Povodom
Nacionalne penzije: članska karta partije i
dijagnoza bolesti
Ako nisi Koštana, figura si voštana
Uprkos
činjenici da je na umetničkoj sceni Srbije i nekadašnje Jugoslavije bila i
ostala nesumnjivi multimedijalni fenomen, Jelena Tinska nije uspela da svojim
referencama stigne do takozvane nacionalne penzije. Tim povodom, specijalno za Tabloid,
Tinska piše o stanju u srpskoj kulturi, o klanovima, komisijama i o večitim
državnim i paradržavnim bogovima koji odlučuju o sudbinama zaslužnih umetnika
Piše: Jelena Tinska
Ovih dana, pod veoma
misterioznim okolnostima, napokon je obelodanjeno ko je sve dobio nacionalne
penzije. Pre dve godine ovo priznanje dobila je Biljana Vilimon. Njena
umetnička biografija je beznačajna, ali
joj je zato ona stranačka pozamašna! Beznačajna je naročito u poređenju sa
profesorom Milanom Blanušom, slikarom i
profesorom emeritusom (ovu titulu nosi samo nekoliko penzionera koji
nisu akademici!), koji je naravno ove
godine "ispao iz selekcije" No, imamo ovde i dobrotvore od tuđe
imovine! Veličković je od svog nacionalnog doprinosa (za koji je izjavio da mu
nije potreban) osnovao Fond za unapređivanje talenata. Tako i moja baba može da
bude dobrotvor, a mnogi koji vrede i umiru od gladi su ostali oštećeni...
Pre Vilimonove srećnica je bila Slađana Milošević, politički
takođe aktivna. Čak je lično Koštunica lobirao za ovu seksi damu. Ove
godine članovi komisije su izjavili da Minja Subota nije kandidat za
Nacionalnu. Nije on Slađana, ni Miroslav... ni Usnija. On je popularan
"samo" kod dece. Nije ni Olivera Katarina, nije ni Eva Ras,
nije ni Damjanovski, ni Kusovac, ni Đoja Ratković, ni Blanuša.
Ali zato jesu brat i sestra Špiček. Tu su i parovi, što bračni
što vanbračni - Milićević-Aleksić, Omčikus-Bokšan, Čukić-Mihić, Dragoslav Mihailović
sa suprugom, Danojlić sa suprugom... I mnogi drugi. Nogo, Đogo, Gađanski,
Bajford... Zato jeste i vredni bibliotekar, za koga nisam čula pa mu ne znam ni
ime.
Prošle godine Miroslav Ilić-Šutanovac, koji za jednu noć uzme ceo fond za godinu
dana, takođe je nagrađen, verovatno, porodično-politički. Doduše, predsednik komisije Petar Volk, teatrolog, filmski i
pozorišni kritičar, javno se hvali da je glasao za Ilića.
I to su kriterijumi univerzitetskog profesora, takođe nacionalnog penzionera! Sramota! Predsednik komisije Volk i ove godine
glasa za Usniju Redžepovu, a Lepu Lukić ''umeće'' vlada. Zorica Brunclik je ostala u ''bubnju'', ali ne brinem, njen
muž Kemiš već se učlanio u ''naprednjake'' pa će, nekad ''julovka''
Brunclikova, kad već nije postala ministarka kulture kod Mire Marković, imati velike šanse... Neka se samo pevaljke razmnožavaju i neka ne
brinu. Biće tu još nacionalnog ološa. Mada, Lepava se proslavila sramoćenjem u
FARMI, pa na Dvoru...
Pokušala sam da istražim ko od dobitnika nije u nekoj stranci. Odgovorili
su mi da to ne znaju...
Dalje, čini mi se da nacionalne dobijaju bolesni (nažalost) i stari.
Skoro svi su oko tridesetog godišta. Osim onih mladih dama za koje se lično
založi neka stranka. Najzad, već je, a tek pet godina se dodeljuje ovo
priznanje, pedeset četvoro umrlo! Da li je uz molbu za nacionalnu penziju
potrebno dostaviti i dijagnozu o skorom umiranju, te člansku knjižicu neke
stranke?
