Pogled iz Moskve

Strane kompanije ne žele da napuste Rusiju, bez obzira na sankcije

Biznis: otići ne ostati

Odlazak sa našeg tržišta zapadnih brendova koje Rusi vole, prema shvatanju naših neprijatelja, trebalo je da isprovocira nezadovoljstvo društva vlašću, ali to se, na njihovo iznenađenje, iz nekog razloga nije dogodilo...

Piše: Jurij Aleksejev

Bez obzira na decenije aktivnog usađivanja zapadnog, potrošačkog stava prema životu, Rusi su mirno primili vesti o zatvorenim prodavnicama sa raskošnim vitrinama. Sa skromnim životom od plate do plate, mnogima nije do viskija Jack Daniels ili modernih motora Harley-Davidson, niti do odmora na plažama Kosta Brave. Jednostavnog čoveka ne dotiču vesti o brendovima Swarovski ili Louis Vuitton. Kako se ispostavilo, može se i bez Pepsija, Mekdonaldsa i robe iz Ikee, namenjenih masovnoj potrošnji. Upražnjena mesta na tržištu brzo su popunili drugi brendovi, a ruska preduzecia su počela da proizvode više proizvoda koji su traženi u zemlji.

Strani investitori su veoma dobro zarađivali na „bednoj" Rusiji. Prema oceni časopisa Forbs, kralj duvana Philip Morris International (PMI) zarađivao je kod nas oko 360 milijardi rubalja za godinu dana, Leroy Merlin - 347 milijardi rubalja, automobilski koncern Volkswagen Group oko 320 milijardi. Kompanija Japan Tobacco od prodaje u Rusiji imala je više od 21% svog celokupnog svetskog prihoda.

Istina, da bi se „probili" u svest dela ruskih stanovnika, namećući im svoju robu, bilo je potrebno podosta potrošiti. Nestle, PepsiCo, McDonald's nisu žalili novac za reklamu; u te svrhe potrošili su milijarde (jedna reklama od 30 sekundi u najgledanijim programima košta 5 miliona rubalja i više).

Mnoge strane firme ne žele da zatvaraju svoju proizvodnju u Rusiji, čak ni pod pretnjom sankcija. Kod nas, samo francuskih kompanija ima više od 1.200, još oko 6-7 hiljada njih izvoze svoje proizvode u našu zemlju.

U Rusiji im je sve odgovaralo: porezi, specijalno za njih osmišljeni posebni režimi investiranja, garancije i potpuna sloboda preduzetništva. Naše tržište je gutalo sve što su oni prodavali pod sopstvenim brendovima, obezbeđujući im dobitak koji se meri u milijardama.

Stranci, sa njihovim tehnologijama, dočekani su sa nadom da ćemo, uz pomoć njihovog tzv. civilizovanog biznisa, uspeti da promenimo naš, izrastao na kriminalu devedesetih. Pretpostavljalo se da će naši preduzetnici, stvarajući sa strancima zajednička preduzeća, pokupiti od svojih zapadnih kolega dragoceno iskustvo, a da će konkurencija uticati na naše proizvođače da bolje rade, da će uvođenjem najsavremenijih dostignuća naše nauke, proizvesti sopstvenu robu koja će kvalitetom nadmašiti svetske brendove. Ispostavilo se, međutim, da je uloga stranog kapitala u stvaranju konkurentnih proizvoda i poboljšanju blagostanja naših građana, bila veoma preuveličana. Nisu zapadni partneri, već je sam život prinudio ruski biznis da preorijentiše svoje planove za strateške projekte i da igra po pravilima zapadnih država.

Tokom godina tržišne ekonomije kod nas je stasala čitava generacija preduzetnika koji su i u teškim uslovima naučili da rade bez obmanjivanja države.

Danas mnogi od njih pitaju: zašto su za velike plate zapošljavani strani konsultanti i menadžeri, kada njihov posao mogu da urade naši stručnjaci za mnogo manju platu? Broj zaposlenih u kompanijama koje odlaze iz Rusije procenjuje se na približino 200.000. Ako se uzme u obzir da u zemlji ima 70 miliona radno sposobnog stanovništva, od kojih u industrijskom sektoru radi 12-14 miliona, to je kap u moru.

Brendovi koji su napustili zemlju nisu učinili preveliku štetu. Glavni deo prihoda u budžet nije dolazio od njih, već dolazi od domaćih kompanija kao što su Gazprom, Rosnjeft, Lukoil, Evrohim, NLMK, MMK, Sibur, Tehnonikol i druge.

