Povodom

Nacionalne penzije: članska karta partije i dijagnoza bolesti

Ako nisi Koštana, figura si voštana

Uprkos činjenici da je na umetničkoj sceni Srbije i nekadašnje Jugoslavije bila i ostala nesumnjivi multimedijalni fenomen, Jelena Tinska nije uspela da svojim referencama stigne do takozvane nacionalne penzije. Tim povodom, specijalno za Tabloid, Tinska piše o stanju u srpskoj kulturi, o klanovima, komisijama i o večitim državnim i paradržavnim bogovima koji odlučuju o sudbinama zaslužnih umetnika

Piše: Jelena Tinska

Ovih dana, pod veoma misterioznim okolnostima, napokon je obelodanjeno ko je sve dobio nacionalne penzije. Pre dve godine ovo priznanje dobila je Biljana Vilimon. Njena umetnička biografija je beznačajna,  ali joj je zato ona stranačka pozamašna! Beznačajna je naročito u poređenju sa profesorom Milanom Blanušom, slikarom i profesorom emeritusom (ovu titulu nosi samo nekoliko penzionera koji nisu akademici!), koji je  naravno ove godine "ispao iz selekcije" No, imamo ovde i dobrotvore od tuđe imovine! Veličković je od svog nacionalnog doprinosa (za koji je izjavio da mu nije potreban) osnovao Fond za unapređivanje talenata. Tako i moja baba može da bude dobrotvor, a mnogi koji vrede i umiru od gladi su ostali oštećeni...

Pre Vilimonove srećnica je bila Slađana Milošević, politički takođe aktivna. Čak je lično Koštunica lobirao za ovu seksi damu. Ove godine članovi komisije su izjavili da Minja Subota nije kandidat za Nacionalnu. Nije on Slađana, ni Miroslav... ni Usnija. On je popularan "samo" kod dece. Nije ni Olivera Katarina, nije ni Eva Ras, nije ni Damjanovski, ni Kusovac, ni Đoja Ratković, ni Blanuša.

Ali zato jesu brat i sestra Špiček. Tu su i parovi, što bračni što vanbračni - Milićević-Aleksić, Omčikus-Bokšan, Čukić-Mihić, Dragoslav Mihailović sa suprugom, Danojlić sa suprugom... I mnogi drugi. Nogo, Đogo, Gađanski, Bajford... Zato jeste i vredni bibliotekar, za koga nisam čula pa mu ne znam ni ime.

 Prošle godine Miroslav Ilić-Šutanovac, koji za jednu noć uzme ceo fond za godinu dana, takođe je nagrađen, verovatno, porodično-politički. Doduše, predsednik komisije Petar Volk, teatrolog, filmski i pozorišni kritičar, javno se hvali da je glasao za Ilića. I to su kriterijumi univerzitetskog profesora, takođe nacionalnog penzionera! Sramota! Predsednik komisije Volk i ove godine glasa za Usniju Redžepovu, a Lepu Lukić ''umeće'' vlada. Zorica Brunclik je ostala u ''bubnju'', ali ne brinem, njen muž Kemiš već se učlanio u ''naprednjake'' pa će, nekad ''julovka'' Brunclikova, kad već nije postala ministarka kulture kod Mire Marković, imati velike šanse... Neka se samo pevaljke razmnožavaju i neka ne brinu. Biće tu još nacionalnog ološa. Mada, Lepava se proslavila sramoćenjem u FARMI, pa na Dvoru...

Pokušala sam da istražim ko od dobitnika nije u nekoj stranci. Odgovorili su mi da to ne znaju...

Dalje, čini mi se da nacionalne dobijaju bolesni (nažalost) i stari. Skoro svi su oko tridesetog godišta. Osim onih mladih dama za koje se lično založi neka stranka. Najzad, već je, a tek pet godina se dodeljuje ovo priznanje, pedeset četvoro umrlo! Da li je uz molbu za nacionalnu penziju potrebno dostaviti i dijagnozu o skorom umiranju, te člansku knjižicu neke stranke?

