Pogled iz Moskve

Razgovor sa predsednikom Instituta za nacionalnu strategiju Mihailom Remizovim

„Rusija mora da ima jako rusko jezgro."

Razgovarao: Sergej Rikov

SR: Mihailo Vitaljeviču, migracioni procesi koji su se oteli kontroli postali su ozbiljan problem za Evropu. Evropljani koji su ranije živeli mirno, „po rasporedu", uređenim i dobro održavanim životom, zbog kojeg su im mnogi zavideli, sada žive u panici. Migranti (i to u kolikom broju!) obrnuli su evropski život naglavačke. Uzdrmani su naizgled nerazrušivi temelji tradicije, vrednosne orijentacije. Da li i Rusiji preti ozbiljno narušavanje načina života zbog nepromišljene migracione politike? A zatim, koliko se sećam, mi smo se uvek ponosili time što smo Rusi. Sada, pre nego što progovorite na tu temu, prvo se zamislite o nekakvoj političkoj korektnosti...

Mihail Remizov: U pravu ste. Pojavio se pogrešno shvaćen standard ruske političke korektnosti, u skladu sa kojim se mnogim ljudima čini da njihova samoidentifikacija kao Rusa u određenom smislu vređa predstavnike drugih naroda naše višenacionalne zemlje.

Ipak, problem je u tome što samocenzura ulazi ne samo u sferu državnih poslova, već utiče i na samoidentifikaciju. Pravo na identitet je jednako ljudskom pravu na život. Upravo to pravo je ugroženo kada se reprodukcija identiteta blokira ili otežava. Identitet velikog naroda reprodukuje se u javnom prostoru: u masovnoj kulturi, civilnom društvu, školi, sistemu obrazovanja. Ruski identitet se iz tih sfera istiskuje pod izgovorom da je naša zemlja višenacionalna. Ali, taj argument je apsolutno neumesan. Veza sa drugima ne treba da nam smeta da budemo svoji.

Nažalost, današnje stanje ruskog identiteta izgleda prilično bolešljivo. Razlozi mogu da budu razni, od nametnutog kompleksa krivice do osećanja slabosti društva. U našem slučaju verovatniji je ovaj poslednji razlog. Simptomatično je da ljudi sa aktivnom potrebom za identitetom beže u supkulturu ili druge tradicije.

Postoje egzotični slučajevi tipa „ruski muslimani" ili „rodnoverje". Ali, najupadljiviji simptom našeg bolnog stanja je fenomen „ruskog ukrajinstva". Imam u vidu simpatije prema Ukrajini među inteligencijom i kreativnom klasom. Postoje i druge verzije odricanja od ruskog identiteta. Naprimer, regionalne. To je ono kad ljudi govore: mi nismo Rusi, mi smo Kozaci. Šta to znači: iseći istoriju Kozaka iz istorije ruskog naroda? To znači lišiti istoriju ruskog naroda velikog dela njene energije i sadržaja. A to je, generalno, glavna verzija kozačkih ideologa.

U okvirima ruske nacionalne politike koja potiče od sovjetske nacionalne politike, status posebnog naroda a ne većine daje, uzgred, velike mogućnosti etničkim aktivistima za odbranu sopstvenih interesa pred federalnim (saveznim) centrom. Ako smo mi poseban narod, onda federalni centar na drugačiji način treba da razgovara sa nama. Federalni centar treba da nam da više novca, poštovanja, prestiža itd... Osim kozačke ideologije, postoje npr. i aktivisti pomoriske ideje koji pozicioniraju pomoriski identitet kao različit od ruskog (Pomori danas uglavnom naseljavaju delove belomorske obale Koljskog poluostrva, i donje tokove Onjege, Mezenja i Severne Dvine).

SR: To jest, derusifikacija, etničko izdvajanje je sve profitabilnije?

