Sloboda ili smrt

Bitku za demokratiju i slobodu moramo dobiti sami

Do poslednjeg metka

Poslednji je čas da Srbija izabere svoju sudbinu: ili će tiho i bez otpora pristati da je uništi Aleksandar Vučić ili će ustati i osloboditi se diktature. Pomahnitali tiranin ili normalan život, treća opcija ne postoji. Izbor je jednostavan. Srbija mora da ustane i obračuna se s naprednjačkim kartelom, da jednom-zauvek očisti mulj, koji se uzneo do vrha društva. Vreme je za borbu, za odbranu prava na budućnost.

Predrag Popović

Dok jednom ne smrkne, nikome u Srbiji neće svanuti. U toj istini opisana je sva nada i nesreća okupiranog, opljačkanog i poniženog naroda. U ovih osam i po godina torture stvoreno je uverenje da su normalni ljudi potpuno nemoćni, prepušteni na milost i nemilost ludaku koji je sam sebe proglasio za gospodara života i smrti. U takvoj atmosferi, očajnici se nadaju da će spasenje pasti s neba.

Vučića će uhapsiti američke službe. Politički mentori sa Zapada pustiće ga niz vodu i najuriće ga s vlasti. Zamerio se Rusima i Kinezima, osvetiće mu se. Udario je na teroriste iz Hezbolaha, a oni ne praštaju. Suprotstaviće mu se uticajni pojedinci iz Srpske napredne stranke i, podržani iz Vašingtona i Brisela, iniciraće njegov pad s vlasti. Naneo je ogromnu štetu određenim tajkunima, sad će oni da finansiraju narodni ustanak. Razjedaju ga razne bolesti, izdaće ga srce, roknuće ga infarkt ili šlog. Poješće ga rak. U nervnom rastrojstvu, možda se obesi. Možda ga izrešeta neki slobodni strelac, kome se diktator, kako voli sam da kaže, usrao u život.

Nije isključeno da se nešto od toga dogodi, ali nema svitanja za one koji pasivno čekaju da Aleksandru Vučiću smrkne.

Svaki narod mora sam da se izbori za slobodu. Ako neko drugi smeni vlast, a to se Srbima već dešavalo, onda to nije oslobođenje, nego politička kozmetika, koja ne dovodi do suštinskih promena.

Umesto šminkanja mrtvaca, Srbija mora zadnjim snagama da se suprotstavi zločincima iz naprednjačkog kartela. Za početak, neophodno je utvrditi pravo stanje, postaviti dijagnozu i odrediti terapiju. Nažalost, taj posao uspešnije radi Vučić, nego svi lideri opozicionih stranaka.

Dok opozicionari maštaju o demokratizaciji političke scene, poboljšanju izbornih uslova i otvaranju medija, diktator i njegovi saučesnici u gangu brutalno uništavaju državne institucije, otimaju javna dobra i privatnu imovinu, progone sve nepodobne pojedince i u ropskom položaju drže ceo narod.

Opozicionari svih vrsta najavljuju pregovore s vlastima uz posredovanje tehnokrata iz Evropske unije. Tobože, briselske birokrate će prinuditi režim da popusti pritisak i odrekne se svog osnovnog sredstva za delovanje - laži, prevara i nasilja. Od toga nema ništa.

Sa strane, bez stranačkog ulara, režiser Goran Marković precizno definiše uzroke političke patologije, njene posledice i vrstu terapije koju treba primeniti.

- Neće Vučić predati vlast bez krvi. Dobro zna da je bez nje samo crvić koji će se grčiti na vatri. Zato će posegnuti za bilo kakvom ludošću da ostane na vlasti. Epilog Vučićeve vlasti zavisi od nas. Zavisi od toga da li među nama ima hrabrih i odlučnih, poput naših predaka u teškim trenucima koje je ova nacija imala toliko puta. Ili su samo ostali bezvoljni robovi nespremni da ulože makar delić svog jadnog života u pokušaju da ga osmisle - rekao je Marković u intervjuu za portal Lupiga.

Marković je rekao istinu. To zna i Vučić, zato je odmah graknuo: "Izložen sam najbrutalnijim napadima i lažima na koje je nemoguće stići da odgovorite. Lažima neće biti kraja, ali neće oni da sude o tome, niti politika Milovana Brkića kao najprljavijeg taloga jednog društva na koju se ugledaju svi ti koji iznose te laži."