Počela sam da radim sa 17 godina... Nemam prekida u radnom stažu. Ove godine me je treći put predložilo Udruženja književnika iz Banata čiji sam član. Kao što sam i član Udruženja dramskih umetnika. Kao i Ljiljana Đurić, koja je ove godine dobila priznanje, a sam Bog Volk će znati za koji moj doprinos nacionalnoj kulturi! Kad sam dobila formular trebalo je, dakle, zaokružiti kategoriju u koju spada rad pojedinca. U kategorijama koje je trebalo zaokružiti ja sam zaokružila sledeće:

- književnost, jer sam napisala 12 knjiga. Tri puta sam bila nominovana, što znači da sam ušla sam u uži izbor za dve nagrade: nagradu "Oskar Davičo" za roman "Vilhelmina", kada sam ušla u najuži izbor od 14 pisaca, i nagradu "Žensko pero" za roman "Vilhelmina". Takođe, ušla sam u najuži izbor za nagradu "Žensko pero" za zbirku priča Jagode sa šlagom;

- scenske umetnosti, jer sam provela ceo vek na "daskama koje život znače". Posle završene Baletske skole "Lujo Davičo", već sa 17 godina primljena sam u Narodno pozorište, ali je povreda promenila moj put i otišla sam na Akademiju na studije glume. Paralelno sam apsolvirala istoriju umetnosti. Za tatinu ljubav, jer mi je rekao: "...Ajde ćero, dobro balet, dobro gluma, nego ti nešto završi..." Izgleda da je bio u pravu...

No, radila sam od svoje sedamnaeste godine. Igrala u prestižnim baletskim grupama. Od Borisa Radaka, preko Petra Slaja, Ivanke Lukateli, do čuvenih Lokica. Za to je valjalo diplomirati u baletskoj školi "Lujo Davičo". Punih dvadeset godina sam bila član pozorišta "Duško Radović" u kome sam dobila vrednu internacionalnu nagradu za ulogu Aske u predstavi "Aska i vuk" 1979. godine u Zagrebu;

- kinematografija, jer sam uradila veliki broj TV emisija, TV serija i filmova. Takođe sam snimila tri  VIDEO ZAPISA sa svojim vežbama za oblikovanje tela i tvorac sam posebnog sistema za vežbanje koji je zaštićen i koji ne umara srce, TINETIX. Imala sam najveći studio za oblikovanje tela u Beogradu u kome je 15 godina vežbalo mesečno 300 žena. I na tom polju sam dobila prvu nagradu za najbolje video-ostvarenje u kategoriji fitnesa. Imala sam Studio za mjuzikl u kome se tri godine školovalo šezdesetoro dece, stipendista mog Fonda Orion koji se bavio unapređivanjem talenata u scenskim umetnostima. U Studiju su predavali Ivanka Lukateli, Marija Janković (igra), Radmila Smiljanić (pevanje) i Vesna Šouc (korepetitor). Igrali smo predstave na sceni "Radović" u Modernoj garaži. Osim dece iz Studija I, kod mene u predstavama su igrali mnogi drugi glumci kao Zlata Numanagić, Vladan Savić, Božidar Bošković i drugi...

Bavim se novinarstvom od 2000. godine (kolumne: ID, Ekskluziv, Blic, Dan, Publika, Tabloid, Kurir, Vreme, NIN).

Osam godina imam svoj tok-šou Zeitegeist na TV Jesenjin u Novom Sadu i snimila sam 350 emisija. Takođe sam od 2007. godine jedan od lidera u borbi za prava životinja, bez nadoknade i iz čiste ljubavi. Bila sam član Radne grupe pri Republičkoj upravi za veterinu, te predsednik Radne grupe pri gradu Novom Sadu za izgradnju prvog no kill Azila u zemlji...

Inače, podstanar sam u vlastitoj zemlji Srbiji od koje nisam nikada ništa dobila, kao ni moj otac Aleksandar Saša Petrović, dobitnik nagrade za prevodilaštvo "Miloš Đurić", koji je jedino dobio urnu u Aleji znamenitih građana. I pored svih svojih aktivnosti i svog vrednog rada od moje sedamnaeste godine, ne mogu da živim od sadašnje penzije koja iznosi 28.950 dinara.

U vezi sa svim tim, a po Zakonu o slobodnom pristupu javnim informacijama, presavila sam tabak i zatražila odgovore od Komisije za dodelu nacionalnih priznanja u sastavu: dr Petar Volk (predsednik), Rajko Maksimović, Božidar Zečević, Andraš Urban, Marko Popović, Zoran Bulajić i Bratislav R. Milanović.

 

9. januar 2012.