MR: Na tim temeljima rađaju se podsticaji za etničko izdvajanje koji stvaraju pretnju za celovitost (integritet) zemlje. Pod uticajem ovih faktora od ruskog naroda se otcepio ukrajinski i beloruski deo. Tako veliki presedan derusifikacije desetina miliona ljudi predstavlja upozorenje. Ako je moguće zapadne Ruse odvojiti od Rusa, zašto to ne bi mogli da urade severni Rusi, južni Rusi, istočni Rusi? To može da se desi ako mi principijelno ne promenimo model nacionalne politike zemlje, ako ne ojačamo jezgro ruskog identiteta (samosvesti).

U Rusiji mora da postoji jako rusko jezgro i samo u tom slučaju će se stvarati neophodna kulturno-civilizacijska gravitacija za očuvanje jedinstva zemlje.

Mi moramo da pronađemo takvu formulu integracije koja neće tražiti od Rusa da prestanu da budu svoji i da se rastvore u nekakvoj nadnacionalnoj stvarnosti.

SR: Ali, kako pronaći takvu formulu integracije?

MR: U ovoj etapi, metodama humanitarne kulturne politike. Treba težiti stvaranju privlačnijeg ruskog identiteta. Ako ništa drugo, treba „producirati" ruski identitet. To je stvar nacionalne inteligencije i građanskog društva u situaciji u kojoj država ne preuzima na sebe tu funkciju. Aktivnu ulogu treba na sebe da preuzmu građansko društvo i nacionalna inteligencija. Ako se to uspešno uradi, sasvim je verovatno da će se i odnos države prema državotvornom narodu promeniti.

Mora se početi sa realizacijom prava na identitet. Ako je Rusija višenacionalna država, hajde da priznamo da je jedna od tih nacija - ruska. I Rusi imaju pravo na samoidentifikaciju. Na to da mogu da misle, govore, bave se sopstvenim interesima kao pripadnici istorijskog društva. To će već biti veliki korak napred, koji ne osporava zvanični kanon višenacionalnosti u Rusiji, nego ga koristi.

Da bi se realizovalo pravo na identitet, potrebno je otvoriti taj identitet u onim javnim sferama o kojima smo već govorili, uključujući masovnu kulturu, školu, vojsku, organizacije civilnog društva... Odnosno ono čega danas - nema.

SR: A da li migranti mrve jezgro ruskosti?

MR: Ako je reč o procesu samoidentifikacije, najverovatnije će ga oni katalizirati, aktivirati samoidentifikaciju. Ali, sigurno je da je migracija kao zamena (supstituciona migracija), migracija na fonu depopulacije, inostrana kulturna etnička migracija - jedan od dugoročnih izazaova za način života bilo kojeg društva. Društvo taj izazov oseća na ovaj ili onaj način.

Rezultati ankete VCIOM-a (Centar za istraživanje javnog mnjenja) u jeku događaja u Ukrajini, 2014. godine, pokazali su da ljudi kao prvu pretnju označavaju „naseljavanje Rusije ljudima drugih nacionalnosti". Takva pretnja se oseća u društvu. Ona je povezana sa transformacijama, promenama kulturne, socijalno-životne sredine. Ova sredina postaje za ljude manje komfornom. I ta osećanja nisu u vezi sa visokim predstavama o identitetu, već sa banalnim pojavama svakodnevnog života.

SR: Da, poznato: „Došli su ovde..."

MR: U stvari, to „došli su ovde..." može se razložiti na niz nespornih argumenata povezanih sa realnim izazovima načinu života. Npr. u školi, kada na času učenici koji loše govore ruski snižavaju opšti obrazovni nivo. Ili, opterećena medicinska infrastruktura (bolnice, poliklinike, hitna pomoć...) koja je stvarana bez uzimanja u obzir migracionih procesa. To se već odražava i na nivo medicinskog osoblja koje počinje da se regrutuje od ljudi čiji kvalitet obrazovanja i diploma nije do kraja jasan. Stanje tržišta rada... Razgovori o tome da lokalno stanovništvo nije spremno da radi poslove domara, prodavca ili taksiste - u velikoj meri iskrivljuje sliku. Posebno na fonu masovnog siromaštva u regionima i penzione reforme. Kriviti stanovnike zbog toga što na to negativno reaguju je prilično neobično. Jedan od paradoksa migracione politike kod nas je i taj što se na prvom mestu među pretnjama i problemima nalazi negativno prihvatanje ovih procesa od strane javnosti. Odnosno, nisu najnegativniji strukrutni efekti, već njihovo negativno prihvatanje od strane javnosti.