Pod teretom istine, koju iznose Marković, Brkić i još neki političari, intelektualci i novinari, Vučićev intelekt ne može da spreči izlive karaktera, ako taj gnoj može tako da se nazove. Dok vređa, Vučić se znoji, oblizuje napućene usne, grize šaku i skiči od besa.

Verbalnim izlučevinama i govorom tela, psihopata dokazuje tačnost teze da će posegnuti za svakom ludošću da ostane na vlasti, pa i da pusti krv. Uostalom, Vučić je to već uradio.

Pre tri meseca, na julskim protestima, njegovi kriminalci u civilu i policijskim uniformama mučki su prebijali svakoga koga bi dohvatili, jednako demonstrante, kao i bolesnu decu, koja su se slučajno našla na ulici, na dohvat pendreka i cokula režimskih vandala.

Vučićevo odbijanje da uzima terapiju uticalo je i na njegove najbliže saradnike. Pandemija patološke agresije zarazila je većinu funkcionera SNS-a. Maja Gojković, Goran Vesić, Aleksandar Martinović, Aleksandar Senić, Milenko Jovanov, pa čak i psiho-fizički deformisani Nebojša Bakarec i Ivan Tasovac.

Količinom i intenzitetom uvreda i pretnji oni dokazuju tvrdnje da će Vučić upotrebiti sva sredstva u odbrani trona. Posle svega, potrebno je samo da pređe s reči na dela.

Sve što Vučić misli, na društvenim mrežama objavljuje njegov alter ego, oličen u osobi koja se naziva Vladanka Malović. Zadužena za plasiranje naprednjačkih gadosti, ona se saživela sa svim Vučićevim psihozama. Pljuje, reži, ujeda...

Za šefovicu Informativne službe SNS-a opozicionari su jadnici, bedni lažovi, fašistička lažljiva bagra, tupsoni, bednici i magarčine. Muževnija od svog šefa, Malovićka na Tviteru poručuje: "Jebaćemo vas u dupe, sve vas što piskarate protiv predsednika Vučića, jadnici jadni, gadite mi se".

Malovićka i Vučić sigurno mnogo znaju o jebanju u dupe. S obzirom kako izgleda, ne čudi što je Vladanka navikla na tu pozu. Teško je poverovati da bi neko mogao i da pomisli na seks, a da istovremeno mora da joj gleda facu. Kod Vučića je, kažu, nešto drugačiji slučaj, ali to i nije bitno za ovu temu.

Gadosti Vladanke Malović predstavljaju liniju razgraničenja naprednjaka i normalnog sveta. Ona, kao i još mnogi u Vučićevom okruženju, verovatno bi voleli da im se uzvrati istom merom, j... u dupe, ali to neka ostane na nivou njihove čežnje. Umesto zadovoljavanja njihovih seksualnih fantazija, Srbija mora da se posveti stvaranju strategije i taktike, koje će doneti pobedu u oslobodilačkom ratu protiv naprednjačkog kartela.

Kakvo god rešenje bilo, prvi uslov se svodi na to da bude primenjivo odmah, bez odlaganja. Nema vremena za eksperimente. Vučićeva bratija je opljačkala sve što je vredelo. Prisvojili su javne resurse, oteli privatne firme, zemljište, poslove... Srbiju su gurnuli u dužničko ropstvo, svakog građanina su opteretili s 2.000 evra duga za kredite, koje su oni razgrabili. Običnom svetu, na čijem radu parazitiraju, gule kožu s leđa pomoću javnih izvršitelja.

Pod parolom "za našu decu", više od 400.000 dece osudili su na siromaštvo, na život bez elementarnih uslova za redovnu ishranu, zdravstvenu zaštitu i školovanje.

Kad Vučić kaže da su njegove ekonomske reforme digle Srbiju iz pepela i približili je nivou "skoro kao u Švajcarskoj", dovoljno je videti da tamo prosečna minimalna mesečna plata iznosi 3.800, a ovde 260 evra, pa da se shvati dubina provalije u kojoj je diktator uvukao državu koju vodi.

