Feljton

Borisav Jović: Sloba i ja, ovako je bilo (2)

Tragična uloga Mire Marković

Posle duge i značajne političke karijere, Borisav Jović je u nekoliko memoarskih knjiga opisao najistaknutije ličnosti i događaje iz savremene istorije Srbije. U jednom od tih svedočanstava, čije delove ćemo objaviti u nekoliko sledećih brojeva Magazina Tabloid, analizirao je uzroke uspona i pada Slobodana Miloševića. Rukopis, koji je 2007. godine, ponudio redakciji dnevnih novina Pravda, delimično je izmenjen i dopunjen činjenicama i novim ocenama u odnosu na „Knjigu o Miloševiću", koju je Jović objavio 2001. godine. „Slobodana Miloševića neki smatraju bezgrešnim vođom nacije, a neki su želeli da ga osude kao zločinca. Slučaj je, njegovom smrću, prepušten istoriji", naveo je Jović, jedan od retkih Miloševićevih saradnika i oponenata, ali i svedoka vremena koje je Srbiju zavilo u crno.

Borisav Jović

Slobodan Milošević je, suprotno deklarisanim zvaničnim stavovima partije kojoj je pripadao, sistematski gradio i negovao kult svoje ličnosti.

Kada je krajem osamdesetih godina ugled novog srpskog rukovodstva naglo porastao, građani su počeli na masovnim manifestacijama da nose naše fotografije. U najvećem broju slučajeva nosili su Miloševićevu i moju fotografiju, na šta sam reagovao tražeći od Miloševića da se s tim prestane. Dosta nam je bilo kulta ličnosti Staljina i Tita. Na to je mlako reagovao, kao na beznačajno pitanje, ali je učinio samo to da se poskidaju sve druge fotografije izuzev njegove. Iako nije bio predsednik Republike nego predsednik samo jedne partije, njegova se fotografija probijala u sve državne, a ne samo partijske kancelarije.

Nastao je proces skidanja Tita i postavljanja Miloševića, a kad je postao predsednik Predsedništva Srbije, to je bilo i obavezno.

Predsednik Predsedništva Jugoslavije, čak i ako je bio iz Srbije, nije se mogao pojaviti ni slučajno u bilo kojoj kancelariji, pa ni u federalnoj. Ili Milošević ili niko, sve dok Milošević nije postao predsednik Jugoslavije, kada su njegove fotografije preplavile i savezne kancelarije.

Veoma se strogo pazilo šta ko javno govori, naročito kada su u pitanju njegovi saradnici i uopšte funkcioneri njegove partije. Najviše je cenio i unapređivao one koji su ga u svojim govorima veličali i koji su mu pripisivali sve zasluge za uspehe koje je postigla naša zemlja i partija. A i neuspesi su propagirani kao uspesi. Bilo koja javna akcija da je povedena, pa makar objektivno bila i najnelogičnija i pogrešna, prikazivana je kao genijalna ideja predsednika Miloševića. A mnoge ideje i akcije koje su nas upropastile, zaista su bile njegove. I umesto da mu se najbliži saradnici suprotstave i da ga odvrate, veličali su ga i podsticali na „nova dela".

Pomno je pratio kretanje ugleda drugih ljudi u političkom životu i „blagovremeno" preduzimao mere da ih politički zaustavi, da ih što više udalji od političkog uticaja, a naročito od vlasti. Nije prezao ni od toga da vrši političke čistke i likvidacije svojih najsposobnijih saradnika, kad je osetio da bi mu možda svojim slobodnim stavovima i javnim nastupima narušili autoritet.

Bio je veoma vešt da brojne poštene i sposobne ljude jednokratno upotrebi za ostvarenje svojih ciljeva i interesa, a da ih udalji onog trenutka kad bi osetio da im ugled raste i da bi mogli da ugroze njegov neprikosnoveni autoritet.

Izuzev onih na Osmoj sednici i odmah posle nje, čistke je vršio jednostavno, bez obrazloženja, ili, ako se neko tome suprotstavljao, sa jednostavnim obrazloženjem da se smenjuje usled nesposobnosti. Najava takvog mogućeg obrazloženja je odvraćala žrtvu od rasprave, jer je apsolutno neprihvatljivo za čoveka da dokazuje da nije nesposoban.

Oni koji su imali svoj lični i politički integritet, nisu ni mogli opstati s Miloševićem, tako da se on vremenom okružio ličnostima koje, ne samo da prihvataju kult njegove ličnosti, nego je svesrdno i stalno dalje propagiraju i uzdižu. Potonuli su zajedno s njim.