SR: Pobrkani su uzroci i posledice...

MR: Veliki napori se troše na to da se ukloni negativna percepcija javnosti, umesto da se radi na menjaju strukture migracionih procesa, na tome da se njima bolje upravlja i da se naprave profitabilnijim za nas.

SR:Mihailo Vitaljeviču, predsednik države utvrdio je Koncepciju državne migracione politike za period 2019-2015. godina. Zadatak tog dokumenta je da se stvore pogodniji uslovi za preseljenje u Rusiju sunarodnika iz inostranstva, da se smanje, pa i potpuno ukinu birokratske barijere. Po vašem mišljenju, koji su plusevi i minusi ove Koncepcije?

MR: Ako govorimo o generalnoj ideologiji ove Koncepcije, ima stvari koje je izdvajaju od prethodne u pozitivnom smislu. Ipak, to je blago odbacivanje modela supstitucione imigracije U prethodnoj Koncepciji je direktno istaknuto da kod nas postoji depopulacija, da ne možemo ništa da uradimo po tom pitanju, da moramo da kompenzujemo depopulaciju prilivom ljudi sa strane. U novoj Koncepciji se govori o tome da je osnova demografske strategije Rusije - prirodni priraštaj, a da je migracija samo pomoćni element za rešenje niza ekonomskih i demografskih problema. To je razuman pristup. Postoji pravilna izjava da migraciona politika treba da se zasniva na prioritetnim interesima sadašnjih građana naše zemlje. Postoje pozitivne stvari u vezi sa razvojem organizovanog zapošljavanja radne snage. Bezuslovni plus je težnja da se olakšaju pravila igre za sunarodnike.

SR: To joj posebno - a šta ostaje?

MR: Po mom mišljenju, Koncepcija deklariše politiku otvorenih vrata u migracionoj sferi i ta otkrivenost je nedovoljno selektivna. Postoje dva segmenta: privremena migracija radnika i naturalizacija, dobijanje državljanstva. Ni u jednom, ni u drugom slučaju u Koncepciji se ne govori o bilo kakvim kriterijumima na osnovu kojih država-domaćin treba da vrši selekciju migracionog priliva.

Citiraću jednu od odredbi iz nove Koncepcije. „Migraciona politika treba da bude usmerena na stvaranje povoljnog režima za dobrovoljno preseljenje u Rusiju lica, između ostalog i onih koji su je napustili, a koji su sposobni da se bez problema uključe u sistem pozitivnih društvenih odnosa i postanu punopravni članovi ruskog društva."

Rečenica koja ništa ne govori. Ona ne razdvaja poželjne kategorije novih građana od nepoželjnih. Migraciona politika treba da bude zasnovana na jasnoj podeli kontingenta po stepenu poželjnosti za zemlju-domaćina. Posebno ako govorimo o naturalizaciji, odnosno o braku bez prava na razvod.

Isti je i nedostatak kriterijuma za izbor u sferi privremene radne migracije. To jest, koncepcija suštinski nije selektivna na nivou svojih metodoloških osnova. Velika je verovatnoća da će ona biti takva i u praksi.

Postoji široki sistem lobiranja za otvorenost migracija na međunarodnom nivou, i u Rusiji on takođe deluje. Osim toga, ulogu ima i politički faktor koji se tiče odnosa sa državama Srednje Azije, koje predstavljaju glavne izvore migracionog priliva.

SR: Izgleda da tu činimo ustupke...

MR: Migracionom otvorenošću plaćamo očuvanje režima savezništva u vojnoj oblasti, na primer. Iako, kako mi se čini, zainteresovanost država Srednje Azije za savezništvo sa Rusijom u vojnoj oblasti nije manje od zainteresovanosti Rusije za njih. Oni žive u situaciji ozbiljnih rizika od Avganistana i Pakistana. Od međunarodnog terorizma. Da ne kažem da nam oni, pristajući na vojnu saradnju, čine uslugu. To je obostrani interes.