Dugo smo se nadali da će nam strani biznis pomoći da transformišemo privredu tako da naša roba poput reke teče u inostranstvo, i radili smo sve kako bi se zapadni kapital osećao komforno, tako da investitori nemaju ni senku sumnje da se ovde na bilo koji način mogu narušiti njihovi interesi. Svako ko je bar jednom nogom bio na našoj zemlji, uvideo je velike prednosti i dobijao je ovde toliki profit kakav u domovini nije mogao ni da sanja.

Svojevrsnim odgovorom na planove neprijateljskih zemalja (21 država + ceo EU) - oduzeti ili zamrznuti imovinu ruskih kompanija koje se nalaze na njihovim teritorijama - može se smatrati nacrt zakona o nacionalizaciji imovine stranih preduzeća i fizičkih lica koja se nalazi u našoj zemlji, bez povraćaja novca. Takav dokument bi omogućio uvođenje eksternog upravljanja od strane suda u organizacijama u kojima je najmanje četvrtina akcija u vlasništvu stranaca, ako oni naglo prestanu sa radom u Rusiji. Takav korak bi omogućio da se spreči bankrot preduzeća i da se sačuvaju radna mesta. Odluka o tome da li će imovinu oduzeti ili zadržati treba da donesu organi vlasti regiona, na čijoj teritoriji se nalazi „neprijateljska" imovina. Ali, kako se ispostavilo, preduzeća mnogih vlasnika koji su demonstrativno rekli da će se povući sa ruskog tržišta, nastavljaju da rade, a preuzeća koja su privremeno obustavila rad, radnicima isplaćuju plate.

Naše vlasti, očigledno, smatraju da zbog eksproprijacije strane imovine mogu da se pojave dodatne neprijatnosti za ekonomiju koja je ionako pogođena sankcijama.

Mi do danas nismo raskinuli ugovore o međusobnoj promociji investicija sa 26 „neprijateljskih" država, među kojima su, na primer, Kanada, Velika Britanija, Nemačka, Finska.

Sa naše strane, ne bi nam škodilo da iskoristimo ovaj i druge međunarodne dokumente koji štite prava naših vlasnika u inostranstvu. Na to, uzgred, još računaju naši državni službenici i privrednici kojima je blokiran biznis u inostranstvu. Druga stvar je što takve parnice mogu trajati godinama, pa čak i decenijama.

Posle nacrta zakona o nacionalizaciji imovine stranih kompanija, u vladi su hitno napisali drugi nacrt zakona - o spoljnoj upravi u odnosu na strane kompanije koje su se povukle sa ruskog tržišta. Ako je strani proizvođač iznenada rešio da se „pozdravi s nama", onda prema odluci suda njegova imovina može da se prenese na spoljnu upravu.

Očigledno je da je uvođenje spoljne administracije mnogo mekši instrument u poređenju sa nacionalizacijom, jer omogućava stranom vlasniku da, ako želi, vrati svoj biznis, u krajnjem slučaju bar do prestanka nadležnosti spoljne uprave.

Kada kompanija prestane da radi u Rusiji, obustavi proizvodnju i otpusti radnike, kako je objasnio potpredesednik vlade Andrej Belousov, mi ovo tretiramo kao namerni bankrot. U takvom slučaju odluka o uvođenju spoljnog upravljanja, na zahtev ministarstava ili gubernatora, donosi međuresorna komisija pri Ministarstvu za ekonomski razvoj. Istovremeno, moguće je podneti molbu sudu na osnovu odluke komisije i to samo arbitražnom sudu u prestonici.

U Savezu potrošača su objasnili da izjave stranih kompanija o odlasku ne znače prestanak garantnih obaveza, oni su dužni da servisiraju prodatu opremu, da ispune ugovore sa poslovnim partnerima. Malo ko će se usuditi da sve napusti i ode.

Rastanak sa Rusijom preti kapitalistima velikim gubicima. Za kršenje prava potrošača, pravno lice odgovara za svoje obaveze celokupnom svojom imovinom.

Prirodno, nijedna privatna i razumna komercijalna kompanija necie pristati da trpi gubitke iz sumnjivih političkih motiva koje su svetu nametnule SAD i Velika Britanija. Inostrani biznis „napuštao" je našu zemlju i ranije, u vreme finansijskih kriza i posle sankcija uvedenih nakon prisajedinjenja Krima Rusiji. Neki biznismeni koji su već „bežali" od nas, ostavljali su ovde svoje „ćerke" (firme), molili su ruske partnere da ih paze i uskoro su se vraćali, direktno ili preko druge ugovorne strane. I danas, tokom antiruske histerije, bez obzira na pretnje svojih vlasti, nisu svi spremni da zalupe vrata.

Posle glasnih izjava sa pretnjama da će napustiti rusko tržište u znak solidarnosti sa tzv. međunarodnom zajednicom, stranci koji su živeli kod nas, pokušali su da se povuku, da objasne svoje namere da odu teškoćama povezanim sa poremećajem lanca snabdevanja i padom kursa dolara.