 

Zahtev

 

 Predmet: Zahtev ovlašćenom licu za dostavljanje informacija od javnog značaja, da, u zakonskom roku, na adresu u potpisu dostavi tražiocima sledeće informacije:

1. Ko je iz kategorije multimedijalnost dobio nacionalnu penziju?

2. Ko iz kategorije multimedijalnost ima moje reference ili približno obimne?

3. Zahtevam da mi dostavite dokumentovane umetničke biografije svih dobitnika nacionalne penzije za 2012. godinu.

4. Zahtevam da mi dostavite dokumentovane podatke o stranačkim pripadnostima svih dobitnika nacionalne penzije za 2012. godinu.

5. Zahtevam da mi na osnovu moje multimedijalne umetničke biografije odgovorite zašto sam već treći put odbijena.

6. Zahtevam da mi precizno odgovorite na osnovu čega ovaj iznos od 50.000 dinara od kojih veliki broj poštenih umetnika sa obimnim i vrednim biografijama može dostojanstveno da živi, posle svog vrednog radnog veka, vi dajete pevačima koji za jednu noć zarade ceo Fond za nacionalne penzije, samo zato što su nečiji rođak ili imaju partijsku knjižicu?

7. Raspisali ste javni poziv, a ne poštujete ga. S obzirom na vaše diskreciono pravo da nekog dodate ili oduzmete, vaša je moralna obaveza i dužnost da objavite i zašto je neko odbijen?

S poštovanjem

Jelena Tinska

 

Naravno, nisu mi odgovorili u zakonskom roku, ali sam se ja obratila Povereniku gospodinu Rodoljubu Šabiću i, naravno, odgovor je odmah stigao. Manje-više nisu uspeli da mi odgovore ni na jedno pitanje. Drugim rečima, eskivirali su odgovore.

Izjavili su da iako imaju kategoriju multimedijalnost, "ta kategorija u našoj zemlji nije afirmisana niti iz nje proizilaze trajne vrednosti". Odlično je što kafanske pevaljke ostaju trajno vredne u sećanju, kao i grandiozna učešća u "Velikom bratu", "Farmi", "Dvoru" itd...

Takođe su skočili sebi u usta napisavši doslovce sledeće: "Komisija je cenila vaš doprinos aktivnostima u domenu multimedijalne umetnosti ali nije smatrala uz sve poštovanje da su to dela koja prevazilaze sam medij i da svojim umetničkim karakteristikama predstavljaju dela trajne vrednosti."

Pritom su izjavili da "Koštana" Usnije Redžepove predstavlja trajnu vrednost, no, avaj, moja svetska nagrada za glumu, moj roman Vilhelmina koji je ušao u najuži izbor za književnu nagradu "Oskar Davičo", to što sam nosila repertoar teatra za decu dvadeset godina... to, dakle, nisu trajne vrednosti. Znači "Koštane", ne brinite, kad-tad čeka vas Nacionalna. Ne brinite ni svi učesnici "Velikog brata", "Farme"... Sve što ste javno pili, povraćali i sramotili se, predstavlja trajnu nacionalnu vrednost. Kakva dečja pozorišta, knjige, nagrade za glumu...

Za nacionalne penzije ovog puta konkurisalo je 385 umetnika. Nije li sumnjivo da je već drugi put Volk predsednik i kako je to uopšte moguće? "Odgovorno tvrdim da niko nije imao uticaj na Komisiju za dodelu nacionalnih penzija", objasnio je predsednik te komisije. I mi mu baš verujemo! Za sada samo ovoliko. Moje istraživanje tek počinje.

Da imamo nacionalnu svest i građanski moral, mi iz svih esnafa bismo se udružili i oborili poslednja tri konkursa, a komisiju pozvali na odgovornost! Jer, odgovorno tvrdim da niko od njih nije pročitao moj roman Vilhelmina ili pogledao moju ulogu Aske u predstavi Aska i vuk za koju sam dobila Internacionalnu nagradu za glumu, ali su svi naravno oduvek uvažavali "koštane".

 

I što bi rekla poznata novinarka Politike Mirjana Radošević, koja je dobrano zatalasala ovu priču, i hvala joj u ime esnafa što je imala hrabrosti:

"...Cilj mi je bio da najšira javnost, najzad, sazna o nepostojanju kriterijuma, muljanjima i sve češćem "burazerskom" deljenju nimalo jeftinih nacionalnih penzija a sve beznačajnijim, pa i trećerazrednim umetnicima!"

I meni je to cilj. Moje istraživanje i borba protiv šund kriterijuma komisije ''bakšiš'' vlade (kako to reče ugledni kompozitor Zoran Hristić) tek počinje!