Ako pogledamo na drugog našeg suseda, Kazahstan, on sprovodi mnogo selektivniju migracionu politiku. Bez obzira na to što imaju bezvizni režima sa susedima, njihovi zahtevi za radnu migraciju iz Tadžikistana i Uzbekistana su mnogo stroži.

SR: Šta mislite, kakava bi migraciona politika bila najprihvatljivija za nas?

MR: Migraciona politika svake zemlje vođena je specifičnom istorijskom, ekonomskom, političkom situacijom države. Ovde je sve individualno.

Za razliku od nekih drugih velikih zemalja, mi apsolutno nemamamo manjak radnika. Sadašnji broj radno sposobnog stanovništva smanjuje se zbog loših demografskih procesa, ali broj radne snage je dovoljan i čak, otvoreno govoreći, ima je previše s obzirom na strukturu ruske ekonomije.

SR: U tom slučaju, da li bi bilo korisno da uvedemo vizni režim?

MR: Vizni režim nije panacea (lek za sve). To je samo jedan od instrumenata kontrole migracija. Neki kažu da on ne deluje. Ja ne mislim tako. Recimo, vizni režim sa Gruzijom nakon rata 2008. godine bio je u potpunosti efikasan. U slučaju Srednje Azije potrebna je elementarna kontrola nad migracijom radne snage. Za to je potreban kompleks mera. Na primer, u mnogim zemljama za ulazak radi zapošljavanja potreban je poziv poslodavca. To znači da poslodavac ima određenu odgovornost za one koje poziva. Zatim, ako želimo da bar neka pravila deluju, potrebne su efikasne preventivne mere. Danas mehanizmi deportacije i administrativnog proterivanja mogu da deluju samo ako se sprovode ciljano i precizno. Za to nema sredstava, nema infrastrukture za privremeno zadržavanje. Uzgred, jedno od preimućstava viznog mehanizma moglo bi da bude u mogućnosti traženja da se obezbedi depozit za slučaj proterivanja. Sve u svemu, ako država postavi sebi zadatak kontrole nad migracionim procesima, ona je u potpunosti sposobna da se sa tim izbori. Posebno ako se uzmu u obzir savremene tehnologije prikupljanja i obrade informacija. Da ima želje...

Naravno, ovde nije reč o migracionoj „gvozdenoj zavesi" za Srednju Aziju. Ograničenja stihijske migracije mogu da se uvode paralelno sa sistemom organizovanog regrutovanja, regrutovanja kvalifikovane radne snage za određene oblasti i projekte.

SR: Evropu potresaju teroristički napadi. I nama je to poznato. Da li se menja profil terorizma?

MR: Broj velikih terorističkih akata je značajno smanjen. Može se govoriti o uspehu specijalnih službi u borbi sa organizovanim i profesionalnim podzemljem u poslednjih deset godina. Ali, u pozadini ovog uspeha rađa se druga pretnja, tzv. „autonomnog džihada", terorizma iz „domaće radinosti", terorizma po formuli „uradi sam". To je koncept koji razrađuju i promovišu ideolozi terorizma protiv kojeg je specijalnim službama teško da se bore. Instrumenti specijalnih službi su usmereni ka borbi sa profesionalnim podzemljem. A sprečavanje terorističkih napada „pojedinaca" je veoma složeno. Danas je u internet prostranstvu dostupno sve što je potrebno za takvu autonomnu borbenu jedinicu, od motivacionih materijala za vrbovanje, do konkretnih metoda za pripremu diverzije. Ne morate biti profesionalni ilegalac da biste improvizovanim sredstvima naneli nepopravljivu štetu - usmerili kamion na veliki broj ljudi, proizveli eksploziju gasa, hipotetički govoreći, otrovali bunar...

SR: Recimo, da zarazite vodu bacilom tuberkuloze...

MR: Da. Bioterorizam... Strašno je zamisliti koliko mnogo zločina može da se izvrši u režimu „uradi sam" terorizma. On je veoma elastičan. Njega mogu da praktikuju pojedinci i veoma male grupe. To je najvažnija transformacija profila terorizma. Mi već vidimo da je ta taktika počela da se primenjuje i u Evropi i u Rusiji. Uzgred, jedna od reakcija države na ovu taktiku je neutralisanj ove teme na informatičkom polju, prekvalifikacija člana „terorizam" u društveno opasno delovanje. Čak se džihadističkoj bandi GTA otvoreno sudi kao običnim kriminalcima.