Da bi spasli svoj biznis, neki od njih su požurili da prenesu svoja preduzeća na privremeno upravljanje ruskim kolegama, drugi su poslali radnike na plaćeni prinudni odmor.

Nakon toga su usledile izjave da, na primer, svih 112 prodavnica trgovinske mreže Leroy Merlin u Rusiji nastavlja da radi u standardnom režimu, a više od 44.000 radanika u celoj Rusiji ostaju na svojim radnim mestima. Fabrika nameštaja Ikea Industry Novgorod d.o.o. (njen godišnji prihod iznosi 8 milijardi rubalja), izgleda da takođe ne planira da smanji broj radnika. Rukovodstvo kompanije REHAU (ova fabrika u selu Gželj u Moskovskoj oblasti proizvodi više od 65.000 tona prozorskih profila godišnje), u zvaničnom pismu je potvdilo da planira da produži rad u RF kada (i ako) to bude moguće. I veliki proizvođači automobila su požurili da se pravdaju zbog obustave rada u Rusiji, pozivajucii se na nedostatak nekih komponenti zbog poremeciaja uobičajenih logističkih ruta, pre svega iz Evrope.

Većina onih koji su prinuđeni da zbog sankcija napuste rusko tržište (Ford, Tojota, Simens), zauzeli su stav „sačekaj i vidi". Zapadni proizvođači imaju šta da izgube. Imovina velikih preduzeća za proizvodnju automobila i njihovih komponenti, fabrika duvana, trgovinskih mreža, proizvođača prehrambenih proizvoda i bezalkoholnih napitaka, koji su se odomaćili na našem tržištu, procenjuje se na 10-15 triliona rubalja. Njihovi vlasnici odlično shvataju da u svojim zemljama ne bi mogli da ostvare takvu zaradu, posebno sad, zbog rasta cena sirovina i energenata. U Rusiji je pristup električnoj energiji, metalima, drvetu, gasu, nafti i radnoj snazi mnogo lakši i jeftiniji. Zatvaranje preduzeća i njihova konzervacija doneće vlasniku ogromne gubitke.

Ako mesto brendova koji su otišli zauzmu drugi, povratak na rusko tržište neće biti lak.

U svakom slučaju, biznis koji odlazi neće poneti sa sobom izgrađene fabrike, a dobro uspostavljena proizvodnja cie mocii da radi i bez njega. Ako ode Mekdonalds, umesto njega otvoriće se domaći restorani brze hrane, palačinkarnice, porodični kaficii i restorani, drugi zapadni brendovi odeće zameniće brojne prodajne lance koji nisu otišli iz Rusije.

Ne treba se bojati odlaska vlasnika kompanija koji su odlično živeli u Rusiji. „Gotov posao" napustiće samo oni koji nisu odavde, koji su zarađivali velike pare, a ostaće ceo srednji menadžment i obični radnici. Oni poseduju potrebne veštine i dobro su upoznati sa stranim poslovnim metodama, mogu samostalno da uspostave proizvodne lance, kako bi nastavili proizvodnju i prodaju, ali na ruskoj osnovi. Za to će biti potrebno neko vreme, ali teškocie se mogu prevazicii. Potpredsednik vlade Jurij Borisov nedavno je objavio svoju prognozu: krizni period može da traje od tri do pet meseci, zatim će sve početi da se smiruje. A biznis koji je glasno zalupio vrata, rizikuje da dobije višemilionske tužbe.

Vladi RF i tužilaštvu poslata je antisankciona lista na kojoj se nalazi 59 kompanija. Dospevanje na „crnu listu" znači moguću zaplenu računa i imovine, uvođenje spoljne uprave, pa čak i nacionalizaciju imovine. Rukovodstvo tih preduzeća može biti krivično gonjeno zbog namernog bankrota i prevare u posebno velikim razmerama.

Ipak, još nismo preduzeli oštre korake prema neprijatelju. Treba praviti kompromise, da bi se ublažili udari sankcija po našoj ekonomiji. Ali nekontrolisan odliv novca i prodavanje akcija u inostranstvu vlasnicima iz neprijateljskih zemalja sada nije dozvoljeno.

Strani biznis koji je odlučio da ostane kod nas, moraće da investira svoj profit u rusku imovinu sve dok se situacija sa „razmenom sankcija" ne promeni.

