https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Dokumenti

Srpska banka, dioničko društvo, Zagreb (4)

VREME SADAŠNJE

Gde se dede car Nemanje blago? Car Nemanje blago je palo u ruke ne samo onome ko je uspeo da ukrade Srpsku banku, nego onome ko je uspeo da ukrade ili samo jedan deo Jugoslavije, ili celu Jugoslaviju.

Mihailo Šaškijević

Povijest se ne ponavlja. Obnoviti Srpsku banku u obliku u kome je Vladimir Matijević stvorio je nemoguće, jer društvo u kojem je Srpska banka stvorena više ne postoji.

To ne znači da nisu ostali ne samo nesvršeni nego i novonastali poslovi koji stoje pred doničarima Srpske banke.

Pod „dioničari" ovde se podrazumevaju preostali živi dioničari Srpske banke, zatim mnogobrojni naslednici dioničara, kao i pravna lica koja su nasledila poslovanje pravnih lica koja su bila registrovana kao dioničari Srpske banke.

Koliko je poznato danas su žive samo tri osobe, svaka blizu stote godina života, kojima su roditelji kao maloj deci kupili nekoliko dionica Srpske banke.

Poznatih naslednika pokojnih dioničara Srpske banke ima preko tri stotine i broj im raste.

Svako pravno lice se nalazi u posebnom položaju. Na primer Srpsku žensku školu u Zagrebu nasleđuje Srpska gimnazija u Zagrebu. Naravno da hrvatski birokrati to traže za sebe. Pevačko društvo „Gusle" u Mostaru ne nasleđuje, ali to društvo predstavlja, obitelj Petra Šantića, što je slučaj da pravno lice zastupaju prijatelji i sledbenici rada tog društva.

Imovinu američkog naučnika Mihaila Pupina nasleđuje Muzej Mihaila Pupina u Idvoru, što je slučaj da fizičko lice zastupa pravno lice. Mnogobrojne Srpske pravoslavne crkvene opštine i pridruženi fondovi poseduju dionice Srpske banke.

S obzirom na razuđenost tih dioničara dužnost je episkopa i iznad njih samog Svetog Sinoda da o tome vode brigu. Ako oni neće, ili ne znaju i neće da znaju, ili ne misle i neće da misle, vodiće brigu naslednici Anta Pavelića.

Teško da mogu da se navedu svi nesvršeni poslovi jer su zapisi većim delom uništeni, a svedoci ne samo umrli nego bili ubijani koji put metkom, koji put konopcem, u ne malom broju divljački zaklani nožem.

Najvažniji nesvršen posao je čuvanje običaja, tradicije Srpske banke. To je pitanje časti, ponosa, znanja o sebi samima. To nije posao kojim može da se zaduži neka organizacija, neki ministar, neki od predsednika neke Jugo-banane. To je dužnost svakog građanina prema svojoj porodici, prema svojoj deci, prema sebi samome.

Ukratko i jasno rečeno: ČOVEČE PROBUDI SE. Probudi ženu tako da bi ona mogla da probudi tebe i što je mnogo važnije da probudi decu. Tvoj dom je tvoj posao, ali i posao svih koji su u tvom domu pojedinačno i svih vas kao jedinstvene celine tog doma.

Kada sa decom prođeš pored neke zgrade Srpske banke (recimo pored zgrade Jadransko-podunavske banke na uglu ulica Kralja Milana i Kneza Miloša u Beogradu) pokaži deci tu zgradu i reci im: „To je moj deda gradio za tebe, ali silnici su od tebe oteli."

Srpska banka nije imovina, Srpska banka je tradicija.

Dioničari Srpske banke su dužni da se međusobno poznaju. Taj mali korak sa vrlo malo dobre volje je veliki korak obnove Srpske banke. Uzmimo na primer Sentu, ili Herceg Novi. Na spisku dioničara Srpske banke je jasno označeno koji dioničar je iz Sente ili Herceg Novog. Potražite jedni druge (iako može biti da su neki u Australiji), upoznajte se, sprijateljite se. Nikada nije na odmet jedan prijatelj više. Svi su dužni da pomognu svima da budu prijatelji. Gradski istoričar, učitelj, sveštenik, a da ne govorimo stari deda i stara baba će vam sa zadovoljstvom pomoći da nađete jedan drugog i time očuvate čast, dostojanstvo i ponos vaše dece.

Nisu u pitanju samo dioničari Srpske banke nego smo u pitanju svi mi stanovnici ove planete. Svako od nas je dužan da održava rodbinske, kumske i prijateljske veze od naraštaja do naraštaja. Suprotno tome stoji „atomizacija" društva i time uništenje nacije u korist nekog privremenog diktatora, privremenog vlasnika nacije. Taj vlasnik može biti Staljin, ali može biti i neki seoski siledžija. Bio je Josip Broz.

