelmic, poslednji u nizu znamenitih upravnika Galerije Matice Srpske, svakodnevno prevrće u grobu kada vidi šta je od Galerije uradila njena naslednica Tijana trenutno Bugarski ex Palkovljević ex Dacić a to već godinama znaju i vrapci na novosadskim granama jer je dotična veoma uspešno uspela da rasturi kolektiv, podeli ga na vrlo podobne uvlakače i vrlo nepodobne (sve druge zaposlene) i totalno kompromituje muzeološku struku!

Očito je da je ova bivša pandurska snajka, od niske cvećke prerasla u vrlo čvornovato nisko drvo, i ponaša se kao da je veći katolik od pape, zaklanjajući se pri tome autoritetom svog sadašnjeg mužića, koji je pak bio jedan od najbližih saradnika Bojana Pajtića a u osvit poslednjih pokrajinskih izbora šira javnost je imala priliku da u više navrata čuje Tijaninu listu želja pa je tako, u očekivanju izborne pobede da dotična sebe najpre videla u fotelji pokrajinskog sekretara za kulturu, pa zatim u fotelji direktora Muzeja Vojvodine da bi nakon izbornog kolapsa žutog preduzeća i satrapa trebala da bude sretna što je ostala u svojoj sadašnjoj fotelji a i to samo zahvaljujući činjenici da nju imenuje Matica Srpska a ne država!

Što se tiče raznih proslava i propratnog programa Tijana trenutno Bugarski je umnogome nadmašila svog velikog uzora, odnosno bivšu direktorku Narodnog Muzeja u Beogradu Tatjanu Cvjetičanin, osim po garderobi, osobito i po hedonizmu. Izvela je to tako što je za razliku od Cvjetičanke koja je otvorila ispostavu svoje velike muzeološke lože u restoranu Little Bay u Beogradu, počela da tokom svakog sastanka sa podređenima naveliko konzumira specijalne koktele sačinjene od uvoznog nemačkog vina i voćnog soka, vraćajuci time u opticaj retro modu, poput Vechia cole koja je bila jako moderna sredinom osamdesetih! A, sve to, kako ne bi prepešačila ni najmanju udaljenost do iole boljeg restorana u okolini Galerije i time rizikovala habanje đonova, odvaljivanje štikle od 15 santimetara ili pad u blato i cepanje kajzer čarapa. Naravno, pošto je ugostiteljstvo očito temeljna muzeološka delatnost i muzeološki klimaks smenjene direktorke Narodnog Muzeja Tanje Cvjetičanin koja je htela da u Muzeju otvori čak četiri kafane, njena muzeološka najbolja prijateljica Tijanica trenutno Bugarski otvorila je birtiju u bašti Galerije matice srpske i još dovukla aparat za kokice, koliko da posetioci malko pregrizu.

Naravno, sve to nije bilo dovoljno pa se ugostiteljstvo sigurno preselilo i u izložbene prostore Galerije u kojima je recimo održana skaredna pseudomuzeološka lakrdija Francuski bar u galeriji Matice srpske gde je drndao orkestar Aleksandar Dujina sa solistima a sve pošto je muzeološka klika okupljena oko Tijane navodno bila inspirisana Šumanovićevom slikom Bar u Parizu pa su zato kao pokušali da dočaraju atmosferu jednog francuskog kafea i uživaju u muzici dvadesetih godina prošlog veka što je sve trebalo da bude prateća manifestacija izložbe Save Šumanovića.

Tijana trenutno Bugarski pobrinula se da joj omogući i realizaciju stare rimske poslovice hleba i igara za šta se pak pobrinula još jedna zvezda pseudomuzeologije, graciozna Tamara Ognjević, inače vlasnica samostalne preduzetničke radnje tj. Agencija za izdavaštvo i komunikacije Artis koja je u Galeriji održala još prateću manifestaciju pod bizarnim i neobičnim imenom i Banket slikara na pupku sveta gde je akcenat bio na nagađanjima o tome šta bi bilo kad bi bilo odnosno da bi istorija sveta imala sasvim drugo tok da nije bilo pariških birtija pa je tako Ognjevićka udavila sve oko sebe trabunjanjima o jednom navodno kultnom lokalu i nesvakidašnjem banketu iza čijeg imena se krije verovanje da umetničko delo dobro nažderanog i oblokanog umetnika donosi prosperitet kafedžiji.

Nešto ovakvo zahtevalo je i prvoklasni umetnički "začin" pa su se nakon završetka predavanja posetioci mogli "začiniti" sasvim u skladu sa nečijom mudroserijom da su komad hleba, luk i čaša vina sve što je potrebno za udoban život jednog umetnika na Monparnasu.