O pokušajima SAD da ponovo stvore globalnu antirusku koaliciju

Od Minhena do Ramštajna

Rusko rukovodstvo donelo je odluku: ako bilo koja zemlja pokuša da se umeša u tok vojne operacije u Ukrajini, stvarajući pretnju strateškog karaktera, mora da zna da će recipročni strateški udari biti munjevit. O tome je govorio predsednik RF Vladimir Putin na sastanku sa članovima Saveta zakonodavaca. „Imamo sve instrumente za to. Takve, kakvima se danas niko ne može pohvaliti. A mi se nećemo hvaliti. Mi ćemo ih iskoristiti ako bude potrebe", istakao je predsednik Rusije.

Piše: Valerij Panov

U Istražnom komitetu Rusije ranije su primetili da je na teritoriji Ukrajine formirano najmanje 16 različitih oružanih formacija u čiji sastav ulaze najamnici iz više od 50 zemalja. Na zasedanju Saveta zakonodavaca Vladimir Putin je istakao da će svi zadaci specijalne operacije u Ukrajini biti definitivno ispunjeni, što bi u istorijskoj perspektivi garantovalo mir i bezbednost građanima Rusije i Donbasa. „Sve odluke smo doneli imajući to u vidu", rekao je on. Drugim rečima, povratka neće biti.

Ove izjave su se čule dan nakon što je u američkoj bazi Ramštajn u Nemačkoj održan skup ministara odbrane iz više od 40 zemalja.

Prema izveštaju nemačke TV Das Erste, zemlje Zapada su se dogovorile o proširivanju snabdevanja oružjem Ukrajine. Američki ministar odbrane Lojd Ostin, koji je predsedavao skupom, rekao je da će SAD „pomeriti nebo i zemlju" da bi Ukrajini dali ono što joj je potrebno za samoodbranu.

Ostin je pozdravio pisanu izjavu nemačke vlade o nameri da isporuči Ukrajini protivavionske samohodne topove. Na kraju susreta u avio-bazi Ramštajn izjavio je da Nemačka predstavlja „velikog prijatelja i saveznika" SAD. Prema njegovim rečima, isporuka protivavionskih samohodnih topova Gepard predstavlja „važan korak" koji će ojačati odbrambeni potencijal Ukrajine.

Prema Ostinovim rečima, „svet je šokiran" akcijama Rusije i više od 30 saveznika i partnera, uključujući SAD, već su obezbedili Ukrajini vojnu tehniku vrednu više od 5 milijardi dolara. Prvi čovek Pentagona je saopštio da je susret u bazi Ramštajn označio početak rada kontakt grupe u koju će ući predstavnici zemalja učesnica sastanka. Ostin je dodao da će kontakt grupa na mesečnim sastancima koordinirati delovanje zemalja partnera na obezbeđivanju vojne pomoći Ukrajini. Ovi sastanci mogu se održavati „uživo", u virtuelnim ili mešovitim formatima. Ostin je uverio saveznike SAD u neprekidnu podršku Ukrajini. „Ukrajini je potrebna naša pomoć danas, da bi pobedila, i biće joj potrebna naša pomoć kada se borbena dejstva okončaju", izjavio je prvi čovek Pentagona.

isporukama oružja Ukrajini, u avio-bazi Ramštajn su govorili predstavnici nekoliko zemalja. Nemačka ministarka odbrane Kristina Lambreht potvrdila je isporuku Geparda Ukrajini. „Mi smo pouzdan partner na strani Ukrajine, zajedno sa našim saveznicima", izjavila je ona nakon sastanka. Osim toga, prema njenim rečima, sastanak je pokrenuo podršku Ukrajini na srednji i duži rok. „Najbolja garancija bezbednosti za Ukrajinu su dobro obučene i dobro opremljene oružane snage", istakla je Lambreht.

Vlade Velike Britanije i Kanade takođe su obećale da će nastaviti da šalju Ukrajini vojnu pomoć. London je objavio nameru da ojača ukrajinsku PVO. Otava se sprema da isporuči Kijevu oklopna vozila. Lojd Otsin, koji tek što je posetio Ukrajinu, obećao je da će sukob sa Rusijom trajati dugo godina. Pritom je pozvao sve da teže pobedi, pod čime se, istina, ništa konkretno nije podrazumevalo. Ostin je, specifično, operisao apstraktnim formulacijama. Prema njegovim rečima, osnovni zadatak SAD je da postepeno oslabi vojni potencijal Rusije. Možete to tumačiti kako god želite, na primer i ovako: Rusija je potrošila određunu količinu raketa, bombi, projektila, nanoseći udarce ukrajinskim objektima, pa bi trebalo nastaviti u tom duhu, i od takvih „troškova" njen potencijal će oslabiti.

Ali, na čudan način, Rusiji ne ponestaje municije, pre svega se to odnosi na supersonične krstareće rakete. Naprotiv, neke NATO zemlje, prema njihovom priznanju, već su toliko opustošile svoje arsenale, da su se zabrinule za borbenu gotovost svojih oružanih snaga.