Nije bitno da se spase imovina, bitno je da se sačuva čast.

Čast ne može da se obnovi. Jednom oštećena čast je oštećena zauvek. Oni koji su nasledili plemstvo od svojih dedova dužni su da sami to plemstvo održe. Nije društvo to koje nekom priznaje plemstvo, na prvom mestu on sam, sam u sebi mora da to održi. Plemstvo nije organizovani Gornji dom nego mnogobrojni pojedinci koji se znaju između sebe.

Plemić je plemić u sebi. On svoje plemstvo izražava svojim ponašanjem. Svakako da mu obrazovanje, poreklo, pa čak i novac pomažu, ali ako se on izražava na ulici onda on i pripada ulici. Niti kralj može biti mangup, niti mangup može biti kralj.

Nesvršen posao je pitanje vlasništva imovine Srpske banke. Vlasništvo znači odgovornost. Ako si ti vlasnik vinograda onda si ti i radnik i čuvar i zaposlenik vinograda. Ne radi vinograd za tebe, nego ti radiš za vinograd. Nisi ti vlasnik vinograda, vinograd je vlasnik tebe. You do not run a business, business runs you.

Članovi Uprave Srpske banke su robovali Srpskoj banci, jer da nisu banka bi se raspala pre nego što su je Pavelić i Broz razorili.

Jedna mogućnost je da se preostala imovina stavi pod komesarsku upravu koja bi imala vremena da sredi imovinske odnose i da obnovi neka poslovanja koja bi bila u skladu sa novonastalim društvenim stanjem, ali i sa skladom tradicije Srpske banke.

S obzirom ne samo na društveni nego i na međunarodni značaj pitanje vlasništva rudnika Trepče, za dobro svih, bi trebalo da bude pod nadleštvom posebnog komesarijata. Onaj ko je vlasnik rudnika Trepče taj ima šta da kaže na Kosovu i o Kosovu.

Jedan od puteva koji vode na Kosovo ide preko Zagreba jer je Srpska banka jedini neisplaćeni vlasnik tog rudnika. Uzbuđene kafanske prepirke neće uticati na budućnost Kosova. Glas ugledne i radne skupine ozbiljnih građana će se čuti i preko granica Jugoslavije i preko okeana.

Mnogi koji se udaraju u Srpske grudi očigledno ne znaju da je direktor operacije rudnika Trepče u vreme Kraljevine Jugoslavije bio Mr. William Henry Bailey. Mr. Bailey je naučio ne samo srpskohrvatski nego je naučio i celu Jugoslaviju. Za vreme rata Mr. Bailey je bio postavljen od engleske vlade za delegata u štabu Jugoslavenske vojske u otadžbini. Bezuspešno je pokušavao da spase Kraljevinu Jugoslaviju. Niko nije nikada rekao ni jednu lošu reč o njemu. Koji su ga znali poštovali su ga. Njegov rad, a time i značaj rudnika Trepče, za jedinstvo Srbije je zanemaren.

Ko je odgovoran, ko je kriv? Uvek neko drugi. Da li su Srbi stidljivi? Da li se boje nekog ili nečeg? Da li je u pitanju lenjost ili glupost? Nemar, kao narodna osobina.

Imovina američkog naučnika Mihaila Pupina nije zanemarljiva, ali je zanemarena. Ne samo Uprava muzeja Mihaila Pupina u Idvoru, koja zaista ne može mnogo, nego i odgovorni službenici u Pančevu, koji bi ako ne mnogo ipak malo mogli i pogotovo u Novom Sadu koji zaista mogu, su dužni da zaštite imovinu Mihaila Pupina od pohlepe hrvatskih birokrata.

Srbi imaju veliku sposobnost samosuprostavljanja, da gradi na način kojim neče ništa sagraditi, da traži na način kojim neće ništa dobiti. Slučaj „27. marta" se stalno ponavlja u raznim oblicima. Hitleru su rekli da mu neće nikada dati ništa na takav način da im je Hitler uzeo sve.

Sukob sa Tuđmanom je vođen tako da su ga morali izugubiti. Kosovo su držali na takav način da im je bilo oteto. Traže vraćanje porodičnim vrednostima na takav način da se porodica razbija.

Sveukupno vlasništvo dionica Srpske banke svih pravoslavnih crkava je razgranato po celoj Jugoslaviji (jedna i u Americi) i pored toga vlasnici nisu samo crkvene opštine nego i manastiri, mirovinski fondovi, zaveštenja i pridružene verske ustanove, te je sam vrh pravoslavne crkve dužan da o toj imovini vodi brigu.