Iz Srbije je pobeglo više od 650.000 mladih i obrazovanih, radno sposobnih ljudi, većina s porodicama i namerom da se nikad ne vrati. Ni turski danak u krvi nije naneo tolike gubitke. Šteta neće moći da se nadoknadi Vučićevim planom da raseljene i prognane Srbe zameni migrantima s Bliskog istoka.

Vlast otima decu roditeljima i daje ih u hraniteljske porodice ili strancima na usvajanje. Ta tiranija, najstrašnija i najbolnija, u većini slučajeva nije ni opravdana zakonskom regulativom, nego političkom procenom podobnosti.

Vučićevi ministri tvrde da treba oduzeti decu roditeljima koji se protive nošenju zaštitnih maski i, naročito, vakcinaciji protiv Kovida 19. Zločin te vrste podržavaju i ostali ekstremisti iz dvorske svite.

- Siromaštvo je nasilje nad decom - tvrdi Nebojša Krstić, Vučićev nezvanični savetnik, povodom slučaja kad su kragujevačkoj porodici Joksimović oduzeta deca.

Vučićeve dahije otimaju sve, pa i decu. Napravili su kastu najbogatijih politikanata, koji vladaju najsiromašnijim narodom u Evropi. I, ne nameravaju da se zaustave. Ne mogu da kontrolišu ambicije. Nastaviće da prisvajaju materijalna dobra i uništvaju budućnost generacija koje tek dolaze.

Svestan težine i količine zla koje je raširio Srbijom, Aleksandar Vučić zna da, posle pada s vlasti, neće moći da živi mirno, čak ni ako napusti politiku i kriminal. S trona, njega put vodi samo u tamnicu, ludnicu ili prikladnu parcelu na Novom groblju. U toj igri, na sto je stavio sav ulog, sve što ima, pa i goli život. Za njega će se boriti svim sredstvima.

- Ne znam kakav će kraj da bude bilo čiji, slavan ili neslavan, ali slavnim ili neslavnim vas čine dela i ono što ste uradili i ostavili iza sebe. Meni i rezultatima mog rada sudiće istorija - kaže Vučić.

I to nije tačno.

Vučiću će, pre istorije, suditi veće Specijalnog suda za organizovani kriminal. Moraće da odgovara za sve što je radio, za sve pljačke i prevare, za prebijene, uhapšene i zlostavljane žrtve torture. Tom presudom biće opisan njegov neslavni kraj, u skladu sa zlodelima koja je izvršio na vlasti.

S jedne strane fronta nalazi se Vučić, agresivan i spreman na svako zlo. Uz njega su, zasad, stranački i koalicioni banditi, kao i privatni eskadroni kriminalaca, lažnih navijača i sličnih štetočina. Vučić ih sve izdržava i podmićuje delom plena. Opljačkanim novcem kupuje lojalnost konvertita svih boja i opredeljenja.

No, nijedan zajednički zločinački projekat nije izdržao ispit promena, koje nosi vreme. Kad taj brod počne da tone, pacovi će se razbežati na sve strane, prepuštajući kapetana Vučića osvetnicima željnim pravde.

Poput Vučića, za goli život bore se i građani, njegove žrtve. Vučić je u Srbiji realizovao biblijski scenario apokalipse. Izazvao je sukobe u narodu, bolesti i smrt, beznađe i haos. Zato, u samoodbrani, građani moraju da ustanu i pruže otpor naprednjačkoj pošasti.

Za početak, neophodno je rešiti se iluzija o spasonosnoj pomoći sa strane. Nikakav strani centar moći neće inicirati svrgavanje pomahnitalog diktatora, bar ne zarad demokratije, zaštite ljudskih prava i ostalih parola što gordo zvuče, a u praksi ne postoje.

Da, Amerikanci su presudno pomogli u obaranju Slobodana Miloševića. Politički su ga izolovali, podigli hašku optužnicu i finansijski i logistički podržali opoziciju. Petooktobarski puč je kreiran u nekoj kancelariji u Lengliju, ali sve bi to bilo uzalud da narod nije hteo promene. Posle ratova, sankcija, raspada privrednog sistema i potonuća društva u bedu, stvoreni su uslovi za pad Miloševića i njegovih crveno-crnih trabanata. Amerikanci su samo primenili Ničeovo pravilo "ko pada, njega gurni".