Međutim, jedino održivo rešenje do sada je bilo obecianje Nemačke da će isporučiti teško naoružanje Ukrajini. To je - 88 tenkova Leopard 1A5, koji su počeli da se proizvode 1962. godine, a 2003. su povučeni iz upotrebe Bundesvera (nemačkih oružanih snaga). Ponavlja se priča sa američkim oklopnim vozilima M113 iz vremena Vijetnama, koje je Vašington dao Ukrajini za „ne baš veliki novac". Generalno, Nemačka ima na koga da se ugleda. Upravo na taj način Berlin pokušava da smanji kritike na svoju adresu iz Vašingtona i Londona za odbijanje da uvede embargo na uvoz nafte i gasa iz Rusije. To je već dovelo do poziva da se sankcije uvedu protiv Nemačke, na osnovu toga što kupovina nemačke robe, u čijoj proizvodnji svoju ulogu imaju ruski energenti, predstavlja finansiranje ruske armije.

Antirusko raspoloženje podgrevale su oštre opaske političara i obratno. Preciznije, iz Londona su uoči sastanka mogle da se čuju izjave o tome da Ukrajina ima puno pravo da napadne ciljeve na teritoriji Rusije, koristeći za to, između ostalog, i britansko oružje.

Pritom je britanski ministar odbrane Ben Volis podsetio da njegova zemlja ima nuklearni arsenal i da je spremna da ga iskoristi. Sa svoje strane, Volisov američki kolega Lojd Ostin, šef Pentagona, objavio je novi cilj SAD u odnosima sa Rusijom - njeno maksimalno slabljenje.

Mnogi, pa i novinari Njujork tajmsa, ocenili su ovu izjavu Ostina kao znak transformacije konflikta „od borbe za kontrolu nad Ukrajinom do borbe u kojoj se Vašington neposredo suprtostavlja Moskvi". Malo je verovatno da će se SAD odvažiti na takvo suprotstavljanje koje im preti totalnim uništenjem. Vremena kada ste mogli da sedite preko okeana dok je ostatak sveta u ratu, potonula su u reku zaborava.

Mesto održavanja pomenutog sastanka, koji se, uzgred, desio pre redovnog samita NATO u junu, takođe mnogo govori. Ramštajn je aktivna avio-baza, u kojoj je stacionirana komanda američke vojske u Evropi i komanda vazdušnih snaga NATO. Ta baza je direktno uključena u ukrajinski konflikt, ako ništa drugo, a ono što se tiče izviđanja i isporuke tereta Kijevu. Pritom, sam format sastanka je izgledao kao pokušaj Amerikanaca da stvore vojnu koaliciju: Vašington nije na ovaj događaj pozvao samo partnere iz NATO, već i niz drugih zemalja. Poslato je ukupno 40 poziva.

Nismo uspeli da saznamo ko je konkretno još bio pozvan, osim 30 zemalja - NATO članica. Prema nekim podacima, na sastanku su bili i Finska, Izrael, Južna Koreja, Ukrajina.

Ali ako procenite celu listu učesnika, onda je sasvim mogucie uzviknuti: „Sve poznata lica!" U sličnom sastavu su 1941. godine evropske zemlje pod rukovodstvom Hitlera napale Sovjetski Savez.

Danas se malo ko na Zapadu seća da je od 1934. godine cela Evropa bila povezana „mirovnim" sporazumima sa Nemačkom. Te godine Poljaci su zaključili sa Nemcima sporazum o nenapadanju. Deklaracija je bila prvi spoljnopolitički uspeh Hitlera, koji je na taj način obezbedio svoje istočne granice, što mu je omogućilo da se fokusira na širenje zapadnih granica. Zauzvrat, poljsko rukovodstvo nadalo se „ravnopravnom" savezu sa Nemcima, kako bi zajedno sa njima prešli preko Crvenog trga u Moskvi. Ipak, ni sporazum o nenapadanju, ni savez sa Engleskom i Francuskom, nije pomogao Poljacima: 28. aprila 1939. Nemačka je prekršila sporazum sa njima, a 1. septembra objavila rat.

