Stav

JUGOSLAVIJA

Branko Dragaš

Vidim da se u poslednjih nekoliko meseci intezivno širi žal za Jugoslavijom. Ko to nariče nad sudbinom preminule i pokopane Jugoslavije? Autošovinisti i malograđaniri svih opredeljenja i partijskih boja. Žale za jednim propalim državnim projektom, koji se raspao u krvavom građanskom ratu, kukaju palanački pompaduri i šire laži o bezbrižnom i divnom životu u Jugoslaviji, tom utopističkom snu naše snobovske palanke.

Titoisti, komunisti, internacionalisti i globalisti ne mogu da objasne zašto se raspala takva divna državna tvorevina, ako je zaista blagostanje bilo u njoj, zašto je moralo da izgine nekoliko stotina hiljada ljudi i da se raseli nekoliko miliona ljudi? Zašto svi oni nisu branili Jugoslaviju?

Maniti autošovinsti okrivljuju Srbe da smo mi krivi za raspad Jugoslavije, uprkos istorijskoj činjenici da je titoista Milošević branio tu unesrećeneu Jugoslaviju do poslednjeg stradalog Srbina.

Kako sam rođen u socijalističkoj Jugoslaviji i polovinu života proveo u njoj, onda sam kompetentant da objasnim, naročito mladim čitaocima ovih redova, zbog njih i pišem današnji tekst, da je priča o Jugoslaviji podla laž i da je to nova velika prevara, koja ima za cilj da se, zavedenim i povodljivim Srbima, ponovo nametne neki novi koncept jugoslovenštine.

Kako dolazim iz stare srpske porodice, stare osam vekova, kako su mi kumovi, prijatelji i poslovni partneri pripadnici svih bivših jugoslovenskih naroda, bez obzira na naciju i veru, sa mnogima sam prijatelj više od četrdeset godina i naše prijateljstvo, poštovanje i uvažavanje traje i danas, nisu mogli da pokvare naše prijateljstvo nikakvi ratovi i pokliči šovinističkog ološa, odlazim kod njih i oni dolaze kod mene, kako sam sedmostruki udarnik i na radnim akcijama sam radio na trasama u drugim socijalističkim republikama, učestvujući u jedinstvenoj bratskoj brigadi, sastavljenoj iz pet gradova republika; onda mogu o Jugoslaviji da pišem neopterećeno, otvoreno i pošteno, razumno, ne obazirući se na ostrašćene titoiste ili na isključive, estradne patriJote.

Pođimo istorijskim redom, jer tako je najbolje da iznesem moje političke stavove, koji se, nažalost, četri decenije unazad nisu prihvatili, pošto su Srbi bili i ostali zavedeni i opijeni ljubavlju prema budalastim, ludim, slepim i lažnim političkim vođama.

Ideja o ujedinjavanju južnoslovenskih naroda, koji su svi potekli iz istog drevnog semena, koji baštine kulturu Lepenskog vira i Vinče, koji su ubijani, osvajani, porobljavani, silovani,pljačkani i eksploatisani od strane varvara sa Zapada, koji dvehiljade godina, predvođeni korporacijom Vatikan, negiraju pravo južnoslovenskih naroda da imaju svoj narodni jezik, svoje pismo, svoju kulturu, nacionalni identitet i svoj pogled na svet, mada je prva evropska civilizacija potekla sa naših ognjišta pokraj Dunava; južnoslovenska, dakle, ideja udruživanja u jednu zajedničku državu, koja će braniti sve južnoslovenske narode od napada varvara sa Zapada, bila je smislena, logična, poštena i prihvatljiva.

Potpuno je razumljivo bilo da su najveći umovi južnoslovenskih naroda sanjali, pisali, govorili, zalagali se, borili se i ginuli za takvu jednu veliku zajedničku ideju. Srbi, kao najveći narod, koji živi na čitavoj teritoriji bivše Jugoslavije, prirodno su bili zainteresovani da se stvori južnoslovenska zajednica, jer su tako i svi Srbi, bez obzira gde su živeli, mogli da budu u zajedničkoj južnoslovenskoj državi i da se oslobode vekovnog ropstva osvajača.