Sadašnje okolnosti nemaju mnogo dodirnih tačaka s onima iz 2000. godine. Mešetari iz Vašingtona i Brisela danas, najblaže rečeno, ignorišu Vučićevu tiraniju. To ne znači da se njihove službe ne bave njegovim političkim avanturizmom i klasičnim kriminalom, švercom droge i oružja, pranja novca i visokom korupcijom. Kad dođe vreme, otvoriće se ti fajlovi i pokrenuti kampanja, koja će Vučića gurnuti u prošlost, gde mu je i mesto. Da bi se to dogodilo, inicijativa mora da se pokrene s mesta zločina, iz Srbije.

Građani moraju sami da se izbore za slobodu. Više nema vremena, a ni razloga za odlaganje pobune. Vučić je svoju zločinačku patologiju uneo u svaku kuću, u svaku porodicu, u svačiji džep. Nema čoveka kome nije oteo makar deo zarade, penzije ili bilo kakve imovine.

Zahvaljući njegovim besmislenim političkim i finansijskim eksperimentima Srbija je potpuno rasturena. Pandemija korona virusa već je nanela nesagledivu štetu ekonomiji.

Prema zvaničnim podacima, oko 240.000 radnika je ostalo bez posla, a trostruko više čeka ista sudbina. Pojedine privredne grane, poput turizma i ugostiteljstva, potpuno su ugašene. A, kriza tek stiže. S njom, stižu novi otkazi, besparica, očaj i glad.

Vlast nije zainteresovana za te probleme. Vučić i njegova svita ne dele iste muke, oni su stvorili svoj univerzum, pun ukradenih miliona evra. S te visine, oni šalju poruke kojima vređaju svoje žrtve.

Aleksandar Vučić i Ana Brnabić tvrde da je dovoljno 6.000 dinara mesečno za hranu. To kaže Vučić, koji večere u luksuznim restoranima plaća po 5.000 evra, a Brnabićka za jedan provod u plovidbi brodom po Dunavu potroši 8.500 tuđih evra. Dok zvecka escajgom na osunčanoj palubi broda, koji je u vlasništvu Bezbednosno-informativne agencije, Brnabićka može da se ruga sirotinji, ali ipak strepi. Utisak vara, ona nije toliko glupa da ne shvata u šta se upustila. Zato zahteva da je čuvaju pripadnici Žandarmerije, naoružani dugim cevima.

Vučić se drži Kaliguline devize "nije važno što me mrze, dok me se plaše". Kao i rimski, tako se vara i srpski imperator. Strah je iracionalna kategorija, sklona čestim promenama.

Vučić ne uništava Srbe i Srbiju samo iz lukrativnih razloga. Prioritet mu je da otme što više novca, ali osnovnu pokretačku snagu daje mu mržnja. On je dugo negovao, hranio i razvijao mržnju prema narodu. Kao naučni dokaz ispravnosti svojih negativnih stavova koristio je pojedine stavove iz dela Jovana Cvijića.

Vrlo precizno je parafrazirao opis srpskog rajetinskog mentaliteta: "Pod specifičnim istorijskim i kulturnim uslovima formirao se osobeni etnopsihički tip za koga je karakterističan rajetinski mentalitet kod pravoslavnog stanovništva koje je vekovima bilo izloženo turskim i arbanaškim pljačkanjima i zulumima.

U neprestanom strahu od dušmana i pod stalnim pritiskom težnje za održanjem golog života razvio se podanički mentalitet potištenih i servilnih ljudi.

Sindrom osobina rajetinskog karaktera čine crte - plašljivost, fatalizam, potuljenost, pakost, nepoverljivost, pragmatizam, lukavstvo, egoizam, čulnost, slepa odanost gospodaru, poniznost prema moćnima i surov odnos prema nemoćnima, kao i moralna mimikrija..."

