Tabloid istražuje

Zašto je Srbija godišnje manja za 35.000 stanovnika i zašto je sa 200 hiljada prekida trudnoća neslavni evropski rekorder

Uskoro nas neće biti

Antisrpska politika koju već pet godina sprovode Vučićevi naprednjaci u saradnji sa svojim koalicionim partnerima, donosi rezultate: stanovništvo nam zbog teške ekonomske situacije i posledično lošeg života i bolesti, ubrzano izumire, brže nego ikada ranije! Svake godine u proseku nestane oko pola odsto stanovništva u ovoj zemlji, i to samo na razlici između umrlih i novorođenih. Ujedinjene nacije upozorile su nedavno ovdašnje vlasti da je Srbija do sada već izgubila 17 odsto stanovnika, a da se pad broja žitelja iz godine u godinu ubrzava, posebno uzevši u obzir da više od 100.000 žena svake godine ubije svoje još nerođeno dete, jer po porođaju ne bi imala čime da ga hrani...Sa druge strane, vlast uopšte i ne pokušava da zaustavi odumiranje stanovništva i ono malo finansijskih sredstava koja su ostala u budžetu preusmerava na pomoć arapskim migrantima.

Milan Malenović

Srbija ubrzano nestaje. Do 2050., ovim tempom izumiranja, ostaće samo pet miliona, a do 2100. godine, u Srbiji će ostati još samo nešto manje od tri miliona stanovnika i to prosečne starosti od 50 godina. Ovo tvrdi zvanična statistika, dok ona nezvanična, ali tačnija, vidi nestanak Srba već u drugoj polovini ovog veka. Godišnje 35.000 ljudi umre, a novorođenčadi je sve manje. Od teških, neizlečivih bolesti, još toliko godišnje oboli pa je slika još gora.

Zastrašujuće zvuči da u 168 opština u našoj zemlji, čak njih 160 beleži negativan priraštaj, odnosno u njima umre više ljudi nego što se rodi. Uz izuzetno nizak natalitet, takozvanu "belu kugu", Srbiju je zadesio i talas iseljavanja koji dodatno smanjuje ionako proređeno stanovništvo.

Da bi jedna nacija opstala potrebno je da svaki bračni par u proseku ima 2,1 dete, dok je trenutni svetski prosek 2,5 dece. U Srbiji prosečno dođe 1,5 dece na jednu ženu, sa tendencijom daljeg smanjenja. Tačka sa koje nema povratka je 1,3 deteta po bračnom paru, jer ne postoji ni jedan privredni model koji bi podneo da u proseku jedan radnik izdržava tri osobe koje su ili suviše mlade da rade, ili suviše stare ili bolesne.

U najgorem mogućem scenariju koji je sve bliže, Srbija bi morala da uvozi stanovništvo (pod uslovom da ima čime da ga izdržava), ili da se pridruži nekoj državi koja ima solidnu stopu priraštaja. U svakoj mogućoj opciji, Srbi će kao narod skoro potpuno nestati u sledećem veku, ako ne i pre.

Brojke su neumoljive i jasno pokazuju u kakvoj alarmantnoj, gotovo bezizlaznoj situaciji se nalazi naša zemlja. Godišnje u proseku 33.000 ljudi više umre nego što se rodi, a tome treba pridodati još oko 20.000 ljudi koji napuste Srbiju u potrazi za državom u kojoj neće biti šikanirani i tlačeni od strane državne vlasti i poslodavca i gde će za pošten rad dobijati pristojnu platu od koje može da se živi.

Antisrpska politika koju već pet godina sprovode naprednjaci u saradnji sa svojim socijalističkim koalicionim partnerima, donosi rezultate. Na žalost.

Vlada je krajem prošle godine formirala Demografski savet, ili zvanično Savet za populacionu politiku, čiji bi zadatak trebalo da bude pospešivanje stope prirodnog priraštaja. Na čelo Saveta pompezno je došao Aleksandar Vučić, predsednik Vlade koji je najveći krivac za ubrzano odumiranje i iseljavanje iz Srbije. Od kako je Demografski savet formiran, početkom decembra 2016, pa do danas nije se nijednom sastao, niti je doneo bilo kakvu odluku.

