Kontranapad

U kojim centrima moći se kreira kadrovska politika u sportu i kako politika vlada sportskim entuzijazmom

Vučić iznad Gajića i Grbića

Možda je samo u vreme „tvrdog" socijalizma, često nazivanog komunizmom u Jugoslaviji u periodu nakon Drugog svetskog rata, politika toliko mešala prste u sport kao što je to danas slučaj u Srbiji. Vodeća politička snaga u onom sistemu je to činila direktno kada su u pitanju sistemska, materijalna, kadrovska i druga rešenja podvodeći ih pod opšti interes razvoja fizičke kulture, sporta i društva u celini. U demokratskoj Srbiji, politika je samo naizgled van sporta. Nebulozne odluke poput one koja navodno uskraćuje pravo stranačkim funkcionerima da prihvataju odgovorne dužnosti u sportskim organizacijama i klubovima jedna je od najprovidnijih manipulacija i prevara u nizu drugih kojima nas izlaže aktuelni Diktator, zaključuje Miroslav Vislavski urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

U srpskoj parlamentarnoj demokratiji neoliberalnog kapitalizma, vodeća politička snaga koja god bila nakon 2000 - te godine je licemerno i demagoški odvajala politiku od sporta, lažno protežirajući slobodnu volju sportskih činilaca u rešavanju sopstvenih potreba i razvoja. Zapravo, svaka je zloupotrebljavala sportske kadrove u interesu svojih izbornih ili promotivnih ciljeva i potreba. Sa druge strane, sistem finansiranja sporta je naslonjen na skromna budžetska sredstva lokalnih samouprava. Na državnom nivou granski i sportski savezi i institucije su zavisni od budžeta sa kojim raspolaže vladajuća politička opcija. Odsustvo značajnije podrške i nezainteresovanost privatnog kapitala za privatizaciju sporta, nedostatak državnog podsticaja privatnom kapitalu da ulaže u sport, odavno su obesmislili razvoj sporta koji se temelji na budžetskom deficitu. Na svakom koraku, sportski klubovi i organizacije koje deluju u sportu već godinama ističu problem nedostatka materijalnih dobara i sredstava. Ogoljeni entuzijazam još uvek pruža vitalnost i opstanak sporta u Srbiji. U takvim uslovima sportske organizacije su primorane da o svakom problemu traže rešenje i potporu političkih i organa vlasti. Kada je to tako, onda je teza o „odvajanju politike od sporta" golo ništa! Ona je samo najobičnija floskula koja se koristi tada kada i kako to odgovara vladajućoj koaliciji i njihovom lideru.

Najočitiji primeri ucena vladajućih i straha čelnika u sportskim organizacijama se vide u vreme izbora u svojim organizacijama, zbog čega ni jedan čin kadrovskih promena nije demokratski. U prošlom broju Tabloida je bilo reči o rezultatima izbora u Fudbalskom i Rukometnom savezu Srbije, kod kojih je očito došlo do prevage u kadrovskim rešenjima (postavljenjima) i odnosima koji su odraz delovanja i naloga iz vladajućeg SNS. A kada se radi o čelnim funkcijama u Fudbalskom savezu o tome je odlučivao onaj koji „jedino radi" među nama „neradnicima". Garantujući Slaviši Kokezi mesto predsednika u FSS o kome je njegov prethodnik rekao da je čovek narkodiler, podvodač prostitutki, kriminalac, Aleksandar Vučić je demonstrirao svoju moć i u organizaciji koju mnogi smatraju kriminogenom i mafijaškom. Ne kaže narod uzalud: „S kim si, takav si", ma koliko se on zaklinjao da će zaustaviti kriminal i korupciju.

Na tom primeru je poručio da se on pita kada su kadrovi po sredi u savezima sa većim uticajem u sportskoj infrastrukturi Srbije. Trenutno su aktuelni izbori u Odbojkaškom i Košarkaškom savezu Srbije i u Olimpijskom komitetu Srbije. I u jednom i drugom slučaju politika je duboko u kombinatorici. To, kako nam izgleda kadrovska baza u većini saveza, koliko su nosioci funkcija osposobljeni da vode demokratski izborni postupak, koliko je trulih kompromisa na sceni, kakvi su strahovi i ko ih sve „upumpava", pokazuje nam u kakvom smo glibu nemorala i nesavesti, koliko smo jeftini i mali.