Anglo-američki pomorski sporazum potpisan 1935. godine, omogućio je Nemačkoj da dobije mornaricu koja joj je do tada bila zabranjena zbog poraza u Prvom svetskom ratu. Danska je takođe pokušala da uspostavi prijateljske odnose sa Trećim rajhom. Iprak, u aprilu 1940, nemačka armija je za nekoliko sati okupirala ovu zemlju, pretvorivši je u marionetsku državu. Francuska, glavni suparnik Nemačke, takođe nije htela da se suprotstavi nacistima, i 1938. je zaključila sa Hitlerom sporazum o nenapadanju. Zemlje su odbacile međusobne teritorijalne sporove i najavile aktivnu finansijsku saradnju. Podrazumevalo se da će Berlin sada da se koncentriše na borbu protiv boljševizma. Sporazum je izgubio snagu nakon što je Hitler isti pakt zaključio s Moskvom. Činjenica je da su Nemačku, na ovaj ili onaj način, favorizovale sve evropske države. Italija, Španija, Mađarska i druge države su postale nemački saveznici.

Nekoliko meseci pre početka Drugog svetskog rata, Nemci su zaključili paktove o nenapadanju sa Litvanijom, Letonijom i Estonijom. Sporazumi su sadržali tajne klauzule o pomoći protiv Sovjetske Rusije. Nemačka nije poštovala ove sporazume. Hitler je pribaltičke zemlje prebacio u sferu interesa Sovjetskog Saveza, i tamo je ušla sovjetska vojska. Godinu dana kasnije, Nemačka je vratila ove zemlje u početnoj etapi Velikog otadžbinskog rata.

A posebno mesto u ovom nizu sporazuma koji su zapravo bili beskorisni za evropsku bezbednost, imao je Minhenski sporazum. Upravo on je otvorio Hitleru put na Istok, a Drugi svetski rat je mogao da počne još 1938. godine. Nemačka je želela da na silu oduzme Čehoslovačkoj teritorije naseljene Nemcima. Britanija i Francuska su činile ustupke, kako bi sprečile novi sukob. Na kraju je Čehoslovačka morala da ustupi Nemačkoj Sudetsku oblast, Poljska - Tešinsku oblasti, Mađaraska - teritorije na jugu Slovačke. Hitler nije bio zadovoljan postignutim uspesima i 1939. uzeo je ostatak Češke. Nove teritorije značajno su povećale industrijski potencijal i naoružale su nemačku amriju. U Evropi se niko nije protivio jačanju Hitlera. Štaviše, praktično sve evropske zemlje su u izvesnoj meri učestvovale u novom nemačkom Drang nach Osten-u. I to potpuno dobrovoljno. Čak je i jedna engleska jedinica bila u sastavu SS. Sada svi oni ulaze u sastav NATO.

Sve u svemu, tokom rata je na strani Hitlera ratovalo više od 1,8 miliona ljudi, državljana drugih zemalja. Od njih je bilo formirano 59 divizija, 23 brigade, nekoliko pojedinačnih pukova, legiona i bataljona.

Zbog nedostatka pouzdane statistike do danas nije ustanovljen ukupan broj žrtava među vojnicima i civilima mnogih država koje su učestvovale u ratu, pa i stvarni gubici nemačkih oružanih snaga i njihovih saveznika. Od poraza kod Staljingrada, nemački sistem obračuna gubitaka je počeo da posustaje, a u periodu 1944-45. godina, trpeći poraz za porazom, nemačka komanda jednostavno fizički nije mogla da izbroji sve svoje nenadoknadive gubitke. Od marta 1945. brojanje je potpuno prekinuto.

Prema nepotpunim podacima, nenadoknadivi gubici Nemačke i njenih saveznika bili su oko 11,8 miliona ljudi. Gubici civilnog stanovništva Trećeg rajha su oko 3,3 miliona ljudi, uključujući poginule u bombardovanjima i usled vojnih dejstava, a među njima i saveznike SSSR-a, nestalih i žrtava fašističkog terora. Međutim, uprkos neslavnom kraju ove sveevropske kampanje, kao i svih kampanja protiv Rusije, broj onih koji žele da prigrabe ruske zemlje se ne smanjuje. Čim dođe do smene generacija, gubi se iz sećanja krvavo finale, opet se pojavljuje veliki broj onih koji žele da ponove istoriju svojih predaka. Van svake sumnje, njima bi bilo korisno da se bar ponekad sete onih koji su ipak dobili svoje parče ruske zemlje - oni su odavno umrli u beskrajnim ruskim poljima. Donedavno nam se činilo da ne jednom potučeni Evropljani (i Japanci) i ne pomišljaju na revanš. Nipošto ne, oni samo mrze Ruse i Rusiju, kao i njihovi preci.

Današnji Ramštajn nije slučajno podsetio na Minhen iz 1938. godine - po svojoj rusofobnoj suštini. Istina, sastav glavnih likova je donekle drugačiji. Berlin je zamenio mesto sa Vašingtonom, ali kao i pre, Francuska i Britanija pokušavaju da reše sudbinu sveta. A gomila je ostala skoro ista.

U njoj se, čudno, našao i Izrael, koji svoj izgled duguje SSSR-u i njegovoj pobedi nad Nemačkom. Generalno, u celoj toj ramštajnovskoj priči izgleda da postoji određena simbolika: ona, isto kao i Minhen, jasno vodi do sveevropske propasti.

Ukrajini je, najverovatnije, namenjena uloga Čehoslovačke. Mišljenje Kijeva pritom nikoga ne interesuje, kao svojevremeno mišljenje Praga. Poljska, sa pohlepom oživele „hijene", već se nameračila na galicijski komad ukrajinskog „kolača". U tom deljenju, Rumunija, Mađarska, Slovačka takođe, verovatno neće ostati po strani, tražiće zemlju svojih predaka koja je Ukrajini data posle rata. Naknadni teritorijalni „domino" efekat jasno će potkopati temelje bezbednosti Evrope. Ona već sad počinje da se raspada od međusobnih pretenzija zbog ruskih energenata, uključujući ne samo gas, već i naftu i ugalj, struju, finansije itd. Kako je i smislila Amerika, kojoj ne treba jaka i jedinstvena Evropa. Jedan od vektora ukrajinskog konflikta nije slučajno dobio evropsku dimenziju. Drugi vektor je ruski, gde „džavelin" predstavlja NATO (džavelin - javelin - na engleskom koplje, je ime američkog protivtenkovskog raketnog kompleksa koji je isporučen Ukrajini). Rat na dva fronta na kraju će dovesti do poraza Amerike. A Vašington ima nameru da otvori i treći frotn - u Indo-tihookeanskom regionu. Ali nas interesuju, pre svega, evropski poslovi.

mogućem direktnom konfliktu između Rusije i NATO, u poslednje vreme često su govorili nemački mediji, pre svega u vezi sa kontroverznim pitanjem u Nemačkoj o isporukama teškog naoružanja Ukrajini. Argument o tome da takve isporuke mogu da dovedu do Trećeg svetskog rata, sada koriste mnogi nemački političari, uključujući i kancelara Olafa Šolca.

Govoreći o ovoj temi u svom nedavnom intervjuu magazinu Špigl, Šolc je direktno rekao da ne treba dozvoliti nuklearni rat i zato odluke o isporukama oružja treba donositi sa maksimalnim oprezom. Iako u Berlinu ima i onih sa potpuno suprotnim mišljenjem. To se pre svega odnosi na predstavnika nemačkih globalista, „Zelenih", Antona Hofrajtera, koji poziva na hitne isporuke Ukrajini tenkova i haubica, tvrdeći da samo prisustvo dovoljne količine težkog naoružanja u Kijevu može da spreči veliki rat u Evropi.

Časopis nemačke desničarske opozicije Compact je sugerisao da je tokom sastanka u avio-bazi Ramštajn doneta odluka o početku vojne operacije NATO protiv Rusije. Mišljenje ovog izdanja je da ova operacije može početi operacijom pod lažnom zastavom u Ukrajini ili, na primer, da bude inscenirana od strane vojnih kontigenata Alijanse raspoređenih u Poljskoj i Pribaltiku. Ipak, takvi scenariji, bez obzira na svu napetu i nepredvidivu situaciju, deluju nategnuto.

Kako primećuje internet izdanje Telepolis, Zapad se sada oslanja na maksimalno zatezanje konflikta, nameravajući da protiv Rusije, tuđim rukama i „do poslednjeg Ukrajinca", vodi posredan rat, ne mešajući se direktno u borbena dejstva, već dajući Kijevu svu moguću pomoć, pre svega u oružju.

Upravo je isporuka oružja i bila glavna tema sastanka u Ramštajnu, i ako se kaže da je u avio-bazi stvorena nova vojna koalicija, onda je to pre „posredna koalicija", usmerena ne na direktan već na posredovan konflikt sa Rusijom. Ali do kada će ona imati predzank „posredna" - veliko je pitanje. Ako je od Minhena do napada na SSSR Hitleru trebalo nešto više od dve i po godine, u savremenim uslovima, kada se, zahvaljujući novim tehnologijama i dostupnosti superoružja, meseci sažimaju u nedelje, a nedelje u dane, prelazak iz stanja mira u stanje globalnog rata može da se meri satima i minutima.

Od razvoja događaja, kada spirala eskalacije, odmotavajući se, počne da uvlači u konflikt nove učesnike, čak i mimo njihove volje, sudeći po rečima nemačkog kancelara, sada strahuju upravo u Berlinu.

Sećam se fraze iz knjige o Prvom svetskom ratu, Avgustovski topovi, Amerikanke Barbare Takman, koja ju je proslavila: „Rat niko nije želeo. Rat je bio neizbežan." Zvuči lepo, aforistično, frazu često citiraju, ali u suštini ona ne samo da je obmanjujuća, ona je lažljiva: ako rat ne žele, onda ga i ne počinju oni subjekti koji imaju resurse da ga povedu.