Zahvaljujući takvoj nezainteresovanosti vlasti, Srbija je dosegla još jedan istorijski rekord: u 2015. razlika između umrlih i novorođenih iznosila je 38.021 čoveka. Za prethodnu, 2016. godinu, još nisu objavljeni statistički podaci.

Ovo znači da je samo za godinu dana, ne računajući iseljavanje stanovništva, Srbija izgubila celu jednu Sremsku Mitrovicu. Posmatrajući izveštaje iz svih evropskih zemalja primetno je da većina zapadnoevropskih zemalja ima pozitivnu stopu priraštaja, dok negativnu imaju uglavnom bivše socijalističke države, a veću stopu negativnog priraštaja od Srbije (-5,4 promila) ima još samo Bugarska (-6,2 promila).

Srbija se suočava sa dva problema koji direktno utiču na ostajanje stope priraštaja u negativnom saldu. Prvi problem je veoma mali broj žena sposobnih za rađanje koje zaista i žele da rode dete. U ovom trenutku reproduktivno sposobnih žena u Srbiji ima oko milion, ali će, kako tvrdi statistika, polovina njih roditi najviše jedno dete, dok trećina neće roditi ni jedno.

Drugi problem koji direktno utiče na loš natalitet i povećan mortalitet je neverovatno visoka stopa odliva medicinskih kadrova.

Godišnje Srbiju napušta u proseku 2.000 lekara i medicinskih sestara i trajno odlazi da živi i radi u nekoj od evropskih zemalja, najviše u Nemačkoj kojoj ovog trenutka nedostaje 10.000 medicinskih stručnjaka. Zbog loše medicinske nege stopa smrtnosti je izuzetno visoka u Srbiji.

U 2015. godini umrlo je u našoj zemlji 103.678 ljudi, a rekordan broj umrlih za godinu dana bio je 2005. (106.771), ali je tada Srbija imala i nešto više stanovnika nego deset godina kasnije.

Da je katastrofalno loša ekonomska situacija stanovništva jedan od najvažnijih uzroka dramatičnog pada nataliteta, vidi se iz podataka o nasilnom prekidu trudnoće (abortusu).

Godišnje se u Srbiji, po svim procenama, izvrši oko 200.000 abortusa, odnosno na svaku živorođenu bebu u proseku dođu tri prekida trudnoće. Zapanjujuće u ovoj statistici je i podatak da između 80 i 90 odsto žena koje se odluče na abortus živi u braku i već ima najmanje jedno dete. Ove žene se na ovakav korak odlučuju skoro isključivo iz ekonomskih razloga - nedostatak novca da se odgaji još jedan član domaćinstva. Na taj način svake godine nestane jedan grad približno veličine Novog Sada!

Zahvaljujući katastrofalno lošoj ekonomskoj situaciji, sve manje bračnih parova se odlučuje da ima decu, a i oni hrabri, koji stvaraju potomstvo, najčešće se odlučuju za samo jedno dete. Za više od jednog deteta nema uslova: najčešće para, a neretko i novca i stambenog prostora, pa i sigurne budućnosti. Sa samo jednim detetom u Srbiji je 51 odsto svih parova koji uopšte imaju dece, dok je sa četvoro ili više dece samo njih 1,5 odsto. Polovina žena u reproduktivnoj dobi za sada uopšte ne planiraju da postanu majke. Reč je o 500 hiljada reproduktivno sposobnih žena!

Kako je Srbija blizu tačke bez povratka, odnosno priraštaju od samo prosečno 1,3 deteta po paru, Vlada užurbano sprovodi naseljavanje izbeglica, što je, izgleda, i bila namera političara od samog početka. Za jednog migranta koji je legalno smešten u nekom od prihvatnih centara iz budžeta se izdvaja oko 2.500 dinara dnevno, koliko iznosi i dečiji dodatak po jednom detetu srpskih državljana, ali na mesečnom nivou!?!