Takva linija reagovanja prikladna je samo kod niskog intenziteta pretnje. Odnosno, kada takvih vanrednih situacija nema mnogo i ne odjekuju prekomerno. Logika je u sledećem: prekvalifikovati teroristički akt u prestup - to znači srušiti talas informacija koji pokušavaju da ostvare teroristi. Ali, ako ta aktivnost počne da raste, onda je situacija drugačija. Tada će pokušaji ućutkivanja ličiti na noja koji zabija glavu u pesak. Biće potrebna strategija za društvenu mobilizaciju. To je model po kome živi Izrael. Nama je važno da ne propustimo taj trenutak, ako dođe do eskalacije takvih pretnji.

Ali vratimo se na vaše pitanje. Zaista postoji transformacija profila terorizma, etničkog i religioznog, od profesionalnog podzemlja ka autonomnom džihadu. Ako je ranije ton davalo severokavkasko podzemlje, sada je sve više incidenata u vezi sa migrantima iz Srednje Azije. Koji, u značajnoj meri, imaju ruske pasoše u džepu. Dostupnost pasoša olakšava takvu aktivnost.

Zajedno, ove dve transformacije nam omogućavaju da razmotrimo samo postojanje velike, loše kontrolisane u pojedinim regionima Rusije, zajednice migranata iz Srednje Aziije. Aktiv islamista se odavno preselio u Rusiju. U Uzbekistanu, Tadžikistanu, Kazahstanu deluju stroži antiislamistički režimi nego u Ruskoj Federaciji. Po pravilu, vrbovanje, njihova radikalizacija se dešava ovde, pred našim očima. I sama situacija, socijalna i moralna, u kojoj se nalaze migranti, tome doprinosi. Odnosno, njihove zajednice postaju, u većoj ili manjoj meri, zone rizika. Ograničenja migracija i bolja kontrola, bolja opservacija, bolja organizovanost i odgovornost migracionih tokova u tom slučaju predstavljaju važan faktor bezbednosti.

SR: A šta će biti sa onima koji dolaze iz Ukrajine, nije li vreme da im se da status političkih izbeglica?

MR: Imali smo paradoksalnu situaciju u kojoj Rusija nije mogla dati status političkih izbeglica migrantima iz država sa kojima ima bezvizni režim, koje su demokratske. Shodno tome, Rusija po formalnim kriterijumima nije mogla dati takav status migrantima iz Ukrajine. To je potpuno apsurdno, jer se radi o ljudima koji su veoma oštro politički progonjeni zbog svoje političke pozicije. Nedavno su ta ograničenja promenjena. Rusija još ne primenjuje taj mehanizam aktivno, iako je predložen. Mislim da bi bilo važno promovisati formiranje zajednice političkih emigranata iz Ukrajine kao političke snage, i zajednice koja ima definisan pravni status. To bi bio još jedan faktor kojim bi se režim u Ukrajini kvalifikovao kao bezuslovno diskriminatorski.

SR: Doneta je odluka da se ruski pasoši daju stanovnicima DNR i LNR...

MR: Mi za sada ne znamo da li će doći do masovnog izdavanja pasoša stanovnicima Donbasa. Iako, u smislu političke deklaracije, to je takođe važno. Taj politički korak formalno nije u protivrečnosti sa Minskim sporazumima, ali u suštini označava priznanje njihove neodrživosti. To je signal Zapadu o tome da, ako Zapad želi reintegraciju Donbasa u sastav Ukrajine, mora da preduzima korake u pravcu kompromisa. Inače će se sve završiti po abhasko-osetinskom scenariju. Upravo tako ovaj signal može da se shvati u postojećim uslovima.

Ukrajina se utvrdila kao žestoko antiruska država na dovoljno dug period. Ali, sada mi možemo da kažemo sebi samo jedno: ako je Ukrajina na duži period, onda je Rusija - zauvek.