Znači, gledano sa nivoa političke ideje o udruživanju, sve je bilo prihvatljivo, ostalo je samo da se to sprovede u praksi. Ali, to je bio najteži istorijski zadatak. Trebalo je ujediniti one koji su nekada bili jedno, ali su se, zbog istorijskog porobljavanja od strane osvajača, nacionalno i verski podelili. Tri dominantne vere: pravoslavlje, katloličanstvo i islam su podelili jedan isti drevni narod.

Zavojevač je vekovima razvijao mržnju kod podeljenog naroda, jer je tako lakše mogao da upravlja sa njima. Nametnuti bratoubilački ratovi od strane zavojevača su stvorili zlu krv kod naših naroda. To je bila velika prepreka budućem ujedinjenju, jer su naši vekovni neprijatelji radili na tome da ostanemo posvađani, podeljeni i krvno zavađeni. Istorijska istina je da su drugi južnoslovenski narodi vekovima bili porobljeni od moćnijih imperija.

Jedino su se Srbi, uz velike žrtve i patnje naroda, izborili za svoju slobodu. Imali su svoju državu, narodnu dinastiju, istoriju, veru i nacionalnu svest o tome da moraju da pomognu svojoj okupiranoj braći.

Tako je Srbija postala Pijemont ujedinjavanja južnoslovenskih naroda. Ako gledamo iz današnje političke perspektive, onda niko od južnoslovenskih naroda, Slovenci, Hrvati, Bošnjaci, Albanci, Montenegrini i Makedonci, nisu imali snage da se sami oslobode ropstva.

Mada oni to danas, usled nacionalnog ludila i mržnje, ne žele da priznaju, istorijska istina je da su im slobodu doneli srpski ratnici. Zašto to nisu sami uradili? Zašto su čekali da ih Srbi oslobode? Prilika za ujedinjavanje, jer su se četiri velike imperije raspale, nastala je posle Velikog klanja 1918. godine kada je Srbija, nakon prinošenja velike žrtve -1.247.345 poginulih, preko 63% muške, punoletne populacije je stradalo, krenula da realizuje ideju udruživanja južnoslovenskih naroda.

Problem Srba je bio u tome što su romantičarski glupo, državnički naivno, ljudski povodljivo i politički neproračunato srljali u jedinstvenu državnu zajednicu, zaboravljajući da između naroda nema ljubavi, nego da vladaju samo nacionalni interesi. Da li su nezreli prestlolonaslednik i pohlepni Nikola Pašić bili ucenjeni ili su radili u dogovoru sa svojom masonskom ložom, to za ovu retrospektivu nije više važno.

Mnogo važnije je činjenica da je Srbija napravila tragičnu istorijsku grešku kada se ujedinila sa Slovenicma i Hrvatima u zajedničku državu. Bilo je pametnih Srba koji su to na vreme ukazivali i tačno su rekli šta će da se dogodi. Ali, povodljivi Srbi nisu verovali svojim pametnim sunarodnicima, nego su poverovali pokvarenom političkom ološu.

Šta je ko uneo u tu zajedničku državu? Srbi su uneli sve što su imali, izgubivši svoju drevnu državnost, druga strana nije unela ništa, jer državotvorno ništa nije ni imala. Nesreća da bude veća, Slovenci i Hrvati su ušli u zajedničku državu samo privremeno, da izbegnu okupaciju Italije, Austrije i Ugarske, svojih vekovnih gospodara, pa su im Srbi bili bolja varijanta, jer su znali da će lakše da ih prevare i mnogo jednostavnije će da dođu do svoje državnosti.