Počela sam da radim sa 17 godina... Nemam prekida u radnom stažu. Ove
godine me je treći put predložilo Udruženja književnika iz Banata čiji sam
član. Kao što sam i član Udruženja dramskih umetnika. Kao i Ljiljana Đurić,
koja je ove godine dobila priznanje, a sam Bog Volk će znati za koji
moj doprinos nacionalnoj kulturi! Kad sam dobila formular trebalo je,
dakle, zaokružiti kategoriju u koju spada rad pojedinca. U kategorijama koje je
trebalo zaokružiti ja sam zaokružila sledeće:
- književnost, jer sam napisala 12 knjiga. Tri puta sam bila nominovana,
što znači da sam ušla sam u uži izbor za dve nagrade: nagradu "Oskar
Davičo" za roman "Vilhelmina", kada sam ušla u
najuži izbor od 14 pisaca, i nagradu "Žensko pero" za roman
"Vilhelmina". Takođe, ušla sam u najuži izbor za nagradu "Žensko
pero" za zbirku priča Jagode sa šlagom;
- scenske umetnosti, jer sam provela ceo vek na "daskama koje
život znače". Posle završene Baletske skole "Lujo Davičo", već
sa 17 godina primljena sam u Narodno pozorište, ali je povreda promenila moj
put i otišla sam na Akademiju na studije glume. Paralelno sam apsolvirala
istoriju umetnosti. Za tatinu ljubav, jer mi je rekao: "...Ajde ćero,
dobro balet, dobro gluma, nego ti nešto završi..." Izgleda da je bio u
pravu...
No, radila sam od svoje sedamnaeste godine. Igrala
u prestižnim baletskim grupama. Od Borisa Radaka, preko Petra Slaja,
Ivanke Lukateli, do čuvenih Lokica. Za to je valjalo diplomirati
u baletskoj školi "Lujo Davičo". Punih dvadeset godina sam bila član
pozorišta "Duško Radović" u kome sam dobila vrednu internacionalnu
nagradu za ulogu Aske u predstavi "Aska i vuk" 1979.
godine u Zagrebu;
- kinematografija, jer sam uradila veliki broj TV emisija,
TV serija i filmova. Takođe sam snimila tri VIDEO ZAPISA sa svojim vežbama za
oblikovanje tela i tvorac sam posebnog sistema za vežbanje koji je zaštićen i koji
ne umara srce, TINETIX. Imala sam najveći studio za oblikovanje tela u
Beogradu u kome je 15 godina vežbalo mesečno 300 žena. I na tom polju sam
dobila prvu nagradu za najbolje video-ostvarenje u kategoriji fitnesa.
Imala sam Studio za mjuzikl u kome se tri godine školovalo
šezdesetoro dece, stipendista mog Fonda Orion koji se bavio
unapređivanjem talenata u scenskim umetnostima. U Studiju su predavali
Ivanka Lukateli, Marija Janković (igra), Radmila Smiljanić (pevanje)
i Vesna Šouc (korepetitor). Igrali smo predstave na sceni
"Radović" u Modernoj garaži. Osim dece iz Studija I, kod mene u
predstavama su igrali mnogi drugi glumci kao Zlata Numanagić, Vladan Savić,
Božidar Bošković i drugi...
Bavim se novinarstvom od 2000. godine (kolumne: ID, Ekskluziv, Blic,
Dan, Publika, Tabloid, Kurir, Vreme, NIN).
Osam godina imam svoj tok-šou Zeitegeist na TV Jesenjin u
Novom Sadu i snimila sam 350 emisija. Takođe sam od 2007. godine jedan od
lidera u borbi za prava životinja, bez nadoknade i iz čiste ljubavi. Bila sam
član Radne grupe pri Republičkoj upravi za veterinu, te predsednik Radne grupe
pri gradu Novom Sadu za izgradnju prvog no kill Azila u zemlji...
Inače, podstanar sam u vlastitoj zemlji Srbiji od koje nisam nikada ništa
dobila, kao ni moj otac Aleksandar Saša Petrović, dobitnik nagrade za
prevodilaštvo "Miloš Đurić", koji je jedino dobio urnu u Aleji
znamenitih građana. I pored svih svojih aktivnosti i svog vrednog rada od moje
sedamnaeste godine, ne mogu da živim od sadašnje penzije koja iznosi 28.950 dinara.
U vezi sa svim tim, a po Zakonu o slobodnom pristupu javnim informacijama,
presavila sam tabak i zatražila odgovore od Komisije za dodelu nacionalnih
priznanja u sastavu: dr Petar Volk (predsednik), Rajko Maksimović, Božidar
Zečević, Andraš Urban, Marko Popović, Zoran Bulajić i Bratislav R. Milanović.
9. januar 2012.
Zahtev
Predmet: Zahtev ovlašćenom licu za
dostavljanje informacija od javnog značaja, da, u zakonskom roku, na adresu u
potpisu dostavi tražiocima sledeće informacije:
1. Ko je iz kategorije multimedijalnost dobio nacionalnu penziju?
2. Ko iz kategorije multimedijalnost ima moje reference ili približno
obimne?