2

Da li će Peking praviti ustupke EU?

KINA I EU

Navikli smo da mislimo da nas sve što je ispod našeg Sibira na mapi, od Mongolije od Vijetnama, ceni i razume i spremno je da sarađuje sa nama u svakom trenutku. Jasno je da se to lako može pretvoriti u zabludu, ako naši južnoazijski susedi u nekom trenutku odluče da im prijateljstvo sa Rusijom ne odgovara...

Piše: Elena Pustovojtova

Taj trenutak se sada marljivo priprema u Briselu, kojem Peking uporno pruža ruku, uz trgovinsku ravnopravnost u pozadini nesuglasica Evrope i SAD. Kolateralna šteta u ovoj novoj igri EU biće naši južni susedi.

Kina danas predlaže Evropi i svetu, tzv. „win-win" koji predstavlja stvaranje ekonomskih veza u kojima će postojati obostrana i ravnopravna ekonomska korist, a koji nije ništa više od puke retorike u političkom dijalogu.

U praksi „win-win" će za Evropu postati kineska „mešalica za beton" koja će juanom „zacementirati" sve što u nju pada. Ali, Evropa još dugo neće hteti da menja američki dolar za ženminbi (ili renminbi, zvanična valuta u Kini; osnovna jedinica ženminbija je juan). Na to ukazuje i reakcija Londona, u kome je na majskom susretu sa novinarima kineski ambasador Lu Sjaomin postavio bitno pitanje: „Da li će London izabrati saradnju na principima uzajamne koristi u okviru inicijative Jedan pojas, jedan put", piše Čajna dejli.

Odgovor će, gotovo sigurno, biti „ne", bez obzira na to što su u aprilu, na forumu ove inicijative u Pekingu, trećinu učesnika činili evropski političari, a tu su bili čak i direktorka MMF-a i Generalni sekretar UN.

Samo Italija, sa svojim ogromnim državnim dugom od 2,3 triliona evra, a to je više od 130% BDP-a (lošija situacija je još samo u Grčkoj gde dug iznosi 180% BDP-a), može da dozvoli sebi da, kako kaže - privatno prihvati ideju Jedan pojas, jedan put.

U Briselu otvoreno strahuju od napredovanja Kine u Evropu i maksimalno se trude da ograniče kineske investicije i zaštite svoje tržište od kineske robe.

Princip rođen sa druge strane Atlantika „America first" (Amerika na prvom mestu), bez obzira na to što se loše odrazio na trgovinu sa SAD, za evropske političare predstavlja jasan primer kako treba da se ponaša EU prema partneru kojeg smatra „mlađim". Poslednjih godina Brisel uporno utuvljuje u glave Evropljana da Pekingu ne treba dati odrešene ruke. To nije bez uspeha: u Nemačkoj i Francuskoj npr. kineske inicijative u Evropi ne podržava više 58% građana kao što je bilo pre deset godina, već oko 40%, iako je Peking već uložio u ekonomiju ove dve zemlje više od 67 milijardi dolara investicija.

Kao odgovor na „win-win", Brisel je počeo kampanju za vrbovanje aktivnih centralnoazijskih saveznika Pekinga u projektu Jedan pojas, jedan put, pozivajući države ovog regiona da podignu svoje odnose na „viši nivo", podrazumeva se prema evropskim standardima i interesima.

Ovaj projekat je već odobrila Evropska komisija, a nakon što ga odobri Evropski savet, biće „stavljen na sto" na susretu ministara spoljnih poslova zemalja EU i Centralne Azije, 7. jula u Biškeku.

Šta će i koga će Brisel da pripitomi? On predlaže „jače, savremenije i neekskluzivno partnerstvo" Kazahstanu, Krigiziji, Tadžikistanu, Turkmeniji i Uzbekistanu, ne zabranjujući im pritom saradnju sa Rusijom i Kinom ili učestvovanje u drugim integracionim inicijativama poput Evroazijskog ekonomskog saveza (EAES), piše Dojče Vele.