Milošević je, okružen ljudima koji ga uzdižu do nebesa, i sam poverovao da je poverenje građana u njega bezgranično, pa je odlučio da godinu dana pre nego što mu je istekao mandat predsednika Savezne Republike Jugoslavije, raspiše izbore u daleko težim uslovima koje je sam nametnuo, u uslovima neposrednog biranja od strane građana. Kao što je počeo da veruje da je istina sve ono što govori njegova televizija, tako je poverovao da je istina i sve ono što o njemu govore njegovi saradnici. Ophrvan tim zabludama, postao je sopstvena žrtva i poražen je na izborima katastrofalno. Šokiran onim što ga je snašlo, nije bio u stanju mesecima ni da napusti predsedničku rezidenciju na koju se tako čvrsto adaptirao, dok ga nisu odatle odveli uz policijsku pratnju direktno u zatvor.

Ispod Mirine ikone

U srpskom narodu postoji uverenje da iza svakog uspešnog muškarca stoji uspešna žena. Drugim rečima, da je žena stub svake kuće. U Miloševićevom slučaju, izgleda da je taj aksiom potvrđen na obrnuti način, da ga je žena u politici upropastila. Otkad je nju počeo da pušta da se javno meša u politički život i da utiče na njegovo političko ponašanje i na političke odluke, sve mu je krenulo nizbrdo, dok nije potpuno propao.

Miloševićeva supruga se ozbiljnije eksponirala u javnom političkom životu kada je njen muž, zajedno sa drugim političkim ljudima, bivši Savez komunista preobrazio u Socijalističku partiju, kojoj ona nije prišla, nego je pristupila osnivanju tzv. Saveza komunita - pokreta za Jugoslaviju. U političkom pogledu to je bio kompletan promašaj, jer na izborima koji su iza toga sledili ta politička organizacija nikada nigde nije osvojila ni jedan jedini politički mandat. Međutim,ona je pravnim manipulacijama prigrabila ogromnu imovinu bivšeg Saveza komunista Jugoslavije. Posmatrajući sve što se kasnije događalo u odnosima i političkoj saradnji, ali i u materijalnoj grabeži supružnika, danas je teško poverovati da je među njima zaista bilo političkih razlika; pre će biti da je bilo smišljene namere da se nađe način za raspolaganje pomenutom imovinom.

Da među supružnicima nije bilo političkog trvenja čak ni u to vreme, iako je Milošević u jednom intervjuu izjavio da mu smeta što je njegova supruga u drugoj političkoj partiji, uverio me je jedan detalj koji se dogodio još 1991. godine, dakle daleko pre nego što je Milošević smislio i osnovao joj novu partiju - Jugoslovensku levicu, sa kojom je ušao u političku koaliciju i politički propao. Naime, Milošević je još u to vreme u svojoj kancelariji predsednika Republike Srbije postavio na zidu ogromnu sliku svoje supruge. Bili smo tada u izvanrednim odnosima saradnje, tako da nije bilo apsolutno nikakvih prepreka da jedan drugome otvoreno govorimo sve što smatramo da je potrebno. Rekao sam mu da je to što ženinu sliku drži u svojoj službenoj kancelariji - bruka i da će svi da mu se podsmevaju zbog toga, da treba odmah da je skine i nosi kući. Odgovorio mi je da će Tita da skine (još je u njegovoj kancelariji stajala jedna umetnička slika - ulje na platnu - sa Titovim likom) a da će suprugu da zadrži. Ta njegova izjava, koju sam primio kao šalu, pokazalo se kasnije, rečena je duboko promišljeno.

Njegova supruga je u njegovom političkom životu igrala, izgleda, daleko veću ulogu nego i što se dugo pretpostavljalo, a što se tek dobro videlo kada je bilo poprilično kasno i za zemlju i za njih same. Ne bi niko iznad svoje glave u kancelariji u kojoj radi, pogotovo predsednik jedne republike, držao nečiju sliku kao ikonu, ako mu taj, koji je na slici, nije onaj koji ga inspiriše, mesija koji mu daje putokaze. Nema sumnje da je u Miloševićevom životu njegova supruga imala takvu misiju, da slika na zidu nije stajala ni slučajno formalno.

A stajala je do kraja njegovog mandata.

To se pokazalo u praksi već početkom devedesetih godina. Miloševićeva supruga je započela da objavljuje seriju napisa u časopisu „Duga" u vidu dnevnika i razmišljanja, u kojima se doticala brojnih političkih i društvenih pitanja, ali je i najavljivala šta bi se moglo dalje događati ili šta bi trebalo da se događa.