Slikovit primer je Odbojkaški savez Srbije, koji je nakon nastanka ovog teksta imao Skupštinu na kojoj se birao novi predsednik (27 novembra u Beogradu). Posle svega polugodišnjeg obavljanja funkcije predsednika OSS, Nenad Golijanin je smenjen zbog uzdržanog stava u povodu prijema OS Kosovo u članstvo FIVB na Kongresu ove organizacije. U grehe mu ide i nepatriotska izjava da „i deca sa Kosova treba da igraju odbojku". Njegova smena je logična mera i ceh koji treba da plati svako ko se ogreši o nacionalne interese. Nepravedno je što potpisnici sporazuma o Kosovskom odvajanju i teritorijalnom skrnavljenju Srpske države još uvek ne odgovaraju i ne snose teže posledice. Njihova izdaja nacionalnih interesa je uzrokovala ponašanje i grehe Vlade Divca ili Nenada Golijanina prilikom prijema Kosova u MOK ili u FIVB. U nastalim okolnostima bez Boričića u Beogradu i smenjenog Golijanina, obezglavljena Skupština OSS donosi brzopletu odluku o terminu u kome se mora izabrati sledeći predsednik.

U prethodnih četvrt veka vladavine troglave aždaje (Boričić, Golijanin, Milošević), nisu pripremani potencijalni nastavljači „njihovog dela". Izuzetak je jedan od najboljih u istoriji odbojke, Vladimir Grbić koji je po završetku karijere bio dobitna kombinacija za vlastodršce, dobar alibi za eliminaciju onih koji su najviše postigli u jugoslovenskoj odbojci. Legendarni tim iz devedesetih i na početku novog milenijuma, odavno već zreli ljudi, su poslužili večitim vladarima samo kao ikebana sa kojom su se slikali u povodu nekih svečara. Tada su ih pozivali i dodeljivali neke plastične plakete! Nikoga od njih nisu približili forumima ili selekcijama. Za članove Predsedništva, svakojake koordinatore, tim menadžere, piarove, delegate i razne druge funkcije, postavljali su anonimuse ili držali satelite iz perioda početka svoje vladavine. Pokojni Žarko Petrović je otišao da ore nebeske njive sa obećanom dvogodišnjom iluzijom da će biti koordinator mlađih selekcija u OSS. Pridružio mu se njegov saigrač i kapiten reprezentacije iz prve polovine devedesetih, Dejan Brđović koji nije imao podršku u trci za predsedničku funkciju u svojoj poslednjoj odbojkaškoj rotaciji, ali ni u nekoj drugoj ulozi u Savezu. Trenerska i menadžerska uspešnost mu nisu bili dovoljna preporuka za rad u OSS. Željko Tanasković je po završetku karijere godinama bio van odbojke, da bi se trenerskom pozivu odazvao preko Saveza za školski sport! Slobodan Kovač i Slobodan Boškan su samostalno krčili puteve u trenerskom pozivu da bi danas bili selektori drugih nacionalnih sastava ili na čelu struke u poznatim evropskim klubovima. Đula Mešter i Vladimir Batez su stavljali na raspolaganje svoj autoritet ne birajući poslove u Savezu. Dobili su odgovor da je sve popunjeno!

Vasa Mijić, Andrija Gerić, Đorđe Đurić, Veljko Petković, Rajko Jokanović, Ratko Pavličević, Dejan Stanković su predani odbojci, ali im nije pružena šansa da se nađu u okrilju Saveza. A možda je moglo biti mesta i za „strance" Gorana Vujevića i Igora Vušurovića.

Kao da je gubav, a ne najuspešniji selektor u istoriji naše odbojke, Zoran Gajić nikada nije bio dobrodošao na određene poslove, možda i selektorsku stolicu nakon kontinentalnog prvenstva u Češkoj 2001 kada smo osvojili prvu evropsku zlatnu!

Mirnu i „jedinstvenu odbojkašku organizaciju, kako je predstavljana u javnosti, podelila je izborna procedura koja nije imala plan i sadržaj. Samo su u dva dana u udarnim vestima na javnom tv servisu saopštena imena kandidata za predsednika OSS.