Ne može se tražiti od paroha manjih crkvenih opština (Derventa, Bačko Petrovo Selo i mnoge druge) da se upuštaju sami u sukob sa vlastima Neoenazije. Sveobuhvatnost tog rada mora doći iz središta, a to središte je sama Patrijaršija.

Nažalost niko na vrhu, što znači u Patrijaršiji, nema ni znanje, ni sposobnost, a ne retko ni poštenje. U vreme Patrijarha Pavla među jerejima je cvetala korupcija. Najgore je to da je simonija bila prihvaćena i time uništen svaki pokušaj unapređenja hrišćanstva.

Patrijarh je bio demagog. Bio je najbolji teolog među obućarima i najbolji obućar među teolozima. Prefrigana seljačina koji je bio u skladu sa sebi potčinjenima. Kačavenda je bio gangster, Filaret razbojnik, Pahomije pedofil, Longin muželožnik.

Večina živi raskalašnim životom na račun osiromašnih vernika. Od ponekog episkopa se svakako može očekivati da će voditi brigu o crkvenoj imovini, ali da li će mu drugi episkopi ne samo prići u pomoć, nego onemogučiti da nešto dobro uradi?

Poneki sveštenik, iako bi hteo da bude pošten, ne može da opstane. Broj nepoštenih je prevelik da bi nekolicina poštenih mogla da celokupnu ustanovu Srpske pravoslavne crkve dovede u red, da je očisti od greha, da je vrati Svetosavlju.

Nema podataka da je bilo ko u Patrijaršiji zadužen za spasavanje crkvene imovine koja je pala u ruke naslednicima Anta Pavelića. Vreme je da se otvoreno govori o nemaru jereja. Nemar jereja koristi onima koji hoće da unište svetosavlje.

Povremeno se dešava da je članstvo neke ustanove korumpirano do te mere da više ne može da opstane. Primer je nedavni slučaj Odelenja policije u jednoj varoši u Americi. Jedino rešenje je bilo da se to odelenje ukine i da se uspostavi novo. Od početka sasvim novo.

Srpskoj prvoslavnoj crkvi je potreban Martin Luter Ukinuo je korumpiranu katoličku crkvu i uveo novu, luteransku crkvu. Samo u Srbiji nema Lutera niti ima poglavara države koji bi stao uz Lutera. Svojevremeno je Makijaveli upozorio vladaoca da ako rešenje ne moze doći iznutra rešenje će doći izvana. Po religiji Srbi će biti ateisti, muželožnici i pripadnici pojedinih sekti.

Temeljno resenje bi bilo da se svi jereji otpuste iz službe, svi od patrijahra do crvenjaka i onda jedan po jedan koji vrede da se vrate natrag na posao. To je nemoguče. Ostaje „rešenje izvana", a to znači ne jereji nego parohijani će srediti ono što je nesređeno. To je revolucija, koja koji put, ali retko, prolazi bez krvi. Jednostavno rečeno Srbija nema Nikolu Pašića, te se čeka da se podigne srpski Leh Valensa.

Od glave riba smrdi. To je tačno, ali pod uslovom da ima glave. Ako nema glave ne zna se odakle riba smrdi.

Uspostava komesarske uprave ne može da se organizuje bez saradnje državnih nadleštava. „Državno nadleštvo" je mislena imenica. Stvarnost su ljudi koji vode to nadleštvo. Predsednik Republike Srbije je gospodin Aleksandar Vučić koji prema Ustavu Republike Srbije nema nikakvu nadležnost u vezi pitanja Srpske banke. Stvarno odgovorna ličnost, prema Ustavu, je gospođica Ana Brnabić. Pored nje još je i potpredsednik vlade gospodin Ivica Dačić. Naravno tu su i ministri finansija, te mnogobrojni bankarski stručnjaci i na kraju i Ministarstvo kulture.

Za sada nije poznato da je i jedan od njih imovinski vezan za Srpsku banku te ne postoji sukob ličnih interesa. Izuzetak je obitelj Izetbegovića (poznati Srbi iz Bosanskog Šamca) koja je bila od davnina u dobrim poslovnim odnosima sa Srpskom bankom.

Drugo je pitanje kulturnog, društvenog stava onih koji bi bili zaduženi da rade na obnovi jednog moralnog stuba srpskog naroda. Ministarstvo kulture koje čini šta može da zaustavi provalu prostakluka je društveno zapostavljeno. Oni koji se bogate prostaklukom tvrde da oni plaćanjem poreza doprinose bogatstvu države. Oni samo prebacuju novac od pasivnih prostaka u lisnice aktivnih prostaka. Nove vrednosti oni ne stvaraju. Oni stvaraju nove i prljavije prostake. Činjenica da je jedno takvo važno nadleštvo zapostsavljeno kao što je Ministarstvo kulture dovodi u pitanje zrelost nacije.