Sve što je ona najavljivala, zaista se i događalo. Što je osporavala, bilo je javno napadano, koga je kritikovala, bio je smenjivan. To se moglo događati na jedan jedini način, što je iza njenih pisanja nastupala državna i politička mašinerija, na čijem je čelu bio njen suprug, i sprovodila ono što je ona samo najavljivala.

Nije u ovom slučaju ni važno da li je ona svoje tekstove pisala samostalno, pa je inspirisala supruga u načinu vođenja državne i partijske politike, ili se pri pisanju savetovala s njim; činjenica je da su već tada u javnosti pokazali da su dvojac, nezavisno ko je kormilar i da li kormilar uopšte postoji.

Njeni su tekstovi već tada izazivali ogromnu pažnju. U njima su često između redova sadržane stvarne namere i naznake na koga se tekstovi odnose. Nad ljudima je već tada lebdela avet koja ih može satrti samo jednom jedinom rečenicom. Posle svakog novog broja „Duge" glavni predmet analize političke javnosti bio bi novi tekst Miloševićeve supruge, sa nagađanjima šta je sada htela da kaže i šta će se posle toga događati.

U jednom od napisa napala je Socijalističku partiju Srbije, da to i nije socijalistička nego nacionalistička partija, da u njoj ima ljudi koji nisu za mirno rešenje jugoslovenske krize, drugim rečima da su ratni huškači, maltene politički kriminalci. To je bilo krajnje čudno, jer je predsednik te iste partije bio njen muž, Slobodan Milošević. Međutim, kad je na pomenute, zaista iskonstruisane i nezasnovane optužbe odgovorio Mihailo Marković, akademik i visoki funkcioner Socijalističke partije, reakcija je bila još više neočekivana - reagovao je upravo Milošević, stajući u zaštitu svoje supruge.

Poručio je po Milomiru Miniću, generalnom sekretaru SPS, da ja, kao potpredsednik Partije, pozovem Mihaila Markovića i da mu kažem da prestane da se preko javnosti raspravlja sa njegovom suprugom! To je značilo da se on slaže s onim što njegova supruga piše, da je njegova partija takva, nacionalistička itd.!?!

Pozvao sam Mihaila Markovića i rekao mu da se s njim slažem, da je on u pravu i da ne razumem šta Milošević i njegova supruga rade.

Nije prošlo mnogo vremena, a Miloševićeva supruga je krenula da osniva novu partiju, Jugoslovensku levicu. Milošević je prosto maltretirao celo rukovodstvo svoje partije da ide na promocije njene partije. I ne samo to, nego da se u nju učlanjuje i da joj stvara materijalne uslove za rad. Ona nastavlja sa napadima na našu partiju, a od nas se traži da je pomažemo i propagiramo. Ko god nije pristajao na tako nešto, a među njima sam bio i ja, bio je „bela vrana" u rukovodstvu, kojoj se nije nazirala dobra politička budućnost.

Slučajno sam razotkrio zaveru oba supružnika, kada sam saznao da je Milošević lično učestvovao u osnivanju Jugoslovenske levice i da je tom prilikom definisao da je cilj njihove akcije „da mu pomognu da iz sopstvene, Socijalističke partije odstrani ratne huškače, kriminalce i lopove". Kao da to nije mogao, ako takvih stvarno ima, bez osnivanja nove partije. Međutim, operacija je bila zamišljena mnogo dalekosežnije: trebalo je pred svetom i pred javnošću prikazati kako se on i njegova supruga bore za mir i protiv kriminala, ali ih tobože drugi ometaju, da se pred svetom stvori imidž o mirotvorcu koji je odlučio da se uhvati u koštac sa protivnicima mira i da ih se otarasi.

Ovakva monstruozna zamisao sprovedena je u delo na najbezočniji način tako što su iz rukovodstva Socijalističke partije Srbije odstranjivani svi koji se nisu slagali sa takvom porodičnom politikom. Kao što su kreirali za javnost lažne informacije o svemu i svačemu, računali su da će im monstruozni obračun sa poštenim i sposobnim ljudima, ali koji ne razumeju takve gluposti i ne slažu se s njima, povećati ugled lažnim informacijama da su ratni huškači i sl. Doduše, ni za koga smenjenoga to nisu otvoreno rekli, nikakvog obrazloženja obično nije ni bilo, bilo je prostog političkog nasilja nad ljudima, zasnovanog na volji supružnika.