Prvo je Zaječarski okrug predložio Vladimira Grbića, a potom je Valjevski, predložio Zorana Gajića! Vojvođanski savez, a u njemu Odbojkaški klub Vojvodina nisu učestvovali u formiranju predloga kandidata!? I jedan i drugi kandidat su nosioci najvišeg priznanja-Statue velikana koju je u istoriji OK Vojvodina ponelo svega osamnaest istaknutih ličnosti. U izbornoj kampanji koju vode dvojica vojvođana, namerio se Velikan na Velikana. Nije čudno zašto su velikane predlagale organizacije iz unutrašnjosti Srbije. Čudno je zašto je ćutao OK Vojvodina, a pri tome su obojica imali određene funkcije u klubu. Vladimir kao skaut, a Zoran je i danas - predsednik Skupštine Kluba! Zbog „signala iz političkih krugova" nisu želeli da dovode u pitanje status koji imaju u deobi sportskog dinara iz budžeta Grada. Zaplašila ih je izjava Vladimira Grbića koji se pohvalio podrškom koju uživa kod Aleksandra Boričića, kao i čestitkama koje mu je uputio „njegov prijatelj, gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević" za govor na kongresu CEV na koji ga je pozvao, ko drugi nego - Aleksandar Boričić! Nije Vladimir propustio priliku da izjavi kako mu je čestitke uputio i Aleksandar Vučić! Dok je impresioniran govorio o ovim podrškama, isticao je da „se on ne krije iza nikoga". Istovremeno je za svog nekadašnjeg trenera rekao da ga „ne doživljava kao protivkandidata" i da „neće u kampanji da ističe ko će mu biti saradnici" s obzirom da on vodi trku, a ne imena koja ga podržavaju!

Na ovaj način je relativizirao značaj podrške koju Zoran Gajić uživa kod svojih nekadašnjih igrača koji su se javno izjasnili za njega. Tu su Ivan Miljković, kandidat za prvog potpredsednika sa Gajićem kao predsednikom, Slobodan Kovač, Đula Mešter, Slobodan Boškan, Andrija Gerić, Vasa Mijić, Veljko Petković. Zanimljivo je Da Veliki Vladimir ne uživa podršku kod svojih saigrača. Ni jedan se nije javno izjasnio za njega. Nije to učinio ni Željko Tanasković u svom obraćanju u kome je izrazio žaljenje zbog narušavanja jedinstva. Vladimir, koliko god Veliki na parketu, nije pokazivao veličinu u odnosima sa drugovima iz reprezentacije. Tu se ne radi o ljubomori prema njegovim igračkim kvalitetima. Radi se o poštovanju i oceni njegovih drugih osobina. Na primer, za šest godina koliko je bio potpredsednik ili prvi potpredsednik, nije pokazao ni u jednom trenutku inicijativu da približi Savezu neke od reprezentativnih drugova. Dakle, sam sebi je dovoljan, a mangupi poput Boričića, i drugara su znali da ga u tom smislu dobro iskoriste.

Zašto se vojvođanski savez nije izjašnjavao ili imao svog kandidata za predsednika OSS? Dobro upućeni znaju da je iznenadno važni predsednik OSV Petar Bogunović, ostvario dobre kontakte sa Boričićem, koji je dao nedvosmislenu podršku Grbiću. Ujedno, ni krv ni dužan se našao u radnoj grupi koja rukovodi OSS do Skupštine. Vladimir u nedostatku podrške svojih reprezentativnih drugova se izjasnio da će prvi potpredsednik biti Pera Bogunović!? Da li je to istina, već će se znati kada se budu čitali ovi redovi.

Zanimljivo je da se Aleksandar Boričić nije ni rečju oglasio u „Slučaju Golijanin" sa kojim je krojio odbojkašku organizaciju po njihovoj meri punih četvrt veka, ali se (ne)očekivano opredelio u predsedničkoj trci dvojice velikana. Zašto je Boričić dao javno podršku Grbiću i pomaže mu u kampanji, a ne Gajiću? Izvori kažu, a logika potvrđuje da se sa Grbićem ništa neće menjati. Sve će biti na svom mestu u Savezu po Borinoj meri. On će iz Ženeve da rukovodi Savezom preko Vanje i tu imati zatvorenu knjigu o poslovanju i radnjama koje su od nepotizma do zloupotrebe sredstava krasile organizaciju „za primer". Uostalom, Golijanina je pustio u kanalizaciju upravo zbog pokušaja „reformi" i razotkrivanja smutnih radnji. Sa Gajićem, usledile bi značajne novine i kadrovske promene. Boričiću i legendi o „najboljem savezu" ne bi nikako odgovaralo da se nešto novo dogodi.