Dobijanje državne pomoći za rađanje i odgajanje dece je u Srbiji sve češće na granici nemogućeg. Pravo na dečiji dodatak imaju samo državljani Srbije čiji prihodi ne prelaze 8.000 dinara mesečno po članu domaćinstva. Mediji su u više navrata objavljivali slučajeve kada je dečiji dodatak dobijen tek posle plaćanja mita, jer je procedura izuzetno komplikovana, a birokrate imaju široka diskreciona prava.

Umesto konkretne pomoći, sa državnog vrha majkama stižu samo još parole koje neodoljivo podsećaju na one uzvikivane tokom radnih akcija u vremenu komunizma. Poslednja glasi: „Volite se za Srbiju".

Slavica Đukić Dejanović, ministarka bez portfelja, a zadužena za demografiju i populacionu politiku, umesto para narodu nudi demagogiju, pa je izmislila pomenutu parolu po ugledu na sličnu akciju koja je podigla natalitet u Danskoj. Od konkretnih mera kojima bi se poboljšala demografska slika Srbije, ministarka je početkom aprila u svom obraćanju medijima navela samo da će se uskoro završiti sa izradom studije kojom bi se videli problemi u usklađenosti radnog vremena i obaveza trudnica i majki. To čak nije ni kompletna studija, već samo običan upitnik koji bi popunjavali neki od zaposlenih i neki od poslodavaca?!?

Ovim se problem koji imaju žene spremne da rode dete ni na koji način ne rešava. Većina poslodavaca u Srbiji svoje radnike zapošljava preko ugovora o povremenim i privremenim poslovima, a takvi ugovori ne garantuju radniku ni minimum onih prava koje bi uživao da je za stalno zaposlen. Inspekcije su svesne ovoga, ali država apsolutno ništa ne čini da bi se situacija promenila. Čak ne koristi ni one mehanizme koji joj stoje na raspolaganju da bi disciplinovala strane „investitore" koji su ovde otvorili fabrike da bi dobili državne subvencije od nekoliko desetina miliona evra, a zauzvrat samo na privremeno zaposlili radnike.

Žena koja zatrudni sa sigurnošću može da računa ili da će dobiti raskid ugovora, ili da joj isti neće biti produžen, što ima istu posledicu - gubitak posla i prihoda. Ovo je jedan od značajnih razloga zbog koga se većina žena u Srbiji ne odlučuje na trudnoću, a ako joj se ona i desi radije bira abortus od nezaposlenosti. Strani „investitori" tako postaju strani okupatori koji sprovode jedan od najstrašnijih genocida u našoj istoriji i to finansirani iz budžeta koji solidarno pune svi građani Srbije.

Ministarka Đukić Dejanović ovo zna, ali ne želi na to da ukaže, već imenuje nekakvu komisiju koja će da izradi upitnike za radnike i poslodavce, koji će kasnije mesecima biti obrađivani u Republičkom zavodu za statistiku. Ministarkin zaključak je glasio, kako su preneli mediji, da će rezultati dati podsticaj da se "možda razmišlja i o normativnim izmenama, izmenama zakona". Ništa konkretno, jer država niti ima para za ozbiljniju populacionu politiku, niti ova vlast uopšte želi da se nacija spase od potpunog nestanka.

Statistika jasno pokazuje kako od minimalne plate, koju prima većina radno angažovanih stanovnika, ne mogu da žive dva člana porodice. Naknada za majke u vreme trudnoće i po porođaju su previše male da bi od njih mogli da se nabave hrana, pelene i ostalo što je bebi potrebno, dok se dečiji dodaci uglavnom neredovno dobijaju i sa velikim zakašnjenjem.

Da bi se pospešilo rađanje, vlast je pre više godina izradila nacrt novog Građanskog zakonika kojim je predvidela da majke koje imaju troje ili više dece dobijaju platu od države sve dok dete ne napuni 18 godina i to nezavisno od toga da li su zaposlene i koliki su im prihodi. Taj nacrt do sada, međutim, još uvek nije ušao u skupštinsku proceduru, niti se zna kada će se to desiti, niti da li će se ikad desiti.