Ko je na kraju bio kako okarakterisan, ko je zloupotrebljavao položaj i ko se obogatio za vreme funkcije, kako je prošla cela elita „poštenih" koje je porodica okupila u Jugoslovenskoj levici, poznato je javnosti. Sve je izašlo na videlo.

Nema sumnje da je na sve najvažnije odluke Miloševića uticala njegova supruga, uključujući i odluke koje su bile krajnje pogrešne, počev od formiranja JUL-a i destrukcije sopstvene Socijalističke partije, od pokušaja poništavanja izbora 1996. godine, do neuvažavanja rezultata izborne volje građana u Crnoj Gori, od manipulacija sa crnogorskim poslanicima u Saveznoj skupštini koji to više nisu bili, do naprasne promene saveznog Ustava i odluke da se održe prevremeni izbori za predsednika SRJ, što mu je donelo konačno uklanjanje sa političke scene.

Posle izbornog poraza u septembru 2000. godine, Milošević je odlučio da raskine koaliciju Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice. To je učinio pod ogromnim pritiskom članstva SPS, priznajući prećutno da je sve to bila velika greška, ali ga ta zakasnela odluka nije mogla spasti propasti na republičkim izborima u decembru iste godine. Bilo je kasno za pokajanje. Lično verujem da je i to bila samo obmana, da stvarnog pokajanja nije ni bilo, da je porodični tandem i dalje funkcionisao kao da su sijamski blizanci.

Bez obzira na sve, supruga Slobodana Miloševića ne može biti odgovorna za njegove političke greške. Za nas koji smo ga birali, odgovoran je jedino on. Odgovoran je, iako nije bio u stanju da se odupre negativnoj ulozi i uticaju svoje supruge.

Partijske čistke Mirinom metlom

Uvlačenje Miloševićeve supruge u političko odlučivanje i jačanje njene moći i uticaja mimo realnog poverenja biračkog tela, bilo je neka vrsta prekretnice u njegovom odnosu prema najbližim saradnicima na koje se do tada oslanjao. Ostaje da se razmišlja da li je to bio rezultat nepoverenja prema okruženju ili podozrenje prema najsposobnijim ljudima sa kojima je sarađivao, da ga na neki način ne ugroze, kao i da li je to bilo njegovo ili njeno opterećenje. Tek, kako bilo da bilo, do njene pojave, rukovođenje partijom i državom bilo je demokratsko i kolektivno, sa nespornom liderskom ulogom Miloševića, ali i sa njegovim uvažavanjem saradnika i njihovih stavova i mišljenja. Njena je pojava sve promenila.

Najverovatnije je da je porodična ocena bila nepoverenje prema pojedinim ljudima koji su zato udaljeni iz rukovodstva, posle čega se Milošević oslanjao pri donošenju odluka uglavnom na svoju suprugu. Nije ona bila, u odnosu na odstranjene kadrove, ni izbliza, ni intelektualno ni politički sposobnija, naprotiv. Miloševićevi saradnici na koje je, pokazalo se, gledao sa podozorenjem i nepoverenjem, bili su mu krajnje privrženi i odani, svesrdno su mu pomagali, polazeći od toga da rade za jednu ideju i za interes naroda, da niko od njih nije tu radi sopstvene promocije. Niko nije ni na koji način osporavao Miloševićevo liderstvo. Pa ipak, Milošević je na prilično nekorektan i nepošten način koristio njihov ugled, znanje i aktivnosti, dok mu je bilo po volji, a potom ih jednostavno uklanjao kao da nisu ni postojali. Jedino nije uklanjao one koji su mu se večito klanjali i koji su ga informisali šta drugi „misle".

Sve neistomišljenike iz perioda Osme sednice CK SKS na ovaj ili onaj način je udaljio iz politike. Dragišu Pavlovića je isključio Centralni komitet. Protiv Ivana Stambolića je poveo pravu hajku preko Gradskog komiteta SK, gde je ustoličio nekoliko privrženih jurišnika, koji su mu godinama služili za hajke i progone ljudi. Stambolić je definitivno skinut sa političke scene i premešten u bankarstvo, odakle je Milošević nanovo pokušao da ga izbaci u vreme kada je Ante Marković bio predsednik Saveznog izvršnog veća, ali to nisu dozvolile druge republike. Ostali neistomišljenici sa Osme sednice više se nisu mogli pojaviti na javnoj političkoj sceni čim im je istekao mandat na koji su izabrani, a neki su posmenjivani i pre toga.