Vučić je odrastao u takvom okruženju, pa sad tu vrstu rajetinskog karaktera prebacuje na ceo narod. Iako strasnu, neiživljenu mržnju prema običnoj raji ne može da sakrije, diktator je svestan da je srpski narod nekoliko puta demantovao Cvijića, ulazeći u ratove s neuporedivo jačim neprijateljima. Vučić voli da mrzi, voli da ponižava Srbe, da ih predstavlja kao bedne kukavice, ali, za svaki slučaj, okružen je s pedesetak telohranitelja, koji ga u koloni od 34 automobila prate od vile Bokeljke do "Beograda na vodi".

Građani Srbije imaju sve razloge za strah, ali ne od psihopate na vlasti, nego od ponižavajućeg života na koji ih je on osudio.

Svako normalan treba da strepi od iskušenja koja donosi svaki sledeći dan s naprednjačkom bandom na vlasti. Od njihovog mehanizma za uterivanje terora neuporedivo je opasnije pristajanje na okupaciju, na to da najprimitivniji podlaci upravljaju životima normalnih ljudi.

Strah od Vučića nikad nije postojao kod ozbiljnih, stabilnih i autonomnih ličnosti, spremnih da plate cenu vlastite slobode. Sad se strah topi i u najugroženijim slojevima, među ojađenim nesrećnicima, koji balansiraju na ivici egzistencije.

Kad sirotinja počne da diže glavu, to je prvi signal propasti diktatora. U najcrnje vreme, kad je narod preživljavao s platom od desetak maraka i švercom svega i svačega, Srbi su krivicu svaljivali na Miloševića, ali ipak su ga poštovali.

Čak se i u novinarskom svetu zapatio nadimak Bengalski Tigar, kojim mu se ulizivao Aleksandar Tijanić. Kakav god bio, koliko god nesreće izazvao, Milošević je bio Tigar.

Sad Srbijom vlada mučenik koga svi nazivaju žvalavim i upišanim picoustim pederom. I Vučić se prepoznao u tom opisu, pa ga iz dana u dan, čim stane pred kamere Pinka, besomučno ponavlja.

Politički i marketinški diletant, on i ne shvata da takvim kukanjem ne izaziva sažaljenje, nego pokazuje slabost.

U narodu je akumulirano nezadovoljstvo. Postoji i energija dovoljna za pobunu, ali nema ko da je povede. U normalnim okolnostima, to bi bio posao za opozicione stranke. U Vučićevoj nenormalnoj Srbiji, opozicija je prinuđena da primenjuje strategiju "defanzivnog realizma". Pod višegodišnjim pritiskom režimskih multimedijalnih prljavih kampanja, lideri opozicionih stranaka ni sami ne veruju u vlastite snage i mogućnost pobede nad Kaligulom iz Čipuljića.

Umesto da uđu u bazu, kako su komunisti nazivali narod, predsednici članica Udružene opozicije Srbije nadu polažu u pomoć tehnokrata iz Evropske unije. Očekuju da oni prinude Vučića da oslobodi režimske medije i upristoji izborne uslove. Ne dobijaju otvorenu podršku, ali zadovoljavaju se obećanjima iza kulisa. Možda od toga i bude nešto, ali ne lipši, magarče, do zelene trave.

Kad Dragan Đilas objavi četvorogodišnji plan političkih i ekonomskih promena u Srbiji, niko od njegovih potencijalnih birača ne obrati pažnju na predlog načina na koji će nastavnici dobijati platu od 1.000, a lekari 1.500 evra. Svi ga psuju zbog istaknutog roka od četiri godine. To je predaleko, pa izgleda nedostižno.

Građani, pritisnuti realnim problemima, ne mogu da prave plan za sebe i svoje porodice ni za četiri meseca unapred. U svakom trenutku mogu da ostanu bez posla i redovnih prihoda, mogu da ih očerupaju javni izvršitelji ili da ih pokrade neki naprednjački razbojnik.

Život u neizvesnosti, kad se ovoliko oduži, izaziva nestrpljenje, pa i revolt prema opozicionim liderima.

Lako je Đilasu i Vuku Jeremiću, imaju pare, mogu opušteno da čekaju da se Vučićev pljačkaški sistem uruši sam od sebe, pa da se oni, potpuno nezasluženo, vrate na vlast.

Dok prevladava takvo uverenje, Đilas i Jeremić ne mogu, ni kad bi pokušali, da kanališu nezadovoljstvo naroda i pokrenu lavinu promena.