To oni nisu krili i od prvog dana su to javno govorili i politički se pragmatično ponašali. Naravno, to je bilo njihovo legitimno političko pravo. Ali, nije jasno zašto smo mi, koji smo im doneli slobodu, na to pristali. Tako su ratni pobednici postali u miru poražena strana.

Ko je za to kriv? Pa, kriva je srpska politička kvazielita, koja je radila protiv nacionalnih interesa srpskog naroda. Jugoslavija je, dakle, nastala na prevari i laži. Bilo je logično da se na samom početku Drugog velikog klanja ona odmah raspadne.

Ponovo su Srbi masovno stradali -1.607.000 da bi odbranili svoju slobodu, ali tada Srbi prave još veću glupost i ponovo obnavljaju Jugoslaviju i predaju svoju vekovnu državnost u ruke stranca, nepoznatog porekla, koji se hvalio kako je u Prvom velikom klanju kao kaplar pucao i ubijao Srbe. Kako je ovo moguće?

Da li su Srbi zaista politički idioti? Da li su Srbi talentovani za sve, osim za politiku? Da li su Srbi politički debili, jer obožavaju i grade kult ličnosti, klanjaju se strancu, tuđincu, ubici, prevarantu, zgubidanu, secikesi, belosvetskom šibicaru, pozeru i probisvetu, koji decenijama radi na uništavanju Srba.

U periodu od oktobra 1944. do maja 1947. godine godine ubijeno je, bez suđenja, u komunističkom teroru oko 100.000 najuglednijih Srba i tako su Srbe okupirali titoisti.Okupacija je trajala sve do njegove smrti, kada je, konačno, otpočeo raspad trule Jugoslavije.

Autošovinisti neće da kažu mladim ljudima u Srbiji, koje hoće da zavedu svojim gnusnim lažima o Jugoslaviji, da je ta ista, hvaljena i oplakivana, Jugoslavija imala politički koncentacioni logor na Golom otoku, kroz koga je prošlo 32.000 političkih zatvorenika, preko 600 je ubijeno...

Da je najveći srpski pisac Borislav Pekić osuđen, kao gimnazijalac i inicijator osnivanja Demokratske omladine, na petnaest godina zatvora, da je režiser Lazar Stojanović robijao zbog filma Plastični Isus, da je vladala najstrašnija cenzura u medijima, većina mojih studentskih tekstova je bila zabranjena i niko nije smeo da ih objavljuje, da su ljudi odlazili u zatvor zbog delikta mišljenja, da se milion ljudi iselilo zbog nezaposlenosti u periodu 1965-1971. godina, da su posleratni privredni razvoj i industrijalizacija bili uobičajeni za zemlje sa pretežnim seoskim stanovništvom, bez obzira na ideologiju, da se u periodu 1970-1980. godina, za kojim pate paraziti malograđaneri, Jugoslavija najviše zadužila.

Da je, dakle, živela na račun uzetih kredita iz inostranstva, da u periodu raspada 1980-1990. godine nije bilo osnovnih životnih namirnica: brašna,šećera, ulja, da je bila nestašnica deterdženta, struje i benzina i da su se kola vozilila par-nepar svakog drugog dana.

Nerad, laž, inflacija, dugovi, nepotizam, licemerje, nacionalna i verska netrpeljivost, falsifikovanje istorije i propast titoizma su bili obeležje ovog perioda. Zašto je sve to zaboravljeno? Zašto se to krije?

Kada sam služio vojsku u Zadru 1983. godine, otvoreno sam govorio i pisao, mada sam imao značku Primeran vojnik, da će se ta velika jugoslovenska narodna armija da raspadne, jer je počivala na laži, nestručnosti, političkom debilizmu i besmislenim PS pravilima. Jugoslavija se raspala u krvavom građanskom i verskom ratu 1991-1995. godina. Srbi su nastavili da uništavaju sami sebe i nastavili su da donose najgore moguće istorijske odluke.