Milošević se ponašao osiono i prema neistomišljenicima u Narodnoj skupštini. Kada je 1993. godine u Narodnoj skupštini Srbije otpočela ozbiljnija kritika Vlade, Milošević je, kao predsednik Republike, doneo odluku o njenom raspuštanju i raspisao nove izbore. Javno je obrazložio da narod zaslužuje bolju skupštinu, da treba da izabere novu sa kojom će se ponositi.

Njegovo poigravanje s ljudima karakterišu i događaji sa izborom i smenjivanjem Dobrice Ćosića i Milana Panića sa funkcija predsednika Savezne Republike Jugoslavije i Savezne vlade. Kao što ih je bez konsultacije s bilo kim u partijskom rukovodstvu odredio za izbor na te funkcije i prosto prisilio poslanike da glasaju za njih, naročito za Milana Panića oko koga je postojao veliki otpor kod poslanika, tako je naprasno odlučio da ih posmenjuje, kao da se radi o šahovskim figurama. To nije bilo samo omalovažavanje pomenutih ličnosti, nego i biračkog tela, odnosno poslanika Socijalističke partije koji su se osećali kao marionetske figure s kojima se manipuliše po nečijoj volji.

Najveću čistku učinio je posle povratka iz Dejtona, kada je smatrao da ga je Zapad definitivno priznao kao nezaobilaznog faktora na Balkanu i da može da radi šta hoće pod njihovim pokroviteljstvom. Odmah je posmenjivao deo najbližih saradnika koji se nisu slagali sa njegovom politikom predavanja vlasti i uticaja supruzi, koja nema nikakav izborni legitimitet od građana.

Taj potez nije trebalo nikoga da iznenadi ko je ozbiljnije analizirao dotadašnje ponašanje Miloševića prema ljudima u politici, pre svega onih sa kojima je sarađivao ili sa kojima je bio upućen da sarađuje. Politički obračun je bio stalni sastavni metod njegovog političkog delovanja, mada je dotle zaobilazio najbliže saradnike iz sopstvene partije.

Pretenzije Miloševića na kadrovsku apsolutističku politiku nisu se ograničavale samo na Srbiju i Saveznu Republiku Jugoslaviju, odnosno na njene organe. Ona se protezala na svakoga koji nije bio dovoljno poslušan, a na čiju je političku sudbinu mogao iole da utiče. Da bi potisnuo Milana Babića, tada predsednika Vlade Republike Srpske Krajine, koji je pružio otpor njegovim stavovima, dao je javno saopštenje da prekida svaku saradnju sa Republikom Srpskom Krajinom dok ona ne izabere drugo rukovodstvo, a zatim je raznim političkim manipulacijama učinio da se to i dogodi. Kada Radovan Karadžić, predsednik Republike Srpske, nije pristao da prihvati tzv. Vens-Ovenov plan, zašta se zalagao Milošević, ovaj je organizovao takvu njegovu satanizaciju, da je to bilo ispod moralnog dostojanstva ličnosti, a ne samo visokih funkcija koje obojica zauzimaju.

Milošević je pretendovao i na kadrovsku arbitražu u drugoj jugoslovenskoj republici, u Crnoj Gori. Pažljivo je analizirao ko prema njegovoj politici ima kritičko mišljenje i odabrao koga će podržavati, a koga satanizovati. Nije mu bio po volji Milo Đukanović, pa se otvoreno stavio već u izbornoj kampanji za predsednika Republike Crne Gore protiv njega, a kako je ovaj pobedio, možda i zato što Crnogorci ne vole da im se popuje sa strane koga treba da biraju, Milošević se osilio da ga osporava i da stvori neverovatan politički i državni konflikt koji je doveo zemlju do ivice raspada. Smenio je i predsednika Savezne vlade Radoja Kontića, koji je smatrao da je Milo Đukanović legalno izabrani predsednik Crne Gore i da to mora da se poštuje, a za predsednika Savezne vlade izabran je, mimo Ustava, čovek koga zvanična Crna Gora nije predlagala ni podržavala.

U odstranjivanju političkih protivnika i neistomišljenika bio je efikasan samo tamo gde je raspolagao glasačkom mašinom ili bulumentom partijskih poslušnika. Na drugim mestima samo je pravio konfliktne situacije, kojih verovatno ne bi bilo da je bio iole sposoban za političku toleranciju i da nije bio isključiv u ponašanju i nametanju stavova i odluka.

(U sledećem broju: Miloševićeva uloga u raspadu SFRJ)