Ali, „novi nivo" međusobnih odnosa Brisela sa ovim regionom se iznenađujuće malo razlikuje od starog: ista rodna ravnopravnost, navodno za „suprotstavljanje radikalizaciji", jačanje bezbednosti putem „formiranja savremene pogranične kontrole u Centralnoj Aziji i Avganistanu", razmena informacija o sajberbezbednosti i hibridnim pretnjama. Naravno: „EU je veoma zainteresovana za to da se Centralna Azija razvija kao region zasnovan na pravilima saradnje i bliskijih veza, a ne kao region konkurencije i suparništva", citira projekat Dojče Vele.

Za mogućnost „prijateljstva na nov način", EU tradicionalno traži reforme kojima se jačaju „demokratija" i „vladavina prava", borba protiv korupcije i aktiviranje „političkog dijaloga" putem privlačenja civilnog društva i lokalnih parlamenata.

U Briselu su ubeđeni da su Centralnoj Aziji potrebni novi modeli ekonomskog razvoja i diverzifikacija ekonomija - razvoj privatnog sektora, poboljšanje investicione klime, slobodno tržište. Za poslušnost - poklon, EU obećava da će podržati ulazak svih zemalja Centralne Azije u Svetku trgovinsku organizaciju (STO).

Na ovu udicu su se, svojevremeno, jedna za drugom ulovile zemlje Istočne Evrope. Da li će se na ovo upecati i centralnoazijska petorka - za nas je bolno pitanje. Istina, za razliku od Brisela, Peking ne traži od svojih partnera u projektu Jedan pojas, jedan put ni reforme, ni demokratiju, samo obostrano korisnu trgovinu. I na svoju udicu kao mamac stavlja milijarde dolara investicija. Zato i pobeđuje.

Nemački ministar ekonomije i energetike Peter Altmajer je s razlogom na aprilskom forumu Jedan pojas, jedan put u Pekingu govorio o kolektivnom učestovanju EU u tom megaprojektu. Istina, priča se da se kancelarka Merkel sprema da zameni ovog ministra.

Valjalo bi obratiti pažnju i na novi talas kritika koji se podiže prema Kini, piše Rojters. Trgovinsko-industrijska komora EU u Kini, žali se agencija, otkrila je da je 20% evropskih firmi koje rade u Kini bilo prinuđeno da preda Kinezima svoje tehnologije, u odnosu na 10% pre dve godine. Ali, pre dve godine niko nije uvodio carine od 25% na uvoz kineske robe i nije zabranjivao snabdevanje komponentama najvećem kineskom proizvođaču elektronike Huaveju.

Objektivnosti radi, ističe Blumberg, u započetom „hladnom ratu" tehnologija pobediće onaj ko bude imao strpljenja da izdrži dugoročne bolne gubitke.

Kinezi umeju da budu strpljivi i imaju novca za to. Ali, ono što je važnije je to da oni brzo uče da odgovore na pretnje. Kineska državna novinska agencija Sinhua nedavno je objavila da se u Kini pojavila negativna lista pristupa kineskom tržištu koja će se obnavljati svake godine.

Ova lista određuje sektore, oblasti i vrste poslovanja koji su zatvoreni za investitore, dok su oni van liste otvoreni za investiranje za sve učesnike na tržištu. Jednostavnije govoreći, kompanije koje su dospele na listu bez pogovora moraju da napuste najperspektivnije svetsko tržište. A šta će biti ako Kinezi prestanu da šalju komponente Eplu (Apple)? Ili stave na „negativnu listu" američke firme Qualcomm, Microsoft, JP Morgan Chase ili britansku GlaxoSmithKline? Tada formula „win-win" više neče izgledati opasno za Evropu.

Zbog svega ovoga, EU se danas nalazi pred izborom: jačati zid protekcionizma na američki način i ograđivati se od kineske tehnologije i kapitala ili progutati ponos i udvostručiti saradnju sa Pekingom tamo gde postoji međusobni interes. To će biti korisno i za Rusiju, jer će se brojni interesi Moskve i Pekinga glatko odvijati u Srednjoj Aziji.

Paradoks ove situacije je u tome što će budućnost Evrope manje zavisiti od Brisela, a više od toga na kakav kompromis će pristati Peking.