3. Zahtevam da mi dostavite dokumentovane umetničke biografije svih
dobitnika nacionalne penzije za 2012. godinu.
4. Zahtevam da mi dostavite dokumentovane podatke o stranačkim
pripadnostima svih dobitnika nacionalne penzije za 2012. godinu.
5. Zahtevam da mi na osnovu moje multimedijalne umetničke biografije
odgovorite zašto sam već treći put odbijena.
6. Zahtevam da mi precizno odgovorite na osnovu čega ovaj iznos od 50.000
dinara od kojih veliki broj poštenih umetnika sa obimnim i vrednim biografijama
može dostojanstveno da živi, posle svog vrednog radnog veka, vi dajete pevačima
koji za jednu noć zarade ceo Fond za nacionalne penzije, samo zato što su
nečiji rođak ili imaju partijsku knjižicu?
7. Raspisali ste javni poziv, a ne poštujete ga. S obzirom na vaše
diskreciono pravo da nekog dodate ili oduzmete, vaša je moralna obaveza i
dužnost da objavite i zašto je neko odbijen?
S poštovanjem
Jelena Tinska
Naravno, nisu mi odgovorili u zakonskom roku, ali sam se ja obratila
Povereniku gospodinu Rodoljubu Šabiću i, naravno, odgovor je odmah
stigao. Manje-više nisu uspeli da mi odgovore ni na jedno pitanje. Drugim
rečima, eskivirali su odgovore.
Izjavili su da iako imaju kategoriju multimedijalnost, "ta
kategorija u našoj zemlji nije afirmisana niti iz nje proizilaze trajne
vrednosti". Odlično je što kafanske pevaljke ostaju trajno vredne u
sećanju, kao i grandiozna učešća u "Velikom bratu",
"Farmi", "Dvoru" itd...
Takođe su skočili sebi u usta napisavši doslovce sledeće: "Komisija
je cenila vaš doprinos aktivnostima u domenu multimedijalne umetnosti ali nije
smatrala uz sve poštovanje da su to dela koja prevazilaze sam medij i da svojim
umetničkim karakteristikama predstavljaju dela trajne vrednosti."
Pritom su izjavili da "Koštana" Usnije Redžepove
predstavlja trajnu vrednost, no, avaj, moja svetska nagrada za glumu, moj roman
Vilhelmina koji je ušao u najuži izbor za književnu nagradu "Oskar
Davičo", to što sam nosila repertoar teatra za decu dvadeset godina...
to, dakle, nisu trajne vrednosti. Znači "Koštane", ne brinite,
kad-tad čeka vas Nacionalna. Ne brinite ni svi učesnici "Velikog
brata", "Farme"... Sve što ste javno pili, povraćali i sramotili
se, predstavlja trajnu nacionalnu vrednost. Kakva dečja pozorišta, knjige,
nagrade za glumu...
Za nacionalne penzije ovog puta konkurisalo je 385 umetnika. Nije li
sumnjivo da je već drugi put Volk predsednik i kako je to uopšte moguće?
"Odgovorno tvrdim da niko nije imao uticaj na Komisiju za dodelu
nacionalnih penzija", objasnio je predsednik te komisije. I mi mu baš
verujemo! Za sada samo ovoliko. Moje istraživanje tek počinje.
Da imamo nacionalnu svest i građanski moral, mi iz svih esnafa
bismo se udružili i oborili poslednja tri konkursa, a komisiju pozvali na
odgovornost! Jer, odgovorno tvrdim da niko od njih nije pročitao moj roman Vilhelmina
ili pogledao moju ulogu Aske u predstavi Aska i vuk za
koju sam dobila Internacionalnu nagradu za glumu, ali su svi naravno oduvek
uvažavali "koštane".
I što bi rekla poznata novinarka Politike Mirjana
Radošević, koja je dobrano zatalasala ovu priču, i hvala joj u ime esnafa što
je imala hrabrosti:
"...Cilj mi je bio da najšira javnost, najzad, sazna
o nepostojanju kriterijuma, muljanjima i sve češćem "burazerskom" deljenju nimalo jeftinih
nacionalnih penzija a sve beznačajnijim, pa i trećerazrednim umetnicima!"
I
meni je to cilj. Moje istraživanje i borba protiv šund kriterijuma komisije ''bakšiš''
vlade (kako to reče ugledni kompozitor
Zoran Hristić) tek počinje!