Poslednje odlaganje njegovog prosleđivanja skupštinskim odborima dogodilo se marta prošle godine. Tada je dato obrazloženje kako se ulazi u predizbornu kampanju i da se, navodno, ne želi da se ista vodi korišćenjem nesreće samohranih majki sa puno dece. U međuvremenu su ti izbori prošli, ali se naprednjačka vlast nije setila da Građanski zakonik čeka na promene.

Prva inicijativa za "majčinsku platu" zvanično je pokrenuta 2008. godine, ali za deset godina se nije odmaklo dalje od obećanja i javnih rasprava koje su bile pune kritika, a oskudne u pohvalama. Naime, udruženje "Dete četiri plus" početkom 2016. godine, podnelo je žalbu zaštitniku građana zbog diskriminatorskog teksta predloga zakona: u njemu se beneficiralo samo treće dete, dok su ona kasnija (četvrto, peto i dalje) na neki način prikazana kao nepoželjna! Zastareli zakon iz doba SFRJ, koji se još uvek primenjuje, još je gori: on predviđa uvećavanje dečijeg dodatka samo do četvrtog deteta, a posle toga ostaje nepromenjen.

Čak i kada bi zakon bio donet u predloženom obliku, ostao bi mrtvo slovo na papiru, jer je država unapred priznala kako za njegovo sprovođenje nema i neće biti para u budžetu. Naime, u obrazloženju predloga stoji kako će deo sredstava biti obezbeđen iz državnih sredstava, a drugi deo od donacija.

Ovakvo zakonsko rešenje o plaćanju plate majci sa troje ili više dece u okruženju ima samo Crna Gora, dok je Hrvatska nedavno od njega odustala shvatajući da budžet nema dovoljno sredstava.

A 1. Ubrzano umiranje bez lekara

Odlazak mladih i stručnih iz Srbije dosegao je biblijske razmere egzodusa. Svako ko može odlazi iz Srbije i u nju se, u najboljem slučaju, vraća tek kada u inostranstvu stekne penziju. Mnogi ni tada.

Ono što posebno zabrinjava je odlazak medicinskog osoblja, ljudi koji bi ovo stanovništvo trebalo da leče u budućnosti.

Ova činjenica treba svakoga u Srbiji da uplaši. Naime, odlaskom lekara, specijalista svih oblasti, medicinskih sestara i medicinskih tehničara, dodatno se drastično pogoršala zdravstvena nega u Srbiji, što za posledicu ima povećanje smrtnosti, ali i smanjenje nataliteta.

Ukrštanjem brojeva koje vode sindikati i komore lekara i medicinskih sestara, dolazi se do zaključka da skoro 2.000 medicinskih radnika svake godine ode iz Srbije, pre svega u Nemačku. Dosta zdravstvenih radnika odlazi i na Bliski istok, u Katar ili Saudijsku Arabiju. I sami sindikati i komore govore o egzodusu najstručnijih kadrova, posebno u Nemačku.

U Srbiji medicinske sestre i tehničari imaju prosečnu platu 35.000 dinara, a dežurstva i prekovremeni rad im se ne plaćaju. Jedna medicinska sestra može u Srbiji u jednom trenutku da ima i do 40 pacijenata, što je situacija bliska onoj u lazaretu na prvoj liniji fronta.

Zbog toga uopšte ne treba nikoga da čudi da se rado odlazi i u zemlje koje nisu poznate po poštovanju ljudskih i prava žena, kao što je na primer Saudijska Arabija. Nemačkoj je u ovom trenutku potrebno oko 10.000 kvalifikovanih medicinskih sestara, a onima koji odu omogućuje se da povedu i kompletne porodice sa sobom. Tamošnje zdravstvene ustanove novopristiglim zdravstvenim radnicima rado obezbeđuju besplatne ili veoma povoljne stanove.