Gospođicu Brnabić nisam nikada sreo niti sam imao bilo kakav razlog da joj se obratim. Poznanici koji su imali priliku da je sretnu su mi rekli da je ona ljupka, ženstvena i nežna, ali vrlo energična osoba. Poznata je po tome što izgrađuje elektro vetrenjače. Time ona postaje prvi srpski političar koji za poslednjih sto godina nešto ne samo izgrađuje nego uopšte nešto radi.

Srpska banka će joj svesrdno pomoći. Imao sam priliku da je vidim na filmu gde je snimana kada se obratila Skupštini Ujedinjenih nacija. Na sve prisutne, pa i na mene, ostavila je nezaboravan utisak. Zapazio sam da su posle njenog govora američke žene počele da se slično oblače.

Ovde bi napomenuo da u Srbiji postoji ne mali broj stvari zaslužan pohvali, koje bismo i mi Amerikanci mogli da prihvatimo. Stav gospodina Dačića ima u sebi nešto daleko dublje, nešto što me je vratilo u udaljenu prošlost koju s obziron na poodmakle godine malo ko još može da zapazi.

Ivica Dačić je jednom u nastupu iskrenosti rekao: „Potrebno je da se mi kao ljudi promenimo." Taj iskreni uzvik me je vratio u 1942. godinu, koje se malo ko još može da seća. To je nama te daleke godine rekao Dimitrije Ljotić.

Zapravo Dimitrije Ljotić to nije izmislio. Sam Gospod Bog naš Svevišnji nam je poslao Sina Svog da nam to kaže. Zaprepastio sam se: „Zar je to moguće da iz Ivice Dačića govori Dimitrije Ljotić?" To nije sve što nam je Ivica Dačić rekao. Uzviknuo je: „Spasimo šta može da se spase!" Pa to nam je ne jednom rekao pokojni general Milan Nedić.

Da li se danas u Srbiju vraća Dimitrije Ljotić?

U glavi Ivice Dačića je istorijska salata, zbrka između nepromenjive prošlosti i nedokučive budućnosti spojene u žalosnoj sadašnjosti. On hoće da se pretstavlja kao naslednik razbacanih ostataka Komunističke partije, te nepromenjive stvarne prošlosti, dok iz njega izbijaju misli Dimitrija Ljotića, te nedokučive budućnosti. Raditi sa naslednicima Josipa Broza je odvratno, ljigavo, sramotno. Nemoguće je da to Ivica Dačić ne oseća. Ali da li Ivica Dačić može samom sebi da prizna da su Dimitrije Ljotić, Milan Nedić i nadasve Toma Maksimović bili u pravu?

Da napomenemo da se ne zaboravi, Toma Maksimović je bio dioničar Srpske banke. Posle smrti Vladimira Matijevića je bio predsednik humanitarnog društva „Privrednik". Bio je u Kraljevini Jugoslaviji direktor tvornice „Bata" u Borovu. Bio je za vreme rata komesar Komesarijata za izbeglice. Bio je posle rata zatvorenik u Brozovoj tamnici.

Vlasnik tvornice „Bata" je bio Tomaž Bata, sposoban poduzetnik iz Brna, grada u Čehoslovačkoj. To nije ni prvi ni poslednji put da su se Čehoslovaci našli sa Jugoslavenima. Da nije bilo Ilirskog pokreta u Zagrebu, Zagreb bi bio Agram.

Misli Dimitrija Ljotića koje ne moraju biti njegove, su uvek ovde. Mnogi su pokušali da ih odbace, ali ih niko nije nikada odbacio. Jugoslaven koji prevazilazi Jugoslaviju da bi ukazao na mistično jedinstvo Slavena od Baltika do Jadrana. To nije Dimitrije Ljotić, to je Tomaš Masarik.

Nekako pred sam rat 1939. godine prevedene se priče Karola Čapeka na srpskohrvatski i objavljene u izdanju Srpske književne zadruge. Prevodilac na srpskohrvatski je bio poznati čehoslovački literata Jaroslav Mali, deda danas poznatog beograđanina Siniše Malog.

Srpska banka je imala uloge i imovinu u Čehoslovačkoj.

Ma kako ponižena i odbačena Srbija se vraća na svoj pravi put. Srbi se menjaju, od brozoidnih nakaza postaju ljudi.

Tu je i odgovor na pitanje obnove Srpske banke. Nije u pitanju obnova privrede u pitanju je obnova čoveka.

(kraj)

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane