Dokumenta CIA

Kako je rat u Jugoslaviji zatekao najveću američku obaveštajnu agenciju (3)

TOPLO PRIJATELJSTVO U HLADNOM RATU

Pod oznakom D. C. 20505, američka Centralna informativna agencija (CIA), tačnije, njena Direkcija za obaveštajne informacije, dana 21. jula 1989. godine, dala je „Rezime stanja i perspektive" u sumrak jugoslovenske države, i iz tog „rezimea" jedva je mogao da se nasluti predstojeći ratni sukob, krvavi raspad južnoslovenskog društva, zajednice koja je u vremenu „hladnog rata" bila ključne veza između Istoka i Zapada. Prilično umerenim tonovima agenti CIA izveštavaju svoju „bazu" o stanju u Jugoslaviji uoči njenog raspada. Vidi se uverenje tih agenata da Jugoslavija ima „fleksibilan sistem", ali i da je podložan ekonomskim turbulencijama. Niko ne pominje rat, niti pripreme za njega. Paradoksalno, agenti CIA su verovali da je Mihail Gorbačov, prvi čovek Kremlja u to vreme, posmatran kao garant stabilnosti u Jugoslaviji. Magazin Tabloid će u narednih nekoliko nastavaka objaviti sve protivrečne stavove CIA o raspadu Jugoslavije i onome što je usledilo u vezi sa tim.

***

Jugoslavija je ključni deo Evrope koji se menja i na jednoj i na drugoj strani gvozdene zavese. Razvoj događaja u Jugoslaviji je nesumnjivo deo paketa ovog šireg evropskog platna. Jugoslovenski eksperiment mora da privuče pažnju i predstavlja inspiraciju za istočnoevropljane i iritira Moskvu. Jugoslovenski eksperiment ima uticaja na razvoj moskovskih satelita. Paradoksalno, sposobnost Jugoslavije da opstane kao jedinstvena država očuvana je onoliko koliko je naša vlada sledila politiku podrške političkoj nezavisnosti i teritorijalnom integritetu jugoslovenske države. Sve dileme Vašingtona oko države Srba, Hrvata, Slovenaca i ostalih naroda i narodnosti SFRJ će prestati da postoji u roku od godinu dana, javljaju naši obaveštajci (oktobar 1990. godine). Nacionalni obaveštajni savet SAD objavio ke zbirku sistematizovanih obaveštajnih podataka o Jugoslaviji, koji pokrivaju period od Titovog raskida sa Staljinom 1948. do 1990. godine, uoči samog raspada Jugoslavije, i to kao treću publikaciju - prve dve su bile posvećene Kini i Vijetnamu, gde vidimo da su naši kontakti u Beogradu bili skoro transparentni. Naš je cilj je bio da združimo najbolje umove koji se mogu naći radi razmatranja najšireg spektra mišljenja i stavova kako bi se potpuno istražile alternativne pretpostavke i mogućnosti. Sakupljanje i sistematizovanje raspoloživih izveštaja u prošlosti Agencije iziskivalo je napore velikog broja ljudi. Najangažovaniji su bili Džon K. Alen iz obaveštajnog analitičkog biroa CIA i Marten van Heuven, bivši obaveštajni funkcioner za Evropu.

Veliki doprinos dao je i Li Hamilton, direktor Međunarodnog centra "Vudro Vilson". Ovaj dugogodišnji kongresmen i član Odbora za spoljnu politiku je davao podršku Srpskom kongresu ujedinjenja i tadašnjem predsjedniku Miroslavu Majku Đorđeviću, od samog osnivanja. Početkom devedesetih godina je čak rukovodstvu ove organizacije rekao da je jedna od grešaka SAD što su nekritički prihvatani izveštaji o BiH, ambasadora iz Beograda Vorena Cimermana.

U uvodu knjige kaže se i ovo: "Čak ni rađanje šest država, koje su nekad činile Jugoslaviju, ne predstavljaju kraj ove priče. To je, doduše, početak druge priče koju su diplomate, vojni stručnjaci i predstavnici nevladinih organizacija, u ovom trenutku aktivni u regionu, spremni da provere i potvrde. Ako je tačno da istorija uči, onda ovo zapažanje treba obilato primenjivati u oblasti u kojoj su, izgleda, često na nesrećan i bespomoćan način, istorijska sećanja i uspomene naroda koji radije živi u prošlosti, nego u suočavanju sa budućnošću.

Zašto je Jugoslavija važna za SAD? Američko interesovanje za Balkan datira od samog stvaranja jugoslovenske države. Posle Prvog svetskog rata predsednik Vudro Vilson i njegovi savetnici, bili su vrlo angažovani u izradi mape budućnosti Balkana pre i za vrijeme Pariske mirovne konferencije.

U februaru 1947. godine američki otpravnik poslova u Beogradu Džon Kebot upozorava na mogućnost raskida na relaciji Beograd - Moskva. U junu 1947. On je ponovio da jugoslovenski interesi "možda ne slede uvek slepo ruske instrukcije". Usljedilo je 7. jula 1947. još jedno njegovo upozorenje, u kojem tvrdi da su "sukobi interesa sa Rusijom neizbežni". Kad su ovu poruku pokazali tadašnjem državnom podsekretaru Dinu Ačesonu, on je preko teksta napisao "đubre".

Godinu dana kasnije, tačnije 18. juna 1948, novi otpravnik poslova R. Borden Rims, javlja Agenciji da je "uveren da postoji definitivan raskid Beograda i Moskve". I Vašington je počeo da na Jugoslaviju gleda drugim očima, kao na doe šireg hladnog rata Istok-Zapad. Evo jedne našpe procene o političkoj situaciji u Jugoslaviji 1949. godine:

"Postoje izvesne manjinske grupe u Crnoj Gori, Makedoniji i možda drugim jugoslovenskim republikama, koje bi napale Titov režim u zamenu za obećanja prioritetnog tretmana od Sovjetskog Saveza... Proglašenje nezavisne Makedonije imalo bi malo uspeha u naporima da se zadobije podrška većeg broja jugoslovenskih Makedonaca, bar u toku 1949. U slučaju ozbiljne pretnje u bilo koje vrijeme 1949. Tito bi mogao da organizuje masovno preseljenje nepouzdanih Makedonaca u druge oblasti Jugoslavije". Štab za političko planiranje u Vašingtonu će ubrzo uraditi memorandum u kome će dominirati rečenica: "Prvi put u istoriji sada imamo u međunarodnoj zajednici jednu komunističku državu koja je nezavisna od Moskve".

Agencija je najviše pažnje Jugoslaviji poklanjala u periodu između Rezolucije Informbiroa 1948. i Staljinove smrti, kada ih je, kao i ovdašnji narod, najviše zanimalo da li će SSSR i zemlje saveznice napasti Jugoslaviju. Pojedini mediji dali su veliki značaj izveštaju o izmeštanju velikog broja fabrika iz Srbije u Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju ranih pedesetih godina, predstavljajući to kao dokaz da je Tito želeo da ekonomski uništi Srbiju na račun pomenutih republika. Oni su propustili da objave da je Titova procena bila da bi Srbiju u slučaju napada iz Mađarske, Rumunije i Bugarske bilo nemoguće odbraniti i da je plan bio povlačenje u zapadne republike, a zatim kontraofanziva uz pomoć Zapada, pa su fabrike izmeštene kako ne bi pale u ruske ruke.

U sledećoj fazi Agencija nastavlja da posvećuje pažnju Jugoslaviji pre svega zbog Pokreta nesvrstanosti čiji je Tito bio suosnivač, i mnogi izveštaji govore o pokušajima SSSR, uglavnom neuspešnih, da taj pokret podvrgnu svojoj kontroli. O takozvanoj neprijateljskoj emigraciji (ustašama i četnicima), nema podataka da ih je Agencija ikada i ni na bilo koji način pomagala; naprotiv, brinulo se o tome da njihovo delovanje ne pokvari naše odnose sa Titom i podstakne ga da se približi Moskvi.

U analizi iz jula 1989. ("Jugoslavija: status i izgledi") konstatuje se da se zemlja nalazi pred ozbiljnim izazovima "pre svega usled pokušaja Slobodana Miloševića da ostvari srpsku hegemoniju i nametne sebe kao lidera". Dalje se kaže da to samo doliva ulje na vatru hrvatskih i slovenačkih secesionista, što uz tešku ekonomsku situaciju preti opstanku SFRJ. Takođe se vrlo jasno kaže da bi raspad Jugoslavije, ili njeno pretvaranje u diktaturu pod Miloševićem, predstavljali ishode nepovoljne po američke interese, i da bi, što se tiče SAD, najbolje bilo ako bi se sačuvao status kvo, "uz postepenu demokratizaciju i uvođenje tržišne privrede". Zaključak glasi da su "Jugoslovenski narodi dokazali da su u stanju da prežive ekonomske nedaće i loše rukovodstvo bez pribegavanja masovnom nasilju... Postoji mala verovatnoća da će doći do dezintegracije, ali šanse su veće nego ikad da će SFRJ ostati cela."

Agencija je 1968. godine analizirala odnos Jugoslavije i Tita prema predsedniku Kenediju kao i tajne njegovog ubistva, što je za nas zanimljivo, jer imaju i nemalu jugoslovensku dimenziju. Prva je da je tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito bio poslednji strani državnik kojeg je ugostio američki predsednik. U Vašington je došao sa Kube, nakon posete Fidelu Kastru.

Tito je doputovao u Vašington u posetu koja je trajala od 16. do 25. oktobra 1963. i uključivala je njegovo obraćanje Generalnoj skupštini UN u Njujorku. Ova poseta bila je obeležena brojnim neprijatnostima za jugoslovenskog predsednika i demonstracijama tamošnje hrvatske, ustaške i proustaške emigracije. Prisutan je bio Džordž Kenan, koji je kasnije podneo ostavku zbog toga što je Kongres ukinuo Jugoslaviji status najpovlašćenije nacije u trgovini sa SAD.

"Američki Hrvati, posebno, u ovom smislu nisu bili izuzetak; oni su, nasuprot tome, bili jedan izuzetan primer. Posebno veliki bio je uticaj koji su uspeli da ostvare preko Katoličke crkve. Njima se postojeća jugoslovenska vlada oštro protivila zbog njihove dugotrajne mržnje prema Srbima u zemlji iz koje su poreklom. Oni su smatrali, poput svojih prethodnika u Drugom svetskom ratu, da je i sada kontrolisana od strane jeretičkih Srba; oni su bez oklevanja unosili u američki politički život ovu gorku, krvavu i dugotrajnu mržnju - ne bez efekta na njihove predstavnike u Kongresu. Svoje zahteve su odevali u poštovane mantije antikomunizma, osporavajući jugoslovensku nezavisnost od Moskve, osporavajući jedinstvene kvalitete Jugoslavije kao marksističke - socijalističke države i čineći sve što je u njihovoj moći da stvore tezu da se, u svim namerama i ciljevima, ona ne razlikuje od Sovjetskog Saveza. To je bilo tako da oni nikada nisu propustili da se protive svakom poboljšanju američko-jugoslovenskih odnosa ili da iskoriste svaku priliku da prave probleme u odnosima između dve zemlje. Oni su to uspevali", opisuje Džordž Kenan i navodi da je u Njujorku bilo još gore nego u Vašingtonu. Jugoslovenska delegacija bila je smeštena u hotelu"Valdorf Astorija", gde je došlo do prave tuče između ustaških emigranata i Titovog obezbeđenja, a neki od demonstranata gotovo da su stigli i do Titovog apartmana.

Kenan je napisao da za supruge članova delegacije nije bilo mogućno čak ni da popiju kafu u hotelskom baru, pošto je demonstrantima bilo dozvoljeno da uđu u njega, da sede za stolovima i vređaju gošće neprijatnim rečima, da im dobacuju uvredljive epitete poput "kurve" uz „evidentnu toleranciju i simpatije njujorške policije".

Sve to za Kenana bilo je još neprijatnije zato što su"gošće koje su bile u pitanju, bile žene '"visokog kvaliteta i duha, većina od njih se borila u partizanskoj vojsci u borbi protiv Nemaca i koje neće jednostavno da zaborave takav tretman". Nasuprot ovome, Kenan piše: "Moram da se setim, u vezi sa ovim, da sam sve doskora proputovao hiljade milja u Jugoslaviji, često u najbliskijem kontaktu sa stanovnicima i nikada nisam sreo ništa drugo osim ljubaznosti i učtivosti."

Na kraju zvaničnog dela posete, Kenedi je rekao Titu da američka vlada ispituje mogućnosti da se kao pomoć u zemljotresu nastradalom Skoplju iz američkih skladišta u Evropi preda Jugoslaviji pomoć od 10.000 "stambenih jedinica", što je uključivalo objekte trajnog i privremenog smeštaja. Pre uobičajene konferencije za štampu pred Belom kućom, Kenedi se, kako protokol predviđa, oprostio od svoga gosta. Kada je konferencija završena, helikopter je zakasnio, a američki predsednik je izašao u park sa svojom decom, šestogodišnjom Kerolajn i trogodišnjim Džonom. Tada su snimljene čuvene fotografije Kenedijeve dece s njima i u naručju Titove supruge Jovanke.

"Tito je smatrao Kenedija velikim američkim predsednikom. Kada se vratio iz posete Americi, sreli smo se 25. oktobra 1963. Tito je tada pričao o utiscima a putovanja. Kenedi ga je pitao šta bi mogao da prenese kao utisak i savet američkoj politici posle boravka iz Latinske Amerike. Tito je rekao: 'Pljačkajte ih malo manje.' Kenedi mu je odmah rekao da bi to trebalo da kaže u Senatu, ali je Tito to odbio.

Kenedi je onda rekao: 'Oni koji se smatraju socijalističkim državama ustvari su siromašni i gladni. Mi možemo da vas narednih 50 godina hranimo i da to ništa ne košta, a za to vreme nešto ćemo smisliti. Tito je uzvratio: „Ovakav predsednik ne može da vlada Amerikom. Oni će ga ubiti".

Kenedi je ubijen u Dalasu 22. novembra 1963. samo mesec dana posle Titove posete. Jedan od prvih koji su se upisali u knjigu žalosti u američkoj ambasadi u Beogradu bio je jugoslovenski predsednik Tito. Tadašnji ataše za štampu Milton Josi opisuje atmosferu prilikom te posete.

"Službenici su bili upozoreni tako da smo izašli da ga sačekamo. Pošto se upisao u knjigu, on je počeo da govori o svojoj nedavnoj poseti Vašingtonu i o Kenedijevoj deci. Pozvali smo ga u kancelariju atašea za štampu i obavestili otpravnika poslova Boba Klivlenda, pošto nije bilo ambasadora. Jasno je bilo da je trebalo da ga ugostimo. Ja sam otišao u svoju kancelariju i izneo jednu skrivenu bocu skoča sa nekoliko malih čaša. Naši jugoslovenski sagovornici redovno su pili jaku domaću šljivovicu iza kojih su sledile male čaše soka, a onda mala šoljica jake turske kafe, tako da nam je bila potrebna jaka konstitucija da izdržimo s njima. Predsednik je prihvatio ponuđeni skoč i još jedan pre nego što je konačno stigla kafa. U međuvremenu, nastavio je da govori o svom boravku u Beloj kući i opširnim razgovorima koje je imao sa predsednikom Kenedijem. Ostao je između 45 minuta i jednog sata sa nama i bio je veoma upadljivo zadovoljan", navodi Josi.

Josijev nadređeni, Volter Roberts, u intervjuu 2010. kazao je da je Tito veoma cenio Kenedija i prema njemu imao"zaštitnički, očinski stav".

Holandski novinar Viljem Oltmans, otkrio je Osvaldovo poznanstvo sa baronom Džordžom de Morenšildom, za koga je naveo da je povezan sa Agencijom i da je on "pravi arhitekta atentata". Agencija je istraživala saznanja holividskog režisera Olivera Stouna o atentatu na Kenedija, koji je sugerisao je da je nekoliko američkih vladinih agencija „možda bilo umešano" u zaveru za ubistvo predsednika, pa je u tom kontekstu pomenut i Morenšild. Agencija je ovo ocenila kao"obmanjujuc´u fikciju".

Oltmans je intervjuisao Morenšilda 1968. i narednih godina ostao u kontaktu sa njim. Čak je u Stounovom filmu i igrao Morenšilda. Želeo je da napiše Morenšildovu biografiju pa su se u februaru 1977. našli na ručku u Dalasu.

Prema Oltmansu, Džordž de Morenšild je priznao umešanost u atentat na Džona Kenedija:"Ja sam odgovoran. Osec´am se odgovornim za ponašanje Lija Harvija Osvalda... Zato što sam ga odveo. Naložio sam mu da mu namesti."

Oltmans je tvrdio da je De Morenšild priznao da je delovao kao posrednik između Lija Harvija Osvalda i H. L. Hanta u zaveri u koju su bili uključeni drugi teksaški naftni magnati, Kubanci koji su bili protiv Kastra.

Kada je u ljutnji napustio Oltmansa, Komisija za terorizam Predstavničkog doma obaveštena je o njegovom povratku u Sjedinjene Države i poslala je svog istražitelja da ga pronađe. Dana 15. marta 1977. Morenšild se sastao sa poznatim američkim novinarom Edvardom Džejom Epštajnom, koji je uređivao časopis"Riders dajdžest". Epštajn mu je ponudio 4000 dolara za četvorodnevni intervju.

Džordž de Morenšild je stigao u hotel"Brejkers" u Palm Biču 27. marta 1977. i proveo dan u intervjuu sa Epštajnom. Prema Epštajnu, proveli su dan razgovarajuc´i o njegovom životu i karijeri sve do kasnih 1950-ih. Dva dana kasnije Edvard Džej Epštajn ga je pitao za Lija Harvija Osvalda.

Kako je zapisao u svom dnevniku objavljenom u knjizi"Legend: The Secret World of Lee Harvey Oswald":"Onda sam ga jutros pitao zašto je on, socijalista u Dalasu, tražio Osvalda, prebega. Njegovo objašnjenje, ako se uzme u obzir, stavlja ubistvo u novi kontekst i uznemiruje. Rekao je da iako nikada nije bio plac´eni radnik CIA, on je 'povremeno činio uslugu' zvaničnicima vezanim za CIA. Oni su mu zauzvrat pomagali u poslovnim kontaktima u inostranstvu. Kao primer naveo je ugovor o premeravanju jugoslovenske obale koji mu je dodeljen 1957. godine. Godine 1957. De Morenšild je otputovao u Jugoslaviju da sprovede geološka istraživanja terena za Sjedinjene Države pod pokroviteljstvom Kancelarije za međunarodnu saradnju Stejt departmenta. Dok je bio u Jugoslaviji, tamošnje vlasti su ga optuživale za izradu crteža vojnih utvrđenja. On je nastavio da izvršava svoje obaveze za Agenciju (CIA), a on im je dostavljao izveštaje o jugoslovenskim zvaničnicima za koje su oni iskazali interesovanje."

Morenšild je 1957. i 1958. dva puta boravio u Jugoslaviji. U dosijeu Agencije o Morenšildu navedeno je da je od februara do oktobra 1957. radio u Jugoslaviji preko Agencije za međunarodnu saradnju i da je bio"optužen od strane komunista da je pravio skice vojnih objekata u Jugoslaviji". Dok je bio u Jugoslaviji, dva puta je pokušao čamcem da se približi Brionima, gde se nalazila Titova rezidencija i oba puta je bio primoran da se hitno okrene posle stražarskih pucnjeva upozorenja.

Jugoslovenske tajne službe kojima je stajao na čelu Aleksandar Ranković sumnjale su uobičajeno u svakog stranca. Ovoga puta bile su u pravu. Jugoslovenska tajna služba je o njegovom bratu Dimitriju znala gotovo sve jer je bio jedan od vodećih ljudi Radio stanice"Slobodna Evropa", ali Džordža baš i nije bilo lako pročitati. Jugoslovenska tajna služba je pretpostavljala ko dolazi, a američka je znala zašto ga šalje. Bez obzira na to, vratio se u Jugoslaviju 1958. gde je nastavio istraživanja u saradnji sa jugoslovenskim institucijama za kompaniju"John Mecom of Cardwell Tool Corp".