Velika je razlika između očekivanja građana i mogućnosti opozicije. Stranka slobode i pravde nedavno je napravila interni plan delovanja, sve s konkretnim uputstvima. Sastanci aktivista po principu "lepak", radi zbližavanja i izgradnje poverenja. Štandovi treba da budu brendirani, s nazivom kraja u kome se nalaze, zbog višeg stepena identifikacije, s najmanje po 15 ljudi na jednom mestu.

Lokalni odbori su zaduženi da "nalaze probleme" i sakupljaju potpise za peticije. Uz takve, krajnje praktične preporuke, SSP najavljuje izradu platforme "Beograd 22", koja će okupiti stručne timove i aktiviste. "Swot" analiza je usmerena na četiri teme: snagu, slabosti, prilike i pretnje. Snaga je rezultat od 18,93 odsto na izborima 2018. godine i uspesi Đilasa na mestu gradonačelnika od 2008. do 2013. godine, kao i legitimitet SSP-a u opozicionom bloku.

Slabosti su: nepostojanje baze podataka, nedostatak direktne komunikacije sa biračima, slabo razvijena stranačka struktura u Beogradu i neiskorišćenost kampanja protesta i bojkota. Stranka slobode i pravde priliku vidi u potencijalu stranačkog kadra da iznese ozbiljne organizacione zahteve. Pretnje stvaraju uslovi na političkoj sceni, koje nameće vladajući kartel.

Najjača i najperspektivnija opoziciona snaga, predvođena Draganom Đilasom, sudeći po ovom planu, nalazi se tek u fazi osnivanja. Dok Đilas obučava saradnike i strančke aktiviste kako da drže sastanke i dele flajere na štandovima, građani su revoltirani što SSP ne organizuje pokret otpora, proteste i demonstracije protiv diktatora koji na raspolaganju ima neograničene količine novca, policiju, vojsku, pravosuđe, sve državne institucije, batinaške odrede i legion od 700.000 članova i sendvičara. Taj odnos snaga opisan je u narodnoj izreci o tome kako prolazi šut s rogatim.

Opozicione stranke, devastirane stalnim kompromitujućim kampanjama režimskih medija, ne mogu da ispune očekivanja normalnih građana, svojih glasača. Ipak, to ne smanjuje potrebu za borbom protiv diktature. Bez obzira na okolnosti, narod je celogodišnjom serijom protestnih šetnji već dokazao da ima snage, volje i odlučnosti da pruži otpor Vučićevom jednoumlju, odnosno maloumlju.

Kao što Vučić pogrešno misli da medijima, lažima i nasiljem može večno da vlada, tako i opozicionari uzalud prave planove za izbore 2022. godine. Njihove kombinacije urušavaju se pod teretom realnog života. Opljačkani narod, potopljen u bedu i očaj, ne mari za izborne kampanje, parole, platforme, štandove i ostale tričarije. Narod hoće hleba, dosta mu je političkih igara.

Borba za oslobođenje neće biti laka i, nažalost, neće se voditi na izborima. Nema sumnje, Vučić nikad, ni pod kakvim i čijim pritiscima, neće dozvoliti da se održe izbori na kojima postoji i minimalna šansa za njegov poraz. Diktator je spreman, kao što kaže Goran Marković, da prospe krv, dakako tuđu, samo da bi opstao na vlasti. Vučić je svoju sudbinu vezao za vlast, zato će se boriti do poslednjeg trena, čoveka i metka.

Međutim, nije bitna sila kojom trenutno raspolaže i ludilo koje ga nagoni da je koristi. Kada će doći do promena, do oslobođenja, ne zavisi od njega. On će, katastrofalnim političkim potezima i kriminalnim akcijama, izazvati pobunu, baciće varnicu na bure baruta na kome godinama sedi. Kad plane, o ishodu borbe odlučiće građani, a ne Vučić i njegovi gangsteri.

Mali, iskompleksirani nesrećnik, Aleksandar Vučić, uspeo je da nanese trajnu štetu državi koju je okupirao. Zgrnuo je ogromne količine novca, ali neće imati gde da ga troši. Osim, ako ga sreća pogleda, u kantini zatvora u Zabeli. Dok se to ne desi, dok Vučić ne završi iza rešetaka, neće biti slobode u Srbiji.