Sudeći po Ognjevićkinom izgledu čini se da ni vino ni hleb nisu bili baš najkvalitetniji te da se potvrđuje još jedna poslovica da se svinje najbolje tove pomijama pa se stoga postavlja pitanje kakvu to zapravo gastromuzeologiju propovedaju Bugarska i Ognjevićka? Sve je ovo samo skroman primer o tome u šta se zapravo pretvorila Galerija Matice Srpske, a na žalost crna serija je poduža. Kada se vidi ko su autori galerijskih izložbi postavlja se pitanje čemu zapravo služe kustosi zbirki ako galerijske izložbe priređuju svi osim njih. Takođe se postavlja pitanje u kom svojstvu iz Galerije ne izbija dr Simona Čupić, u široj javnosti najpoznatija kao, ćerka čuvene Cice Knežević, sekretarke vlade srbije inače poznate po brojnim nezakonitim dodelama državnih stanova uključujući tu i bebisiterku porodice Marka Miloševića.

Sa time u vezi bilo bi jako zanimljivo kada bi se videlo da li je i u kakvoj međusobnoj vezi sa ove dve Kneževićke i izvesni kolekcionar Jovan Knežević od koga je Galerija Matice Srpske po naduvanim cenama otkupila tri slike Paje Predragovića. Naravno to nije sve pošto je istoj toj Simoni Čupić Galerija svojedobno organizovala i stupidno predavanje pod još stupidnijim imenom Džon Kenedi i "nova granica" kulture u kome su predstavljene i analizirane okolnosti koje su početkom sedme decenije XX stoljeća dovele do strateške promene smera u zvaničnoj kulturnoj politici Sjedinjenih Američkih Država pošto je po Čupićki naglašavanje važnosti nauke i kulture trebalo da u turbulentnim hladnoratovskim prilikama predstavi najmoćniju državu zapadnog sveta kao novog civilizacijskog lidera.

Direktorka Tijana trenutno Bugarski po svaku cenu pokušava da objasni kako je rad sa decom deo redovnih aktivnosti već čitavu deceniju jer verujemo da je to najbolji način stvaranja buduće publike i pozitivnog odnosa prema nacionalnim ustanovama kulture i nacionalnoj umetnosti. Tu imamo već tradicionalnog partnera u Predškolskoj ustanovi "Radosno detinjstvo", privatnim vrtićima, novosadskim osnovnim i srednjim školama i Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Oni nam svi pomažu da što lakše i uspešnije dopremo do najmlađe publike i realizujemo posebne atraktivne programe za njih, što je samo po sebi ordinarna nebuloza, a ovakva tvrdnja zaslužuje detaljnu analizu jer kada se samo pregledaju nazivi serije svih tih egzemplarnih budalaština čovek se sa pravom upita je li Galerija zaista galerija ili je reč o predškolskoj ustanovi i jaslicama za novorođenčad pošto stupidni naslovi ukazuju na to da su ili autori retardirani ili su programi namenjeni retardima pa je neko očito veoma stihoklepački nadaren osmislio i realizovao budalaštine pod raznim vrlo živopisnim nazivima zamišljajući da je to idealan način kako pridobiti najmlađu publiku i na taj način im objasniti značaj umetnosti?

E, sada se postavlja pitanje kakve veze sa umetnošću recimo imaju radionice? Stvari postaju daleko ozbiljnije kada se ima u vidu radionica Seke i bate kroz muzej nas prate što zapravo, sasvim u skladu sa savremenim životnim tendencijama i sve ranijim trenutkom skidanja mraka, može ukazati da bi se ovde možda radilo o novom načinu upoznavanja seka i bata o tome za šta služi koji deo tela.

Sa tim u vezi, pošto je već godinama veoma pomodna i nematerijalna baština, baš kao multikulturizam, možda bi organizatori radionica mogli prirediti jednu posvećenu etimologiji reči "ja" o čemu su najbolje objašnjenje dali daleke 1978. godine saradnici Politike Ekspres Miloš Krnjetin i Fedor Šešun koji su utvrdili da je reč "ja" najviše upotrebljavana reč u svim jezicima sveta, osim u jeziku Inuita odnosno Eskima gde reč "ja " uopšte ne postoji već je menjaju Moj i Moja. Pošto je ovde reč o edukaciji mladih možda bi bilo uputno prirediti radionicu pod imenom "Moja leži, moj stoji" kako bi se prisutni upoznali sa nematerijalnom baštinom Eskima i njenim praktičkim tekovinama. Naravno, kako su sada jako u modi i Tamara Ognjević i gastro-heritologija organizovane su i radionice pod stihoklepanim nazivima "Nedeljni ručak uz zeleni stručak", zatim ''Lukac, slanina i karirana tkanina" a kulminacija čitavog gastro-heritološkog ciklusa svakako je bila radionica pod nazivom Slatka voćkica, ukusna tortica ali pošto se odavno zna da je zabranjeno voće najslađe što se sasvim uklapa u cunami novokomponovane religioznosti, svakako bi trebalo razmisliti o mogućnosti organizacije dodatnih radionica kako bi se učesnici bolje upoznali sa prvim grehom, Evom i Jabukom...