A jedan od najvažnijih resursa je želja masa da ratuju. Ali Prvi svetski rat je do leta 1914. bio predodređen sasvim objektivnim razlozima: sazrela je potreba za novom podelom sveta, pre svega - ekonomskom. Drugi svetski rat bio je posledica nedovršenosti ove podele. Danas su sazreli uslovi za novu preraspodelu granica koje su odredili pobednici u Drugom svetskom ratu, a koje su poslednjih 30 i nešto više godina kontrolisale SAD, proglasivši se za glavnog arbitra sudbine sveta.

S tim u vezi želim da ih podsetim na staru rusku poslovicu o tome da se druga misa ne služi gluvima, odnosno za one koji ne žele da razumeju proste istine, nema smisla ponavljati ih dva puta. Prva „misa" bila je 24. februara, kada je počela specijalna vojna opercaija.

Ruski predsednik Vladimir Putin je u specijalnom TV obraćanju rekao da je SSSR u predvečerje Velikog otadžbinskog rata napravio grešku umirujucii potencijalnog agresora, drugi put neće biti takve greške u ruskoj istoriji. „Mi dobro znamo iz istorije kako je 1940. i početkom 1941. godine prošlog veka Sovjetski Savez na svaki način nastojao da spreči rat ili bar odloži njegov početak. Zbog toga se trudio, bukvalno do poslednjeg trenutka, da ne provocira potencijalnog agresora, nije preduzimao ili je odlagao najočiglednije akcije u pripremi za odbijanje skorog napada", rekao je predsednik Putin, konstatujući da su ti koraci, koji su ipak preduzeti, na kraju katastrofalno zakasnili. Rezultat je, prema njegovim rečima, bio taj da zemlja nije bila spremna da se u punoj snazi suprotstavi invaziji nacističke Nemačke, koja je bez objave rata napala našu domovinu 22. juna 1941. godine. „Uspeli smo da zaustavimo neprijatelja, a zatim i razbijemo, ali cena je bila ogromna. Pokušaj da se neprijatelj smiri u predvečerje Velikog otadžbinskog rata ispostavio se kao pogrešan, što je skupo koštalo naš narod. Prvih meseci borbenih dejstava izgubili smo ogromne strateški važne teritorije i milione ljudi. Drugi put nećemo napraviti takvu grešku. Nemamo prava", rekao je Putin.

Danas je poznato da je Rusija za nekoliko sati predupredila napad Ukrajine na DNR i LNR uz kasniji razvoj ofanzive na Krim i druge ruske teritorije. Naravno, uz podršku NATO. Jun 1941. zaista se nije ponovio...

Zato su SAD i njegovi NATO saveznici pogrešili kada su bili skeptični prema poruci predsednika RF Vladimira Putina koju je uputio Saveznoj skupštini 2018. godine. Sada su Putinove poruke počele da postaju stvarnost, piše kinesko izdanje Sohu.

U poslednje vreme pažnja svetske javnosti bila je koncentrisana na Istočnu Evropu. Ipak, nedavno se dogodilo nešto što je prestravilo kolektivni Zapad, objavljuje Sohu prevod iz časopisa Politika danas. Ministarstvo odbrane RF je na kosmodromu Pleseck izvršilo uspešno testiranje interkontinentalne balističke rakete Sarmat, čija je bojeva glava pogodila cilj na poligonu na Kamčatki. Ranije je komandant Raketnih strateških snaga, general Sergej Karakajev izjavio da najnovija raketa Sarmat može da ponese nekoliko hipersoničnih bojevih glava Avagard. Prema njegovoj oceni, taj kompleks je najmoćniji na svetu i ima najveći domet pogađanja ciljeva. Na Zapadu su shvatili da je ruska raketa stvarna i da zaista može da pogodi „bilo koje mesto na planeti", primećuje ovo izdanje.

„SAD verovatno sada drhte od straha", pretpostavili su u kineskom izdanju Sohu. Međutim, izgleda da nije tako. Sudeći po delovanju SAD i njihovih vazala, čini se da oni to još nisu shvatili i razumeli.

Podsećamo, dva dana nakon početka specijalne vojne operacije u Ukrajini, 27. februara, predsednik Vladimir Putin naredio je vojsci da prebaci strateške nuklerane snage „u poseban režim borbenog dežurstva". Tu odluku je potkrepio „neprijateljskim dejstvima" zemalja Zapada u sferi ekonomije, kao i „agresivnom" retorikom prema Rusiji. A nešto se nije čulo da su naše raketne strateške snage dobile komandu: „Obustavljaj!"