Samo Regionalna lekarska komora Vojvodine tokom 2016. godine izdala je 152 sertifikata na osnovu kojih lekari mogu da traže posao van Srbije. Ovakve migracije zdravstvenih radnika imaju za posledicu drastičan pad kvaliteta medicinskih usluga u Srbiji, a velika je i tražnja za profesorima i nastavnicima nemačkog jezika, kojih trenutno nema dovoljno da zadovolje potrebe medicinskih radnika za učenje tog jezika.

A 2. I region se prazni

Zemlje Zapada dosta su bogatije od nekadašnjih zemalja realnog socijalizma, zbog čega uspevaju da malo ublaže demografski pad. Nekadašnja Jugoslavija se nije nalazila među njima, tako da je za poslednje dve decenije izgubila skoro dva miliona stanovnika, odnosno sve republike nekadašnje zajedničke države su zajedno gubile u proseku po oko 100.000 stanovnika godišnje.

Prema popisu iz 1991. godine, Srbija je ukupno imala 9.791.475 stanovnika (Kosovo 1.954.747), Slovenija 1.962.606, Hrvatska 4.760.344, BiH 4.364.574, Crna Gora 615.267, Makedonija 2.033.964, a Jugoslavija je te godine imala ukupno 23.528.230 stanovnika. Dvadeset godina kasnije, na popisima urađenim 2011. ili posle, sve novonastale države i Kosovo zajedno su imali 21.757.000 žitelja: Srbija (bez Kosova) 7.182.862 stanovnika, Kosovo 1.739.825, Slovenija 2.050.189, Hrvatska 4.284.889, Bosna i Hercegovina 3.791.622, Crna Gora 625.266 i Makedonija 2.082.370.

A 3. Decu niko ne planira

Već u ovom trenutku, po zvaničnoj statistici, u dijaspori živi skoro isto onoliko Srba koliko ih živi u samoj Srbiji.

Skoro polovina bračnih parova ne planira dete u bliskoj budućnosti, dok više od trećine ne planira uopšte da ima potomstvo. Jedno dete ima 51 odsto svih parova sa decom, dvoje dece ima 40 odsto takvih parova, na troje se odlučilo njih 6,7 odsto, četvoro dece je dobilo 1,1 odsto parova, a više njih samo 0,4 odsto.

U 31 odsto svih opština Srbije između dva popisa nije rođeno ni jedno jedino dete. Oko pola miliona parova ima problema sa neplodnošću, odnosno svaki peti par je neplodan, što je daleko više od situacije u razvijenim zemljama, gde se sa sterilitetom bori svaki sedmi par.

Izmenama Zakona o penzijskom osiguranju iz 2014. godine majkama se u staž uračunava svako dete do trećeg: za prvo dete dobija šest meseci staža, za drugo godinu dana, a za treće dve godine. Za četvrto i svako dalje dete ne dobija ništa.

U Nemačkoj svaka majka dobija po dve godine staža za svako dete, u Austriji svaka žena posle porođaja može da ostane na porodiljskom odsustvu do tri godine, s tim što prve godine od države dobija sto odsto plate, druge 80 odsto, a treće 60 odsto. U Srbiji, zajedno sa porodiljskim bolovanjem pre porođaja, to odsustvo traje najviše godinu dana.

A 4. Za pola veka, nestalo trećina stanovnika

Malo mesto Babušnica u jugoistočnoj Srbiji za poslednjih pola veka je izgubila dve trećine stanovnika, a kap koja je prelila čašu bila je godina u kojoj je umrlo 600 stanovnika, dok je novorođenih beba bilo samo 68. Zbog toga je 2015. opštinska vlast promenila strategiju i počela da finansijski pomaže bračne parove, posebno one sa više dece.

Selo Smoljinac u Braničevskom okrugu je izgubila 99 odsto stanovnika i sa 20.000 žitelja spala na njih samo 1.000, ali vlast ne preduzima nikakve korake da se to promeni. Veliki broj Smoljinčana je otišao u inostranstvo na rad i opštinske vlasti budžet projektuju zahvaljujući njihovim donacijama rođacima koji su ostali na selu, pa tako vlast nema ni interes da nešto menja.