putovanjima u Jugoslaviju Morenšild je referisao agentu Agencije Volteru Muru. S njim se sastajao više puta zbog boravka u Jugoslaviji. Po povratku u Ameriku, nekoliko dana proveo je u tajnoj službi koja je htela da sazna da li je s domaćinima razgovarao o politici, eventualno se zbližio s nekim od interesantnih ličnosti i drugim detaljima. U svedočenju pred Vorenovom komisijom Morenšild je detaljnije govorio o boravku u Jugoslaviji. U istrazi on je rekao da nije pokušavao da propagandno deluje među jugoslovenskim radnicima koji su bili komunisti.

Izveštaje je pisao u triplikatu: agenciji (koja ga je poslala), jugoslovenskoj vladi i Ministarstvu rudarstva. Usput je odrađivao i ono što je interesovalo CIA-u. Sve se završilo na sitnim diplomatskim čarkama. Jugoslovenska tajna služba htela je da stavi do znanja Amerikancima kako zna zašto su poslali De Morenšilda. S druge strane, u SAD su, navodno, sumnjali da su ga komunisti vrbovali.

Dok je bio u Jugoslaviji, De Morenšildu je palo na pamet da stvori zajedničko preduzec´e koje c´e koristiti jugoslovenske radnike i američku opremu.

"Jugoslovenski radnici, koji su veoma dobri i veoma jeftini, trebalo bi da buše u arapskim zemljama, a koristec´i američku opremu", objasnio je on. To je bila ideja njegovog klijenta Džona Mekoma iz Hjustona. Mekom ga je poslao u Jugoslaviju 1958. da pogleda moguc´nost formiranja takvog poduhvata - da se koristi američka oprema zajedno sa jugoslovenskom radnom snagom i eventualno nekim jugoslovenskim inženjerima za bušenje u arapskim zemljama - posebno u Egiptu. Maršal Tito je veoma blizak Naseru pa je sada vrlo lako poslati jugoslovenske radnike u arapske zemlje, što oni zapravo rade stalno. Oni tamo šalju radnike, tamo rade neke poslove. I koriste nemačku, a ponekad i italijansku opremu. Pa zašto ne koristiti američku opremu?

"Čuo sam za veliku stvar u Egiptu koja se može dobiti sa tom vrstom kombinacije. Otišao sam u Jugoslaviju i dobio sam ugovor tog tipa, ugovor u vidu sporazuma koji c´e biti potpisan kasnije. Vratio sam se u Teksas, razgovarao o tome sa gospodinom Mekomom, a on je rekao: 'Džordž, predomislio sam se. Mislim da ne bih želeo da poslujem sa tim prokletim komunistima.' Tako je projekat propao. I na kraju je formirano dosta korporacija tog tipa, između Francuza i Jugoslovena, Nemačke i Jugoslovena, i Italijana i Jugoslovena", objasnio je Morenšild. Morenšildova jugoslovenska saga verovatno bi bila polako zaboravljena da se nije desilo ubistvo u Dalasu.

Zašto i na kakav način je CIA otvorila (neke) arhive

Američki zakon (FOIA), koji važi već pola veka, praktično prinuđuje državne institucije, uključujući i tajne službe, da obelodane sve dokumente za koje na sudu ne mogu da dokažu da treba da ostanu tajna. Veći deo od oko trinaest miliona papira starijih od 25 godina iz arhive CIA bio je na osnovu FOIA, a na zahtev novinarske organizacije Madrok, stavljen na uvid javnosti još 2014, (u teoriji, ali ne i praksi). CIA je, naime, povinujući se odluci suda, tu arhivu smestila na hard-diskove četiri kompjutera u nacionalnoj arhivi, u mestu Koledž Park kod Vašingtona, a posetioci su mogli da ih koriste nekoliko sati dnevno, ali bez mogućnosti da bilo šta odštampaju. Svi dokumenti su ubili PDF formatu, koji onemogućava pretragu po ključnim rečima, tako da je ozbiljniji uvid u arhivu bio praktično onemogućen.

(Nastavak u sledećem broju)