Milošević nije razumeo istorijsko vreme i novo doba koje je nastajalo. Zarobljen je bio svojim titoizmom i jugoslovenstvom, bahat, krut, neobrazovan i primitivan, poveo je Srbe u sigurnu propast.

Nije razumeo da se padom Berlinskog zida 1989. godine završava jedno istorijsko doba i da nastaje potpuno drugo doba u kome američka Imperija nameće neoliberalizam čitavom svetu kao novu ideologiju, koja će, kako je potplaćena hulja Fukojama pisao i propovedao, da dovede do kraja istorije.

Milošević nije razumeo šta se dešava. Imao je jedinstvenu priliku da Srbe spasi propasti jugoslovenstva i da nas izvede na put spasenja, ali, nažalost, on je krenuo pogrešnim putem.

Tih godina sam otvoreno kritikovao Miloševića i zalagao sam se da mi, Srbi, prvi razvalimo lažnu Jugoslaviju, da srušimo birokratski socijalizam, koji je stvorio crvenu buržoazijiju, dok je radnička klasa bežala iz zemlje i bedno živela, da razvijemo novi oblik narodnog kapitalizma sa ljudskim likom, da uvedemo višepartijski sistem, da oslobodimo sve medije, da ponudimo konfederaciju drugim narodima, labavu zajednicu interesa u kojoj će svaka nacija plaćati svoje račune i da sarađujemo samo tamo gde svi imamo interese, da tražimo da se preispita ko je šta uneo u Jugoslaviju, da uvedemo princip reciprociteta, što znači, recimo, koliko Slovenci i Hrvati otvore firmi u Srbiji, da toliko Srbi otvore firmi u Sloveniji i Hrvatskoj.

Ako tog reciprociteta nema, nema ni saradnje. Meni nikada nije bilo jasno to večito samoponižavanje Srba pred Slovencima i Hrvatima. Stalno smo se nešto mi njima izvinjavali i pravdali. Stalno smo mi brinuli kako će oni da tumače naše odluke.

Zašto smo takvu štetnu po nas politiku vodili? Nacije i države počivaju samo na interesima. Prijateljstva i ljubavi mogu da budu samo pojedinačna. Otuda sadašnje baljezganje iskompleksiranih autošovinista o Jugoslaviji je samo pokušaj da se konačno uništi srpstvo, jer to je najveći problem naših vekovnih neprijatelja. Fašistoidni globalisti pišu da su države, nacije i vere prošlost, dok veličaju korporacije, koje prete da nas vakcinišu, lobotomiraju, porobe, istrebe ili strpaju u otvorene FEMA logore.

Pišu da nacionalne države treba da se unište, dok uvećavaju svoje privatne kapitale, imovinu i račune u bankama. Zašto to ne unište? Zašto ne podele oteti kapital narodu, jer kapital i novac su ostaci zatucane, primitivne, eksplatatorske i krvave prošlosti?

Nalazimo se na prekretnici ljudske civilizacije. Psihopate upravljaju svetom i hoće da unište čoveka. Ako se čovek ne pobuni, oni će ga zaista biološki uništiti. Glavna borba je tek pred nama. Borba između Dobra i Zla. Svako mora da se opredeli na čijoj je strani.

Nemoguće je biti neutralan. Južnoslovenski narodi moraju da se bore za svoj opstanak. Lakše će da opstanu ako se budu borili zajedno. Mogu da sarađuju samo ako se napravi dobra računica. Ako svi imamo interesa iz te naše, zajedničke saradnje. Srbi prvo moraju da se oslobode unutrašnje okupacije i šizofrenog Uzurpatora.

Nakon oslobođenja, možemo da ponudimo poslovnu, naučnu, kulturnu i druge oblike saradnje južnoslovenskim narodima. Nema bratstva i jedinstva. Nema lažne Jugoslavije. Ako imamo interse, možemo da sarađujemo. Ako nemamo intersa, nema ni saradnje. Svako neka spašava sebe. Nećemo više da stradamo zbog tuđih interesa.